Zlatko Šćepanović
* * *
Treba pogledati istini u oči.
Nakon 20 godina borbe da se živi životom srednjoevropljanina na ovim prostorima, generacijama rodjenih 60-ih i 70-ih u Srbiji, to nije uspelo. Uspelo je samo onima koji su emigrirali i ostali na Zapadu ili onim retkim koji su imali sreće da im roditelji ostave značajniji imetak ili da se snadju u mutnim vodama tranzicije. No, oni su retkost i puno toga im nedostaje u takvom idealu života ako su ostali medju nama. Većina nije uspela. Gubitnicima su ostali filmovi, emisije, slike i prilozi u šarenim magazinima o životu bogatih, uspešnih ili aristokratije, da malo nadju utehe u maštanju, iako ni deseti deo toga nema u njihovoj stvarnosti.
Početkom 1990-ih počinje borba mojih generacija za bolji život, kulturan život srednjoevropljanina. Počeli smo borbu da pobegnemo iz Južnog parka iz doba Jure, iz južnjačke utehe Balkanskog mračnog eposa. Porediti se sa Evropljanima iz Skandinavije, Švajcarske, Francuske, Velike Britanije ili nekih drugih bogatih zemalja nije bilo realno, niti je sada. Ono što je moguće, to je život srednje klase intelektualaca ili sitnih privatnika, porodičnih firmi, zanatlija, u Češkoj, Madjarskoj ili Poljskoj. Medjutim, rekoh, mi smo trebali da prodjemo 90-e sa svim ratovima, sankcijama i krizama. U novi milenijum smo ušli ohrabreni. Simbolično, od 2000 godine je krenula nova vlast, orijentisana ka Evropi i ka stilu života za koji smo se 10 godina borili na ulici. Rodila se tada nova nada.
Nakon 10 godina nove nade i volje da se približimo srednjoj Evropi po standardima života, sada u 2010 godini možemo samo reći: »Nada umire poslednja«.
Mi ćemo izgleda kao generacija nestati nadajući se do zadnjeg trenutka u našem Južnom parku da će se naš život popraviti. Nestaćemo kao dinosaurusi iz parka doba sfrj-a zbog promene kulturne klime i nastupa ledene psihoze naših sugradjana i goropadnog zagadjenja oživljenim primitivizmom. Veličanstveno ćemo se ukinuti, mirno i dostojanstveno, ne samoubilački i epski, jer to nije naša kultura, sa poslednjom iskrom nade da ćemo možda i na samom kraju postati srednjoevropljani. Ili da će to makar postati naša deca, naši unuci, da imamo makar malo zadovoljstvo da smo nešto popravili za buduće generacije.
.
Šta uopšte predstavlja pojam »srednjoevropljanin« u ovom tekstu, kakav je to ideal?
To je ideal smirenog i kulturnog života. Organizovanog, sredjenog i pametnog. To je život lepih manira, uvažavanja i pristojnosti. Život bez fizičkog i medijskog nasilja, život bez politike. Siguran i egzistencijalno predvidljiv život. Skromna ali češća putovanja u inostranstvo, sopstveni stan, noviji porodični auto, hobiji, pristojne komšije, efikasna državna administracija, solidna komunalna infrastruktura, sredjeni putevi i saobraćaj. Dobre škole za decu, pouzdano zdravstvo, otvorene biblioteke, zanimljivi muzeji, čiste ulice, sredjena dvorišta i ulazi naših komšija, lepi parkovi. Tolerancija, razumevanje i maniri u ophodjenju. Odlazak subotom kod prijatelja u vikendicu na vino, roštilj i druženje, nedeljom u crkvu na liturgiju. Sigurnost da te policija čuva i da država bdi nad obrazovanjem i moralom a ne da sa svih medija imamo atak zlobe, primitivizma, nasilja, pornografije i bizarnosti.
I za sve ovo ne trebaju pare, njih ima dovoljno u ovoj državi. Za ovo treba volje zajednice da se takvo srednjoevropsko društvo zaista stvori. Treba volje lidera da se to sprovede, u ime budućih generacija. Da se stvori sredjen i uredjen sistem života, lakoća i opuštenost, da se odupremo primitivnom konzumerizmu i medijskom sujeverju, da postoji neki red i disciplina, a ne da sve bude juriš unezverenih.
Sve kreće od glave, od misli koje nas vode i stanja srca koje nam daje volje da ideje sprovedemo u delo. Zato se stalno pitam kako su »ljudi lako kvarljiva roba« i kako su dojučerašnji borci i aktivisti za bolje društvo naglo postali lakomi, sujetni i pokvareni, nemilosrdni i svirepi, čim su se dočepali položaja moći i novca. A svi su se oni svojevremeno borili da postanu srednjoevropljani. Kada su to naizgled postali mereći to novcem, zaboravili su na svoje vršnjake. Zaboravili su na misiju, po onoj čuvenoj misli »da revolucija jede svoju decu«.
U stvari, nisu oni zaboravili na misiju, nego nemaju pameti i zrelosti. Tehničku inteligenciju koju poseduju i koju troše na kreativno ratovanje sa neistomišljenicima nije ništa više od jedne veštine, a za život ti treba mudrost da živiš i doprineseš drugima da žive pametno i konstruktivno. Na žalost, naša elita je ostala primitivna, i u toj svojoj primitivnosti je postala samo »mudro pokvarena«, ne videći dalje od svojih dnevnih ciljeva. To što oni nose na svojim reverima značke EU ili USA, pokazuju se diplomama i koriste tudjice u govoru ne menja ništa od ocene njihovog mentaliteta. Mi imamo primitivnu elitu. I to ne samo onu političku, već i umetničku, naučnu, kulturnu. To se da lako prepoznati u njihovom ponašanju, rečima i pre svega delima.
Jer, osnovna misao vodilja naše elite je razaranje i nasilje, obračun sa svima i želja da se ostane sam i nepobediv. I da se živi sada, za sada, ne za budućnost, jer ona je nesigurna i zamorna, traži planiranje, a ne trenutni izbor hirova. Stoga njima ne trebaju mirni i nezainteresovani sledbenici, srednjoevropljani koji gledaju svoja posla, planiraju i grade, žive mirnim porodičnim životom, tražeći sreću u malim sitnicama, koji pričaju da bi se dogovorili a ne svadjali, tukli i nabedjivali. Ne! Njima trebaju ostrašćeni ratnici, sluge, robovi, očajnici i avanturisti svih vrsta, vojska koja ratuje za njih i u ime njihovih plitkih i sebičnih ciljeva. A takve široko regrutuju jer je „gladnih“ na svakom koraku, društvo i mediji su ih proizveli u velikim količinama. Zato smo postali zemlja klanova, rodjaka, partija, sistem sitnih duša.
Kada pogledate na primer srpsku umetnost, videćete jedan niz dela punih zlobe, crnila, negativnosti, razaranja, ništavila. Srpski film i srpsko pozorište je nešto čega se pristojan čovek stidi, sve vulgarno i bizarno do kraja. A objašnjenje naše elite je da je to zapravo vrh umetnosti, jer žigoše sve one negativnosti koje su odlika našeg društva. I tako u krug, nekonstruktivno stvara još veću nekonstruktivnost. Nigde nema želje, volje ni napora, da se lepo, humano i skladno vrati u naše živote, jer to deluje meko, mlitavo, pasivno. To ne uzbudjuje primitivnu svest, a cela nacija je na adrenalinu, navijačka i naoštrena na akciju, sukob, tuču.
Oni, naša elita i sledbenici hoće da budu agresivni, oštri, opasni evropljani. Pate i stalno streme da budu jaki. Muzika koju slušaju dovoljno govori o tome, jer je sva bombastična, nabijena „ružičastim emocijama“ i ritmovima splavova. A u stvari, oni nisu otišli dalje od hajdučije i banditizma, bilo da se zovu prva ili druga Srbija, proevropska ili nacionalistička. Mentalna matrica im je ista, odelo im je drugačije. I ništa ne shvataju. Ni zašto je potrebno imati mostove u Beogradu, i zašto je potrebno graditi puteve, i zabraniti pušenje u prostorijama sa malom decom, i zašto treba kontrolisati birokratiju i ukinuti korupciju, i zašto je potrebno da umetnost bude lepa i produhovljena, u čemu je razlika izmedju klasične muzike i populističkog šunda, i kako se kroz škole stvara bolja budućnost, i da je pomoći komšiji i slabom pitanje ljudskosti i snage a ne čin slabića.
Ništa oni od toga ne shvataju i ne promišljaju. A imaju i nas kao sledbenike koji smo se pomirili ili predali bahatosti vodja. Jedni su u depresiji i rezignaciji što ih je život stavio u ovo vreme i ovaj prostor, dok su drugi postali nadobudni, puni sebe što imaju skupe naočare, novi model mobilnog i par odevnih predmeta da se visoko uzignute glave prošetaju centrom grada, dok žive kao večiti podstanari kod roditelja i nemaju da plate za struju i grejanje.
Zato tužno konstatujem, projekat i ideal srednjoevropljanina nije uspeo u mojoj generaciji. Za to smo izgleda krivi sami. Elita je samo slika nas samih.
. . .
Devedesetih sam imao priliku da se iselim u Kanadu.
Tada sam od njihvove ambasade dobio „zeleno svetlo“, ali nisam otišao.
Sada se borim da omogućim mojoj deci da odu odavde i ne ponove moju grešku.
Аутору текста бих препоручио да за почетак престане да кука, макар и овако прикривено кроз критику друштва, већ да нешто уради од себе и свог живота; тада ће бити меродаван да прича о успеху.
Rendgenski tekst. Boli me dok ga citam jer me suocava sa zivotom koji vodim ali ne mogu a da se ne slozim sa vecinom napisanog. Kao sto su indexovci svojevremeno napisali da smo Nacionalni rezervat Evrope.
Ranije su bili Indexovci, danas Kursadzije, i meni se cini da nam je i taj nivo duhovitosti pao. Jedino nam je izbor garderobe, automobila i cipela porastao.
Sorry ali Srbija je u Jugoistocnoj Evropi a to je toliko slozen prostor da bolje da zaboravite ideal srednjoevropljana. Pogledajte samo Grcku koja je 20 godina u EU i svetlosne godine ih po svim parametrima dele od jedne Ceske Republike. Ne da se Grci nisu kultivisali u EU nego su jos vise podivljali i kriminalizovali ste kada su poceli da uzimaju pare i kredite od EU. I sve okolne zemlje to rade, posebno Bugarska i Hrvatska.
Ima nesto duboko tamno na tim prostorima u vlastima koje vas vode.
Ne znam da li se to ikada moze promeniti, u EU se to naziva Vizantijska prevrtljivost i prepredenost, pojam vrlo jasan i tacan vec vise od milenijuma.
@ hook
Slično razmišljam oko sudbine moje dece, da im pružim šansu da mogu da biraju.
@ Darko Popovic
U tekstu ništa nije prikriveno, naprotiv, to i jeste otvorena kritika ovog društva i njegove elite. Kada biste me lično poznavali možda ne bi pisali o mom neuspehu i dokazivanju ;-) To što sam „neuspešan“ nije prepreka da se angažovano piše i pomogne zajednici da se negde popravimo, makar za nevidljivi deo razumevanja.
@ Zdravko
Indeksovci su imali retkih svetlih trenutaka, iako su se bavili našim primitivizmima, što nije kultura i duhovitost koju bih voleo da gledam kako edukuje moju decu. Kursadžije ne bih ni komentarisao, to je šund i kič koji ljude čini samo gorima, bez obzira što ih zasmejava niskim duhovitostima.
@ Victor
Mogu da se složim samo sa delim vaše tvrdnje, onim geografskim odredjenjem, ali ne i mentalnim, jer verujem da društva kroz edukaciju i usvajanje kulture, manira i vrednosti mogu da se značajno unaprede. Primere u istoriji ima, samo što treba odluka, volja i napor da se to sprovede, a nekako toga ima najmanje na ovim prostorima.
@ Zlatko
Kada neko napise ovakav tekst treba da uradi samo jednu stvar-da izvadi nov pasos i iseljenicku vizu u neku od srednjeevropskih zemalja i naseli se tamo zauvek. Jer nase generacije sigurno nece doziveti da budemo slicni nijednoj od tih zemalja ni po standardu ni po nacinu zivota. Zbog ovog drugog u dilemi sam da li da kazem „steta“ ili „hvala Bogu.“
Inace, 10 godina nije dovoljno za istinsku promenu drustvenog sistema, privredni razvoj i duhovno preoblikovanje.Za to su potrebne bar dve -tri generacije. Da li ti zaista verovao ce nam nakon 5.oktobra odmah procvetati kraljevske ruze? Naivno.
Ne slazem sa tvojim ocenama nase umetnosti,preterujes ili jednostavno ne pratis dovoljno tu oblast.Beograd nije merodavan i nije ceo srpski umetnicki svet u njemu,postoje i drugi.
I,onako usput, ko ne voli sebe, ne voli ni druge, a ni drugi ga ne vole i ne cene. Srbija je divna zemlja hrabrih,tvrdoglavih ljudi koji se ne snalaze bas najbolje u globalnoj zavrzlami u smislu da ne shvataju da nikakva merila i nikakva pravda vise ne postoje.
Kada se do kraja pomire s tim , pored slomljenog srca srce i izgubice i dusu .
A sad se ti smej do mile volje na ovaj patriotizam, to je istina.
@Hook
Kanada je zemlja belosvetskih cigana cergara ,to je engleska kolonija u kojoj je glavna privredne grane izvoz drvne gradje i uvoz ljudi ,tako pune drzavnu kasu.A nisam primetila da tamo sluze posao i stan na tacni kada sidjes iz aviona. Ja licno zivim sa dva kanadska drzavljanina u kuci i vec 12 godina vodim bitku da ne dem tamo,cak nisam htela ni njihov pasos. Nista nisi propustio.
@ saturn
Novi pasoš sam izvadio, no nije mi cilj da se iselim, nego da u ovoj sredini imamo svi zajedno sredjen život, kako bi moja deca i unuci imali ono što mi nismo. I to nije stvar toliko para koliko našeg razmišljanja i delovanja. I nije stvar patriotizma da nešto voliš ili ne voliš, nego da nešto popravljaš i učiniš bolje, svom komšiji i svojoj zajednici.
I možda od svih ljudi na ovom blogu ja imam i najmanje razloga da pišem i lamentiram nad standardom moje generacije, jer moj standard nije ni prosečan srpski, ni prosečan beogradski, ali mi nije pravo kada sretnem prijatelje i kada popričamo o snovima i idealima koje smo gajili, a koje je malo ko ostvario. A ti su snovi bili skromni, daleko do „ružičaste slike sveta“.
Srbija je lepa spolja, kako zemlja tako i ljudi, ali je unutar sebe pokvarena, a nije našla i ne želi da nadje način da tu pokvarenost kanališe i sankcioniše. Slažem se da 10 godina nije period da se mnogo toga sredi, ali isto tako mi sada imamo situaciju da nakon 10 godina imamo potpuno rasulo u obrazovanju, sudstvu, gradjevinarstvu, ekonomiji, zdravstvu, i to ne na nivou novca, već na nivou organizacije i pameti. Donose nove zakone koji se ne mogu primeniti a stari su suspendovani, pa sada vlada potpuni zastoj u sprovodjenju. Redom:
– Sudstvo u rasulu, banalni predmeti traju po 12 godina, 85% teških slučajeva dobija minimalnu kaznu, 60% kriminalaca biva oslobodjeno zbog povrede istražnog postupka i pored evidentnih dokaza o kriminalu. Korupcija nevidjena, kadija te tuži, kadija ti sudi, ne dao vam Bog da morate na Sud.
– Gradjevinske dozvole se veći 6 meseci ne izdaju i ne zna se ni kad će, jer su doneli zakon o gradjevinarstvu koji ne može da se sprovede bez zakona o konverziji vlasništva, koji se usvaja tek nakon 5 meseci, i niko pojma nema kako se sve to sprovodi. O čemu se tu radi?
– Zdravstveni propisi umesto da smanjuju troškove samo ih uvećavaju. Beskrajni redovi kod lekara i za operacije. Za svaki odlazak kod specijaliste ili na terapiju moraš da ideš kod lekara opšte prakse za uput. Ludilo! Glupost! Zamisli da ideš na rehabilitaciju noge, da imaš 30 terapija, i da 30 puta moraš da ideš kod lekara opšte prakse po uput. Pa koja to država to svojim gradjanima pravi.
– Obrazovanje, niti se zna ko pije ni ko plaća, ni šta ni kada deca uče. Rasulo sa raspustima, sa udžbenicima, sa štrajkovima profesora, nivo školstva sve gori, narkomanija unutar škola, nasilje na svakom koraku. Kockarnice i kladionice u okolini škola, unutar istih kiosci brze i nekvalitetne hrane. Toga nema ni u Americi koju optužujemo da nam je uvela Coca Colu, hamburger i čips.
Ono što sam ja bio naivan je da će ljudi koji su bili opozicija, intelektualci i aktivisti nvo-a, novinari, sindikalci, umetnici, pokrenuti valjane, brze i uspešne reforme. Medjutim, oni su samo ponovili „lude 90-e“ na nešto drugačiji način.
S obzirom da je blog javni medij, izbegavam da pišem o stvarnim ljudima i dogadjajima u komentarima koji bi potvrdili moje stavove, i neke svoje insiderske anegdote, inače bi moji tekstovi bili mnogo plastičniji i tabloidniji. Neću da se ponašam kao tipičan srpski medij i da širim nasilje, prostakluk i prostituciju ;-)
Re: Saturn
Slažem se sa Vama što se tiče Kanade. Više prijatelja imam u Kanadi nego u Srbiji, tako da sam dosta dobro upoznat.
Ali tih godina nije moglo baš puno da se bira. Poznajem i par porodica koje su se vratile u Srbiju, ali su ponovo otišli
za Kanadu. Po njihovoj priči ovde su dočekani na nož. Mi ne volimo povratnike, jer zaboga oni su tamo zaradjivali pare
dok smo mi ratovali i jeli korenje.
… ja nisam za sredinu … vise volim koricu … da na njoj vezbam zube … razumete? … ako nema hlčeba, moze i korenje … samo da je jestivo … neka autor procita svog zemljaka … Branimnira Scepanovica …. i sjajan roman … Usta puna zemlje