Dozvola za upravljanje motornim čamcem i gliserom

Jedna lična priča kako se postje kapetan čamca i dobija dozvola za upravljanje motornim čamcem i gliserom

 

Znate li da za vožnju čamcem po reci ili jezeru, ako već ne idete na more, morate imati dozvolu. Takodje, ako ste ljubitelj brže vožnje po vodi, i imate gliser, treba vam takodje dozvola. Prva dozvola se izdaje pod nazivom upravljač plovnim vozilom i odnosi se više na čamce a drugo je rukovaoc plovnog vozila i odnosi se na motorne čamce i gliisere, dužine do 15 metara, širine 3 metra i nosivosti 3 tone.

S obzirom da u porodici imamo munjeviti gliser i da me je prijatelj Danijel Pantić pozvao da ovog leta napravimo Danube Safary Regatu od Beograda do Djerdapa u trajanju od 10-ak dana, nije mi preostalo ništa drugo nego da do dozvole za upravljanje gliserom dodjem tako što ću položiti dotični ispit. Kako je to izgledalo i šta smo još nešto zanimljivo saznali o plovidbi rekama sledi u nastavku teksta.

Nas nekoliko avanturista smo posredstvom rodjaka dogovorili polaganje ispita u Kapetaniji u Apatinu. Dobili smo uredno literaturu koju je trebalo izučiti i najavu da ćemo pored teorijskog dela ispita imati i praktični deo, veslanje čamca. Inače, na teorijskom delu se polaže nekoliko oblasti: navigacija i poznavanje plovnih znakova, motoristika, plovni propisi i prva pomoć. Jedan od nas se veselo šalio da imamo i plivanje od 50 metara, ali do toga nismo došli. Bilo je hladno.

Sam ispit za rukovaoca glisera košta 5,000 dinara plus 530 dinara za taksu. Za upravljača čamca je 3,500 dinara plus taksa. Polaže se pred komisijom od 3 člana i izvlače se 3 pitanja, pa kako vam sreća bude naklonjena. Materija nije teška i ispitivači nisu strogi. Pomoćni i najzanimljiviji deo celog procesa je uvodno predavanje od sat do dva u kome vam ispitivač sve bitno prepriča i objasni na zanimljiv način, pa ako tada ne zapamtite ono najvažnije, onda potonite na ispitu, bolje niste ni zaslužili.

S obzirom da je tokom našeg polaganja napolju temperatura bila -1 Celzijusa uz živahan vetar koji je brisao niz Dunavsku marinu u Apatinu, smilovali su se ispitivači na nas buduće mornare i oprostili nam praktičan deo veslanja po vodi, jer su videli naš zaledjen pogled na ledenoj reci. I mi smo tako srećni i veseli završili sa sve komisijom i kolegama novopečenim mornarima u poznatom restoranu „Kruna“ u Apatinu, na somovini i smudju, što nam je bio prvi „ulov“ od kako smo zvanično proglašeni sposobni za plovljenje rekom. Postali smo kapetani bele ladje, čamca i manjih glisera.

Dobra stvar je što dozvola važi na internacionalnom nivou i što je doživotna.

Loša stvar je što su počeli da menjaju zakone i takse, pa tako godišnja taksa za naš gliser košta čitavih 800 eura zbog viška konjskih snaga koje imamo na motoru! Meri se dužina čamca i konjske snage motora, pa ako toga imate viška kao mi, zaboleće vas glava od takse. S druge strane, za običan alaski čamac sa malim motorom do 4 KS ne plaća se taksa, a kako vam snaga motora raste, rastu i obaveze. Vrlo slično kao kod automobila. U svakom slučaju ko želi sebi ovakvu dozvolu neka požuri sa dobijanjem iste, posle će procedura pribavljanja iste biti verovatno skuplja i komplikovanija.

Naravno, ova dozvola vam važi i na moru bez ikakvih problema, tako da ću ovog leta imati priliku da je demonstriram po Budvi i Crnogorskom primorju

gde ćemo ukotviti gliser na dalje, jer dole imamo apartman gde svraćamo po potrebi tokom godine.

 

Koridor 7 – Dunavski put u Evropu

A sada onaj drugi deo priče. Iz zanimljivih predavanja i sjajnih primera saznali smo nekoliko fascinantnih stvari. Pre svega da se za ozbiljnu plovidbu i upravljanje brodovima treba temeljno spremiti i da nakon završetka škole treba da budete šegrt kod dobrog kapetana jedno desetak godina da bi sami mogli da preuzmete kapetansko kormilo. Posebno na rekama, gde je veština kapetana i poznavanje toka reke presudno. U tom smeru je bila česta praksa da su kapetani plovili samo rutama koje su dobro poznavali, jer da bi uspešno upravljali velikim brodom morate poznavati dušu reke, njen tok, pritoke, brzinu vode, sprudove, liman, virove, vremenske prilike. Vaša veština posebno dolazi do izražaja u situacijama smanjene vidljivosti ili na uskim i opasnim mestima. Da ne spominjemo led, prolazak ispod mostova koji nisu dovoljno visoki, kao što su dva takva mosta u Novom Sadu. Jedan je podignut, ali je drugi ostao nizak, pa se njim ne može proći kada je vodostaj visok.

Saznali smo da je Dunav dugačak 2800 kilometara i da je Apatin sa 1401 kilometrom tačno na pola dužine najveće evropske reke. Treba napomenuti da se dužina reke računa ne od izvora, nego od ušća, tako da kada čujete Dunav na 1520 kilometru, to znači udaljenost te tačke od ušća reke u Crno more. Dunav je plovan čitavih 2400 kilometara i predstavlja saobraćajni Koridor 7, vrlo bitan za Evropsku Uniju. Naši instruktori kapetani smatraju da ako nas prime u EU to će biti samo zbog potrebe da Koridor 7 oslobode od naše kontrole, carine, papira i administracije, s obzirom da jedini zastoj evropski brodovi imaju kroz Srbiju, dok u svim drugim zemljama plove bez ikakvih poteškoća i prepreka. A to je veoma bitno za EU ekonomiju, jer rečni transport je ubedljivo najeftiniji vid transporta, posebno kod velikih isporuka, automobila, gradjevinskih materijala, sirovina i slično. I nemate troškove putarina. Zgodno zar ne.

Kuriozitet je da na primer Holandija ima 10,000 samohodnih plovila, koja većini korisnika služi kao stambeni i poslovni prostor u kome žive, obavljaju privrednu delatnost i kojim još i putuju. Specifičnost takvog života je da ne plaćaju porez na nekretninu, nemaju stalno mesto obitavanja i razgledaju svet sa vode. Madjari su odlični ladjari i jako vešti da prebace brod sa jedne strane Dunava na drugu obalu, samo uz 3 bacanja sidra i bez motora, što zahteva veliko iskustvo i poznavanje specifičnosti reke. Nemci imaju jako stroge zakone o plovidbi rekama, tako da nisu prihvatili EU konvenciju o plovidbi rekama, s obzirom da su njihovi propisi strožiji od Evropskih. I tako redom.

I da, preporučili su nam da na čamcima i gliserima istaknemo srpsku zastavu, jer smo na vodi svi ona teritorija čiju zastavu nosimo i važe naši lokalni zakoni, što će reći da kada na vas naleti hrvatska rečna policija ili carina, mogu samo da vas mrze i ne mogu da vas zaustavljaju bez ozbiljnog razloga. To isto znači da dok ne stanete na hrvatsku obalu nogom, vi ste u svom čamcu sve vreme na tlu Srbije. Ta čarolija prestaje ako se usidrite pored hrvatske obale, jer onda mogu da vas ispituju. Dok plovite, nema problema, što neki pecaroši i alasi koriste da se šetaju i pecaju hrvatskim kanalima i kradu im ribu. Doduše, i oni to isto mogu da rade nama, ali mi smo hrabriji i bezobrazniji, pa to više koristimo.

Kada smo kod Apatina, pre mnogo godina sam čuo zanimljivu konstataciju. Kada ulazite u Srbiju, prva luka na koju nailazite je Bezdan. Ulazite u Pakao. Sledeća luka je Apatin, što na nekom latinskom znači Čistilište. Kada krenete iz Apatina nizvodno, sledeća luka vam je Bogojevo, da ne kažemo raj. Evo Boga! Sve na 30-ak kilometara prostora 3 dimenzije postojanja.

To je Srbija, kao Danteova „Božanska komedija“ imate na jednom prostoru sve zajedno, Pakao-Čistilište-Raj!

. . .