Sveti Jovan Lestvičnik
* * *
Svete vrline liče na Jakovljevu lestvicu, a grešne strasti na okove koji su spali sa Petra, vrhovnog apostola. Jer, svete vrline, povezane jedna s drugom, uznose do neba onoga koji na nebo želi da dospe, a strasti, potiskujući jedna drugu, sve zajedno vuku u propast.
Zato i kaže nerazumni gnev, da je zlopamćenje jedno od njegove rodjene dece. Zbog toga ćemo, pošto je ono sad na redu, i govoriti o njemu.
Zlopamćenje je posledica gneva. Ono je čuvar grehova, mržnja na pravednost, propast vrlina, otrov za dušu, crv uma, posramljenje molitve, presecanje moljenja, otudjenje ljubavi, trn zaboden u dušu, neprijatno osećanje u kome se sa gorkom nasladom uživa, greh koji ne prestaje, večito budan prestup zakona Božijeg, trajna zloba. Ova mračna i mrska strast, strast zlopamćenja, jeste jedna od onih koje su posledica drugih strasti a da same, sa svoje strane, ne prouzrokuju (a možda i prouzrokuju?) nijednu drugu strast. Stoga i ne nameravamo mnogo govoriti o njoj.
Onaj koji je savladao gnev, uništio je i zlopamćenje: dokle god je živ otac, dotle se i deca radjaju.
Onome koji je stekao ljubav postalo je tudje da se gnevi, a onaj koji u sebi gaji neprijateljska osećanja sam sebi zadaje nepotrebne muke.
Trpeza ljubavi razara mržnju, a iskren poklon umekšava dušu. Trpeza bez uzdržljivosti jeste majka drskosti, i kroz vratanca ljubavi uskače stomakougadjanje.
Video sam kako mržnja raskida dugotrajnu vezu bluda, i zlopamćenje koje im onda na neobičan način nije dopuštalo da se ponovo združe. Čudna stvar: demon demona izgoni! (A možda to i nije delo demona, već promisla Božijeg?)
Veoma dalekom od čvrste i prave ljubavi, zlopamćenju se lako približava blud, i to tako neprimetno, kao što ponekad otkrivamo vaši u golubova.
Ako već hoćeš da budeš zlopamtljiv, budi zlopamtljiv prema demonima. I ako hoćeš da budeš nekome neprijatelj, budi neprijatelj telu, i to u svakom pogledu. Telo je nezahvalan i neiskren prijatelj: što mu se više ugadja, više nam zla nanosi.
Zlopamćenje se predstavlja kao učitelj Svetog Pisma: reči Svetoga Duha tumači na svoj način. Neka ga posrami molitva Isusova, koju ne možemo izgovarati ako smo zlopamtljivi.
Kada ni posle velikih podviga nisi u stanju da do kraja iščupaš iz srca svoga ovaj kolac, izvini se neprijatelju, makar samo na rečima, da bi, zastidevši se svog dugotrajnog licemerstva pred njim i mučen savešću kao ognjem, mogao savršeno da ga zavoliš.
Doznaćeš da si se potpuno izbavio od ove truleži ne kada se pomoliš za onoga koji te je uvredio, ni kada mu za zlo uzvratiš dobrim ili ga pozoveš k sebi na trpezu, već kad se, na vest da je pretrpeo neku duševnu ili telesnu nezgodu, rastužiš i zaplačeš zbog njega kao zbog sebe samog.
Zlopamtljivi bezmolvnik je aspida što leži u svojoj rupi, puna smrtonosnog otrova.
Uspomena na Isusova stradanja leči zlopamćenje, koje se izlaže silnoj sramoti pred Njegovom trpeljivošću.
U drvetu, iznutra trulom, stvaraju se crvi. A u onima koji su samo prividno krotki i bezmolvni, krije se trajna srdžba.
Ko izbacuje gnev iz sebe, nalazi oproštaj. A onaj koji se privija uz njega, lišava se milosrdja Božijeg. Da bi zaslužili oproštaj grehova, neki su se posvetili napornim podvizima. Ali, čovek koji ne pamti zla stiže pre njih na cilj: Opraštajte ono malo što su vam ljudi dužni, i oprostiće vam se ogroman dug vaš pred Bogom (Lk.6,37).
Nepamćenje zla jeste znak pravog pokajanja. A ko je u srcu svom zlopamtljiv, i misli da se kaje, liči na čoveka kome se u snu pričinjava da trči.
Vidjao sam zlopamtila koji su savetovali drugima da ne pamte zlo, i koji su se, zastidevši se svojih sopstvenih reči, oslobodili i svoje strasti.
Neka niko ne misli da je ova mračna strast beznačajna. Ona se često uvlači i u srca duhovnih ljudi.
.
Deveti stupanj: onaj koji ga je dostigao, neka smelo traži od Spasitelja Isusa razrešenje od grehova.
. . .
Tekst preuzet iz knjige „Lestvice“ – Sveti Jovan Lestvičnik