Djordje Otašević

* * *

.

Про­бу­ди се, про­тр­ља очи, ско­чи упла­шен. Већ ју­тро, а он још па­мук не бе­ре. А бе­ли га­зда мло­го опа­сан. До­хва­ти оде­ћу па се сети. Ње­гов де­да па­мук брао, де­дин де­да па­мук брао, а он… Е, он! Баш ва­жан. О свет­ским про­бле­ми­ма од­лу­чу­је. Над њим ни­ко. И данас, ево, ва­жну од­лу­ку до­но­си. Мно­ги на ње­га че­ка­ју. Пи­та­ју се шта ли ће ре­ћи. Инте­ре­су­је их ка­ко ће од­лу­чи­ти. Сва­шта би да знају. А он још размишља. И још. Не пре­ста­је. Па код бе­лог га­зде по са­вет од­ла­зи. А га­зда мло­го љут. По ли­цу му ви­ди.

Бр­зо се са­гне. По­гле­да ле­во, по­гле­да де­сно. Да про­ве­ри. Можда још не­где нео­бра­ног памука има. За­ви­ри под фо­те­љу, гви­р­не под сто. И гла­вом о не­чи­ју гла­ву уда­ри. По­диг­не по­глед и цр­но ли­це спа­зи. За­чу­ђе­но, упла­ше­но. А иза ње­га бе­ло, а по­ред ње­га жуто. И овакво, и она­кво. Ра­зни љу­ди с мно­гих стра­на по ћошкови­ма нео­бра­ни па­мук тра­же. Јер газда мло­го опа­сан.

. . .