Šta je to Sveta vatra – Blagodatni oganj
Silazak svetlog plamena na Veliku subotu u Jerusalimu – Sveta vatre i kako se svake godine pojavljuje u Jerusalimu kao čudo i potvrda istinite pravoslavne vere
Više od hiljadu godina postoji i dešava se najveće čudo pravoslavlja, silazak Svetog plamena na Hristov grob – Sveta vatra, na Veliku subotu u hramu Vaskrsenja Hristovog, u Jerusalimu. Kao jedinstven dogadjaj i fenomen, neobjašnjiva i snažna potvrda dejstva Svetog Duha pravoslavnim vernicima, Sveta vatra je karakteristična samo za pravoslavlje i ne dešava se ni u jednoj drugoj religiji.
Pojava Svete Vatre je objava prisustva Svetog Duha na planeti Zemlji i kroz pravoslavnu veru. Zato se prvobitni plamen primljen kroz ruke Jerusalimskog patrijarha širi dalje medju vernicima, kao što se blagodet Svetog Duha širi medju krštenima i verujućima. Prošle godine je Sveta Vatra pravoslavlja stigla i do Severnog pola do Ruske polarne istraživačke stanice.
U ime preminulog Patrijarha Srpskog Pavla, u čast njegovog života po jevandjelju, i u veri u Vaskrs pravednika, posvećujemo mu ovaj post kroz prikaz pojave Svete Vatre u jednom starijem novinskom članku koji prenosimo u većem delu.
BLAGODATNI OGANJ
Velika subota je u Jerusalimu poseban dan. Hodočasnici ulaze u prastari hram Groba Gospodnjeg i svetog Vaskrsenja još od zore. Obično su najbrojniji Grci i Kiprani, zadnjih godina je sve više i Rusa. Potom svi izađu a hram ostaje prazan. Oko deset časova pojavljuju se predstavnici Jerusalimske patrijaršije, izraelskih vlasti i muslimanske porodice koja vekovima drži ključeve ove svetinje.
Njihov je zadatak da ustanove da li se u crkvi nalazi neki izvor svetlosti, vidljiv ili prikriven, ili nešto čime se može proizvesti vatra. Provera se završi do jedanaest sati i tada se javno saopšti da li je sve u redu. Ako jeste, kao što je uvek bilo, ulazna masivna vrata hrama se zapečate voskom.
Sveta vatra i čudesno paljenje sveća
Oko podne iz nedaleke zgrade Jerusalimske patrijaršije kreće litija ka hramu Vaskrsenja. Na njenom čelu je patrijarh, slede ga svi mitropoliti, episkopi, sveštenici, monasi i vernici. Mnogobrojno „Bratstvo svetoga groba“, takozvani agiotafti, monasi pri hramu, kojih ima više desetina, posebno upečatljivo deluju.
Obavi se i „pretres“ patrijarha, pred mnogobrojnim očima. Veoma je važno javno ustanoviti da možda on nema skrivenu šibicu ili nešto drugo čime bi mogao kasnije da zapali sveću.
U ovome su obično učestvovali i gradonačelnici Jerusalima, a oni gotovo nikada nisu bili hrišćani. Dodatno pravo nadgledanja svakog postupka i koraka imaju Jermeni.
Kad uđe u hram patrijarh se pomoli Bogu i ulazi u Kuvukliju, malenu kapelu u okviru hrama u kojoj je ploča Hristovog groba. Ona ima vrlo nizak ulaz tako da svako ko u nju ulazi mora duboko da se sagne. Tu patrijarh nastavlja da se moli za javljanje svete vatre. Kako su iz raznih vremena očevici zapisali, tada se iznenada javlja plavkasta svetlost i čudesno se zapali sveća i kandilo na ploči groba Hristovog.
Poglavar uzima četiri svežnja sveća, a u svakom ih je po 33, koliko je Hristos godina na zemlji živeo. On izlazi iz kapele, uzdiže zapaljene sveće a ushićeni vernici glasno iskazuju svoju radost. Kroz otvor kapele prisutni su, već koji trenutak ranije, zapazili da se svetlost pojavila.
Patrijarh jedan svežanj zapaljenih sveća predaje jermenskom monahu, koji svetlost potom predaje svojim sveštenicima i vernicima. Za tili čas, od sveće do sveće, od vernika do vernika, svetlost se prenese do svakog prisutnog, a posle se iznosi i van hrama za one koji nisu mogli da uđu. Nekih godina ispred crkve je bilo i desetak hiljada vernika i turista.
Zapaljene sveće prenose se u sve jerusalimske crkve i manastire, a takođe i u nepravoslavne.
Svi žele da imaju upravo ovu svetu svetlost i da je sačuvaju za sutrašnji praznik Uskrsa. Vernici iz drugih zemalja ugase sveće kako bi ih poneli u svoju zemlju i zapalili je u nekim retkim prilikama posebne radosti ili tuge. Mnogi kupe nekoliko svežnja sveća, zapale ih za trenutak sa svetog plamena, ugase ih posle nekoliko minuta. Ponesu ih u svoj zavičaj da bi ih podelili najbližima kao jedan od najvrednijih „suvenira“ sa hodočašća.
Delegacije iz Atine i Moskve, neretko i iz Carigrada, svečano direktno od patrijarha preuzimaju sveti plamen kako bi ga odnele na aerodrom.
Nije poznato od kada se ova neobična pojava javlja. Ima zapisa iz srednjeg veka, opisa hodočasničkog putovanja, gde se pominje sveti oganj ( grčki: agio fos). Ima svedočenja i nepravoslavaca.
Postoji predanje da je neobičan plamen video i jedan islamski hodža sa obližnje džamije i potom poverovao u Hrista. Bio je mučen da se odrekne nove vere, ali, odustao nije. O pojavi svedoče i mnogobrojni rimokatolici i protestanti tokom poslednjih vekova.
Vrata pečate voskom
U jednom tekstu svetoga Grigorija iz Nise, s kraja 4. veka, govori se o „svetoj vatri“ u Jerusalimu, bez mnogo detalja.
Muslimanski pisac Al-Džahis 865. godine pominje ovo hrišćansko čudo. Francuski monah Bernard 865. godine je već precizniji. On beleži da se u subotu uveče, pred Uskrs, kada se pevalo u hramu Kirie eleison – Gospode pomiluj, pojavila neobična svetlost koja je zapalila sveće.
Ruski iguman Danilo isto to pominje 1107. godine., kao i jerođakon Zosim iz okoline Moskve, koji je u Jerusalimu boravio 1420. godine.
Iz kasnijih vekova ne mogu se brojni zapisi ni pomenuti, na desetine ih je. Oni upotrebljavaju različite nazive za pojavu: sveta vatra, blagodatni oganj, vatra vaskrsenja, vatra Pashe, jerusalimsko čudo.
U hramu Groba Gospodnjeg i Vaskrsenja, svoje delove imaju rimokatolici, Jermeni, Kopti, Sirijci i Etiopljani. Oni nisu pravoslavni. Pojava svete vatre samo kod pravoslavaca služi nekima u dokazivanju da je jedino pravoslavna vera prava, inače bi se i drugima pojavila vatra u ovom hramu.
U trenutku javljanja vatre i pokušaju prisutnih da što pre zapale sveću sa nje, neretko tokom istorije dolazilo je i do neprijatnosti. Događalo se da su hodočasnici u guranju bivali pregaženi i povređeni. Nekima se odeća zapalila, a drugi su doživeli srčani udar.
Pogotovo, kada Uskrs padne krajem aprila ili početkom maja, tada u Jerusalimu ume da bude veoma toplo, a hodočasnici iz hladnih zemalja teško podnose vrućinu, posebno stariji.
Živica Tucić
@ Vojsije
1: Knjige i spisi starih, otaca pravoslavlja. Zdrava, jednostavna misao, puna praktične mudrosti i prikaz jednog velikog misaonog i telesnog podviga.
2. Ezoterijska praksa i new age misao. Verovao sam u to dok malo po malo pukotine u tom verovanju nisu bivale sve veće što sam sve više nailazio na britke kritike tih učenja i shvatao njihovu nedoslednost. A da ne govorim o praksi.
3. Preumnijenje. Objasnio sam to u jednom ranijem postu:
http://www.bastabalkana.com/2009/07/cudotvorna-ikona-presveta-majka-bogorodica-mlekopitateljnica-galaktotrofusa/
Stideo sam se sam sebe kada sam nakon preumnijenja počeo da čitam svu nekadašnju literaturu, kao što su razni jogiji, tibetanci, teozofi, Kastaneda, Štajner, Krišnamurti, Gurdjijev, Ošo, itd, gde odjednom jasno sagledavate koliko su ta učenja slična medjusobno, kako imaju zajedničku pozadinu i u biti pogrešna, bazirana na poluistinama, delom istinama i velikim delom na zavodjenju vašeg uma.
Vaše sledeće pitanje će sigurno biti kako, zašto, pa šire objašnjenje, pa zašto je loš onaj autor kada on piše dobro, voli ceo svet, daje ti upustva kako da se duhovno uzdižeš itd. Sad, ne mogu vam lako i jednostavno odgovoriti, pa ću vam samo skrenuti pažnju na nekoliko signifikantnih stvari:
– većina njih govori o relativnosti
– svi su antropocentrični, ključ leži u tebi
– niko od njih nije skončao na blaženi način
– nastavak njihove tradicije i učenja je u najmanju ruku sumnjiv i po ljudima i po praksi
– ideje su im mahom intelektualne i umne
– svi nose ideju spiralnog razvoja duha, koja je beskonačna, nema konačnost
– svi su sebe sagledavali kao Bogo Čoveka, odnosno egoistično se izjednačavali sa Tvorcem
– pomoć Tvorca nisu tražili, sve su mogli sami, svojom voljom
… itd. Sve su ovo zamke u koje ona tamna Sila peca nas naivne, raspirujući našu samoljubljivost i radoznalost.
Hvala jos jednom na strpljenju.Nemam vise pitanja !
Zlatko
Već rekoh da istina, ma kog nivoa, nije stvar dokazivanja već je stvar stanja svesti same osobe. Kada kežm svest ne želim reći viša ili niža već samo sebi posebna.
Podsetimo se bar onoga što je sigurno nepobitno sadržano i u pisanjima Hrišćanstva; Bog je kreirao sve što je kreirano posredstvom Reči svoje. Ono što gotovo stoji izostavljeno u Bibliji ali ga jedan jedini stih pomalo razgolićuje (davno sam proučavao Bibliju pa mi sećanje nije sveže) jeste da je Reč Božja Sveti Duh.
Otuda, svet, ljubav, Bog, religije, učenja, život i čovek jesu postojali i daleko pre pojave Isusa i Hrišćanstva, zar ne?
(Napomenuo bih da se sigurno ti ne bi osećao srećnijim ako bismo se mi priklonili tvojoj religiji a po tvom nagovoru. Istovetno, bio bih u totalnoj koliziji sa samim sobom ako bih ovo pisao da bilo koga preobratim. Tačnije, mnogo više bih izgubio nego li dobio. Ne bih dobio ništa. Prihvati ovo samo kao razgovor posle kojeg ćemo reći jedni drugima, „želim ti sve najbolje.“)
Sveti Duh je iza svih učenja i religija koja su ikada videla svetlo dana na ovoj planeti. On je davao učenja svih nivoa i kategorija kako bi zadovoljila potrebe svake Duše (čoveka) u njenom duhovnom sazrevanju i sticanju iskustava. Kako svako od nas dozreva tako prepoznaje sebi sledeći korak – praktično je to sledeći korak ljubavi i mogućnosti davanje od sebe iste.
Kada se svako od nas nadje u „svojoj“ religiji oseti da je to ono najviše i jedino ispravno. I jeste u pravu jer svako dopre do nečeg što do sada nije sagledavao. Zato svako na ovom svetu oseća da sledi jedino ispravnu religiju ili učenje.
To poimanje je pomognuto takvim izjavama ondašnjih duhovnih velkikana baš zato što to i jeste važilo ali samo za one njegove sledbenike koji sa sa njim zajedno hodali po prašini ove planete. Za one koji su u tom trenutku sledili živa učenja koja je dotični iznosio.
Takva stara izjava nije se odnosila niti se odnosi na generacije koje bi i koje su došle kasnije što znači ni za nas danas. Danas, ako bismo to hteli da imamo bilo bi neophodno da potražimo živog Bog-Čoveka današnjeg trenutka kada i sami vučemo noge po prašini ove planete.
Uvažavam veliki intelektualni rad G-dina Jerotića ali on je ostao da bude samo intelektualni rad. Duhovno gladnim, ili onima koji su žedni najviše Istine, Jerotić svojim otkrićima i saznanjima ne može mnogo pomoći.
Svaka religija ima svoje mesto i ulogu ali ko želi znati Boga biće neophodno da se sam snalazi. Nijedna elita u prošlim vekovima i eonima nije prepoznavala najviša i najčistija učenja Svetoga Duha (ili živa učenja Svetoga Duha) pa neće ni danas.
Dobro je kloniti se onoga što nas može povući unazad ali nije dobro ako to činimo sa strahom pa propustimo prepoznati ono što nam može dati živu hranu našem srcu.
Da li je i Jerusalem u srbiji???
[…] kako se sveto miro izliva ni iz čega. Nije im jasno kako se to ni-od-čega, samo od sebe pali Sveta vatra u Jerusalimu za vreme Vaskrsa. Nije im jasno kako se ljudi isceljuju verom. Malo im je jasnije kako je neko […]