Prepodobni Otac Siluan Atonski +
PUT DUHOVNOG ŽIVOTA
Duhovne pouke koje nam je ostavio Sveti otac Siluan Atonski
Otac Siluan Atonski (rus. Siluan Afonskiй; 1866—1938) je ruski monah i svetitelj, svetogorski podvižnik. Kršteno ime mu je bilo Semjon Ivanovič Antonov.
Rođen 1866. godine u selu Šovskoj u Tambovskoj oblasti. U Svetu goru je došao 1892. godine. Zamonašio se 1896. godine, a veliku shimu primo 1911. godine u manastiru Pantelejmon. Veći deo života proveo je na Kalamarijskom metohu, u Starom Rusiku, na ekonomiji. Poznat je po tome da je od početka svog monaškog života primanjivao Isusovu molitvu.
Poznat je po brojnim molitvama i poukama za monahe. Neke od njih sabrane su u knjizi „Pouke starca Siluana“.
Umro 11/24. septembra 1938. godine.
Moskovska patrijaršija kanonizovala ga je 1992. godine, za vreme Patrijarha Aleksija II a 1988. godine isto je učinila i Carigradska patrijaršija.
DUHOVNE POUKE SVETOG SILUANA ATONSKOG
1. Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je dopustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatiti ni prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav.
2. Vi možete pomoći samo molitvom i ljubavlju. Ljutnja i vika na bezbožnike ne popravlja stvar.
3. Poprište duhovne borbe svakog čoveka jeste, pre svega, njegovo vlastito srce.
4. Saznanje vlastite krivice je neophodan uslov za mirne odnose medju ljudima.
5. Čovek koji nije opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta, u stanju je da taj svet poriče zato što ga ne poznaje. Svaki čovek je pozvan na punoću duhovnog života, ali neprestana usmerenost čovekove volje ka veštastvenom svetu, telesnim i duševnim doživljajima, dovodi do toga da čovek ogrubi u tolikoj meri da najzad gubi moć duhovnog opažanja.
6. U toku proteklih vekova hrišćanstva svetootački opit utvrdio je tri vrste ili tipa razvoja hrišćanskog duhovnog zivota.
U prvu vrstu spada većina ljudi. Oni prionu uz veru sa malom blagodaću i provode život u umerenom podvigu ispunjavanja zapovesti. Tek pri kraju života, u srazmeri sa preživljenim stradanjima, dobijaju blagodat u nešto većoj meri. Oni pak koji se usrdnije podvizavaju dobijaju pred smrt veliku blagodat. Tako biva kod mnogih monaha.
U drugu vrstu spadaju oni koji prionu uz veru sa srazmerno malom blagodaću u početku, da bi revnosnim podvizivanjem kroz molitveni trud i borbu sa strastima, na sredini svog puta dobili veliku blagodat. Kasnije umnožavajući podvige oni dostižu visoki stepen savršenstva.
U trecu grupu spadaju oni retki koji na početku podvizničkog puta dobijaju veliku blagodat savršenih za svoju žarku revnost. To su oni koje je Bog unapred poznao.
7. Božji darovi su udruženi sa izvesnim čovekovim podvigom. Kada Bog predvidi da će se čovek prema njegovom daru odnositi onako kao što treba, tada se ovaj dar izliva ‘nezavisno’. Može se reći da od Božjeg predznanja kako će čovek reagovati na dobijenu blagodat zavisi dobijanje većeg ili manjeg dara.
8. Greh prelazi granice čovekovog individualnog života i opterećuje zlom život celog čovečanstva. On će se prema tome odraziti na sudbinu celog sveta. (Čitava Rusija će postati tamnica i moramo mnogo moliti Gospoda za oproštaj. Moramo se kajati za naše grehe i bojati se da ne učinimo i najmanji greh i moramo stremiti da činimo dobro, i najmanje. Jer je čak i krilo muve izmereno i Božija mera je tačna. I kad i najmanje dobro bude pretegnulo na vagi, Bog će otkriti svoju milost prema Rusiji’. -Starac Aristokle Moskovski i Svetogorski – upokojio se 1918.)
9. Čineci greh, telesni čovek ne doživljava njegove posledice onako kao što ih doživljava duhovni čovek. Telesni čovek ne zapaža neke naročite promene svog duhovnog stanja pri učinjenom grehu, budući da se stalno nalazi u duhovnoj smrti. Medjutim duhovni čovek pri svakom priklanjanju svoje volje grehu, zapaža promenu svog duševnog stanja zbog umanjene blagodati.
10. Pomisao je prvi stadijum greha. Njena pojava u sferi čovekove svesti još uvek nije greh: to je samo predlaganje greha. Odbacivanje zle pomisli onemogućava dalji razvitak greha.
. . .
Jednom je Starac Siluan razgovarao sa nekim arhimandritom koji koji je vršio misionarsku službu medju nepravoslavnim hrišćanima. Starac ga je upitao kako on propoveda
Arhimandrit mu je odgovorio:
– Ja im kažem: vaša vera je zabluda, kod vas je sve izopačeno, lažno i ako se ne pokajete nema za vas spasenja!
– Recite oce arhimandrite da li oni veruju da je Gospod Isus Hristos istiniti Bog?
– Da, veruju.
– A da li poštuju Majku Božju?
– Poštuju ali imaju nepravilno učenje o Njoj.
– Da li poštuju svetitelje?
– Poštuju ih no kakvi svetitelji mogu postojati za njih kad su otpali od Crkve?
– Vrše li bogosluženja u hramovima, čitaju li reč Božju?
– Da, postoje kod njih i crkve i službe, ali trebalo bi da vidite kakve su to službe u poredjenju sa našima. Kakva hladnoća i bezdušnost!
– Znači, oče arhimandrite, oni su ubedjeni da pravilno postupaju što veruju u Isusa Hrista, što poštuju Majku Božju i svetitelje, što ih prizivaju u svojim molitvama. Medjutim ako im vi kažete da je njihova vera zabluda oni vas neće slušati…
Medjutim ako im kažete da je dobro što veruju u Boga, što poštuju Bogorodicu i svetitelje, što idu u crkvu na bogosluženja i što se kod kuće mole, što čitaju reč Božju i ostalo, ali da u nečemu greše i da te greške treba da isprave pa će sve biti dobro, onda će se Gospod radovati zbog njih, te ćemo se svi spasti milošću Božjom…
Bog je Ljubav. Zato i propoved treba da izvire iz ljubavi. Onda će ona biti na korist onome koji propoveda i onome koji sluša. A kad osudjujemo nećemo imati koristi i ljudi neće slušati.
Ajd` sad budi pametan ? U raspravi pre nekoliko dana neko napisa : „Nisu svi bliznji, jer Sv.apostol Pavle kaze da se jeretika ne dodirujemo niti da obedujemo sa njima.„
@ Vojsije
Pa nije to baš tako teško razumeti. To što citirate je preporuka za odredjenu situaciju i generalno preporučeni stav. Vrlo često se iz Biblije citiraju reči koje su istrgnute iz konteksta, pa se nailazi na kontradiktornosti i neslaganja. Kao što i otac Siluan misli i kao da kaže, treba razumeti nečiju dobru volju i stremljenje, pa iako greši pomoći ga. Ali ako imaš posla sa nepopravljivim jeretikom, bolje ga se kloni, biče lakše i tebi i njemu, mogla bi biti preporuka Svetog apostola Pavla. Jer, ako se ti pri obroku prekrstiš i molitvom zahvališ Gospodu Bogu za hleb nasušni, sva je prilika da možeš time razbesneti jeretika koji u tome vidi nešto što je njemu neprihvatljivo, na primer.
Lep tekst. Svidja mi se sto na ovom blogu ima pametnih tekstova iz nase tradicije. U novinama i magazinima samo citamo iste stvari koje non stop ponavljaju i mahom su banalne. Najveci stadijum duhovnosti tamo je dobar sex sa partnerom, pricanje sa biljkama, izlazak u prirodu i meditiranje pod drvetom. Niko ne dotice nivo tvoje duse.
Zar zaista verujete u to što je napisano – u duhovne pouke nekoga ko ne zna šta je život i nema nikakvog dodira sa stvarnošću već u ludilu izolacije, maštanja, prividjenja, nemaštine i ko zna čega još, upućuje poruke koje mu je sam Bog u poverenju saopštio, kao zakletom poštovaocu njegovog lika i dela ?
Kako piše u životopisu iz biblioteke Mitropolije Crnogorsko-primorke, „..Spoljašnji život blaženog starca protekao je bez naročitih događaja. Do odsluženja vojske provodio je život kao siromašan ruski seljak. Zatim, odsluživši uobičajeni vojni rok u nižim činovima, proveo je dugih 46 godina jednoličnog života u manastiru kao prost monah…“……….Od „rođen“ do „umro“ – sve izgleda beznačajno, nema šta da se zabeleži. Doticati se, pak, unutrašnjeg života čoveka pred Bogom neskromno je i smelo delo. Otkrivati „duboko“ srce hrišćanina na očigled sveta, gotovo je isto što i svetogrđe. Međutim, pošto smo uvereni da sada, kad je starac napustio ovaj svet kao njegov pobedilac, više ništa ne može narušiti njegov večni pokoj u Bogu, usuđujemo se da bar ponešto iznesemo o njegovom neizmerno bogatom i uzvišenom životu, radi onih malobrojnih, koji sami teže takvom Božanskom životu“.
NJEGOV NEIZMERNO BOGAT I UZVIŠENI ŽIVOT?????
Kazu da je` biti bogat` znacilo prvobitno da covek ima bozanskog u sebi.U tom smislu je ovaj monah zaista bio bogat.
@ Aleksandar Zlatar
Citam Vojsija i Zlatka i njihove komentare, a onda vas i shvatama sta je apostol Pavle hteo da kaze. A razumem i monaha Siluana koji nije mogao ovakve misli da izrekne „u ludilu izolacije, maštanja, prividjenja, nemaštine i ko zna čega još“, vec iz unutrasnjeg iskustva koje se ukazuje iskusenicima, koji ne istrazuju telesno, vec dusevno i duhovno, opitom, kako monah Siluan govori.
Hvala vam, pomogli ste mi da razumem neke stvari.
@Gorky
Pomozite mi molim Vas da onda i ja razumem neke stvari – koje je to unutrašnje iskustvo koje se ukazuje iskušenicima, a koje nema dodira sa „normalnim“ životom, sa ljubavi prema ženi, deci, prijateljima, sa svakodnevnim životom i borbom za postojanjem, a koje je važnije od svega navedenog? Ako je to unutrašnje iskustvo iznad svega, zašto onda oni koji veruju u isto nisu mu i svoj život posvetili?
@ Aleksandar Zlatar
Verujemo napisanom iako je po vama prepodobni otac Siluan živeo životom koji vam se možda ne čini ispunjenim. Isto kao što su takvim životom živeli i Lao Ce, i Buda, i Sveti Justin Ćelijski i mnogi drugi mudri ljudi.
A lepo je u tekstu rečeno o onome što ne razumete u tački 5. Samo treba pročitati pažljivo i prihvatiti, ako imate skromnosti još u sebi :-)
„5. Čovek koji nije opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta, u stanju je da taj svet poriče zato što ga ne poznaje. Svaki čovek je pozvan na punoću duhovnog života, ali neprestana usmerenost čovekove volje ka veštastvenom svetu, telesnim i duševnim doživljajima, dovodi do toga da čovek ogrubi u tolikoj meri da najzad gubi moć duhovnog opažanja.“
@Zlatko Šćepanović
Iskreno, sumnjam da je bilo ko od sagovornika na ovu temu „…opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta…“ već je svoje mišljenje, a ne saznanje, zasnovao na verovanju crkvi i propovedanju, kako navodite, drugih mudrih ljudi. Uostalom i svoj komentar ste počeli „..verujemo napisanom…“
Medjutim, ta ista crkva je već vekovima simbol i dobrog i lošeg, pa ipak postoji vekovima i postojaće i dalje, a grehe njenih „službenika“ ne kažnjava ni jedan sud, ni sa neba ni sa zemlje, zato je ne prihvatam kao autoritet. Duhovni svet, za koji me „optužujete“ da ga zbog „neskromnosti“ ne prihvatam, mora jedino da bude odraz čoveka u ovom postojećem realnom svetu, da od njega napravi časnog, poštenog, odgovornog, sposobnog, tolerantnog, ali sve to za život na ovom svetu, a ne u nekom imaginarnom, virtuelnom i još od nikoga ne doživljenom svetu. Da li tome može da ga nauči neko ko je ceo život proveo u izolaciji, u samoći, van vremena i prostora?
@ Aleksandar Zlatar
Otac Siluan je potpuno u pravu. Opitom mojim i milošću Tvorca pokazano mojoj duši. Sad, vi ne verujete ni Ocu Siluanu, pa ćete teško i meni poverovati. Inače, ovakve stvari se ne govore medju hrišćanima, jer ne koriste ni vama a pogotovu ne meni, zato ćete uvek imati problem u komunikaciji sa verujućima. Oni će imati duboko unutrašnje iskustvo o kome neće govoriti i neće vam objašnjavati a vi ćete i dalje misliti da su ljudi umišljeni, da fantaziraju i slično.
Medjutim, obratite pažnju na jednu stvar. Hrišćani se medjusobno odlično razumeju po pitanju vere i unutrašnjih stanja duha, iako se nikada nisu sreli, pogotovu ako su dobili blagodet Svetog Duha. Da li mislite da postoji tako velika grupna halucinacija?
No, da vam pomognem i razjasnim o čemu se zapravo radi, iako opet izlazim van okvira koji mi je dat (niti sam svešteno lice, niti autoritet, niti misionar). Svrha hrišćanstva je smirenoumlje i pokajanje nad grehovima. Usled trpljenja i smirenja, pokajanja i vere prema Bogu, hrišćani uz Božiji blagoslov dobijaju blagodet Svetog Duha. Sad, to je teško objasniti o čemu se tu radi, osim da to menja čoveka u potpunosti i daje mu uvid u postojanje Tvorca, njegova vera postaje apsolutna i realizovana. Medjutim, blagodet Svetog Duha zna da napusti čoveka ako on greši, gordi se, živi neskromno ili upadne u prelast (umišljanja). Iznenadićete se, ali izvorno hrišćanstvo je vrlo razumno i jednostavno, i traži od čoveka da stalno preispituje svoje misli. Da bi stigli do tog stupnja, potrebna vam je molitva, čak i ako nemate vere. Molite se istrajno, i vera će vam doći sama, i onda možda budete razumeli ne samo oca Siluana već i druge svetitelje, kojih ima mnogo, i svi su govorili isto. Istražite to polje srcem, pre nego umom :-)
Prepodobni Otac Siluan Atonski bi vam rekao ovo:
“ Наша срца су охладнела и зато не разумемо Христово смирење и љубав. Истина, они се познају једино Духом Светим, али не заборавимо да се благодат Божија може привући. Треба је само свом душом зажелети. Али, како ћемо пожелети оно што не знамо? Сви ми имамо неког знања о Богу, а и Дух Свети сваку душу покреће да тражи Бога.
О, како треба молити Господа да подари души смирени Дух Свети. Смирена душа има велики мир, док горда сама себе мучи. Горд човек не познаје љубав Божију и далеко је од Бога. Он се поноси тиме што је богат, или учен, или славан, а не зна, несрећник, колико је бедан и пропао будући да не познаје Бога. Али, оном ко се бори против гордости у себи, Бог помаже да надвлада ту страст. “
.