Prepodobni Otac Siluan Atonski +
PUT DUHOVNOG ŽIVOTA
Duhovne pouke koje nam je ostavio Sveti otac Siluan Atonski
Otac Siluan Atonski (rus. Siluan Afonskiй; 1866—1938) je ruski monah i svetitelj, svetogorski podvižnik. Kršteno ime mu je bilo Semjon Ivanovič Antonov.
Rođen 1866. godine u selu Šovskoj u Tambovskoj oblasti. U Svetu goru je došao 1892. godine. Zamonašio se 1896. godine, a veliku shimu primo 1911. godine u manastiru Pantelejmon. Veći deo života proveo je na Kalamarijskom metohu, u Starom Rusiku, na ekonomiji. Poznat je po tome da je od početka svog monaškog života primanjivao Isusovu molitvu.
Poznat je po brojnim molitvama i poukama za monahe. Neke od njih sabrane su u knjizi „Pouke starca Siluana“.
Umro 11/24. septembra 1938. godine.
Moskovska patrijaršija kanonizovala ga je 1992. godine, za vreme Patrijarha Aleksija II a 1988. godine isto je učinila i Carigradska patrijaršija.
DUHOVNE POUKE SVETOG SILUANA ATONSKOG
1. Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je dopustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatiti ni prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav.
2. Vi možete pomoći samo molitvom i ljubavlju. Ljutnja i vika na bezbožnike ne popravlja stvar.
3. Poprište duhovne borbe svakog čoveka jeste, pre svega, njegovo vlastito srce.
4. Saznanje vlastite krivice je neophodan uslov za mirne odnose medju ljudima.
5. Čovek koji nije opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta, u stanju je da taj svet poriče zato što ga ne poznaje. Svaki čovek je pozvan na punoću duhovnog života, ali neprestana usmerenost čovekove volje ka veštastvenom svetu, telesnim i duševnim doživljajima, dovodi do toga da čovek ogrubi u tolikoj meri da najzad gubi moć duhovnog opažanja.
6. U toku proteklih vekova hrišćanstva svetootački opit utvrdio je tri vrste ili tipa razvoja hrišćanskog duhovnog zivota.
U prvu vrstu spada većina ljudi. Oni prionu uz veru sa malom blagodaću i provode život u umerenom podvigu ispunjavanja zapovesti. Tek pri kraju života, u srazmeri sa preživljenim stradanjima, dobijaju blagodat u nešto većoj meri. Oni pak koji se usrdnije podvizavaju dobijaju pred smrt veliku blagodat. Tako biva kod mnogih monaha.
U drugu vrstu spadaju oni koji prionu uz veru sa srazmerno malom blagodaću u početku, da bi revnosnim podvizivanjem kroz molitveni trud i borbu sa strastima, na sredini svog puta dobili veliku blagodat. Kasnije umnožavajući podvige oni dostižu visoki stepen savršenstva.
U trecu grupu spadaju oni retki koji na početku podvizničkog puta dobijaju veliku blagodat savršenih za svoju žarku revnost. To su oni koje je Bog unapred poznao.
7. Božji darovi su udruženi sa izvesnim čovekovim podvigom. Kada Bog predvidi da će se čovek prema njegovom daru odnositi onako kao što treba, tada se ovaj dar izliva ‘nezavisno’. Može se reći da od Božjeg predznanja kako će čovek reagovati na dobijenu blagodat zavisi dobijanje većeg ili manjeg dara.
8. Greh prelazi granice čovekovog individualnog života i opterećuje zlom život celog čovečanstva. On će se prema tome odraziti na sudbinu celog sveta. (Čitava Rusija će postati tamnica i moramo mnogo moliti Gospoda za oproštaj. Moramo se kajati za naše grehe i bojati se da ne učinimo i najmanji greh i moramo stremiti da činimo dobro, i najmanje. Jer je čak i krilo muve izmereno i Božija mera je tačna. I kad i najmanje dobro bude pretegnulo na vagi, Bog će otkriti svoju milost prema Rusiji’. -Starac Aristokle Moskovski i Svetogorski – upokojio se 1918.)
9. Čineci greh, telesni čovek ne doživljava njegove posledice onako kao što ih doživljava duhovni čovek. Telesni čovek ne zapaža neke naročite promene svog duhovnog stanja pri učinjenom grehu, budući da se stalno nalazi u duhovnoj smrti. Medjutim duhovni čovek pri svakom priklanjanju svoje volje grehu, zapaža promenu svog duševnog stanja zbog umanjene blagodati.
10. Pomisao je prvi stadijum greha. Njena pojava u sferi čovekove svesti još uvek nije greh: to je samo predlaganje greha. Odbacivanje zle pomisli onemogućava dalji razvitak greha.
. . .
Jednom je Starac Siluan razgovarao sa nekim arhimandritom koji koji je vršio misionarsku službu medju nepravoslavnim hrišćanima. Starac ga je upitao kako on propoveda
Arhimandrit mu je odgovorio:
– Ja im kažem: vaša vera je zabluda, kod vas je sve izopačeno, lažno i ako se ne pokajete nema za vas spasenja!
– Recite oce arhimandrite da li oni veruju da je Gospod Isus Hristos istiniti Bog?
– Da, veruju.
– A da li poštuju Majku Božju?
– Poštuju ali imaju nepravilno učenje o Njoj.
– Da li poštuju svetitelje?
– Poštuju ih no kakvi svetitelji mogu postojati za njih kad su otpali od Crkve?
– Vrše li bogosluženja u hramovima, čitaju li reč Božju?
– Da, postoje kod njih i crkve i službe, ali trebalo bi da vidite kakve su to službe u poredjenju sa našima. Kakva hladnoća i bezdušnost!
– Znači, oče arhimandrite, oni su ubedjeni da pravilno postupaju što veruju u Isusa Hrista, što poštuju Majku Božju i svetitelje, što ih prizivaju u svojim molitvama. Medjutim ako im vi kažete da je njihova vera zabluda oni vas neće slušati…
Medjutim ako im kažete da je dobro što veruju u Boga, što poštuju Bogorodicu i svetitelje, što idu u crkvu na bogosluženja i što se kod kuće mole, što čitaju reč Božju i ostalo, ali da u nečemu greše i da te greške treba da isprave pa će sve biti dobro, onda će se Gospod radovati zbog njih, te ćemo se svi spasti milošću Božjom…
Bog je Ljubav. Zato i propoved treba da izvire iz ljubavi. Onda će ona biti na korist onome koji propoveda i onome koji sluša. A kad osudjujemo nećemo imati koristi i ljudi neće slušati.
@Zlatko Šćepanović
Pre ću, gospodine Šćepanoviću, verovati Vama nego ocu Siluanu, jer smo savremenici, ali to poverenje ne može biti blanko. Kažete da hrišćani ne govore o svojim unutrašnjim duhovnim iskustvima – zašto? Valjda je to iskustvo lepo, jer su se, kako kažete, približili Bogu, saopšteno im je nešto uzvišeno, pronašli su sebe, otkrili neke tajne. Zar nije njihova i obaveza da to saznanje podele sa drugima? Ili je možda istina nešto drugo.
Ko je dao pravo bilo kojoj veri na ekskluzivitet? I koja je vera u pravu sa svojim učenjem? Zar su svi otpadnici koji ne misle isto kao otac Siluan, a to je on spoznao od Boga?
Kažete da ta spoznaja (ako sam dobro razumeo) menja čoveka u potpunosti i daje mu uvid u postojanje Tvorca. Čemu ta spoznaja? Da bi bio bolji čovek, da se ne „gordi“, da živi skromno, ili da ne upadne u „prelast“? Kako sve to zvuči licemerno kad poruku uputi neki otac Pahomije, ili Ilarion, ili Filaret, ili Artemije ili Kačavenda. A oni su na čelu Srpske pravoslavne crkve i uče nas svrhi hrišćanstva, kako kažete – smirenoumlju i pokajanju nad grehovima.
Iako se čini da smo udaljeni po shvatanjima, ipak, kao „običnim“ ljudima – vernicima i nevernicima, zajedničko nam je da težimo da budemo dobri ljudi. Neka tome teži i trećina stanovnika zemljine kugle koja pripada hrišćanskoj religiji pa će biti dobro za sve.
@ Aleksandar Zlatar
O duhovnim stvarima se ne govori lično, jer za to nemamo blagoslov. Sada ćete me verovatno pitati zašto je potreban blagoslov kada čovek doživljava nešto uzvišeno i lepo, zar ne ;-) Pa, treba vam blagoslov da ne bi praznoslovili i da se ne bi uzdigli u sujeti, a ujedno to vam dodje prirodno kada shvatite reči svetih staraca: „Mudrost dolazi kada osetiš strah pred Sudom Božjim“.
Nemojte pogrešno shvatiti ovu poruku, jer to nije sujeverni strah od pakla, vragova i strašnih bajki, već strah ljudske duše od svoje grešnosti i slabosti koji dolazi dubokim uvidom u stvarnost postojanja molitvom, pričešćem i pokajanjem.
Pravovernost neke vere mogu ocenjivati samo duhovni autoriteti, nama to ne treba, mada se neke stvari lako prepoznaju kao prelasti i zamke.
Složeno je pitanje crkvenih velikodostojnika i njihovih dela, jer su oni pred velikim pritiscima i iskušenjima, a vrlo često pod negativnom propagandom koja ih nekritički predstavlja i blati. Kako je samo komunistička štampa i elita blatila lik i delo Svetog Vladike Nikolaja, ili držala u izolaciji Svetog Justina Ćelijskog, prikazujući ih u potpuno iskrivljenom svetlu.
Ako se malo pozabavite pravoslavljem na izvoru, kroz pouke staraca i svetitelja, biće vam i oni bliži :-)
http://svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/StaracSiluan/StaracSiluan.htm
Valjda necu (opet) promasiti temu ako ovde ubacim jedan citat starca Siluana i svoj skromni komentar.
„О тражењу Бога
Старац је имао једну посебну мисао, наиме, да Бога може истински тражити само онај ко Га је једном познао и затим изгубио. Био је убеђен да сваком тражењу Бога претходи извесно осећање Бога.
Бог над човеком не врши никакво насиље, већ стрпљиво стоји код човековог срца и смирено чека док се оно не отвори.
Бог сам тражи човека пре но што човек тражи Њега, и када се, ухвативши погодан тренутак, јави човеку, тек тада човек у извесној мери упознаје Бога. Тада он почиње да тражи Бога, који се скрива од срца. Старац је говорио:
„Како ћеш тражити оно што ниси изгубио? Како ћеш тражити оно што уопште не познајеш? Душа, пак, зна Господа, и зато Га и тражи“. „
Cini mi se da postoje dve `sorte` onih koji zele do boga : vernici i trazitelji. Vernici su oni koji smerno prate pouke,idu u crkve , slusaju propovedi , pridrzavaju se svih propisa,pravila i ograda . Poste i CEKAJU da se Duh Sveti spusti na njih…
Druga vrsta su oni koji osecaju boga i traze ga. Postavljaju pitanja,sumnjaju,uzivaju u delu bozijem….Traze ga kroz umetnost , traze ga na neverovatnim mestima , pokusavaju dospeti ka njemu a ne cekati ga…
Oni prvi veruju da ove druge sotona vodi , a ovi drugi veruju da zive s Duhom Bozjim u sebi..
@ aleksandar zlatar
Postovani gospodine Zlatar imam utisak da ste mladi i bez iskustva u nekim duhovnim stvarima, pa cu vam vrlo oprezno reci da merite svaku vasu izgovorenu rec, da se ne bi ogresili o nesto sto ne poznajete u dovoljnoj meri.
Unutrasnje iskustvo, kako ga nazivate nije samo stanje unutar coveka nego i sagledavanje spoljasnjeg zivota u mnogo vecoj dubini nego sto vam to nauka, internet i televizija omogucavaju, i to se zove mudrost. U tom sagledavanju neko postane i prozorljiv, vidovit, pa i na taj nacin moze videti iza opsene svakodnevnog zivota. To je razlog sto isposnici i trazitelji postaju mudri i vide ono sto obican covek ne moze da vidi zaokupljen svetovnim stvarima. Ali to je tako vec dobro i temeljno objasnjeno u litaraturi, ne samo u hriscanstvu nego i u vecini drugih velikih religija, i kroz vekove ponavljano, da bi bilo vrlo smelo sa moje strane da vam to objasnjavam, jer sam tih iskustava nemam, ali osecam mudrost u tim recima.
Ako vas zanimaju odgovori, potrudite se malo da izucite materiju, a bilo bi dobro i da malo prakse ukljucite, jer bez rada nema ni plodova duse, kako neko uman rece.
@ Vojsije
Prvi, revnosni vernici su uglavnom u pravu oko ovih drugih koje uglavnom vodi ambicija, slava, pohlepa, neuroza, manija i genijalnost. Ali i tu kod drugih ima toga sto vi kazete, nadahnuca Bozijom vizijom.
Cudni su putevi Boziji :-)
DIVAN TEKST – ovo je ono ocemu sam pokusavao u prethodnim komentarima na temu duhovnosti da ukazem – moliva i ljubav ne idu zajedno sa vikom i ljutnjom, a dosta „vjernika“ propovijedaviku i ljutnju na „nevjernike“… ne mogu da shvatim da neko moze da poredi pahomija, kacavendu i artemija sa Vladikom Nikolajem???!! To je uvreda za Nikolaja – sta je sledece, porediti ih sa Pavlom? Bolje bi bilo priznati da niko nije savrsen, pa ni SPC, i ocistiti zito od kukolja, pa makar i u sopstvenim redovima, a ne zataskavati do „zastarevanja slucaja“. a posle ignorisati kad neko spomene to zataskavanje, i da nije bas sve sjajno i bajno i savrseno u SPC, kao sto nije ni u nijednoj drugoj religijskoj organizaciji.. ali ovaj teskt je zaista divan, i cak i neverujuci mogu da prihvate neke dijelove ovog teksta, narocito o spoznaji da niko nije savrsen i da je ta spoznaja osnova mirnog suzivota medju ljudima
1. Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je dopustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatiti ni prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav.
2. Vi možete pomoći samo molitvom i ljubavlju. Ljutnja i vika na bezbožnike ne popravlja stvar.
3. Poprište duhovne borbe svakog čoveka jeste, pre svega, njegovo vlastito srce.
4. Saznanje vlastite krivice je neophodan uslov za mirne odnose medju ljudima.
5. Čovek koji nije opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta, u stanju je da taj svet poriče zato što ga ne poznaje.
U jednom zabavnom filmu glumac Dragan Jovanović kaže „…ALA SE UVALIH…“
Poštovana gospodo, nijedan moj komentar nema za cilj da vredja bilo čija uverenja, pogotovo religiozna, niti ima za cilj da utiče na promenu istih. Moja duhovna stvarnost i duhovno iskustvo odraz su realno doživljenog i očigledno se razlikuje od onoga u šta verujete i o čemu ste, koliko mogu da zaključim, samo čitali, ali ne i doživeli. Poštujte razlike i nemojte se izdizati iznad drugih i pri tom proglašavati da sve „one druge“ vodi ambicija, slava, pohlepa, neuroza, manija. Imamo i mi vrlina i na njih smo ponosni, a njih „reklamiraju“ i dubokoumne knjige.
Aleksandre, nemoj shvatiti nista licno i vec si na duhovnom putu. Sto bi neko rekao, ovo ti je svojevrstan opit duha, gde vezbas oprastanje drugima, smireno srce, razumevanje i skromnost uma, shvatanje da malo toga znas iako si puno toga realnog doziveo.
I nisi daleko od vere (vera kao stanje, ne misaona vezanost za pojavnost).
Mir braco! Peace brothers! V
@Gorky
Hvala na lepim porukama, ali ne bih da vežbam opraštanje drugima, jer i dan danas trpim što sam „okretao drugi obraz“ i ponašao se tolerantno, sa razumevanjem. Mnogo ih je koji slave slavu, idu u crkvu, defiluju i u tom defileu ubedjuju sebe i druge da su pošteni i dobri ljudi i hrišćani, a od njihovog lopovluka se u ovoj zemlji ne može da živi. A svuda ih ima i u velikom broju, i što je još gore svaki dan ih je sve više. I za sad, koliko vidim, ništa im ne nedostaje. Nešto se tu ne uklapa. Treba se malo spustiti na zemlju.