Prepodobni Otac Siluan Atonski +
PUT DUHOVNOG ŽIVOTA
Duhovne pouke koje nam je ostavio Sveti otac Siluan Atonski
Otac Siluan Atonski (rus. Siluan Afonskiй; 1866—1938) je ruski monah i svetitelj, svetogorski podvižnik. Kršteno ime mu je bilo Semjon Ivanovič Antonov.
Rođen 1866. godine u selu Šovskoj u Tambovskoj oblasti. U Svetu goru je došao 1892. godine. Zamonašio se 1896. godine, a veliku shimu primo 1911. godine u manastiru Pantelejmon. Veći deo života proveo je na Kalamarijskom metohu, u Starom Rusiku, na ekonomiji. Poznat je po tome da je od početka svog monaškog života primanjivao Isusovu molitvu.
Poznat je po brojnim molitvama i poukama za monahe. Neke od njih sabrane su u knjizi „Pouke starca Siluana“.
Umro 11/24. septembra 1938. godine.
Moskovska patrijaršija kanonizovala ga je 1992. godine, za vreme Patrijarha Aleksija II a 1988. godine isto je učinila i Carigradska patrijaršija.
DUHOVNE POUKE SVETOG SILUANA ATONSKOG
1. Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je dopustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatiti ni prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav.
2. Vi možete pomoći samo molitvom i ljubavlju. Ljutnja i vika na bezbožnike ne popravlja stvar.
3. Poprište duhovne borbe svakog čoveka jeste, pre svega, njegovo vlastito srce.
4. Saznanje vlastite krivice je neophodan uslov za mirne odnose medju ljudima.
5. Čovek koji nije opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta, u stanju je da taj svet poriče zato što ga ne poznaje. Svaki čovek je pozvan na punoću duhovnog života, ali neprestana usmerenost čovekove volje ka veštastvenom svetu, telesnim i duševnim doživljajima, dovodi do toga da čovek ogrubi u tolikoj meri da najzad gubi moć duhovnog opažanja.
6. U toku proteklih vekova hrišćanstva svetootački opit utvrdio je tri vrste ili tipa razvoja hrišćanskog duhovnog zivota.
U prvu vrstu spada većina ljudi. Oni prionu uz veru sa malom blagodaću i provode život u umerenom podvigu ispunjavanja zapovesti. Tek pri kraju života, u srazmeri sa preživljenim stradanjima, dobijaju blagodat u nešto većoj meri. Oni pak koji se usrdnije podvizavaju dobijaju pred smrt veliku blagodat. Tako biva kod mnogih monaha.
U drugu vrstu spadaju oni koji prionu uz veru sa srazmerno malom blagodaću u početku, da bi revnosnim podvizivanjem kroz molitveni trud i borbu sa strastima, na sredini svog puta dobili veliku blagodat. Kasnije umnožavajući podvige oni dostižu visoki stepen savršenstva.
U trecu grupu spadaju oni retki koji na početku podvizničkog puta dobijaju veliku blagodat savršenih za svoju žarku revnost. To su oni koje je Bog unapred poznao.
7. Božji darovi su udruženi sa izvesnim čovekovim podvigom. Kada Bog predvidi da će se čovek prema njegovom daru odnositi onako kao što treba, tada se ovaj dar izliva ‘nezavisno’. Može se reći da od Božjeg predznanja kako će čovek reagovati na dobijenu blagodat zavisi dobijanje većeg ili manjeg dara.
8. Greh prelazi granice čovekovog individualnog života i opterećuje zlom život celog čovečanstva. On će se prema tome odraziti na sudbinu celog sveta. (Čitava Rusija će postati tamnica i moramo mnogo moliti Gospoda za oproštaj. Moramo se kajati za naše grehe i bojati se da ne učinimo i najmanji greh i moramo stremiti da činimo dobro, i najmanje. Jer je čak i krilo muve izmereno i Božija mera je tačna. I kad i najmanje dobro bude pretegnulo na vagi, Bog će otkriti svoju milost prema Rusiji’. -Starac Aristokle Moskovski i Svetogorski – upokojio se 1918.)
9. Čineci greh, telesni čovek ne doživljava njegove posledice onako kao što ih doživljava duhovni čovek. Telesni čovek ne zapaža neke naročite promene svog duhovnog stanja pri učinjenom grehu, budući da se stalno nalazi u duhovnoj smrti. Medjutim duhovni čovek pri svakom priklanjanju svoje volje grehu, zapaža promenu svog duševnog stanja zbog umanjene blagodati.
10. Pomisao je prvi stadijum greha. Njena pojava u sferi čovekove svesti još uvek nije greh: to je samo predlaganje greha. Odbacivanje zle pomisli onemogućava dalji razvitak greha.
. . .
Jednom je Starac Siluan razgovarao sa nekim arhimandritom koji koji je vršio misionarsku službu medju nepravoslavnim hrišćanima. Starac ga je upitao kako on propoveda
Arhimandrit mu je odgovorio:
– Ja im kažem: vaša vera je zabluda, kod vas je sve izopačeno, lažno i ako se ne pokajete nema za vas spasenja!
– Recite oce arhimandrite da li oni veruju da je Gospod Isus Hristos istiniti Bog?
– Da, veruju.
– A da li poštuju Majku Božju?
– Poštuju ali imaju nepravilno učenje o Njoj.
– Da li poštuju svetitelje?
– Poštuju ih no kakvi svetitelji mogu postojati za njih kad su otpali od Crkve?
– Vrše li bogosluženja u hramovima, čitaju li reč Božju?
– Da, postoje kod njih i crkve i službe, ali trebalo bi da vidite kakve su to službe u poredjenju sa našima. Kakva hladnoća i bezdušnost!
– Znači, oče arhimandrite, oni su ubedjeni da pravilno postupaju što veruju u Isusa Hrista, što poštuju Majku Božju i svetitelje, što ih prizivaju u svojim molitvama. Medjutim ako im vi kažete da je njihova vera zabluda oni vas neće slušati…
Medjutim ako im kažete da je dobro što veruju u Boga, što poštuju Bogorodicu i svetitelje, što idu u crkvu na bogosluženja i što se kod kuće mole, što čitaju reč Božju i ostalo, ali da u nečemu greše i da te greške treba da isprave pa će sve biti dobro, onda će se Gospod radovati zbog njih, te ćemo se svi spasti milošću Božjom…
Bog je Ljubav. Zato i propoved treba da izvire iz ljubavi. Onda će ona biti na korist onome koji propoveda i onome koji sluša. A kad osudjujemo nećemo imati koristi i ljudi neće slušati.
Otac Siluan iako seljak dosta dobro je razumeo postojanje duhovnog sveta ili duhovne strane života zahvaljujući otvorenom i čistom srcu kojeg je imao. To je bio uslov da iskusi blagodeti Svetoga Duha sa Kojim je imao iskustva – Svetlost i ljubav i blaženstvo u srcu.
Pa ipak, koliko god se nama činilo da je to toliko uzvišeno valja primetiti da je to bio tek početni uslov za duhovno uzdizanje i nadogradnju. Prva iskustva sa Svetim Duhom (odnosno jednim od Njegovih pilara Svetlošću ili Zvukom) jesu potrebna ali nikako dovoljna za onu stvarnu i jedinu težnju svake Duše – a to je ono suštinsko što mi jesmo.
I pored njegovog dobrog uvidjanja da u čoveku postoji „borba“ pozitivnog i negativnog bio je daleko od sagledavanja da ono najviše božansko ima za cilj samo srce čoveka a ono što je niže prirode ima za cilj ili osnovni pokretač sami um. OPva dva se sreću u čoveku gde ako je srce dovoljno otv oreno da kroz njega teče Sveti Duh onda se pročišćuje i um od svega nepoželjnog.
Čovek je istovetno gradjen i jedinstveno je biće gledano sa božanstvene pozicije i na potpuno istovetan način se vine u duhovne visine nezavisno da li je jedne, ijedne ili nijedne religije.
U svim religijama pa u samom ateizmu imamo ljude koji su duhovno dosta visoko razvijeni i to u svim životnim sferama.
Nema privilegovane nacije, rase, klese ili sledbenika ijedne religije. Kada bi tako nečeg i bilo onda Bog ne bi bio Bog. Koliko je blizu ili daleko Bogu neko pored nas pa makar bio totalni ateista to mi ne možemo znati.
Jedno je sigurno a to je da je „sudbina“ svakog čoveka da (upo)ZNA Boga. Duša – ono što je svako od nas – postoji i opstaje zahvaljujući bezgraničnoj ljubavi Boga prema Njoj – nama.
Negirati druge oko sebe ili njihove religije isto je što i negirati sebe ili negirati kreaciju Boga i Njega samog.
@Louis
Ako sam dobro razumeo, pozitivnog i negativnog dva dovoljno dosta visoko razvijeni u samom nezavisno privilegovane nacije, uvidjanja religije blagodeti za duhovno uzdizanje negirati kreaciju , to je bio uslov „borba“ istovetno gradjen, otvoreno pročišćuje visine pilara svetlošću ili zvukom, seljak – svetlost i ljubav ili negirati daleko, onda Bog ne bi bio Bog.
Nadam se da se i ostali slažu.
A.Zlatar,
Ništa nisi dobro razumeo. Da jesi ne bi složio tekst kakvog si složio, koji iskazuje zbunjenost uma koji u sebi ne može pronaći ono što i nije u njegovom domenu.
Um može sakupljati spoljašne informacije koje ljudi (posebno intelektualci, da bi se izdigli iznad „proste“ mase i tovili svoj ego) nazivaju znanjem. To su samo informacije. Pravo znanje je unutarnja stvar pojedinca. To je ono što se naziva razumevanjem života. To unutarnje znanje ili razumevanje ističe iz stanja svesti same osobe sa naglaskom da svest jeste duhovna a nikako intelektualna veličina.
Preporučio bih ti da još jednom pročitaš gore napisano.
Istina (po bilo kom životnom detalju a naročito kada je duhovna strana čoveka u pitanju) nikada nije stvar dokazivanja već je stvar stanja svesti same osobe.
Krutost uma drži srce zatvorenim, sprečava da u njega ucuri ljubav a sa time i malo više razumevanja života. Jer, ni ljubav nije intelektualne ali ni emocionalne prirode.
@Louis
Dragi prijatelju, očigledno da ni ti nisi dobro razumeo. BESMISLENOST mog teksta odgovara načinu na koji ti pokušavaš da prikažeš, ili dokažeš nešto što se ne može niti prikazati niti dokazati, a to isto pokušavaš vrlo autoritativno. S druge strane zbunjenost tvog uma ti ne dozvoljava da to uočiš, jer očigledno da to nije u tvom domenu.
Kad bi se malo spustio na zemlju primetio bi da u ovom svakodnevnom životu, koji nam je neki stvoritelj podario, postoji i te kako ljubavi prema ženi, deci, prijateljima, da postoji potreba i zadovoljstvo u učenju ili možda u otkrivanju onoga što nam je zapisano u umu, da je lepo živeti i uživati u životu. Krutost, odnosno usmerenost tvog uma izgleda da drži zatvorenim tvoj intelekt i emocije, čim si ti zaključio da ljubav nije emocionalne prirode, ili šta si već zaključio, stvarno ne znam.
Ali, ne zaboravi da je i mene, kao i tebe stvorio isti stvoritelj, pa ako ne uvažavaš ovu činjenicu, onda si u sukobu sa onim što si napisao u poslednja tri pasusa.
Zakljucio bih da je jedino pokojni monah Siluan znao o cemu i sta prica. Ostali, uz postovanje vasih licnosti, nisu ni logicni ni sinhronizovani sa raznim konceptima koje slobodno mixaju, pokusavajuci da iznesu svoju Istinu na bazi sopstvenog autoriteta, koji je mali, ako se slazete. Slusajmo starije, ima razloga za to.
Najveća vrednost života i jeste u tome što svako jeste u pravu i niko istovremeno nije u pravu.
Zašto?
Zato što svako jeste u svom trenutnom razumevanju života i to je njegova „kuća“ gde se oseća sigurnim i „celovitim.“ Već koliko sutra kada nadraste to stanje svesti (razumevanja) sam će potražiti izlaz oniloko hrabro i odvažno koliko ima potrebe.
Jednostavno svako je od nas u prolaznom razumevanju koje se stalno iz minuta u minut iz iskustva do iskustva menja i dogradjuje – stotinama hiljada života. Jer, svest je jedina veličina po kojoj se razlikujemo – što nikako ne kaže da je iko viši ili niži, bolji ili gori. Svako ide napred ka jedinstvenom cilju.
Postoji mali problem što intelektualna elita prihvata da je um početak i kraj, krator i nosioc ne uvidjajući da je um samo moćna „mašina“ ili izuzetan kompjuter. Tome su doprinela i brojna učenja sa Istoka naročito ona koja su širila TM.
Mi kao Duša ekspanzijom svesti polako ovladavamo tom moćnom mašinom i lagano duhovno dozrevamo. Kada njime ovladamo onda stašemo da prihvatimo kvalitete Svetoga Duha koji je Reč Božja i kreator svega.
Izvini na moju „autoritativnost“ samo priznajem da ovo što si bio sklopio, zaključio bih, izvlačenjem reči iz mog teksta i slažući ih ne govori niti o meni niti o mom tekstu.
„@Louis
Ako sam dobro razumeo, pozitivnog i negativnog dva dovoljno dosta visoko razvijeni u samom nezavisno privilegovane nacije, uvidjanja religije blagodeti za duhovno uzdizanje negirati kreaciju , to je bio uslov „borba“ istovetno gradjen, otvoreno pročišćuje visine pilara svetlošću ili zvukom, seljak – svetlost i ljubav ili negirati daleko, onda Bog ne bi bio Bog.
Nadam se da se i ostali slažu.“
Emocije je dobro razviti u jednom periodu našeg življenja u nižim svetovima jer će nam one omogućiti mnoga neophodna iskustva. Intelekt odnosno karakteristike i moguićnosti uma jeste dobro razviti jer će nam i on dati mnoga životna iskustva. Ali dodje dan kada sve više uvidjamo da emocije trebamo polako stavljati pod sojom kontrolom, um takodje inače će nas razularene pasije mleti svakodnevno. Tada se probija onaj najviši oblik ljubavi o kojem je govorio Stari Siluan. To je ljubav koju smo vekovima tražili i to je ljubav kojoj će nas odvesti ljubav prema deci, ženi, naciji i celoj populaciji života ove planete.
Izvini za moje bezumlje.
Viktore,
nesporno je da je Starac Siluan dobra inspiracija za duhovnu nadogradnju i gledano sa nešg stanovišta rekao je mnogo. Medjutim, njegovo iskustvo sa Svetim Duhom (Svetlošću) i ljubavi u srcu danas ima na hiljade ljudi širom sveta i u svim religijama ali i medju ateistima. Njegovo objašnjavanje mnogo toga je ipak daleko od potrebnog nivoa kojem teži svako od nas kao Duša. Kao čovek čistog srca dobio je iskustva ali je na njih gledao i teoretisao sa pozicije koju nije mogao nadrasti jednim jedinim skokom.
Naš cilj je mnogo višlje i to daleko iznad shvatanja i poimanja današnjih mnogih učenja i religija.
Uostalom, zašto bi iko trebao i da sluša moje reči. Neka svako sluša čežnju svog srca i naći će se tamo gde trenutno pripada. To je sasvim dovoljno da se svi osećamo najsrećnijim.
Izvlačenje iz konteksta svake desete reči nije imalo za cilj da govori o sadržaju (temi) „časa veronauke“ već o načinu na koji se ta tema od strane „učitelja“ prenosi „pažljivim polaznicima“. U prevodu, „ja sam to video, čuo, osetio i to je BESPOGOVORNO tako, i nikako drugačije“, a inače sve može a i ne mora, možemo da budemo vernici, a i ne moramo, možemo da osetimo ali i nije bitno. I važno je životno iskustvo, ali nije neophodno, i važno je vreme u kome živimo, i da li volimo, ali to nije osećanje, to je ljubav koja nije ljubav, već je to spoznaja koja nije zapisana već je unutra, u srcu i perikardu, i sa njime u plućima i jetri.
Ali, što je najvažnije TO JE TAKO, to je suština, to čovečanstvu nije poznato ali je tako, svrha Bog-Čoveka je to i tu nema zbora.
TO, REČENO NA TAKAV NAČIN, kao da je autor išao do onog sveta i vratio se nazad, a usput pokupio svo znanje ovog sveta, a prethodno sedeo uz božije skute, i lebdeo na krilima svetog duha, ne mogu da prihvatim. Mnogo mi liči na situaciju – da u tekstu nedostaje (ali će biti naknadno objavljen) broj žiro-računa i da je dobrovoljna obaveza uplatiti prilog, što veći to bolji.
@ Louis
Ipak bi se drzao reci oca Siluana koje su jedinstvene i konzistentne, pre nego niza slobodnih asocijacija. Ucenje oca Siluana je deo jedne dokazane i proverene tradicije, kako na Istoku, tako i na Zapadu, i nije bitno da li je neko pravoslavac, katolik ili protestant ako govori o istom.
@ Aleks – ne shvatam ljude koji nesto preziru a opet se bave time – u cemu je poenta, molim pojasnjenje? Samo pokusavam da shvatim, zastose baviti temama koje me ocigledno ne zanimaju i koje me uznervoze (sudeci po komentarima gore iznad)? Ja obicno ne reagujem ovako ostro, ali govor mrznje tipa „da u tekstu nedostaje (ali će biti naknadno objavljen) broj žiro-računa i da je dobrovoljna obaveza uplatiti prilog, što veći to bolji“ – ta vrsta govora mrznje me bas iziritira, jer Basta je neprofitni blog, kao sto pise u opisu istog… samo opusteno :)
@Cyber
Daleko od prezira, mržnje, nervoze ili bilo čega negativnog. Pisanje @Louisa me podseća na propovedanje, novu veru, gurua i slično, jer sve objašnjava „argumentovano“ i kao doživljeno. Zato i poruka o sličnosti sa novim religijama i vodjama, koji obično traže dobrovoljne priloge. Naravno, bez uvrede. Inače, tema je zanimljiva i nadam se da ne postoji „nervoza“ sa druge strane od drugog mišljenja.