Živeti život na sunčanoj strani…

Aleksandar Georgijević

***

Starinska bela porcelanska šolja za čaj, sa zlatnim rubom, na pripadajućoj tacni, bila je na mom stolu. Kraj nje u odgovarajućem porcelanskom čajniku, serviran je svež lokalni čaj od planinskog bilja. U maloj posudi je bio poslužen med, a na tacni je poslužen i domaći keks. Sve zajedno je servirano na lepom poslužavniku. Nakon što sam završio sa prelistavanjem Korijere dela Sera od tog dana, čaj se taman dovoljno ohladio da bih mogao u njega da sipam malo meda. Dok sam mešao čaj, podigao sam pogled… Malo dalje od obale, lagano je plovio ribarski čamac sa mrežama na palubi, koji je očigledno pošao u ribolov, u ovo mirno prolećno predveče, ovde, na jezeru Mađore.

Nakon prijatnog čaja sam pošao u šetnju fino uređenim šetalištem kraj obale jezera.

Ubrzo sam prošao kraj malog pristaništa iznad kog je visila tabla sa nazivom mesta u kome sam boravio, „Baveno“. Staza me je dalje vodila kraj mnogih velelepnih vila sa jedne strane i kraj jezera i pogleda na južne litice Alpa sa druge strane. Čitavo jezero sa okolinom je ostavljalo divan utisak ležerne atmosfere, mirnih malih mesta, jednog relaksiranog života, bez buke i gužve, a sve je bilo ispunjeno svežim alpskim vazduhom. Decenijama je jezero Mađore bilo utočište imućnih porodica, uglavnom iz severne Italije, ali i iz drugih krajeva i to se jednostavno vidi na svakom koraku. Skoro svakom detalju oko jezera je posvećena pažnja i uređen je na najlepši način. Svaka ulica, svaka kapija, ograda ili saksija su sređeni i na svom su mestu. Međutim, istovremeno, oseća se atmosfera koja bi više priličila nekom mestu kraj mora, na Mediteranu, ima topline i blage razbarušenosti. Boravak na ovom jezeru predstavlja estetski doživljaj svoje vrste. Mediteranskom utisku doprinosi i blaga klima, pa iako na obodu Alpa, ovde rastu mnoge biljke koje smo navikli da vidjamo kraj mora.

Jedna vila mi se posebno dopala. Imala je zaista veliki pripadajući plac, zidanu ogradu koja je sa strane ulice daleko prelazila stotinak metara dužine. Ovaj gusto pošumljeni plac se nalazio na strmoj padini, a velika kapija od kovanog gvožđa je bila tu dole, kraj ulice, a blizu nje se nalazila lepa dvospratna kuća, sa rustičnom fasadom boje terakote. To je bila kuća za poslugu. Od te manje kuće je polazio put, prekriven kaldrmom, koji se polako peo uzbrdo do glavne vile koja se nalazi na vrhu brdašceta. Taj put u tom usponu prolazi kraj malog veštačkog jezera u kome plivaju labudovi, a ceo put je u senci ogromnih starih četinara koji su, ko bi znao kada, posađeni baš tu. Glavna vila je bila impresivnih dimenzija, ali jos impresivnijeg izgleda. Očigledno je bilo da je građena davno, možda pre više od stotinak godina u stilu Baroka. Celo ovo imanje je imalo izgled starog ali sjajno održavanog imanja sa bogatom patinom. Kraj jezera Mađore, ima puno imanja koja ne zaostaju po lepoti za ovim.

Jezero Mađore, kao i šira regija u blizini jezera su definitivno mondensko odmaralište, sa puno velikih prelepih starih hotela. Ovde novih zgrada, a pri tome mislim na one građene u poslednjih pedesetak i više godina, nema. Ovde je sve u duhu „starih para“. Skorojevića izgleda nema, a i ako se pojave, brzo bivaju prepoznati i razotkriveni. Nikada ranije nisam bio na nekom mestu koje deluje tako mirno i spokojno kao ovo, prosto, kao u čaju sa početka priče, ovde se uživa u svemu.

Najveći uticaj na jezero Mađore i regiju je tokom vekova vladavine ostvarila porodica Boromeo, a koja i danas ovde ima tri dvorca u vlasništvu. Jedan se nalazi na obližnjem brdu i u njemu se čuva najveća kolekcija porcelanskih lutaka na svetu. Drugi se nalazi na jednom od ostrva koja su u vlasništvu ove porodice već vekovima, na ostrvu Madre i taj je manji. Izgledom više podseća na ogromnu vilu, koja u svom sastavu ima i interno dvorište i crkvu. Po celom ostrvu, na kome je ova vila jedina građevina, ostalo su prateći objekti, slobodno se šetaju paunovi kojih ovde ima u svim bojama.

Treći dvorac je najveći i naimpresivniji, a nalazi se na ostrvu Bela, blizu mesta Streza. Ove dvorce je dobrim delom godine moguće posetiti, dok su članovi porodice Boromeo u Milanu i bave se svojim poslovima sa čelikom i investicijama. U obilazak pomenutih ostrva porodice Boromeo smo pošli, moji prijatelji i ja, lokalnim brodom, koji redovno saobraća po jezeru i predstavlja glavno transportno sredstvo.

Prva stanica je bilo malo ostrvo, nazvano „ostrvom pecaroša“, zato što je porodica Boromeo dozvolila lokalnim ribolovcima da se nasele na ovom ostrvu i da odatle idu u ribolov. Pecaroši su vremenom pretvorili ovo ostrvce u živopisno mestašce, puno života, lepih domaćih restorana i pomalo boemske atmosfere. U lokalnim restoranima, apsolutni je favorit na menijima riba „bas“ koje ovde ima u velikom broju. Bas na žaru sa začinima, sa lokalnim belim vinom sa strane, predstavlja pravi izbor i za svaku je preporuku.

Blago pripiti i opijeni sjajnim ukusima od ručka, nastavili smo plovidbu do ostrva Bela, na kome dominantno mesto zauzima velelepni dvorac familije Boromeo. Kraj pristaništa se nalaze topovi, koji srećom već vekovima nemaju svoju svrhu, a iza njih se nalazi dvorište dvorca kroz koje se ulazi.

Već sam ulaz mi je jasno dao do znanja gde sam i u kakvu sam kuću došao, kraj ulaznih vrata su se nalazili viteški oklopi i stare bojne zastave, a koji kao da imaju za cilj da posetioca pripreme da će upravo zakoračiti u svet vitezova i princeza, svetaca i boraca, kardinala i kraljeva. Upravo ovde su bili svi pomenuti, pa je sada došao red i na mene. Velikim stepenicama koje su okružene porodičnim slikama na velikim platnima, se  penjem ka prvom nivou, a tada se ispred mene otvorio ceo jedan drugačiji svet. Zanimljivo je koliko se svet u kome danas živimo razlikuje od sveta koji je i danas očuvan u ovom dvorcu. Sve prostorije, kao što su trpezarije, spavaće sobe, vinski podrum i druge, se i danas koriste isto kao što su se koristile vekovima unazad. Trpezarije tako imaju posebne prilaze za poslugu koja tim putevima donosi i servira hranu. Osnovna razlika između ovih prostorija i današnjih je u veličini i raskošnosti. Neuporedivo je. Atmosfera patine koja postoji u čitavom dvorcu biva upotpunjena i ponekim zalutalim pogledom kroz neki od velikih prozora, kada kroz taj prozor ugledate deo jezera i poneku vilu kraj obližnje obale.

Popodnevni zraci sunca su se probijali kroz stakleni krov sale u kojoj se ponekada organizuju koncerti za članove porodice Boromeo i njihove goste. Njihovi gosti su, kako reče kustos, sve svetske kraljevske i plemićke porodice. Visoko društvo, reklo bi se.

Nakon obilaska sale za balove, kustos me je poveo u vinski podrum, za koji mogu da kažem da je impresivan. Ovde se čuvaju izuzetne flaše, iz nekih od najpriznatijih berbi iz skoro svakog vinograda koji nešto znači u vinarstvu. Iz podruma sam krenuo ka vrtu, miris cveća sam osetio i pre nego što sam se našao napolju.

Manje dvorište u koje se izlazi, okruženo je velikim živim ogradama, sa kamenom fonatanom sa statuom u sredini. Iza fontane, kao da su skrivena, nalaze se dva simetrična kraka stepenica, koje vode ka gore. Stepenice, blago prekrivene mahovinom po ćoškovima se završavaju kod velike kapije od kovanog gvožđa, a koja se nalazi u senci ogromnog veoma starog drveća. Već je pređašnji prilaz vrtu bio dovoljan da se pohvalno izrazim o istom, međutim, ovo što sam video tu, sa ulaza u glavni vrt, oduzelo mi je dah. Ispred mene su se nalazili lepi veliki simetrični travnjci, opasani kratkom živom ogradom, po njima su se šetali beli paunovi, iza travnjaka se nalazila ogromna fontana, u spratovima, sa puno statua koje kao da su sve bile jedna, a u pozadini su se u kaskadama izdizali vrtovi, sa puno ruža i sa mnogim statuama koje su oplemenjivale ovaj već veličanstven prizor.

Šetao sam kraj redova mirisnih ruža i ne znam zašto, setio sam se jedne moje bivše devojke i toga koliko mi je značila. Neviđeno je kako neki mirisi ili boje mogu da izazovu nalet asocijacija. Eh.

Deo vrta koji se nalazi sa leve strane od dvorca, u jednom ćošku krije dva ogromna, nekoliko metara visoka zidana kaveza za papagaje. Primetio sam ih skoro slučajno, kada sam pokušavao da fotografišem jednu kamenu stolicu. Ne bih verovatno ni primetio da su tu, da ih nisam čuo. Iznenadio me je intenzitet i broj cvrkutanja koji se čuo, a koji me je naterao da se osvrnem.

Ovi vrtovi su proglašeni za najlepše u Italiji prilikom izbora koji je sproveden 2007. godine. U Italiji je konkurencija više nego jaka, pa je time ovaj uspeh značajniji.

Desetak minuta dalje od ovog ostrva, brodom, nalazi se ostrvo Madre, na kome se nalazi skoro kao vikendica u poređenju sa glavnim dvorcem, ali bezmalo ogromna kuća sa puno prelepo uređenih soba. Ova kuća, za razliku od dvorca koji je glamurozan, veliki, impresivan, impozantan, pruža jednu malo intimniju sliku života ove porodice, pre svega u njihovim ličnim odajama, a koje se mogu videti. Vrtovi na ostrvu Madre su razbarušeni u odnosu na pod konac uređene i geometrijski pravilne vrtove sa ostrva Bela. Vrtovi na ostrvu Madre izgledaju kao da su nekim čudom izbegli iz nekakve bajke. Šarm koji ovi vrtovi imaju je veći i moćniji između ostalog zbog njihove veličine i raznovrsnosti. Meni se desilo da sam šetao kroz ove vrtove, da nisam dva puta prošao istom stazom, a da mi je neprimetno proletelo preko dva sata tog popodneva.

U najvećem mestu na jezeru, Verbania, proveli smo skoro ceo jedan dan. Obilazili smo lokalne butike i radnje, a u kojima su, uglavnom radili članovi porodica koje su i vlasnici istih tih radnji. To je nešto što čini šarm stare Evrope, nešto čega se setim svaki put kada prođem kraj nekog tržnog centra. Da li sam pominjao koliko ne volim tržne centre? Hm, mislim da nisam, a i da jesam, samo da ponovim, zvanično… Ne volim tržne centre. Oni ubijaju duh svakog grada. U njima nikada nećete dobiti takvu uslugu kakvu možete dobiti u lokalnoj radnji, kada vas dočeka ili vlasnik radnje ili neko od njegove porodice. U tržnom centru će vas uglavnom dočekati neko ko je tu zbog male plate, da bi pokrio osnovne troškove studija i ne zanima ga da li ćete nešto kupiti ili nećete. Takođe, lepota kupovine je veća ukoliko vam osoba koja je prodavac, o tome što želite da kupite i kaže neku reč, neku preporuku. Na takav način kompletno iskustvo kupovine je lepše, ali i imate osećaj da ste kupili nešto vredno. Nego, gde sam stao, ah, da, Verbania. Lepo mesto.

Neočekivano urbano za tako malu veličinu, ali istovremeno vrlo šarmantno. Nakon nekog vremena, vlasnici svih radnji su pozatvarali svoje dućane, što nam je bio siguran znak da je vreme za ručak, bar je tako u Italiji. Nemajući izbora, morali smo i mi da pronađemo kafanu, opet. Uz lep ručak smo popili malo više nego što smo planirali, međutim to nas nije osujetilo u nameri da vidimo šta još sve Verbania ima da ponudi. Šetali smo se dugo, sa par usputnih pauza za osveženje, sve do sumraka. Sumrak smo dočekali u jednom sjajnom kafiću koji se nalazi kraj malog gradskog pristaništa i potpuno je adekvatno, mornarski, opremljen i ukrašen. Odatle sam, sećam se, posmatrao veslače kako treniraju u svojim čamcima na jezeru koje je zbog nešto kišnih oblaka i sunca koje je upravo zašlo, dobilo neku neverovatnu plavu boju. Naša inspekcija lokalnih ugostiteljskih objekata nas je nažalost sprečila da obiđemo čuvenu vilu Trento i pripadajuću botaničku baštu, o kojoj sam čitao i slušao.

Jedna od legendi vezanih za ovo jezero je i priča o čuvenom automobilu „Bugatti Type 22, Brescia Roadster“, koga je njegov vlasnik 1936. godine, potopio u jezero nakon spora oko plaćanja carine sa Švajcarskim vlastima. Od tog vremena pa do skoro, ovaj automobil je bio atrakcija za ronioce, sve dok nije izvađen i prodat na aukciji, a novac je iskorišćen za pokretanje jedne fondacije. Svoje trenutke slave, ovo jezero je imalo i u romanu Ernesta Hemngveja „Zbogom oružje“ kada je glavni par trebalo da pređe granicu između Švajcarske i Italije čamcem u bekstvu od Karabinjera.

Tih nekoliko večeri provedenih u kafanama kraj obale jezera, specifičan svež vazduh i ljubaznost lokalaca upotpunili su moj doživljaj ovog mesta. Jezero Mađore čini se i dalje uspeva da se sačuva od invazije polusveta, uspeva da se spase od ekspanzije kiča i šunda, ali i da brižno očuva starinske servise za čaj i uživanje u njima.

Prethodna priča:

Živeti život na sunčanoj strani… #10 – Istra