Djordje Otašević

* * *

.

Глад ми се спу­шта­ла низ кич­му, раз­вла­чи­ла сто­мак, не­ста­шно се ко­пр­ца­ла. А то је по­у­здан знак да сам гла­дан.

На сто сам ста­вио чист стол­њак и че­кић. Хра­не у ку­ћи одав­но не­ма, али та­кви де­та­љи не мо­гу да на­ру­ше вред­ност про­гре­сив­не иде­је, це­ло­ви­те и све­о­бу­хват­не. За­ми­слио сам шниц­лу. Соч­ну и уку­сну, али ма­лу. Су­ви­ше ма­лу за на­ра­слу глад. По­ку­ша­вао сам да је по­ве­ћам, на­пи­њао ма­шту, али уза­луд. Та­кве сит­ни­це, на­рав­но, не би мо­гле да угро­зе ни ма­ње на­пред­не кон­цеп­ци­је.

Из­ву­као сам шниц­лу из ми­сли и ста­вио је на сто. Не­ко­ли­ко до­бро од­ме­ре­них уда­ра­ца че­ки­ћем, го­то­во ру­тин­ских, би­ло је до­вољ­но да шниц­ла пре­кри­је ле­ву по­ло­ви­ну сто­ла. То­ли­ко ме­са не бих мо­гао да по­је­дем ни за три обро­ка. Али ме­ни, ра­зу­мљи­во, ни на крај па­ме­ти ни­је би­ло да се раз­ба­цу­јем хра­ном. То ни­по­што. Та­кав по­сту­пак, док ми­ли­о­ни љу­ди у све­ту гла­ду­ју, ни­ка­ко не би био у скла­ду са мо­јим ху­ма­ним иде­а­ли­ма. От­ки­нуо сам ве­ли­ко пар­че уку­сне шниц­ле и ба­цио га сво­ме псу. Ни­је се, за­ми­сли­те, ни освр­нуо иако да­ни­ма ни­шта ни­је јео. То је још је­дан у ни­зу до­ка­за да смо ми на ево­лу­ци­о­ној ле­стви­ци да­ле­ко из­над ових глу­пих жи­во­ти­ња, не­спо­соб­них да схва­те истин­ске вред­но­сти и до­не­су пра­ве од­лу­ке. Зар би та јад­на ство­ре­ња би­ла у ста­њу да сва­ке че­ти­ри го­ди­не иза­бе­ру нај­бо­љег? А за нас је то сит­ни­ца ко­ја не ан­га­жу­је ни ми­ли­јар­ди­ти део на­ших ко­ло­сал­них мен­тал­них спо­соб­но­сти.

Јер ми до­бро зна­мо ко нам је омо­гу­ћио да у сва­кој ку­ћи, на сва­ком сто­лу бу­де ба­рем по је­дан че­кић.

. . .