Zlatko Šćepanović
Savremeni Spartakus unutar korporacija i društvenog sistema
Vreme se stalno menja, to nije ništa novo. Ni u fizičkom, ni u simboličkom smislu. Novo je kada vam menjaju sistem života u kome ste. A to se već deceniju unazad nama dešava. Ovde u Srbiji. I u celom svetu, dakako. Neko je svestan toga, da ga guraju u drugi sistem života i vrednosti, neko ne, mada većina osećaju posledice toga.
Ako ne živite u bogatoj zajednici i niste i sami bogati, svaki segment vašeg života polako postaje neka vrsta arene u kojoj pobedjuju najspremniji i najveštiji u datim okolnostima. Veći deo sveta je potisnut u Koloseum borbe za egzistencijalni opstanak i borbu za očuvanje samopoštovanja. Samo bogati mogu da delom kupe svoju slobodu i ne ulaze često u Arenu borbi za zadovoljenje potreba.
Primetićete da se kroz medije sve više priča o pravima, humanizmu, ljubavi, socijalnom miru, i da ima mnogo napora da se život poboljša. Barem na nivou ideja i projekata. Medjutim, to u Srbiji ide sporo i mučno, jer smo mi kao ljudi dosta teški i ne mnogo razumni, mahom smo svi „korumpirani socijalnim vezama“, uz to smo mnogo emotivni i sujetni, a jako često pohlepni, prevrtljivi i nepouzdani. Kada tome dodate stečeno visoko mišljenje koje gajimo o samima sebi i očekivanje da budemo gospoda po rodjenju, sva je prilika da nećete imati veliki broj spremnih aktivista u našem društvu da poboljšamo uslove svakodnevnog života. Većina će pak biti spremnija na kompromis sa etabliranim centrima moći, kako bi na taj način malo popravili svoju situaciju. Ili se makar održali, jer im čini da može biti samo gore.
S druge strane, ne uočava se da svakodnevni život mnogih naših sugradjana postaje sistemski sve obavezujući, suroviji i neizvesniji. Sve se teže zaradjuje, sve su veći troškovi, sve je teže naći solidan i pouzdan posao. A mediji su postali dualistični, pola je priča o crnim hronikama kod nas i u svetu, a pola je priča o nestvarnom i lakom životu, u koji se veliki broj stanovništva zagleda i veruje u čuda. Srbi, jako veruju u čuda i instant spasenje od strane lotoa, države, rodjaka, kladionice, uspešne pljačke. To verovanje u čuda je valjda stoga, da bi ljudima bilo lakše, da bi se jednostavnije prilagodili obavezama koje im se nameću. Bilo bi stvarno čemerno da im biva sve lošije i da se o tome još i priča. I da se nema vera u čudo boljeg života. U tom slučaju bi im stvarno bilo mnogo loše, toliko da bi krenuli u neizvesnom pravcu. Jedino što nama niko nije objasnio da su čuda retka. I mora da postoji neki preduslov za njih, nije dovoljna samo sanjariti o njima.
Ekonomska kriza je stvorila uslove opšte neizvesnosti, iako je sistem svega toga postavljen pre sadašnjeg vremena. Mnogo ranije je izvesnost tradicionalnog života zamenjena za opštu neizvesnost i vladavinu statistike. Na primer, promena radnog vremena, promena kulturnih i moralnih vrednosti putem medija, obrazac druženja i življenja, načini komunikacije, nova infrastruktura, nove tehnologije i inovacije, mreža kredita, osiguranja i taksi, liberalna ekonomija i ideologija „osvajača Divljeg Zapada“ stvorili su koncepte u kojem vladaju uspešni pojedinci i tehnologije a ne kolektiv. Stvoren je kult snage, moći, samodokazivanja i sebičnosti, naspram solidarnosti i zajedništva. Jer, za mnoge nema mesta na hijerarhiji visokih potreba, tu mogu da dodju samo pojedinci, ostali moraju da osiromaše da bi ambiciozni lideri imali mogućnost da ispune svoje vizije i želje. To je prava životna statistika.
Obrazac vrednosti o kojem pišemo je uvezen iz Amerike i kroz američku kulturu proširen je širom sveta kao life credo savremenog čoveka. Medjutim, ono što odgovara Americi, ne odgovara Evropljaninu, Afrikancu, a posebno ne Srbinu. Jer, resursi, potencijal i mogućnosti koje stoje na raspolaganju Amerikancu nisu ni približno dohvatljive nama. Mi nemamo ogromnu i mnogobrojnu zemlju sa izgradjenom infrastrukturom u kojoj živimo, mi nemamo najaču industriju sveta u kojoj bi radili, niti imamo naučno tehničke kapacitete da imamo inovativnost i znanje kojim bi bili konkurentni svetu. Nas je šaka jada spram Amerikanaca, Japanaca, Indijaca, Kineza, Indonežana, Engleza, Francuza. Mi jedino timskim radom možemo da se unapredimo, ne solo liderima koji gledaju samo svoje, uske i sebične interese. Ali, to nam niko nije objasnio. Naprotiv, sve drugo su nam objasnili, počev od Džon Vejna, Brus Lija, Rokija, Terminatora, samo kako da budemo usamljeni jahači i junaci. Tako smo postali usamljeni gladijatori. Doduše, u tome nam je pomoglo i to što smo oduvek bili skloni hajdučiji i lakim rešenjima.
Stoga zaključujemo, nama kao društvu ne trebaju samo uspešni pojedinci, lideri koji su preko svega i svačega stigli do vrha, već nam treba i jak kolektiv i društvena solidarnost da kao zajednica budemo jači i bolji, tim pre što u našim poluprimitivnim sredinama punim predrasuda neznanje caruje. Jedini način da se toga oslobodimo je da timski radimo i stvaramo. Da budemo odgovoran kolektiv. Da pokušamo da komuniciramo medjusobno na tolerantan i razuman način a ne da se pokoravamo odlukama jedne ličnosti koja se na neki način, obično bučan, izdigla iznad nas. Takvih primera ima u našem komšiluku, uzmite da razmatrate kulturu i uspehe Slovenaca. Ili mislite da je srpski koncept „vodja je uvek u pravu“ uspešan model kome i dalje treba da težimo?
Razmislite. Borba za dobro plaćeno radno mesto je postala sve žešća i oštrija, krediti u koje smo se upleli nas teraju u dužničko ropstvo, socijalno osiguranje i redovi kod lekara će nas bukvalno staviti pred pozornicu borbe na kojoj se odigrava borba na život i smrt, zakoni su sve strožiji, resursi koje imamo na raspolaganju za ličnu i materijalnu nezavisnost su sve manji, i sve smo više robovi sistema, a sve manje slobodni ljudi. A u medjuvremenu, mi niti imamo izgradjene sindikate, niti imamo mrežu nevladinih organizacija i javno mnenje da nas štiti, prepušteni smo volji drževa i jakih pojedinaca. A pojedinci, oni koji su kao uspeli, sve više vladaju nad nama. A šta mi radimo? Sve se manje pomažemo, a sve više saplićemo medjusobno, jer je mnogo gladnih magaraca a malo šargarepa. A šta zna magarac o tome kako da od jedne šargarepe pravi dve, tri, stotine, kada je on gladan i samo na to misli.
Novac koji je u rukama pojedinaca, nama kao zajednici postaje presudan za osvajanje slobode i ispunjenje želja, ali do njega se dolazi pre svega borbom. Tamo neki pojedinci su nam postavili okvir u kojem se živi i opstaje. Okvir u kome se stalno borite. Odškolovati decu postaje borba. Obezbediti im egzistenciju postaje borba. Stići do penzije postaje borba. Imati radno mesto je borba. Sačuvati zdravlje i unutrašnji mir postaje sve veća borba, a strašno ste podstaknuti željama koje u vas ubacuju. Sačuvati individualnost u svetu i društvu koje postaje jednoumno po svojim vrednostima, postaje borba. Borba je doći do istinitih informacija. Borba je živeti pristojnim životom.
Sloboda nam je dopadljivim metodima sužena ali jedino se borbom može osvojiti. Takva su pravila igre, koja smo greškom prihvatili. Stim, da mi nekada nismo sigurni, ko nam je oduzeo slobodu, sistem ili mi sami, prihvatajući da robujemo sistemu, da budemo u odredjenom društvu, nosimo odredjenu odeću, razmišljamo na odredjeni način, da budemo socijalizovani i uspešni u tom ambijentu, da ispunjavamo sebi sve veće želje i ambicije, i time ulazimo u Arenu potreba za koje se borimo. Mnogi od nas su izgubili spoznaju u kakvom svetu žive, i da to što su dnevno gladijatori nije više stvar slobode za koju se bore, već sistemsko ropstvo, gde se večito boriš, osvajajući deo po deo slobode koja nikada nije potpuna.
Da li se slažete ili mislite da ste zaista slobodni?
. . .
Epski i nezaboravan film Ridlija Skota „Gladijator“ i odlična pesma – „Now we are free“
. . .
Duboko sam razočaran tvrdnjom da je sve Božja volja, ali nećemo o religiji.
Duboka institucionalna kriza u Srbiji je uzrok svih nedaća koje su nas zadesile. Kvazi demokratija, koja deklerativno kroz Ustav deli vlast na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, očigledno ima uporište u praksi u kojoj partija ili koalcija na vlasti zauzima sve ove segmente, što praktično znači da postoji jednoumlje bilo u dobrom bilo u lošem, a najčešće je u lošem po narod i državu uopšte. Zato su i urušeni svi segmenti društva.
Ne slažem se sa konstatacijom da ranije nije bilo bolje. Zarade su i nominalno i realno bile daleko veće, iako se samo jedan deo isplaćivao zaposlenim, dok je drugi kroz sistem zdravstva, obrazovanja, socijalnih davanja (koja nisu imala toliko korisnika kao danas), komunalnih, stambenih i drugih infrastrukturnih potreba, stavljan na raspolaganje i koji je imao važnu solidarnu funkciju. Da li je srpski radnik mogao da se „natera“ da radi više i kvalitetnije? Naravno da jeste sa adekvatnim sistemom nagradjivanja, odnosno sa sistemom stimulacije, bilo podsticajne bilo represivne. I u tom sistemu titular svojine je nebitan, odnosno, po mom mišljenju, nemaju realnu osnovu tvrdnje da samo privatna svojina i preduzetništvo stvaraju efikasnu tržišnu ekonomiju. Interes, odnosno zarada, podstiče da se radi i kvalitetnije i efikasnije i radnika i menadžera.
U današnjem sistemu represije na tržištu radne snage svaki privatni poslodavac uzima sebi za pravo da pod parolom svetske ili srpske ekonomske krize, skupog kapitala, velike ponude kadrova, ucenjuje zaposlene nižim primanjima, otpuštanjima, radom dužim od zvaničnog radnog vremena, a da za to ne snosi nikakve posledice, jer je pored urušavanja institucionalnih okvira države urušena i svaka sindikalna, odnosno organizovana borba za prava zaposlenih.
@ Louis
Izvinjavam se ako sam vas pogrešno protumačio, medjutim to je bilo bazirano na nekim vašim prethodnim tvrdnjama o Zakonu uzročnosti koji je u biti deterministički. Na nekom drugom mestu ćemo se dotaći teme ljubavi, čitam da je vama dosta bitna, ali ona kao pojam u verskom smislu nije uopšte bliska onome što mi podrazumevamo kao pojam ljubavi u smislu nesebičnog davanja, zaljubljenosti, itd. Ne znam na šta konkretno ciljate, ali samo iznosim crticu.
@ Disident
Zanimljive teze. Delom sam saglasan, delom ih negiram. Pre svega mislim da je ta racionalnost proizvod visokog kapitala i korporacija, koje su nametnule svojom snagom i lobiranjem državama i odredjene društvene sisteme. Tako da zapravo velike korporacije nameću sličan model ponašanja i rada institucijama države, osim što implementiraju sebi naklonjene zakone, one time i prenose know how na birokratiju i državnu upravu. Slažem se da su te države efikasne, ali mahom je svaka velika imperija bila organizovana i efikasna jer je imalo o velikim resursima da se brine. Male zemlje, mali resursi, nema se oko čega elita petljati osim da sačuva monopole i izvore moći.
@ Aleksandar Zlatar
Mislio sam se da svojevremeno obradim kroz blog knjigu studija pokojnog Dr Branka Horvata, sfrj ekonomiste, koji je dao sjajne analize sfrj modela ekonomije i privrednog rasta naše zajedničke zemlje. Svakako da se tada bolje živelo nego sada u proseku, po svim ekonomskim parametrima. Horvat tu objašnjava i u čemu je bio fenomen privrednog rasta sfrj, što je vrlo logično i što bi se i danas moglo ponoviti da mi imamo elitu doraslu tom zadatku. Medjutim, naša elita je korumpirana i nema zajednički cilj veći od njihovih sebičnih interesa. Ne razmišljaju kakvu zemlju ostavljaju pokoljenjima.
Nekoliko puta sam se ponadao da će sledeca generacija koja dodje na red time sto dovoljno sazri doneti i neki trajni boljitak.
Sad kada je moja generacija ta koja bi trebalo da nas „oslobodi“ i donese neke promene u poimanju našeg okruženja, vidim da je uplašena takvom odgovornošću i da će najverovatnije biti preskočena…
Koliko smo sami odgovorni za svoje sudbine? Po meni preko 85%.
Problem je u tome što je većina nas spremna da prihvati 25% ili manje odgovornosti.
Da li je ranije bilo bolje, ne znam… Nekome da, nekome ne. A da je ranije moglo i da sada moze biti mnogo bolje, u to sam ubeđen.
@ Nenad
Mi smo bili fina generacija. Tako mi se čini. Negde smo se uz put iskvarili. I na kraju krajeva, sami smo krivi kao nacija za sve što nam se dogadja. Nema drugog valjanog objašnjenja, iako mnogi veruju u svašta nešto drugo, osim naše odgovornosti i volje da nam bude bolje. Da, neodgovorni smo, uglavnom.
@Zlatko
Ako se prelaz iz jednog ekonomsko-socijalnog sistema u drugi odvija u „dobroj nameri“ i vrše se institucionalne pripreme i države i naroda, onda se te promene neće odraziti negativno na većinu, već na manji deo gubitnika takve tranzicije. Medjutim, ako se promene izvode u nameri da manjina pribavi najveći deo društvenog bogatstva i to na povlašćen ili kriminalan način, koristeći sva raspoloživa sredstva koja nisu mala ukoliko podrazumevaju sve poluge vlasti (policija, vojska, pravosudje, tužilaštvo, monetarni tokovi) onda većinski deo gradjanstva, koji ne učestvuje u ovom tranzicionom poslu, nema objektivnih uslova da se odupre. To ne znači da su se generacije „pokvarile“ već se jednostavno nisu snašle. Prethodni period (sistem) nije pripremio generacije na ovakvu demokratiju a bio je mnogo moralniji, bez obzira što je od dežurnih analitičara proglašen totalitarnim i nedemokratskim,
Današnja demokratija je u stvari davanje legitimiteta (od strane većinskog naroda) nekoj političkoj opciji da sprovede ciljeve postavljene od strane onih koji finansiraju tu političku opciju, a to su najčešće oni koji su tranziciju iskoristili za prisvajanje tudjeg bogatstva.
Problem je što tranzicija nije okončana (još treba društvenog bogatstva da se slije u privatne džepove) a ovaj narod i dalje veruje u obećanja plaćenika.
Nije toliko bitno da li smo krivi ili ne, ali je veoma bitno šta radimo u sadašnjem trenutku.
Da li sam nepripremljen da vidim šta mi je činiti da bude bolje? Ne bih rekao…
Ako svakoga dana posvetim samo jedan sat tome da bude bolje mojoj porodici, meni, mojim prijateljima, društvu u kome živim, znam da će to dati rezultate, bez obzira da li je društvo demokratsko, nedemokratsko i da li je sistem dobar ili loš.
A trudim se da baš svakoga dana odvojim makar taj jedan sat… Ma kao raspoložen ili neraspoložen se probudim…
Ako imate bolji predlog, rado bih ga čuo…
@Nenad
Šta ćeš raditi taj jedan sat?
meditirace za dobrobit planete! Cistice svojim + mislima svest sveta. Potrebno je samo 7000 meditanata da to radi u istom trenutku, da svet postane bolji!
@Aleksandar Zlatar
Pitanje je verovatno glasilo: Šta radim taj sat ili više?
Kako kad… Razne stvari… Dugačak bi bio spisak…
Zanimaju te detalji?? Hajde da probam da napišem nekoliko…
Ponekad usisam prašinu, operem podove, sudove i slično, odvedem i dovedem dete iz obdaništa, bacim đubre, skuvam ručak. Za sada mi Vlada Srbije ne pravi problem u takvim aktivnostima.
Radim svoj posao onoliko dobro koliko mogu . Za novac. Ukoliko je to što radim korisno za klijenta i na obostrano zadovoljstvo. Van toga se trudim da pomognem da moji klijenti posluju bolje. Bez naplate. Moj direktan interes je da ljudi od kojih živim ne dodju u krizu da plate moje usluge.
Često posavetujem kolege koji se bave istim poslom, bez obzira što su mi možda konkurenti u poslu. Često ih izvučem iz nevolje… Ali nikad više od par puta, jer u međuvremenu nauče da se izvuku sami.
Sa kupcima koji ne plaćaju na vreme… Ne radim. To meni pomaže da ne gubim vreme, a sa druge strane time ne dovodim ljude sa pogrešnom idejom o svom poslu u neprijatnu situaciju. Što pre sami shvate da rade nešto uzaludno, pre će početi da rade za sebe. Ni tu mi za sada Država Srbija ne prave probleme, ali i ne pomažu… Kada bi pomogli preduzetnicima da im fakture budu plaćene na vreme bilo bi mi malo lakše…
Mnogo puta u toku dana rešim nečiji problem, pokažem nekome kako da reši svoj problem, pokažem nekome da za problem koji ima postoji i rešenje. Postoje naravno i ljudi koji su od mene tražili, a nisu dobili pomoć. Ali ako za 95% problema sa kojima se srećem (bilo u struci ili životnih), često naizgled nerešivih postoji rešenje, siguran sam da sama država ne može da utiče na naš život više od 15% u koliko joj sami ne dozvolimo.
itd…
@Vegan
Meditacija za nečiju dobrobit bi moglada bude opasna. Ali ako bi 7000 meditanata očistilo đubre ispred svoje zgrade prostor ispred zgrada bi garantovano bio čistiji. Ako bi sledećih 7000 meditanata prestalo da baca đubre po ulici… Hmmm, možda bi to dovelo do otpuštanja radnika u gradskoj čistoći i produbilo krizu… Znao sam da meditacija može biti opasna…
@ Aleksandar Zlatar
Samo da dopunim vaša razmišljanja. Bogatsvo jedne nacije je manje više odredjeno. Nije odredjeno kako će se distribuirati, kome će se i kako podeliti. U tom smislu ideološki okvir jedne države nije bitan, već odluka političke elite kako da sistemski raspodeli pare. U tom smislu, soc-komunistički sistem sfrj je imao bolji sistem distribucije novca u odnosu na rumunski ili sssr sistem distribucije novca koji je išao pre svega u vojnu industriju i u trku naoružavanja. S druge strane, kapiltalistički sistem distribucije novca jedne švedske je daleko humaniji nego srpska verzija. Tu je ključni igrač vlada, odnosno vladajuća elita.
S druge strane, vladajuća elita ne može da vlada usamljeno. 100 ili 500 ljudi koji se bave visokom politikom su nemoćni ako ih ne podržava birokratski sistem od 50.000-200,000 zaposlenih u javnoj upravi i sličnim institucijama, koji zapravo drže funkcionisanje jedne države. A oni, te profesionalne birokrate, službenici, administratori, su svi u jednom koloseku, bez volje i želje da budu pošteni, pravedni, da se drže zakona, da vrše kontrolu družtvenih procesa i trošenja para. Oni, to jest mi, jer su sve to naši prijatelji, rodjaci, vršnjaci, drže zapravo poluge vlasti u srbiji i oni su ono što se kaže mesto veza i vezica, sitne i krupne korupcije, kršenja zakona, upravljanja potrošnjom, političkih dogovora i konsenzusa, pokrivanje kriminala, mesto gde ima najviše privrednog kriminala. Stoga mi sami i jesmo krivi za sve što nam se dešava. Nije niko drugi.