Irena Sendler – žena koja je spasila 2500 dece
Holokaust – istrebljenje Jevreja
Holokaust, sistematsko uništavanje 6 miliona Jevreja je trajna istorija strave i tuge. Masakrirani skeleti, diabolični eksperimenti, kampovi smrti, masovne grobnice, dim iz krematorijuma …
1933 godine je u Evropi živelo 9 miliona Jevreja. Do 1945 godine dve trećine njih je ubijeno od strane Nacista. Zastrašujućih 1.5 miliona dece je sistematski ubijeno. Od ovih stravičnih podataka, nailazimo da je više od 1.2 miliona jevrejske dece ubijeno, desetine hiljada romske dece i hiljade hendikepirane dece.
Ipak, tokom Holokausta beležimo i činove ljudske borbe i hrabrosti da se ti životi spasu, priča o dobroti, ljubavi i posvećenosti. Ovo je priča o neverovatnoj ženi i njenom čudesnom daru čovečanstvu.
Irena Sendler – žena koja je spasila 2500 dece za vreme drugog svetskog rata od nacista u Varšavi
Irena Sendler je nepoznato ime za većinu ljudi, ali ova nezaboravna žena je prkosila nacistima i spasila 2500 jevrejske dece krijumčareći ih van Varšavskog geto-a tokom II Svetskog rata. Kao zdravstveni radnik ona ih je izvodila van geta od 1942 do 1943 godine i vodila do sigurnih mesta i pronalazila nejevrejske porodice da ih usvoje i zaštite.
Mnogo godina kasnije Irena Sendler, sedokosa, ljubazna i otresita starica je živela skromnim životom u njenom Varšavskom apartmanu, skoro zaboravljena sve do 2000 godine. Ova neopevana heroina je preminula u ponedeljak 12 maja 2008 godine.
. . .
Njen podvig je bio skoro nepoznat mnogo godina i decenija. Onda je njena priča otkrivena od strane 4-oro studenata Uniontown High School iz Kanzasa, Sjedinjene Američke Države, koji su postali pobednici literarno-istorijskog takmičenja „2000 Kansas State History Day“, time što su napisali istorijski rad „Life in Jar“ (Život u tegli), opisujući herojsku akciju Irene Sendler. Studentkinje – Elizabeth Cambers, Megan Stewart, Sabrina Coons i Janice Underwood zajedno sa njihovim učiteljem Norman Conard-om doživeli su internacionalnu slavu i prepoznatljivost zahvaljujući svom radu. Rad, snažna priča o Majci Hrabrost, prezentovan na mnogo mesta, i popularizovan medijima kao što su National Public Radio, C-SPAN and CBS doneli su neverovatnu priču o Ireni Sendler širokoj publici. Njihov dramatičan rad i prikaz o životu u Jaru – Varšavskom getu, i dalje se nastavlja.
. . .
Irena Sendler je rodjena 15 februara 1910 godine u Otwock-u, gradiću nekih 20-ak kilometara jugoistočno od Varšave. Bila je pod snažnim uticajem svog oca koji je bio jedan od prvih Poljskih socijalista. Kao doktor, radio je mahom sa siromašnim Jevrejima koji su mu bili pacijenti i koje je lečio. 1939 godine Nemačka je okupirala Poljsku i već prisutna brutalnost Nacista u Poljskoj se time samo ubrzala nizom ubistava, terorom i nasiljem. U to vreme Irena Sendler je bila Stariji Administrator u Varšavskom Odeljenju za Socijalnu pomoć koji je upravljao socijalnim kuhinjama u svakom delu grada. Prethodno, socijalne kuhinje su obezbedjivale obroke, novčanu pomoć, i drugu pomoć za stare, decu bez roditelja, beskućnike i siromašne. Sada, sa Irenom na čelu, kuhinje su takodje prosledjivale odeću, lekove i novac i za diskriminisane Jevreje, što je bilo zabranjeno. Da bi prikrili da dostavljaju pomoć jevrejskim porodicama, u Odeljenju su jevreji bili registrovani pod fiktivnim hrišćanskim imenom. Da bi izbegli posetu nemačkih inspekcija, jevrejske porodice su bile obeležavane kao kuće sa opasnim zarazama, kao što su tifus i tuberkuloza.
Ali 1942 godine, Nacisti su zatvorili stotine hiljada Jevreja u deo grada od 16 blokova, koji je postao poznat kao Varšavski geto. Varšavski Geto je bio izolovan od ostatka grada, bez snabdevanja i jevrejske porodice su bile zatvorene iza zidova geta očekujući izvesnu smrt. Irena je bila toliko zgrožena uslovima koji su vladali u getu da se pridružila Zegoti, Savetu za pomoć Jevrejima, koji je organizovan od strane Poljskog pokreta otpora, sa jednim od prvih zadataka da spašava Jevrejsku decu.
Da bi bila u mogućnosti da ulazi legalno u geto, Irena Sendler je obezbedila sebi propusnicu od Odeljenja za Kontrolu zaraza, i posećivala je dnevno geto, ostvarujući kontakte i donoseći hranu, lekove i odeću. Ali 5000 ljudi je ubrzo umrlo od izgladnelosti i bolesti u getu, i ona je odlučila da pomogne jevrejskoj deci da izadju iz geta i nehumanih uslova. Za Irenu, i samu mladu majku, ubediti roditelje da se odvoje od svoje dece je bio strašno mučan zadatak. S druge strane, naći porodice koje će rizikovati svoje živote i dati sklonište za tu decu kada izadju, bilo je ne manje teško.
Irena Sendler koja je svojevremeno kada su počeli progoni jevreja oblačila Davidovu zvezdu u znak solidarnosti sa Jevrejima, počela je sada da krijumčari jevrejsku decu iz geta. Uspela je da regrutuje po jednu osobu iz svakog od 10 centara po gradu u okviru Centra sa Socijalnu pomoć. Uz njihovu pomoć, izdala je hiljade lažnih dokumenata sa kritvorenim potpisom. Irena je uspešno prokrijumčarila skoro 2500 jevrejske dece do sigurnog mesta i dala im privremeno nov identitet.
Neka deca su prokrijumčarena u vrećama za djubre ili vrećama za samrtnike. Neka su stavljana u pakovanja od različitih artikala i roba. Mehaničari su krijumčarili bebe u kutijama za alat. Neka deca su stavljana u gajbe za povrće, dok su neka krijumčarena kroz Katoličku crkvu, koja je imala dva ulaza. Jedan ulaz je bio u getu, a drugi u Varšavskom delu grada Aryan. Ulazili su kao Jevreji u crkvu u getu a izlazili kao „hrišćani“ u slobodni deo Varšave.
„Da li možete garantovati da će preživeti“ – Irena Sendler se kasnije prisećala očajnih pitanja jevrejskih roditelja. Ali ona je samo mogla garantovati da će deca umreti ako ostanu u getu.
„U mojim snovima, ja još uvek čujem plač dece kada su ostavljala svoje roditelje“ – govorila je.
Irena Sendler je obavljala svoj neverovatan poduhvat sa aktivnom podrškom crkve.
„Poslala sam većinu ove dece verskim organizacijama. Znala sam da mogu da računam na časne sestre.“
Imala je izuzetan rezultat u zbrinjavanju najmladjih, dece. „Niko nije odbio da uzme dete od mene.“
Deci su davana lažna imena i identitet i slana su u porodice, sirotišta i socijalne ustanove. Irena Sendler je pažljivo zapisivala i kodirala svako dete, njihovo pravo i izmišljeno ime. Sačuvala je i sakrila zapis sa njihovim pravim i kodiranim imenom u teglu, koju je zakopala ispod jabukovog drveta svog suseda, prekoputa nemačkih vojnih baraka, nadajući se da će jednog dana iskopati teglu, locirati decu i informisati ih o njihovoj prošlosti.
Tegla je sadržavala imena 2500 dece ….
Medjutim, Nacisti su upozoreni na Irenine aktivnosti, i 20 Oktobra 1943 je uhapšena, zatvorena i mučena od strane Gestapo-a, gde su joj polomljene obe noge i ruke. Zatvorena je u zatvoru Pawiak, ali niko nije mogao da slomi njen duh. Iako je jedino ona znala imena i adrese familija koje su čuvale jevrejsku decu, izdržala je sva mučenja, koja su je osakatila za ceo život, odbijajući da izda saradnike ili bilo koje skriveno dete. Nikoga nije odala. Umorena skoro do smrti, Irene Sendler je spašena skoro u zadnji trenutak, kada je član Zegote potplatio Gestapo agenta da odloži njenu egzekuciju. Nakon toga je pobegla iz zatvora, ali je sve do kraja rata bila gonjena od strane Nacista.
Nakon rata iskopala je tegle i koristila je zabeleške da 2500 dece koje je smestila kod porodica koje su ih usvojile ujedini ponovo sa roditeljima rasutim širom Evrope. Ali, većina dece je izgubila roditelje tokom Holokausta i u nacističkim logorima smrti.
Deca koju je spasila su je znala samo pod njenim šifrovanim imenom Jolanta. Godinama kasnije, pošto je bila odlikovana za svoje ratne napore, njena slika je objavljena u novinama.
„Čovek, slikar, pozvao me je telefonom“ – pričala je Irena Sendler.
„Sećam se vašeg lica“ – rekao je, „to ste bili vi koji ste me odveli iz geta!“
„Imala sam mnogo poziva nalik tome“ – prisećala se.
Irena Sendler nije mislila o sebi kao heroju. Nije polagala pravo na svoje zasluge.
„Morala sam učiniti više“ – govorila je, „ta žalost će me pratiti do kraja života“
. . .
Odlikovana je od mnogih jevrejskih organizacija širom sveta. 1991 godine je proglašena za počasnog gradjanina države Izrael. Irene Sendler je odlikovana najvišim Poljskim odlikovanjem, Ordenom Belog Orla, 10 Novembra 2003 godine u Varšavi i te godine je proglašena i za dobitnika Jan Karski nagrade za hrabrost i smelost. Zvanično je proglašena za nacionalnog heroja Poljske i mnoge škole su dobile njeno ime. Godišnjica Irene Sendler se slavi širom Evrope i Amerike.
2007 godine je nominovana za Nobelovu Nagradu. Na specijalnoj svečanosti Gornjeg doma poljskog parlamenta predsednik Poljske gospodin Leh Kačinski je objavio zvaničnu rezoluciju u čast Irene Sendler za spasavanje „najnezaštićenijih žrtava nacističke ideologije – jevrejske dece“. Obratio joj se kao „velikoj heroini upravo nominovanoj za Nobelovu nagradu. Ona zaslužuje ogromno poštovanje od naše cele nacije“.
Tokom ceremonije, Elizabieta Ficowska, koja je bila samo 6 meseci stara kada ju je Irena Sendler spasila, pročitala je Irenino pozdravno pismo parlamentu:
„Svako dete spašeno uz moju pomoć je opravdanje mog života na planeti Zemlji, i nije titula slave“ – pisala je Irena Sendler u svom pismu, „a nakon pola veka od pakla Holokausta njihove aveti još hode svetom i ne dozvoljavaju nam da zaboravimo.“
Louis Bülow
. . .
Tekst prenesen sa www.auschwitz.dk
Tesko je sta pametno komentarisati ovakav poduhvat i zivot. Svaka cast i postovanje Ireni!
Ne mogu a da ne prokomentarišem detalje oko pokojne gospodje Sendler u Poljskoj za vreme komunističke vlasti. Naime, znalo se nakon rata za njen podvig i herojstvo, ali je tadašnja komunistička elita zabranila da se o tome priča, i Irenu stavila u svojevrstnu izolaciju i nepriznavanje iz dva razloga:
1. Bila je vrlo pobožna i religiozna žena, i
2. Bila je naklonjena predratnoj Poljskoj vladi u egzilu, antikomunistima
To je možda i suština zašto je komunizam tako lako propao i zašto nije trajao, jer se nije zasnivao na istinskoj pravdi i humanizmu nego na ideološkim predrasudama i netoleranciji.
Veličanstven primer, ogromne ljubavi prema životu oko sebe kojeg je imala ova žena. Primer davanja od sebe pa i po ceni davanja vlastitog života.
Ja bih opet na moj način; Mnogi iz prošlosti su davali i mogu nam služiti kao inspiracija. Medjutim, umesto golog divljenja upitao bih; šta mi nesebično činimo danas da život oko nas bude manje stresan a više izvestan?
Respekt gdi Ireni! To je monumentalan zivot vredan zivljenja. I dirne nas pitanje kako nas zivot prodje. Uradimo li mi i mnogo manje stvari? Mislim da su heroji u nasem dobu retki.
Poštovani Louise, evo i ja bih opet na moj način, ne kao „dežurna opozicija“ već kao neko ko živi u ovom 21 veku, u ovoj zemlji Srbiji. Iskreno se divim svima koji su i toliko, ali i mnogo manje učinili, nesebično i ljudski kao što je junakinja ovog teksta. Ali šta je po tvom mišljenju to što se može nesebično uraditi da bi, kako kažeš, život oko nas bio manje stresan a više izvestan? Stres nastaje zbog lošeg života, odnosno velikog napora a malih rezultata, ili nerealnih ambicija. Kako uticati na „izvesnost“ u životu kad to u najvećoj meri zavisi od drugih?
Poštovani Zlatar,
Najteži životni periodi daju najbolje prilike da pojedinci pokažu svoju veličanstvenu ljubav. Medjutim i najperspektivniji periodi daju šansu da čovek nešto učini od sebe da život bude još lepši i uzdignutiji.
Umesto nalaženja primera u ovoj situaciji u Srbiji, mada mogu i to učiniti, ja bih radije odgovorio na način kako su neki ovde pisali. Probajte moliti se Bogu, ne da vam oprašta za ono što smatrate da treba da vam oprosti već se molite da vam ukaže na ona mesta, situacije i prilike gde možete nešto učiniti da život u Srbiji, makar za jednu jotu, bude manje stresan. Siguran sam da će Bog odgovoriti i dati priliku u tom pravcu.
Bilo kako bilo, ako je život u nekom regionu pao na niske grane to je najverovatnije zato što su sami ljudi dozvolili da tako bude, bilo svojim svesnim delanjem u tom pravcu ili nesvesnim nedelanjem da se to spreči.
Nezavisno od toga da li je neko religiozan (i nezavisno od religije) ili je potpuni ateista, život svakom od nas pruža priliku da duhovno izrastamo a izrastamo upravo kroz dela koja će buditi i podizati našu nesebičnost i našu odgovornost.
Ovo nije kritika tvojih ili bnilo čijih pogleda na život već moje sagledavanje i shvatanje i nas ali i Boga i našeg srodstva sa Njim.
Gospodja iz ove priče, živela je u najstresnijem periodu vremena i otkrila je mogućnost da učini da život izvesnom broju drugih oko nje bude izvesniji.
Tu istu priliku moglo je ugrabiti i desetine drugih ali oni to nisu učinili. Nisu je čak ni prepoznali. Zašto?
Istovremeno, govorila je da nije dovoljno učinila za napaćene ljude oko nje što je inače karakteristika onih koji su mnogo učinili od sebe. Sa druge strane, oni koji malo ili nimalo ne čine od sebe za život u okruženju čak i ako nešto malo učine oni to veličaju do te mere kao da su spasili ceo svet. Opet bih upitao zašto je to tako?
Moje shvatanje je da nas Bogu sličnim mogu učiniti samo naša dela i naš sveukupni odnos prema životu.
(Naglasiću da je sve ovo samo moje vidjenje, shvatanje i razumevanje ali ne i kritika dela, stavova i shvatanja drugih ljudi.)
Ja bih ogovorio umesto Louisa.Treba biti spreman na ono sto je nezamislivo vecini nas -biti spreman za druge zrtvovati sebe.Kod ateista takva stvar ionako ne dolazi u obyir , a religiozni su je potisnuli redovnim odlascima na bogosluyenja,davanjem danka u novcu i besplodnim molitvama..
Još uvek ima heroja, i to običnih ljudi.
Pogledajte priče o nekima od njih na http://www.mojheroj.com
Opet su poruke uopštene i deklerativne. Razdvojimo (ne)spremnost pojedinca da u nekom momentu skoči u vodu ili vatru, donira organ ili krv, odnosno da deo sebe ili ugrozi život radi nečijeg života, od materijalne pomoći, ili od (ne)delovanja u pravcu stvaranja boljih uslova za život, život bez stresa. Iako se čini da sve ovo ima isti predznak, u praksi je to veoma različito i ne može se uopštiti sa porukom koja se svodi na „nesebičnu činidbu“ ili na „spremnost žrtvovanja za druge“. Te poruke nemaju realnu težinu, jer konkretna dela koja se traže treba da imaju i realnu podlogu u svetu u kome živimo. Ako je neko spreman da deluje a nema objektivnih uslova da to i učini, onda je on po vašim kriterijumima „zadovoljio“, ali to neće promeniti svet i kvalitet života.
@Vojsije
Kažete da većini vas (nas) je nezamislivo da budete spremni na žrtvu i da takva stvar kod ateista „ne dolazi u obzir“. Da li je žrtvovanje privilegija ili obaveza, i čija?
Nikakva zrtva nije poslati kamion humanitarne pomoci gladnima.Zrtva u pravom smislu reci je ostati gladan da bi nahranio drugog.Nasoj,zapadnoj civilizaciji je to neshvatljivo.To nestaje zajedno sa starim shvatanjem morala,hriscanstva , zajedno sa istinom i pravdom po svaku cenu …Ostaje novi pogled na svet gde je `dokazano ` da bog ne postoji i gde svako od nas na njegovo mesto postavlja sebe. Na to sam mislio kas sam rekao ateisti u proslom komentaru.