Rajko Mileusnić
Šta je to MLM Multi level marketing poznatiji još i kao mrežni marketing
Šta je MLM – Multi Level Marketing prodaja? Mrežni marketing? Koji su njegovi osnovni elementi? Zašto kompanije svoje proizvode plasiraju putem MLM-a? Koje su njegove prednosti i mane? Koje predrasude ga prate? Kako prepoznati prevaru?, samo su neka od pitanja koja se nameću kada se je reč o pojavi koja nam je (pored svega ostalog) obeležila poslednjih petnaestak godina života. Ovaj tekst ima za cilj da odgovori na njih, onoliko koliko je to moguće na osnovu ličnog iskustva i znanja autora.
. . .
MLM – Multi Level marketing ili mrežni marketing je jedan od načina za distribuciju i prodaju proizvoda i usluga, (nazovimo ih u daljem tekstu – produkti). Jedan je od oblika direktnog marketinga, a prati ga više naziva: od najčešće korišćenog u vidu pomenute skraćenice koja ima poreklo iz engleskog govornog područja, Multi Level Marketing (marketing u više nivoa), preko naziva Mrežni marketing, pa sve do naziva Piramidalna prodaja, koji izaziva najviše negativnih asocijacija. Negde se spominje i kao Mrežno poslovanje, mada svuda postoje fine razlike kako u terminima tako i u organizaciji posla.
Najprihvatljiviji naziv (po mišljenju autora ) je dao Robert Kiosaki (Robert T. Kiyosaki) inače autor bestselera „Bogati otac, siromašni otac“ u svojoj knjizi „Škola biznisa za ljude koji vole da pomažu drugima“ – Sistem potrošačke distribucije. Ovaj naziv i jasno definiše način funkcionisanja sistema – svaki potrošač je ujedno i distributer, prvo samome sebi, a onda i svojim poznanicima u okruženju.
Osnovni elementi sistema su produkt, kompanija (firma), pravilnik o nagrađivanju i distributeri-kupci. Svi ovi elementi su u direktnoj međusobnoj vezi, što ovaj sistem distribucije čini izuzetno efikasnim.
Produkt je osnovni elemenat svakog sistema.Ukoliko ne postoji produkt ili je on lošeg kvaliteta nema ni dobrog i trajnog sistema.
Kompanija mora da obezbedi kvalitet, kvantitet i kontinuitet kako produkta tako i sistema. Kompanija, produkt i sitem moraju zadovoljiti sve zakonske norme koje važe u državi. Kompanija je po pravilu zadužena i za obrazovanje distributera-kupaca u oblasti karakteristika produkta, ali i u pogledu sistema poslovanja propisanog pravilnikom. Komponenta obrazovanja kupaca je veoma bitna, a njenu složenost uvećava činjenica da su prethodno obrazovanje distributera-kupaca, njihova polna i starosna struktura veoma različiti. Mnogi autori smatraju da je upravo sposobnost kompanije da adekvatno obrazuje svoje distributere-kupce najpresudnija za uspeh kompletnog projekta.
Pravilnik o nagrađivanju mora da sadrži jednoznačnu definiciju stimulacija predviđenih za distributera-kupaca, on mora da bude isti za sve i da poštuje zakone države u kojoj posluje. Pravilnik je prilog ugovora o saradnji koji potpisuju kompanija i distributer-kupac.
Distributeri – kupci su svi koji sklope ugovor sa kompanijom. Oni produkt kupuju direktno od kompanije bez posrednika uz popust koji je definisan pravilnikom. Distributeri – kupci nemaju nikakvih obaveza prema kompaniji u pogledu reklamiranja i preporučivanja produkta. Ako se dobrovoljno odluče da to ipak rade, moraju da poštuju kodeks ponašanja propisan pravilnikom. Distributer-kupac je za simboličnu članarinu koju je platio prilikom sklapanja ugovora u stvari kupio franšizu koju može da iskoristi ukoliko želi. Ova činjenica potrošačku distribuciju pretvara u izuzetnu poslovnu šansu, jer distributeri-kupci obezbeđujući kompaniji proširenje tržišta za uzvrat imaju dodatnu stimulaciju za menadžerski rad pod uslovima koje takođe definiše pravilnik. Na taj način oni učestvuju u podeli profita sa kompanijom, a taj profit je direktno srazmeran kvantitetu i kvalitetu distributivne mreže koju je distributer-kupac stvorio svojim preporukama, a zatim menadžerskim i motivatorskim radom.
Svi ovi elementi su u tesnoj i neraskidivoj vezi. Svaka manjkavost bilo kojeg od njih direktno utiče na efikasnost sistema bez obira na kvalitet ostala tri. Mnogo sjajnih proizvoda nije našlo svoje pravo mesto na tržištu zbog neozbiljne i neprofesionalne kompanije ili nejasnog i dvosmislenog pravilnika o nagrađivanju. Avanturiste (da ne upotrebim težu reč) koji su poneseni željom za brzom i lakom zaradom uspeli da čak i najbolje svetske sisteme pretvore u obične prevare, da i ne pominjemo.
Zbog čega se kompanije odlučuju da svoje produkte plasiraju putem potrošačke distribucije?
Jednostavno, dug je i skup put od trenutka kada je novi produkt osmišljen i proizveden do trenutka kada se može smatrati da je on zauzeo svoje mesto na tržištu. Nedostatak novca za agresivnu marketinšku kampanju često dovodi do apsurda, da mnogi kvalitetni produkti nikada ne obezbede adekvatnu poziciju na tržištu, a da pri tome znatna finansijska sredstva budu uzalud potrošena u medijskoj borbi za tu istu poziciju.
Razlika između proizvodne i maloprodajne cene i u sistemu klasične distribucije i u sistemu potrošačke distribucije je približno ista. U sistemu klasične distribucije tu razliku podele kompanije u veleprodaji, maloprodaji, transportu, ekonomskoj propagandi … Marketinšku kampanju na medijima kompanija plaća unapred, pre nego što se produkt i pojavi na tržištu. Nije teško zaključiti da kupac prilikom kupovine produkta u stvari finansira sve te troškove, a ne retko i troškove onih produkata koji nisu uspeli da se izbore za poziciju na tržištu.
Kompanija koja svoje proizvode tržištu ponudi putem potrošačke distribucije, ne ulaže novac unapred. Nema je u medijima. Nema ni veleprodajnih i ostalih pomenutih kompanija koje profit ostvaruju uvećavajući cenu produkta za cenu svojih usluga. Taj isti novac kompanija ulaže u konstantno poboljšanje kvaliteta produkta i u stimulaciju distributera-kupaca, koji su i najzaslužniji za poziciju produkta na tržištu. Kvalitet produkta poput pupčane vrpce povezuje kompaniju i distributere-kupce. Primedbe na kvalitet produkta i sugestije za postizanje još višeg kvaliteta brzo i jednostavno upravo preko te veze dolaze do kompanije. Kompanija mora da obezbedi visok kvalitet produkta, jer niko normalan i dobronameran neće preporučiti poznanicima produkt lošeg ili neproverenog kvaliteta.
Preporuka je osnovni pokretač u potrošačkoj distribuciji, a nema čoveka koji svakoga dana po nešto ne preporuči ljudima koje poznaje. U svakodnevnom životu preporuka uglavnom nije plaćena, a u Sistemu potrošačke distribucije jeste. Kompanija novac za marketinšku kampanju daje distributerima-kupcima samo na osnovu zaista ostvarenog rezultata u prometu, po pravilniku koji je ona propisala, a distributer-kupac je te odredbe prihvatio potpisivanjem ugovora.
Sistem potrošačke distribucije sadrži prednosti kako za proizvođača, tako i za potrošače. Od proizvođača zahteva manja ili gotovo nikakva ulaganja u reklamu što umanjuje početna ulaganja kompanije i manji je poslovni rizik da produkt zbog neadekvatne ili nedovoljne reklamne kampanje neće zauzeti željenu poziciju na tržištu. Isto tako praktično ne postoji potreba za stvarajem zaliha gotovih produkata. Na osnovu prometa ostvarenog u tekućem periodu je relativno jednostavno pretpostaviti promet u narednom i tako svesti troškove zaliha na mimimum. Proizvođač je upućen da sav višak sredstava ulaže u konstantno povećanje kvaliteta produkta, jer samo visoko kvalitetan produkt zaslužuje da bude preporučen.
Prednost koju sistem donosi potrošaču je sadržana u činjenici da svaki potrošač koji želi da kupuje produkte ima mogućnost da ih kupi po povlašćenoj ceni, bez maloprodajne marže. Mogućnost da se produkti kupuju po povlašćenim cenama se stiče tako što potrošač postaje član sistema distribucije. Pristupanje sistemu distribucije se najčešće naziva „učlanjenje”, ali se koriste i izrazi registracija potrošača, upisivanje u klub potrošača, pristupanje sistemu, pri čemu se u zavisnosti od sistema plaća manje više simbolična pristupnina, a postoje i sistemi koji ne naplaćuju pristupninu. Učlanjenje u sistem distribucije potrošaču daje prednost da plati najnižu moguću cenu za produkt i po pravilu ga ni na koji način ne obavezuje da vrši promovisanje produkta, ukoliko on to ne želi.
Međutim oni potrošači koji podstaknuti pre svega kvalitetom produkta, ali i stimulacijama koje im kompanija nudi za organizovanje njihove sopstvene mreže novih potrošača, mogu započeti sopstveni “biznis” u kome su ograničeni isključivo svojim ličnim ciljevima i sposobnostima. Većina sistema ne razlikuje registraciju potrošača i distributera, ali postoje i sistemi koji nude posebnu registraciju onih koji žele samo da kupuju produkte i posebne ugovore za one koji žele da se oprobaju kao distributeri.
Sistem potrošačke distribucije izuzetno efikasnim čini direktna povezanost potrošača i proizvođača. Potrošači su u poziciji da direktno komuniciraju sa proizvođačem i svojim primedbama i sugestijama utiču na poboljšanje kvaliteta produkta. Sa druge strane proizvođač dolazi do obilja kvalitetnih informacija bez potrebe da za istu svrhu angažuje neku od kompanija koje se bave ispitivanjem tržišta.
Svaka ozbiljna kompanija veliku pažnju posvećuje obuci svojih distributera. Distributeri se upoznaju sa karakteristikama produkata i najefikasnijim načinima za njihovu upotrebu, upoznaju se sa sistemom nagrađivanja, a takođe stiču neophodna znanja o menadžmentu, psihologiji i raznim tehnikama prodaje. Obuka je uvek na dobrovoljnoj osnovi, u većini slučajeva besplatna, ali ima i kompanija koje svojim distributerima naplaćuju prisustvo na seminarima za obuku. Već pomenuti Robert Kiosaki (Robert T. Kiyosaki) u svojoj knjizi „Škola biznisa za ljude koji vole da pomažu drugima“ navodi da je u izboru kompanije kojoj će potrošač i potencijalni distributer uspostaviti ozbiljnu saradnju najvažnija procena spremnosti kompanije da svoje potrošače, a buduće distributere adekvatno obuči i pripremi za rad.
Bilo bi potrebno mnogo više vremena i prostora da se nabroje sve predrasude koje prate potrošačku distribuciju. Naravno postoji i veći broj ozbiljnih razloga koji su stvorili predrasude, ali sve one su posledica ili neobaveštenosti ili čisto ljudskih slabosti koje u potrošačkoj distribuciji posebno dolaze do izražaja. Obzirom da ne postoje nikakvi posebni kriterijumi za prijem distributera u sistem, mnogo različitih profila ličnosti se okuplja na jednom mestu. Tako se događa da razni avanturisti željni brze i lake zarade na svoju ruku prave razne malverzacije i “inovacije” koje se kasnije generalno pripisuju potrošačkoj distribuciji. Mada je i klasična distribucija isto tako podložna raznim obmanjivanjima potrošača, velike kompanije koje se bave klasičnim načinom distribucije često podstiču širenje predrasuda o potrošačkoj distribuciji štiteći na taj, nelojalan način, svoje pozicije.
Činjenica je da ne postoji ni jedan segment društva koji s vremena na vreme ne bude uzdrman raznim malverzacijama. Mnogi još uvek dobro pamte vremena kada je u velikim finansijskim prevarama gotovo celokupnog stanovništva ove države učestvovala i sama država. Sve to pomešano sa mentalitetom i dobro poznatim otporom prema promenama i “novotarijama”, daje podlogu da se potrošačka distibucija često neopravdano pominje u negativnom kontekstu. Naravno svaka predrasuda je bazirana na poluistini, a kako cela istina kad tad ispliva na pvršinu nije daleko vreme kada će se veoma jasno razdvojiti prevare i podvale od ozbiljnih poslovnih poduhvata, jer prevare po pravilu ne traju dugo, odnosno kako bi to naš narod rekao “U laži su kratke noge”.
Prevaru je najlakše prepoznati analizirajući ponudu prema osnovnim elementima potrošačke distribucije koji su navedeni u prethodnom tekstu. Nepostojanje bilo koga od navedenih elemenata treba da izazove oprez. Mada je rizik sastavni deo tržišne ekonomije u koju mi sviđalo nam se to ili ne ulazimo i u budućnosti nema mnogo stvari koje su apsolutno sigurne, sledeće situacije uvek ukazuju na realnu opasnost od prevare:
– ne postoji konkretan produkt;
– predlaže Vam se da kupite veću (nepotrebnu) količinu produkata kako biste odmah “napredovali”
– cena učlanjenja je previsoka (zakon u Velikoj Britaniji, na primer, propisuje da početno ulaganje ne sme biti veće od 100 funti, kada je potrošačka distribucija u pitanju);
– kompanija nije registrovana u našoj zemlji, ali će to navodno učiniti u najskorije vreme;
– produkti nisu odmah dostupni, ali će ih prvom prilikom „pouzdanim“ i proverenim kanalima dopremiti iz inostranstva;
– poslovanje sistema je na samom početku i šanse za zaradu su veće;
– brzo i lako ćete postići veliku zaradu;
Jednostavna logika koja isključuje prevaru može se sažeti u sledećoj rečenici:
Ako Vam neko poznat preporuči produkt koji on inače već koristi, a Vi smatrate da Vam je taj produkt zaista potreban i želite i možete da ga kupite, onda ne postoji ni jedan razlog da to ne učinite, naravno na način koji je najpogodniji za Vas i to onda kada Vi to budete hteli.
Iskreno se nadam da sam u ovom tekstu bar malo pojasnio neke istine i skinuo veo sa dela zabluda kada je u pitanju MLM, njegovi osnovni elementi, prednosti mane i predrasude koje ga prate. Takođe se nadam da će se o ovoj temi u skoroj budućnosti još mnogo pisati i pričati iz svih uglova i na osnovu raznih viđenja jer će se tako najlakše doći do istine. Moje lično iskustvo mi daje za pravo da kažem da Sistem potrošačke distribucije, ako zadovoljava kriterijume navedene u ova dva teksta, može biti izuzetna poslovna mogućnost za ljude bez početnog kapitala i poslovnog iskustva, a takvih je na ovim našim prostorima mnogo, zar ne ?
. . .
Autor od 1997 godine aktivno radi kao distributer proizvoda MLM-a, sada na visokoj menadžerskoj poziciji u prodajnoj strukturi Multi Level Marketing mreže jedne od vodećih MLM firmi u Srbiji.
@brankomix
Tačno je da ne postoji zakon o MLM-u, niti se za sada MLM pominje kao vid distribucije proizvoda i usluga. Tačno je i da onaj ko ima dugoročnu viziju može i mora da pronađe rešenje u okviru pozitivnih zakonskih propisa i poštuje na primer Zakon o trgovini, Zakon o PDV-u i Zakon o radu (Ugovor između firme i saradnika je „Ugovor o delu“). Uspešni i ozbiljni ne rade ilegalno i preko „rupa u zakonu“ i njih ćete najlakše prepoznati po tome što su dugo prisutni na tržištu. (Oni koji iz bilo kog razloga ne poštuju pozitivne zakonske propise retko kad dožive drugi rođendan!)
Na žalost ima i onih koji rade ilegalno i izvan zakonskih okvira, ali o njima ne bih pisao.
@iskusni
Baš tako, ukoliko Vam nude mogućnost zarade na osnovu broja novih članova, a ne na osnovu prometa konkretnih i opipljivih proizvoda ili usluga u pitanju je piramida u kojoj ćete ili izgubiti novac ili prevariti svoje prijatelje da bi ste Vi zaradili !
Upravo zbog činjenice da se, na žalost, s vremena na vreme pojave i takvi sistemi sam u svom tekstu i dao neke osnovne smernice po kojima se može prepoznati prevara.
Ako ne postoji zakon koji regulise mlm kako onda to moze da se obavlja legalno? jasno da ce se ljudi snaci oko svega i naci nacin da nesto rade ali mi imamo ovde slucaj pravnog karaktera. ne postoji zakon ali imamo firme koje to rade. Sad, moje dilema je da li je to u redu za drzavu da se obavlja delatnost koju ona ne regulise. Na primer, trgovina radioaktivnim materijama, lekovima, igrama na srecu je regulisano ali ne i mlm. Ja jesam za mlm jer nas to spasava od trgovackih hirova ali to treba da bude regulisano zbog nas potrosaca.
@Radoslav Mileusnić
Svojim odgovorom uneli ste zabunu o MLM – NIJE POTREBNO DONOSITI POSEBAN ZAKON o MLM jer je to organizacija prodaje koja iako specifična nije toliko posebna da bi se donosio poseban zakon. Ukoliko se putem MLM prodaje roba čiji promet zahteva posebne uslove, onda je to predmet evenualne zakonske regulative. Firma koja prodaje robu putem MLM, imala viziju ili ne, mora da poštuje sve propise – od osnivanja firme, do obavljanja delatnosti i prestanka rada, ali to je obaveza i svih drugih privrednih subjekata, bez obzira na vrstu delatnosti. Potrošače, koji kupuju robu u MLM varijanti, ukoliko je prodaja obavljena u skladu sa zakonom – poseduju fiskalni račun i garanciju za kupljenu robu – štiti Zakon o zaštiti potrošača, preko državnih kontrolnih organa, i naravno sudova. Ako je roba kupljena bez bilo kakvog dokumenta, na poverenje i preporuku od poznatog, takvog potrošača niko ne može zaštiti.
Država zahteva da roba koja se prodaje ima svoje poreklo, dekleraciju, da je tehnički ispravna i da zadovoljava i druge uslove ukoliko se radi o specifičnoj robi, bez obzira da li se prodaje u prodajnom objektu na malo ili veliko, ili u drugim vidovima prodaje u šta spada i MLM. Isto tako roba treba da ima i garanciju i obezbedjen servis. To su osnovne postavke svake trgovine pa i trgovine u MLM varijanti. Državu ne zanima cena te robe, jer trgovačke marže nisu ograničene, već samo porez koji je na propisan način uračunat u cenu.
Novi Zakon o trgovini koji je u pripremi ima deo koji se odnosi na potrošačku distribuciju. Nije poseban zakon ali makar da spominje mlm kao privrednu granu.
Kao što reče autor teksta, ima raznih mlm-ova, i ovakvih i onakvih. Oni koji su dugo prisutni i imaju veći obim prodaje rade po zakonu, time što ne krše zakon, već samo pronalaze način da svoj princip rada prilagode zakonskim okvirima.
Suština nedostatka zakona o mlm-u je u omogućavanju nižih troškova poslovanja i manjih taksi i poreza na saradničke provizije, što je suština priče. Jer, saradnička provizija se tretira kao lični prihod na koji ide porez od 70% što smanjuje dramatično zaradu saradnika u mlm-u ako se radi po slovu zakona. To onda i povećava krajnju cenu proizvoda i sve tako u krug. Zato mlm firme koriste neke druge jeftinije načine da isplaćuju provizije saradnicima.
Takodje, Zakon bi trebalo da definiše status mlm firmi, robe koja ide kroz njih, garancije, zaštitu potrošača i saradnika od prevare, osiguranje potrošačkih prava, licenciranje i tako redom. Biće jednog dana.
@Aleksandar Zlatar
Nije mi jasno o kakvoj zabuni govorite. Činjenica je da neke države imaju Zakon o MLM-u a neke ne. Moje mišljenje, koje je formirano u višegodišnjem radu u sistemu koji je uvek bio usklađen sa pozitivnim zakonskim propisima, je da bi bilo dobro da i naša zemlja ima takav zakon. (Zlatko me je upravo obradovao informacijom) MLM ima mnogo specifičnosti u odnosu na dosadašnje oblike poslovanja, Zlatko je naveo neke od njih, i bilo bi od neprocenjive važnosti da poseban zakon ili bar deo nekog zakona precizno definiše smernice za odnose firma-saradnik-država.
Odnosi firma – kupac (potrošač) su jasno definisani postojećim zakonima. Razni nelegalni „šverc“ sistemi su stvorili pogrešnu sliku o tome da saradnici u MLM-u „na crno“ prodaju robu koja je bez ikakvih podataka o poreklu i naravno bez ikakve garancije, ali je ne želim da govorim o tome.
Saradnik u MLM sistemu se ne bavi prodajom u tehničkom smislu, to je obaveza firme, pri čemu firma naravno mora da obezbedi i fiskalni račun i garanciju. Zadatak saradnika je da prenese informacije potencijalnom potrošaču o proizvodu i gde i na koji način može da kupi proizvod ukoliko on (potrošač) to želi. Oni saradnici koji žele da iskoriste poslovnu šansu koju pruža MLM praktično koriste infrastrukturu koju obezbeđuje firma da bi razvijali svoju distributivnu mrežu potrošača.
Na prvi pogled izgleda vrlo jednostavno, ali zaista nije ni malo lako.
Poseban Zakon o MLM-u se nece skoro doneti, jer nije ni u nacrtu, ni u svesti ministarstva trgovine. Firme koje se bave multi levelom ce se i dalje baviti time kako ko zna i ume, pokusavajuci da iskoriste nedorecenost sadasnjeg zakona, koji ne predvidja takvu delatnost kao nesto posebno. Nije to neka steta, jer zakon posebno ne tretira ni katalosku ili e-commerce prodaju, vec ih samo spominje, pa se to radi i bez zakona a da se isti ne krsi.
@Radoslav Mileusnić
Šta bi taj zakon trebao da definiše što već nije propisano postojećim zakonima? Odnos, kako kažete, firma-saradnik-država regulisan je što se tiče isplate zarade-honorara na način kako je propisano za sve zaposlene ili one koji obavljaju povremene (honorarne) poslove. Država se sigurno neće mešati u ugovorne odnose u pogledu uslova rada ili visine zarade. Ako je sporna visina poreza i doprinosa koja opterećuje zaradu, to je onda pitanje poreskih propisa ili propisa koji regulišu socijalne doprinose.
Kažete da je uloga saradnika da prenosi informaciju potencijalnom potrošaču, a firma obezbedjuje sve tehničke uslove za promet robe, i da saradnik može da razvija sopstvenu distributivnu mrežu koristeći infrastrukturu firme. To je ta specifičnost MLM koja ga odvaja od drugih vidova prodaje, ali kakvu ulogu u tome treba da ima država i šta bi poseban zakon trebao da reguliše?
Zakon o MLM-u bi trebao da definise na primer osiguranje posla i saradnika. Mnoge saradnike su na primer ojadile osiguravajuce austrijske kuce krajem 80-ih i krajem 90-ih koje su izdavale polise i uzimale pare, da bi onda skroz nestale. Ratni sukobi su bili razlog, ali kada trazite da naplatite na primer Viner stedisu preko maticne kuce u Austriji oni ne priznaju polisu iz Srbije, kao to nema veze sa njima. To se isto radi i danas sa mnogim osiguravajucim kucama koje putem mreznog marketinga haraju po Srbiji. U to spadaju i usluge kao sto su bonus kartice, kartice doniranih usluga, time share i slicno.
Posto ja na primer znam da ceo moj rad u mlmu moze da nestane preko noci ako prodajem usluge, ne pada mi na pamet da vise radim bilo koji mlm koji nije robnog karaktera, to jest jedino prodajem robu, koja je opipljiva. I ne zanimaju me ni sistemi koji nude stalnu i akumulirajucu karijeru jer firma radi dobro nekoliko godina, ti guras kao mazga, stignes do visoke pozicije i nekih stalnih prihoda, a onda posao pocne da pada i nista ne ostane od tvoje karijere, a ni tvojih para. Hocu reci, u 3-oj godini rada zaradjujes najvise kada si na srednjoj poziciji, a u 5 na visoj poziciji imas mrvice, jer je posao postao istrosen. Nije to kod svih sistema slucaj, ali onaj koji raje i daje rezultate zahteva da zestoko radis puno radno vreme u toj kompaniji.
@Iskusni
Tako je, upravo je osiguranje posla i saradnika jedna od najvažnijih oblasti. Da bi se izgradila uspešna karijera potrebno je uložiti mnogo rada i veoma je važno da taj rad bude zaštićen. Upoznao sam mnogo ljudi koji su se zbog naivnosti i neznanja uključivali u razne ilegalne MLM sisteme i izgradili uspešnu karijeru i mrežu, da bi se zatim sve srušilo jer je posao narastao do nivoa kad više ne može da funkcioniže ilegalno. Zakon bi morao da u najvećoj mogućoj meri spreči rad ilegalnih „šverc“ sistema(na žalost nikada ih u potpunosti neće sprečiti, ali svaki pomak u pozitivnom smeru bi dobro došao onima koji žele da rade po zakonu)
Još jedna stvar je veoma bitna. Zakon bi trebao da spreči mogućnost da se proizvodi (naravno i usluge) koji se distribuiraju MLM sistemom nikako ne mogu naći i u klasičnoj distribuciji. Kod nas je trenutno takva situacija da je to moguće, pa mnoge firme to zloupotrebljavaju i malo se „igraju“ MLM-a i kada dostignu kritičnu masu potrošača puste proizvod i u klasičnu prodaju. Čak i one firme koje to ne žele imaju zakonsku obavezu da svoje proizvode prodaju svakom kupcu koji želi da ih kupi bez obzira da li je član ili ne, što ne rertko stvara neprijatne situacije. Na primer u Italiji, po zakonu koji definiše MLM poslovanje, proizvode koji se plasitraju MLM sistemom mogu kupovati isključivo članovi u ekskluzivnim MLM prodavnicama, a kršenjem zakona se smatra prodaja bilo kome ko nije član sistema.
Bilo bi važno i da se definiše šta je MLM, a šta direktna prodaja „od vrata do vrata“ ili kataloška prodaja jer se često direktna prodaja preskupih uređaja (njihova cena je ne retko mnogostruko viša od realne) koju vrše agresivni poznati i nepoznati akviziteri koji idu od vrata do vrata pogrešno smatra MLM-om
I još dosta toga, drago mi je što je rasprava konstruktivna. Ovo je veoma zanimljiva oblast koju prati mnogo predrasuda, a o kojoj se realno veoma malo zna.
„…osiguranje posla i saradnika…“ je gospodo samo odraz vaših želja, ali i, izvinite na slobodi, nepoznavanja pravno-ekonomskog sistema u kome se odvija privredna aktivnost u državi. Pretpostavljam da u MLM obavljate komercijalni deo posla, odnosno da radite na promociji prodaje, ali da ipak niste upoznati sa formalno-pravnim, odnosno zakonskim uslovima u kojima preduzeća obavljaju delatnost. Ne zaboravite da je vaš odnos sa firmom ugovorni i da je isključivo na vama kakve ćete uslove dogovoriti. Država neće osigurati vaš ugovorni odnos, ali će vam sudskim putem pomoći da ostvarite svoja prava ukoliko ih druga ugovorna strana ne ispuni. I to je sve, i to važi i za sve ostale.