Dejan Novačić

* * *

Bloomsday: praznik knjige koju niko ne čita

.

U Irskoj se „Ulis“ može naći svuda – ima ga u knjižarama, ima ga na aerodromima, ima ga u prodavnicima suvenira. Odavde se širom sveta godišnje liferuje na desetine hiljada  komada, a najčešći kupci su strani turisti i irski iseljenici u poseti starom kraju. Knjiga je to dizajnirana, nije skupa i odlično izgleda na polici. Pored “Ulisa” dobro idu i “Portreti umetnika u mladosti” i “Dublinci” pa čak i “Bdenja Finnegana”. O magnetima za hladnjake i šoljama za kafu s Joyceovim likom i da ne govorimo. Potražnja za ovim artiklima je velika, naročito sredinom juna, u vreme Bloomsdaya, praznika posvećenom romanu “Ulis”, piscu Jamesu Joyceu i njegovom rodnom gradu Dublinu.  Među irskim ljubiteljima književnosti Joyce i “Ulis” tih dana uživaju popularnost kakva se može porediti samo sa kultom pisaca i knjiga kakav je nekada vladao u Sovjetskom Savezu.  Ali nije uvek bilo tako.

.

Šta je Joyce radio za vreme rata

Mnogo pre nego što su Bunjin i Nabokov emigrirali iz boljševičke Rusije, Joyce je već uveliko bio napustio katoličku Irsku. Čim je stekao pravo da sam u krčmi naruči piće, Joyce je u jesen 1904. spakovao kofer, uzeo Noru za ruku i zauvek otišao iz Dublina. U narednih desetak godina, napisao je jednu dramu, jedan  roman, nešto stihova i zbirku priča. Ovo poslednje izdavači su mu odbili ravno 20 puta. Kad je zbirka pod naslovom „Dublinci“ napokon izašla iz štampe, počeo je Prvi svetski rat. Milioni su ginuli pod nacionalnim zastavama, Irci su dizali ustanke protiv Engleza, a Joyce je, bežeći od rata i seleći se između Trsta, Pariza i Zuricha, pisao novi, veliki roman o povratku kući. Kada ga je mnogo godina kasnije u Francuskoj jedan irski patriota strogo upitao: “Šta ste radili za vreme rata?” Joyce nije znao šta drugo da kaže, osim: “Napisao sam “Ulisa”. A vi?”

.

Katolički ždanovizam

Odmah nakon što je 1922. mala nakladna knjižara “Shakespeare & Co” objavila u Parizu prvo izdanje “Ulisa” u skromnom tiražu od hiljadu primeraka,  roman je u zemljama engleskog govornog područja bio zabranjen, a irska štampa krenula je u harangu na kojoj bi joj i sovjetska “Pravda” pozavidela. Optuživan za modernizam, individualizam, kosmopolitizam, formalizam, pornografiju i sve ostale grehe iz arsenala socrealizma i ždanovizma, Joyce je sa bezbedne udaljenosti emigranta posmatrao kako jaz između njega i onoga što je ostavio iza sebe, što je tako cinično ismejavao, a što su bile dve najveće irske sile i svetinje – Crkva i Nacija, postaje sve dublji. U irskom društvu, gde je kler imao ulogu sličnu onoj koju su partijski radnici imali u SSSR-u, za Joycea i njegovu knjigu nije bilo mesta. Odrekle su ga se kolege, prijatelji, pa čak i sestre. Zemljaci mu nisu oprostili ni kad je umro. Joyceovoj sahrani u Švajcarskoj 1941. nije prisustvovao ni domar irske ambasade.

.

Rukopisi, ipak, gore…

Iako namenjen knjiškim moljcima, “Ulis” je od početka privlačio pažnju književnih laika, malo zbog mode, malo zbog psovki, a najviše zbog seksa. Ne samo da svako poglavlje romana odgovara drugačijem književnom postupku, filizofskoj disciplini i homerskoj avanturi, već svaka epizoda odgovara i posebnom telesnom organu i bavi se posebnom erotskom tehnikom. Ali, samo pod uslovom da je originalna ili, još bolje, kažnjiva zakonom.  Zato je u demokratskim zemljama tog vremena knjiga bila proskribovana, a primerke prvog, francuskog izdanja, američki i britanski carinici bukvalno su spaljivali na lomači. Hemingway je, ploveći brodom iz Bresta u New York, neprestano pio viski da smiri živce: na dnu kofera nosio je bocu chateauneuf-du-pappea i primerak “Ulisa”: “ako me uhvate, bolje da nose knjigu onog ludog Irca nego moje vino….”.  Ovo sa spaljivanjem dopalo se i Nemcima, pa su uskoro u Berlinu momci u smeđim košuljama počeli da rade to isto, s tim što su na lomaču dodali i knjige sopstevnih pisaca i emigranata.

.

… ali ne svuda

U Sovjetskom Savezu “Ulis” nije goreo. Polazeći valjda od logike da nešto što na trulom Zapadu spaljuju mora da je dobra stvar, sovjeti su početkom tridesetih, u jeku Staljinovog terora, u nastavcima objavljivali ruski prevod u časopisu “Književni savremenik”. Kad su shvatili da knjiga ismejava svaku organizovanu religiju – pa i njihovu – bilo je već kasno. Bar za urednika časopisa koji je završio na kopanju Belomor kanala i  prevodioca koga je NKVD likvidirao u Butirki. S druge strane, bilo je i onih kojima je odmah sve bilo jasno, a da nisu ni pročitali knjigu. Sovjetski  režiser Ejzenštajn susreo se s Joyceom još 1929. u Parizu i na sva usta hvalio “Ulisa”, srdačno stežući Joyceovo rame. Joyce je isto tako glasno hvalio Ejzenštajnove filmove, samo što je ruke držao u džepovima, jer je bio uzdržan. Kako je Ejzenštajn izašao na kraj s “Ulisom” na svom skromnom engleskom i šta je Joyce uopšte video od Ejzenštajnovih filmova – pošto je bio gotovo potpuno slep, a filmovi nemi – ostala je tajna.

.

Forsiranje romana – poplave

“Ulis” je težak za razumevanje. Ne nasedajte na loše pogovore i priču o tome da Joyce opisuje “običan dan u životu običnog čoveka”. Niti je dan običan, niti su to događaji opisani u knjizi – osim ako vam žena, poput Bloomove, svaki dan ne nabija rogove, ili ako dnevno ne sahranjujete bar po jednog prijatelja i ne završavate svako veče u javnoj kući gde pronalazite mrtvog sina i iskupljujete sve grehe ovog sveta. Forsiranje Joyceovog romana traje još od kad je Ezra Pound, nakon što mu je Joyce poslao prvi tabak na čitanje, zapisao u svoj dnevnik: “ništa ne razumem, ali je odlično!”.  Na kraju je Joyce morao da nacrta shemu za tumačenje i bar donekle objasni šta je pisac hteo da kaže. On uostalom i nije pisao za čitaoce već, kako je skromno govorio, „sledbenike“ koji će „vekovima rešavati skrivena značenja romana”. Piščev savet bio je kratak: “ako želiš da shvatiš ovu knjigu moraš joj posvetiti čitav život”. Zahvaljujući napornom radu generacija štrebera i njihovim tumačenjima i anotacijama danas je čitanje “Ulisa” dečja pesma u odnosu na jezički vir koji je usisao čitaoce prvih izdanja. Naravno, knjiga se može čitati i bez priručnika, kao što se i pekinška opera može gledati bez poznavanja referenci i konvencija kojima se služi. U oba slučaja sve je super, samo ništa nije jasno.

.

Jedan dan u životu Leopolda Blooma

O čemu se zapravo radi? “Ulis” je roman o tome kako je reklamni agent Leopold Bloom jednog jutra u Dublinu nahranio mačku, odneo ženi doručak u krevet, ispržio sočan svinjski bubreg za sebe i otišao u grad, odakle se, nakon dugog lutanja i niza neobičnih avantura, vratio kući. To je i priča o mladom pesniku Stephenu Dedalusu, koji je tog dana napustio kulu u kojoj je živeo, da se nikad više u nju ne vrati. Stephen, koji dan provodi u pijančenju i razmišljanju o majci, Shakespeareu i smislu istorije, na kraju zaglavi u javnoj kući gde ga Bloom spašava od batina i odvodi u svoj dom da se okrepi šoljom kakaoa, nakon čega Stephen odlazi u noć, a Bloom leže pored svoje žene Molly. Bloomova žena je pevačica koja čitav dan provodi u krevetu, gde doručkuje, ruča i večera, prima ljubavnika, čita neki petparački roman i na kraju, u čuvenom solilokviju, kada joj kao pred smrt kroz glavu prolaze slike iz prošlosti, u mislima izgovara misteriozno “Da!” i utone u san.  Kroz reči, misli i halcunacije tri glavna lika, ali i desetina drugih, i kakofoniju glasova različitih naratora i jezika “Ulis” opisuje Dublin  i sve ostalo  što je Joyceu bilo važno pre, za vreme i nakon 16. juna 1904. godine.

.

Kako je Nora uzela stvar u svoje ruke

Joyce je izabrao 16. jun zato što je tog dana došlo do prvog erotskog dodira između njega i Nore, njegove životne ljubavi i saputnice. On je kasnije detaljno opisao taj susret, i to na način koji je izvršio snažan uticaj na modernu umetnost uopšte, a danske akcione filmove posebno.  Ali to ne vredi prepričavati: “Pisma Nori” pročitajte sami, samo ih posle sklonite na visoku policu da deca ne dohvate. Kako bilo, kada je Joyce poklonio Nori prvi primerak upravo odštampanog “Ulisa”, ona je pročitala dva pasusa i rekla: “Sviđa mi se. Nastaviću sutra”. Ali, nije nastavila. Tako da nije saznala na koji način Joyceov “Ulis” oponaša Homerovu “Odiseju” i zašto Joyceov Odisej nije Grk, već irski Jevrejin, i zašto je promenio ime pa se više ne zove Odisej, kako su ga zvali stari Grci,  niti Uliks, kako su ga zvali stari Rimljani, već Ulis, kako su latinsku varijantu grčkog imena pogrešno izgovarali Englezi, na čijem jeziku je napisana ova najirskija knjiga na svetu. Nora do kraja života nije odmakla dalje od prve stranice, niti je imala naročito visoko mišljenje o Joyceu kao piscu. Mislila je da je on mnogo bolje peva nego što piše, a malo ga je i žalila što je promašio karijeru.

.

Kako je pisac pao pesniku na glavu

Slično Homerovom Odiseju, i Joyceovom Ulisu bile su potrebne decenije da se vrati u svoj rodni grad.  Zaslugu za povratak “Ulisa” među građane Dublina imaju Flann O’Brien i Patrick Kavanagh. Oni su 16. juna 1954. na obali Dublinskog zaliva, u podnožju Martellove kule gde počinje radnja “Ulisa”, prvi u Irskoj javno poskidali kape pred Joyceom i  njegovim delom. Kažu da je O’Brien došao već pijan, pa je, u pokušaju da se popne na vrh, pao Kavanaghu na glavu. Posle su nastavili da piju u kočiji, a kad su stigli do prvog paba, tu su i ostali, sve dok ih uveče nisu odneli kućama. Od tada poštovaoci svake godine obilaze Martellovu kulu, napušteno vojno utvrđenje u kojem je pisac „Ulisa“ boemski živeo u mladosti, a danas Joyceov muzej. Oni hrabriji ponavljaju ritualno kupanje Bucka Mulligana u hladnoj vodi obližnjeg kupališta, a manje hrabri penju se na vrh i čitaju odlomke iz romana. Posle se svi razmile po pabovima. Inače, sama reč “Bloomsday” potiče sa cedulje ubačene u buket cveća koji je Joyceu na prvu godišnjicu izlaska “Ulisa” poslala jedna obožavateljka: Happy Bloomsday, dear James. Nora je buket odmah pokidala i bacila u smeće, ali izraz je sačuvan do danas.

.

Laka zabava i teška industrija

Od skromnog početka, Bloomsday je postao važan točak Joyceove industrije, koju ne pokreće samo akademski kapital stečen na Joyceovom tekstovima, već i i manje apstraktni mehanizmi paraknjiževnog marketinga. Kao što su nekada u Jugoslaviji Titove slike i autografi krasili mesare, šoferšajbne i revere radnog naroda , tako Joyceov lik i citati iz njegovih knjiga danas u Irskoj ulepšavaju enterijere barova, autobuske čekaonice  i letnje majice Dublinaca i njihovih gostiju. Pokrovitelj Bloomsdaya najveća je svetska pivara “Ginness” , a fabrika  suhomesnatih prozivoda “Denny“ koristi citate iz „Ulisa“ za reklamiranje svojih kobasica. Restorani i pabovi nude tog dana praznične menije inspirisane onim što su u romanu jeli Joyceovi junaci, supe od „bobičavih pilećih iznutrica“, svinjske bubrege „s blagim mirsiom urina“, ili ko šta već voli. Poneko se kostimira u odeću iz Bloomovog perioda, neko stavi borsalino na glavu,  a neko se samo prošeta gradom s „Ulisom“ ispod miške. Profiti se slivaju u džepove preduzimljivih ugostitelja i trgovaca, a dividende u Joycevou zadužbinu, i tu svako, počev od Turističke asocijacije Dublina  do Joycevih praunuka, lako nađe svoj interes.

.

Uzvišeno i trivijalno

Naravno, ima i onih kojima sve ovo ide na nerve. Tiražni pisac Roddy Doyle ne samo da smatra da je Bloomsday budalaština, već i da Joyceov roman uopšte ne zaslužuje takvu pažnju: “Da je Joyce imao dobrog urednika, knjiga bi mu bila bio za trećinu kraća i možda bi i mogla da se čita…” Joyceanski se puritanci pak sablažnjavaju karnevalizacijom i komercijalizacijom njegovog dela.  Ipak, teško je zamisliti da se bilo šta slično organizuje u sredinama sa skromnijom književnom tradicijom. I sama pomisao da se profaniše nešto što pripada sferi „visoke“ umetnosti bila bi na drugom mestu sasečena u korenu, i to sekerom. Normalan odnos prema književom nasleđu mogu imati samo kulture u kojima se o piscima ne mrsomudi dubokim glasom i s izrazom lica iz  zubarske čekaonice.  Bloomsday, sa svim svojim kobasicama i bubrezima, pivom i sajderom, izgubljenim japanskim turistima, pijanim pubertetlijama i uzbuđenim obožavateljkama lepe literature, ipak pripada kontekstu Joyceovog romana. Na dublinskim ulicama danas, kao i u romanu nekada, uzvišeno i  trivijalno dodiruju se ramenima, i teško je reći gde jedno prestaje a drugo počinje. Na opšte veselje vlasnika pabova koji se ljubazno smeškaju i zadovoljno trljaju ruke.

.

Joyce i Jugoslavija

Dok je većina njihovih zemljaka odlazila u Englesku i Ameriku, Joyce i Nora otišli su u Jugoslaviju. Cilj im je bio Trst, koji je, kao što znamo, naš. Međitim, izgleda da su se previše zadržali u vagon-restoranu, pa su greškom sišli s voza već u Ljubljani, gde su prespavali noć na železničkoj stanici. Joyce je slabo video, Nora je bila mamurna, pa su ujutro opet ušli u pogrešan voz i tako završili u Puli. Prema tumačenju slovenačkih i  hrvatskih teoretičara književnosti to je imalo presudan uticaj na  mladog pisca iz Dublina. Srpski pak joyceolozi kažu da je sve to bezveze i da nije ništa prema uticaju koji je na Joycea imao jedan Srbin na privreremenom radu u New Yorku. Taj je imao malu štampariju u kojoj je štancovan časopis “Mala revija” u kojoj je „Ulis“, dok ga nisu zabranili, izlazio u nastavcima. Štampar je bio iz okoline Pirota pa je sam slagao slova, a pošto je slabo znao engleski, napravio je čitav niz tipografskih grešaka koje su kasnije izazvale tridesetogodišnji tekstološki rat između Amerike i Nemačke. Zato naš svet voli Joycea, i zato postoje čak tri prevoda „Ulisa“ na naše jezike, od kojih su neki originalniji i od samog orginala. Po broju prevoda, mereno po glavi stanovnika, Jugosloveni danas zauzimaju prvo mesto u svetu.

. . .

http://cyberotpisani.blog.co.uk/