Djordje Otašević

* * *

.

На сто ста­вим са­тен­ски стол­њак. Па та­њи­ре од ки­не­ског пор­це­ла­на. И есцајг сре­бр­ни. Ви­љу­шку са ле­ве стра­не, ка­ши­ку и нож са де­сне. Па че­кам му­ву да сле­ти у пра­зан та­њир. Са но­жи­ца јој спрет­но за­ле­пље­ну хра­ну ски­нем. Са не­ког ђу­бри­шта, из не­ког кон­теј­не­ра. По­зо­вем ком­ши­је са пр­вог спра­та и ком­ши­је са дру­гог спра­та. По­је­ду хра­ну па се ра­зи­ђу. За­хва­ле се љу­ба­зно, али хлад­но. Је­ли су и бо­ље.

По­сле че­кам дру­гу му­ву да сле­ти у пра­зан та­њир. Са но­жи­ца јој спрет­но за­ле­пље­ну хра­ну ски­нем. Па по­зо­вем ком­ши­је са тре­ћег спра­та и ком­ши­је са че­твр­тог спра­та. По­је­ду хра­ну па се ра­зи­ђу. За­хва­ле се љу­ба­зно, али хлад­но. Зна­ју и за бо­ље.

Он­да че­кам но­ву му­ву. Са но­жи­ца хра­ну да јој ски­нем. Све сам да по­је­дем, сва­рим, из­ба­цим. Ве­ли­ко гов­но да ста­вим у та­њир. Мно­го му­ва да до­ле­ти. Са но­жи­ца хра­ну да им ски­нем. Це­лу ули­цу на го­збу да по­зо­вем.

. . .