Kolašin – put u budućnost Crne Gore

Šta sve nudi Kolašin i Crna Gora kao turistička destinacija. Andrijevica i Bianca Resort

Crna Gora je sama sebe proklamovala za ekološku državu. Zatim joj je svet to priznao. Mi u Srbiji to još nismo. Mislimo da se crnogorci samo šegače i šale, i da tendenciozno pokušavaju da budu ono što nisu, što mi odavno već prepoznajemo kao njihovu karakternu osobinu. Nismo u pravu, Crna Gora jeste prva ekološka država u svetu i nadam se da će to i ostati. Ko ju je upoznao, prošao i obišao, ko je video Durmitor, Komove, Andrijevicu, Kolašin, Bjelasicu, Biogradsko jezero, Skadarsko jezero, Boku, Kotor, Adu Bojanu, kanjon Tare, kanjon Morače, Sveti Stefan, Lovćen, zna da na malom prostoru postoji niz bisera prirodnih lepota.

. . .

—–

Povratak u mladost

Nekada sam leta i školske raspuste provodio po brdima Crne Gore tumarajući prostranstvima i dobro se provodeći u divnoj prirodi. Godinama unazad to pokušavamo da ponovimo kao porodica na planini Tari, retko lepoj i divnoj srpskoj planini. Medjutim, ove godine sam odlučio da se vratim u mladost, i da obidjem Kolašin. To malo planinsko mesto u Crnoj Gori ima posebno istorijsko značenje za moju porodicu. Naši pretci su iz tog kraja, iz Rovaca, pa iako su moja školska leta sticajem istorijskih i drugih okolnosti bila u okolini Pljevalja, a ne u okolini Kolašina, vredelo je obići sopstvene porodične korene.

Geografija Pljevaljskog kraja je drugačija od geografije Kolašina, pitomija je i ima mnogo više livada, iako su oba mesta u Severnoj Crnoj Gori. Moj pokojni pradeda Puniša je svojevremeno iz Kolašina otišao u Ameriku, gde je radio teške fizičke poslove na prugama kojima su Amerikanci raznih nacionalnosti gradili Divlji Zapad i Ameriku. Možda je tragao i za zlatom. Kako god bilo, nakon nekoliko godina provedenih u Americi, vratio se u Crnu Goru i počeo da traži sa parama koje je zaradio u tudjini, lokaciju u kojoj bi kupio imanje. Izabrao je okolinu Pljevalja, i pitome obronke na 800 metara nadmorske visine, pune zdravih livada, čistih potoka, šuma i kamenitih brda u pozadini. Od tada smo mi kao porodica locirani u Zabrdju, selu na nekih 5 km od Pljevalja, blizu rudnika uglja Borovica. Na kraju su nas rudnik i porodične nesuglasice oterale iz te prirodne idile.

—–

Manastiri Žiča i Studenica na putu

No, došlo je vreme da se susretnemo i upoznamo Kolašin i njegovu okolinu, pleme hrabrih i malobrojnih Rovaca. Put od Beograda do Kolašina smo isplanirali da vozimo preko Kragujevca, Kraljeva, Raške, Novog Pazara, Berana i Andrijevice. Razlog tome je bilo da izbegnemo gužvu na Ibarskoj magistrali u sred letnje sezone, i da prodjemo kroz isto tako lepe predele oko Rožaja, koji šarenilom svoje prirode zadivljuju. Uz put, nismo propustili da obidjemo srpske manastire Žiču gde smo kupili ikonu svetog Luke, zaštitnika naše familije. Manastir Žiča osim svoje istorijske i kulturne važnosti poseduje svojevrsnu pozitivnu energiju koju i vidite i osetite kada udjete u njegovo dvorište, iako sama njegova lokacija pored puta i naselja na prvi pogled ne obećava mnogo. Travnjak, zimzeleno drveće i cveće u dvorištu manastira Žiča su izvanredni, daju vam utisak jedne mediteranske idile. Lako bi mogli sebe videti u sličnom ambijentu Italije, Francuske ili Španije.

S druge strane, manastir Studenica je u sred divljine, u brdima planine i bio rezervata Golija, manastir koji na vas ostavlja jedan čudan utisak i bliže vas podseća na staru Srbiju. Divlja priroda, usamljenost, patina i starina. No, tu su i neki čudni elementi srednjovekovne evropske arhitekture, posebno na ulaznim vratima, tako strane vizantijskom duhu ostalih srpskih manastira. U manastiru su radovi na restauraciji i nismo imali priliku bilo šta da kupimo, jer nijedna prodavnica nije radila. Uz to, manastir Studenica je i arheološko nalazište i ima svuda temelja nekadašnjih gradjevina, koji svedoče o razaranjima i ne daju vam tako šarmantan utisak sredjenosti koji vlada u manastiru Žiča.

—–

Posle skretanja sa puta, jer Studenica nije uz magistralni put, vratili smo se našoj putnoj maršuti i nastavili ka Crnoj Gori. Planirali smo da napravimo sledeću pauzu u Novom Pazaru, jer smo tu hteli da ručamo i to specijalitet tih krajeva, mantije. Ko ne zna, mantije su pite sa mesom, pravljene u vidu malih kocki, od po 3-4 cm, koje se prelivaju jogurtom sa ili bez belog luka. U svakom slučaju je bolje sa belim lukom. Prave se od isključivo govedjeg mesa, jer su muslimansko jelo. Pite su pikantne, ukusne i omiljeno jelo moje dece. Naišli smo na dobru pitaru koja nas je uslužila sjajnim mantijama, koje su bile sveže, mekane i ne mnogo masne, što inače znaju da budu. Ima ih sada i u hipermarketima kao smrznuti proizvod, pa možete i sami probati mantije u svojoj kući. Originalno su napravljene samo od mesa, mada sada ima kombinacija mantija i sa sirom, ili zeljem. Inače, uz naš ručak dodatan utisak da ste u muslimanskoj populaciji osim izgovora Ibre konobara bila je šarena mala čaša u koji su nam sipali gazirani sok, što je tako tipično za islamski svet.

—–

Andrijevica i šumske jagode

Granicu smo prešli bez zadržavanja i vrlo lako. Zanimljivo je da su carinske ispostave Srbije i Crne Gore na tom prelazu udaljene medjusobno kilometrima a ne desetinama metara, pa se ima utisak da je ničija zemlja teritorija zasebne države, same za sebe. Kako god, putovanje je išlo mirno i bez problema, do Berana, odakle vas put vodi na dva načina do Kolašina. Na auto mapi postoji ozbiljna greška, jer je put preko Andrijevice predstavljen kao kraći i bolji, dok je direktan put ka Kolašinu predstavljen kao put nižeg ranga i duži. Ne dajte se prevariti. S obzirom da sam se pre nekog vremena vraćao iz Crne Gore baš tim putevima, znali smo koji je pravi put, ali smo odlučili da ipak krenemo preko Andrijevice. Ako ste avanturista, onda je to pravi izbor za vas, jer vas očekuje uzak put sav u krivinama i jako lepi predeli, kao i putovanje koje umesto desetinama minuta, traje satima.

Tim uskim i vijugavim putem, na kome se teško možete mimoići i sa džipom a sa kamionom nikako, moja deca su ugledala šumske jagode. Oduševljenju nigde kraja. Morali smo da stanemo ne bi li se moje „šumske koze“ uspentrale po obroncima i brstile šumske jagode, koje su verovatno zbog obilnih kiša ove godine bile velike. I ukusne. I mirisne. Zato nam je put potrajao satima.

Ono što je mene lično fasciniralo u tim predelima su bile livade i obronci obrasli najrazličitijim cvećem. Neki od obronaka su prosto bili kao iscrtani, obojeni u roze cvetove, lila, žuto i belo. Ogromne bele rade i ogromno lekovito bilje je nicalo na sve strane, davajući idiličan izgled celom kraju. Na takvim mestima, mirnim i elegantnim, čistim i nedirnutim, shvatite koliko je Crna Gora stvarno ekološka država, bogata raznovrsnom florom, čista i zanimljiva. Sličan utisak smo imali i na Vlasini, mada su ovde gore i livade ipak za nijansu šarenije i intezivnije. To posebno dodje do izražaja kada probate neki domaći, crnogorski sir, u kome osim opijajućeg mirisa i ukusa mleka osećete niz mirisa i aroma cveća i biljaka sa planinskih livada.

Nakon svega, i posle 10-ak sati opuštenog putovanja stigli smo u Kolašin, malo planinsko mesto na severu Crne Gore, kojem je namenjena sjajna budućnost. Zašto to mislimo i tvrdimo?

—–

Bianca Resort

Pre svega, Kolašin ima izvanrednu geografsku poziciju. Na putu je od Srbije prema Crnoj Gori, pored sjajnih turističkih destinacija koje su u okolini. Ujedno, tu je i Bjelasica, skijaški centar koji se razvija, te biogradska prašuma i Biogradsko jezero koje plene svojom lepotom i energijom. Iz tih razloga su u Kolašinu izgradili Bianca Resort u kome smo i bili smešteni. Zapravo, to je stari hotel Bjelasica koji je potpuno renoviran u maniru fancy ski resorta, sav u kamenu i drvetu i starim predmetima. Osim što je sjajno dizajniran, prostran i zanimljiv, Bianca Resort ima odličan bazen i spa. Švedski sto je bio obilan i raznovrstan ali ne na nivou cene koju plaćate, jer smo mišljenja da su neki sastojci mogli biti kvalitetniji, iako smo mogli da konzumiramo crnogorski sir u listovima i domaće priganice (tradicionalne slane krofne). Espreso u kafeu restorana je bio dobar kvalitetom kafe ali je bio razblažen količinom mleka i vode koje vam sipaju u ogromnu šolju za kafu. Još jedna od zamerki je što za te pare koje dajete za par dana u Resortu nemate besplatan internet, nego ga plaćate 2 eura na sat, što smatramo besprimerenim i bezveznim. Zadnja zamerka nam je bila na wc šolju koja je u toaletu bila uz sam zid, pa su malo veći ljudi kao što sam ja morali da sede ukoso.

—–

Inače je sve ostalo bilo sjajno, počev od toga da nije bilo više od 20-ak gostiju, mahom crnogorskih poslovnih ljudi sudeći po Porsche, Mercedes i BMW džipovima parkiranim ispred ulaza i par stranaca, mahom diplomata EU koji rade u Crnoj Gori. Bilo je i par Beogradjana, naravno. Posebno bih pohvalio masažu na kojem smo bili, jer je filipinka koja nas je masirala bila zaista sjajna. Prvo je na masaži bila moja supruga i kada sam je video svu srećnu i sa blaženim izrazom lica, znao sam da će i meni biti dobro, tim pre što sam imao problema sa lumbagom od baštovanskih radova. I filipinka me je pozvala, i samo kratko rekla: „Please, Ser“. Nakon toga je nastupilo pola sata raja i pakla, sve izmešano po onoj Njegošovoj „čaša meda ište čašu žuči“. Jer, filipinka je imala jedinstvenu tehniku masaže kombinacijom pritisaka bridovima šake, podlaktice i laktova, te lupanje po zadnjici i ledjima, i na kraju žestoko čupanje ušiju i kose, od čega mi je glava ostala bez pola skalpa. Na kraju sam se osećao fenomenalno, iako sam imao osećaj da sam prošao kroz red batinaša. Lumbago me je prošao, ali me je sve ostalo bolelo, posebno ledja i neke tačke za koje nisam ni znao koliko su stegnute, dok ih revnosna filipinka nije ispipala i rasturila stiskama. To su sve bile posledice menadžerskih stresova rada u Srbiji.

—–

Nastavak u sledećem tekstu …