Sveti Oci o sujeverju – praznoverju

 

 

Sujeverje

Šta je sve sujeverje – praznoverje za hrišćanina

 

Ne primaj lažne glasine da ne bi učestvovao

sa bezbožnikom u svedočenju nepravednom

(2. Mojs. 23,1).

Težak greh protiv prve zapovesti Božije čine oni koji se drže sujeverja. Sujeverje ili praznoverje je verovanje koje ni na čemu nije zasnovano i nedostojno je pravih Hrišćana.

Sveti Oci i učitelji Crkve često su upozoravali na predrasude i sujeverja kojima su se nekada zanosili rani Hrišćani. Njihova upozorenja usmerena su protiv tri pojave:

1)     takozvani dobar ili loš znak, kada se najbeznačajniji događaji tretiraju kao dobar ili loš znak koji nam nešto govori o okolnostima našeg života;

2)   gatanja i vradžbine, ili silna želja da bilo kojim, pa čak i sredstvima tame saznamo kakav će biti naš dalji život, da li će ovi ili oni naši potezi biti uspešni ili neuspešni, i najzad,

3) želja da se dobije moć isceljenja od bolesti ili zaštite od raznoraznih nevolja i opasnosti; korišćenje i verovanje u predmete koji u sebi nemaju nikakvu moć, niti po svojim svojstvima mogu imati bilo kakav uticaj na naše blagostanje i sreću.

.

Dobar i loš znak

.

“Mnogim Hrišćanima – kaže Sveti Vasilije Veliki – čini se da nije štetno slušati one koji obraćaju pažnju na dobar i loš znak. Neko je u sred govora kinuo, i već kažu: to je loš znak. Neko drugi me je otpozadi pozvao po imenu, noga se okliznula na izlazu, odeća se zakačila… Sve je to loš znak. Čak i ljudi poznati kao oni koji očekuju Sudiju Nebeskoga, hladnokrvno padaju u ovaj pogubni porok. Ali čuj me dobro: odbačen je narod koji se prepuštao tome. Još u davnini, po zakonu Mojsijevom, čaranja, vradzbine, magija i gatanje odbačeni su kao demonski izum. Rečeno je: Nemojte vračati, ni gatati po vremenu (3. Mojs. 19, 26); jer ti narodi koje ćeš naslijediti, slušaju gatare i vračare; a tebi to ne dopušta Gospod Bog tvoj (Knjiga ponovljenih zakona, 18,14). Ko se urazumljuje opravdanjima Božijim, tome ne dolikuje da čini ono što ne treba, tj. ne dolikuje da za savetnike, ili još gore za učitelje i zakonodavce uzima nerazumna bića. Ptica ne zna ni za opasnost koja njoj samoj preti i koja joj je već pred očima, a tebi predskazuje budućnost! Kada izleti iz gnezda da donese ptićima hranu, često se vraća prazna kljuna, a tebi je ona istinito predskazanje! Uzaludno ptičije kretanje za tebe je postalo otkrivenje budućnosti! Ako po delovanju demona ptice lete ovako ili onako da bi se ti upleo u demonsku mrežu, onda nemoj sedeti i otvorenih usta zuriti u demonske obmane, i ne prepuštaj se uticaju đavola. On, ako jednom ulovi dušu koja se lako odvlači u propast, neće je pustiti iz ruku, nego će je upotrebiti na svako zlo delo.

Ali sujevernom srcu strah uliva i gavran koji grakće i orao koji kruži ne nalazeći lovinu. Neprijatelj se toliko ruga čoveku, da i mačka, ako pređe put, ili pas ako izviri, ili čovek, ako se ujutru sretne, ma koliko da je raspoložen i blag, ali sa povređenim levim okom ili bedrom, čovek će se u strahu okrenuti odatle i otići, a ponekad će čak i zažmuriti od straha.

Šta ima gore od takvog života? Sve i svakoga podozrevati, u svemu videti loš znak, umesto da sve to dušu ljudsku uznosi ka Gospodu?“

U jednoj besedi Svetog Jovana Zlatousta, upućenoj oglašenima, čitamo:

„Ko od vas, izlazeći iz svoje kuće, susreće sakatog ili hromog i doživljava to kao loš znak, taj pomišlja satanske stvari, jer čoveka ne čini nesrećnim susret sa čovekom, nego grehovni život“.

.

Gatanja

.

U besedi povodom novoga leta, Sveti Jovan Zlatousti govori:

„Najviše me žaloste igre koje se danas dešavaju… a pune su razuzdanosti i beščašća, jer oni koji te igre sprovode gledaju koji je dan, gataju i misle da ako prvi dan u godini uspeju da provedu u veselju i zadovoljstvima, da će čitave godine biti isto tako. Ali godina ti neće biti srećna ako se napiješ i budeš pijan prvoga dana, nego ako i u prvi i u sve ostale dane budeš činio ono što je ugodno Bogu. A ako ne budeš mario za dobra dela, nego potražiš sreću početkom meseca ili u brojanju dana, onda ti neće biti dobro. Gledanje u dane nije u skladu sa hrišćanskom mudrošću. To je jelinska zabluda“.

Izobličavajući sujeverje po kome se jedni dani smatraju srećnim, a drugi nesrećnim, Sveti Jovan Zlatoust kaže:

„Đavo se trudi da preseče naše podvige u dobrim delima i da ugasi dobru volju u našoj duši, te nas zbog toga nagovara da uspehe i neuspehe u svakodnevnim poslovima pripisujemo danima. Ako neko veruje da dan biva srećan ili nesrećan, taj se u nesrećni dan neće truditi da čini dobra dela, misleći da je taj trud uzaludan zbog baksuzluka, te da mu ništa neće poći za rukom. Štaviše, ni u srećni dan on neće ništa činiti, nadajući se da mu toga srećnoga dana neće naškoditi njegova sopstvena lenjost. Tako i jedno i drugo nanosi štetu njegovom spasenju. Postupajući ponekad nerazumno, a ponekad i bez nade, on provodi svoj život u dokolici i zlu. Mi, međutim, treba da izbegavamo đavolske mreže, da odbacimo bojažljivost duha, da ne gledamo u dane, niti da jedne dane mrzimo a druge da volimo“.

Blaženi Avgustin takođe strogo osuđuje gatanja:

„Njihove posledice – kaže on – najčešće su u skladu sa mislima i predubeđenjima svakog čoveka. Jer zli dusi, želeći da drže čoveka u obmani, zadovoljavaju njegovu uobrazilju prikazivanjem onoga što oni vide da odgovara njegovim očekivanjima i željama… Inače, na predrasude da neke pojave imaju određeni značaj treba gledati samo kao na svojevrstan dogovor i ugovor sa zlim dusima. Ljudi koji su u sebi odgajili želju za pogubnom naukom gatanja, u stvari naukom obmanjivanja i ruganja nad drugima, često će za takvu svoju želju po tajnom sudu Božijem podpasti pod uticaj palih anđela kojima se ponekad dopušta da imaju uticaj na donji deo tvorevine. Od tih izrugivanja i obmana zlih duhova dešava se da sujeverje i pogibeljna veština proricanja ponekad zaista otkrivaju pogađačima nešto od onoga što je bilo u prošlosti ili što će biti u budućnosti i govore im mnogo toga što će se kasnije obistiniti. Takvi mali uspesi pobuđuju i pothranjuju njihovu znatiželju, zbog čega oni i sebe i druge sve više upliću u mreže zlokobne zablude… Čak ni tačnost takvih predskazanja nimalo ne opravdava nauku predskazivanja. Zbog toga je ova svetogrdna veština, uz čiju pomoć je bila pozvana senka umrlog Samuila, dostojna svakog gađenja i prokletstva, iako je ta senka, kada su je pokazali caru Saulu, predskazala čistu istinu“.

.

Upotreba predmeta za „isceljenje“ bolesti

.

Oštru osudu nošenja amajlija i vršenja sujevernih obreda u cilju zaštite od bolesti i nesreća srećemo u besedama Svetog Jovana Zlatousta o Prvoj poslanici Korinćanima:

„Posle sklapanja braka, ako se rodi dete, mi vidimo mnoštvo simvoličnih postupaka koji su dostojni smeha: treba li da govorimo o povezima, o zvečkama, o crvenoj niti i mnogim drugim dokazima velikog bezumlja, kada se zna da na dete ne treba stavljati ništa drugo osim spasonosnog krsta. Međutim, upravo krst, koji je obratio čitavu vaseljenu, porazio đavola i srušio svu silu njegovu, danas se zanemaruje. A tkaninama, nitima i drugim privescima poverava se bezbednost deteta. Zar vas nije stid? Recite mi: hoćete li jednom shvatiti da đavo od najmlađeg uzrasta čovekovog malo-pomalo postavlja svoje mreže i koristi sve svoje lukavstvo? Smešno je i zabavno ono na šta satana nagovara čoveka, ali nagovoreni čovek se ne izlaže samo smehu, nego i paklu ognjenome! Ako to rade neznabošci, onda to nije nimalo čudno, ali kada oni koji se poklanjaju krstu, koji učestvuju u neizrecivim Svetim Tajnama i koji su stekli ljubav prema mudrosti, kada se oni pridržavaju takvih sramotnih običaja – onda je to dostojno mnogih suza“.

Na drugom mestu Sveti Zlatoust kaže: „Šta reći o onima koji na noge i na glavu kače bakarne novčiće Aleksandra Makedonskog? Reci mi: jesu li to naša nadanja? Kako posle Krsta i smrti Gospodnje ti polažeš nadu na svoje spasenje u lik neznabožačkog cara?“

Posle ovakvog izobličavanja sujeverja kod Svetog Jovana Zlatoustog i drugih Svetih Otaca i Učitelja Crkve podsetimo da u knjizi „Pravoslavno ispovedanje vere“ u odgovoru na pitanje: „Ko greši protiv prve zapovesti i na koji način?“ – čitamo sledeće: „Protiv ove zapovesti greše oni koji se bave vradzbinama, gatanjima, kao i oni koji podražavaju njihova dela, a to su svi oni koji nose priveske i poveze radi zaštite od uroka ili kakve nevolje, svi oni koji se vezuju za sujeverne običaje i veruju u njih, a takođe i svi oni koji u bolesti idu kod vračara ili ih pozivaju kod sebe, pa pokušavaju da se leče bapskim šaputanjem i pridržavaju se sličnih sujevernih stvari, a najzad i oni, koji na svakom koraku vide neki dobar ili loš znak“.

. . .