Živeti život na sunčanoj strani…

Aleksandar Georgijević

***

Bilo je predveče, počelo je da se smrkava, a topla ranojesenja kiša je tiho počela da pada. Mali drveni prozori obrasli vinonom lozom, dozvoljavali su tek toliko pogleda na unutrašnjost kafane da otkriju pune stolove, poluprazne tanjire, nekolicinu nasmejanih lica, kao i par uzdignutih čaša spremnih za nazdravljanje.

Bilo mi je jasno da je ispred mene mesto veselog raspoloženja u kome se dobro jede i pije. Prijatelju koji je bio samnom, skrenuo sam pažnju na ovo mesto. Bez oklevanja smo ušli. Dočekao nas je vlasnik kafane, simpatični puniji čovek, od svojih pedesetak godina, sa nešto sedih i sa širokim osmehom. Svoj stomak je teško skrivao iza velike kecelje koju je imao, ali je otkrivao širinu svog duha sa nekoliko dobrih pitanja o nama i gradu iz kog dolazimo. Razgovarali smo na francuskom, a smejali se na esperantu. Ispostavilo se da je njegova kafana na istom mestu već dugi niz godina, svakako duže nego što se mnogi sećaju. Kafana se nalazi u blizini glavnog gradskog trga u Orleanu, stotinak kilometara južno od Pariza. Reka Loara, koja protiče kroz ovaj grad, privlači mnoge zaintereseovane posetioce nadaleko čuvenih dvoraca francuskog plemstva koji se u njenoj okolini nalaze.

Nakon par čaša lokalnog piva, kroz priču sa pomenutim vlasnikom kafane, saznao sam da se u mladosti bavio veslanjem, a da je sada pasionirani poznavalac piva. Po njegovoj preporuci, probali smo pomenuto lokalno pivo, za koje mogu samo reći da je bilo izvrsno, iako ja inače nisam naklonjen ovom osvežavajućem napitku, već radije vinu. Razgovarali smo o našoj nameri da obiđemo neke od dvoraca u dolini Loare. Unapred sam imao spreman plan puta, ali sam rado saslušao preporuke vlasnika kafane po pitanju najlepših dvoraca koje bi trebalo videti u blizini. Njegove preporuke su se srećom, uglavnom poklapale sa planom koji sam već imao, tako da sam bio zadovoljan što sam dobio potvrdu sa još jedne strane.

Cela regija doline reke Loare je blago zatalasana, sa puno bujnog zelenila, divnim malim mestima i ljubaznim lokalcima. Kroz dolinu, lenjo protiče Loara, reka mirna po naravi. Ovaj kraj je kroz vekove zbog svoje očigledne lepote, pre svega, postao bogatiji za mnogobrojne dvorce. Treba razumeti da je većina ovih dvoraca prevashodno bila namenjena uživanju, a ne redovnom življenju. Iz današnje perspektive posmatrano, posedovanje takve „nekretnine“ bi bio ultimativni luksuz, a najverovatnije je tako bilo i u vreme kada je većina dvoraca građena. To nas dovodi do zaključka da originalni vlasnici ovih dvoraca nisu poticali od mnogopoštovane radničke i seljačke klase, već iz vrlo male i statistički zanemarljive grupe odabranih. Te dvorce su pored kraljeva, gradili i plemići. Nisam mogao da se otmem utisku, nakon što sam još u planiranju putovanja video slike većeg broja ovih dvoraca, da su se vlasnici i graditelji i pomalo takmičili između sebe u gradnji.

Te večeri u kafani, nakon priče sa vlasnikom, okrenuli smo se nekim lepšim licima koja su sedela par stolova dalje. Bile su iz Orleana, studirale su u Parizu, a te večeri su studirale nas dvojicu.

U mestu Bloa, na dominantnom mestu, na vrhu brda, nalazi se istoimeni dvorac, građen i dograđivan od XIII do XVII veka. Ovaj dvorac je bio dom nekolicine kraljeva, a bio je i mesto na koje je došla Žan D’Ark po blagoslov nadbiskupa, pre odlaska u bitku za oslobađanje Orleana od Engleza, daleke 1429. godine.

Dvorac je prilično prostran i veliki, a najveći utisak na mene je ostavio pogled na unutrašnje delove fasada dvorca, naročito na veliko spiralno stepenište koje je sagrađeno u vreme Fransoa prvog dok je ovo bila jedna od njegovih rezidencija. Kao i ostali dvorci, unutra je opremljen majstorski ručno urađenim nameštajem, tapiserijama, sjajnim slikama i skulpturama. U sklopu dvorca se nalazi i sjajno urađena velika dvorana, u tipično Gotskom stilu.

Nešto dalje se nalazi mesto Amboaz, u kome se nalazi, opet, istoimeni dvorac. Dvorac se nalazi uz obalu reke Loare, na uzvišenju, u centru ovog vrlo šarmantnog mesta. Svojim kulama dominira ovim krajolikom. Poseban značaj ovom dvorcu, za mene daje činjenica da se u njegovom dvorištu nalazi kapela Sen Ibera, a u kojoj je 1519. sahranjen Leonardo Da Vinči.

Leonardo je, bio prijatelj i savetnik tadašnjeg kralja Francuske, Fransoa I, koji je jedno vreme živeo u dvorcu Amboaz, a gde je prvo ugostio Leonarda. Kasnije mu je ustupio Klo Luse, lepu vilu sa divnim vrtom, koja se nalazi na par stotina metara od dvorca. U ovu vilu, Leonardo se doselio 1516. godine i tu je proveo poslednje tri godine svog života. Sa sobom je u vilu doneo tri svoje slike, to su bile Sveti Jovan krstitelj, Sveta Ana i La Đokonda (Mona Liza).

Priča se da je Leonardo, kao lični prijatelj i čovek od poverenja Fransoa I, njega savetovao u mnogim ličnim stvarima, kao i u državničkim poslovima.

Kažu da je kralj izuzetno voleo i cenio velikog Leonarda i da je vrlo uvažavao njegovo mišljenje. Sećam se da sam dok sam slušao o ovome razmišljao kako li bi bilo razgovarati sa verovatno najvećim genijem koga je svet ikada video… Fransoa I je imao tu čast i zadovoljstvo.

U to vreme, Fransoa I je gradio svoj novi dvorac za lov, veličanstveni Šambor, za koji se danas kaže da je verovatno najlepši dvorac u Francuskoj, pa i u svetu.

Dvorac je napravljen baš tu gde je napravljen, kako bi kralj bio blizu izvesne kontese, koja je bila njegova ljubavnica. S obzirom na specifičnu lokaciju, a kako bi dvorac imao obavezni kanal oko zidina, napravljen je čitav sistem kanala kako bi se osigurao dotok vode iz omanje reke koja nije baš blizu.

Dvorcu se prilazi kroz gustu i veoma veliku šumu. Put kojim se dolazi, okružen je vrlo visokim stablima. Dok smo se vozili ka dvorcu, u sred šume smo naišli na veliku kapiju od kovanog gvožđa, a nakon koje smo se još dosta vozili dok konačno nismo ugledali ovaj fantastični dvorac.

Nije tajna da je Leonardo učestvovao u projektovanju, a špekuliše se o tome da li je kompletan projekat njegovo delo ili samo neki delovi. Ovo će ostati dilema, dok ne budu pronađeni dokazi kako bi se potkrepila ova teorija. Naime, postoje teorije, doduše, svaka teško dokaziva, da je nekoliko projektanata radilo na projektima ovog najvećeg dvorca u dolini Loare. Ne bi bilo čudno da je više ljudi učestvovalo u projektovanju, s obzirom da je gradnja trajala oko dvadeset godina. Ono što je sigurno, kako kažu, je da je Leonardo smislio čuveno centralno duplo-spiralno stepenište koje se nalazi u dvorcu. Kažu da je prvo smislio još kompleksnije četvorostruko spiralno stepenište, ali da graditelji nikako nisu mogli da razumeju kako bi mogli da ga izgrade, verovatno zato što tako nešto, do tada, nikada nije građeno.

Posle utvrđenog nerazumevanja graditelja, morao je da pojednostavi projekat, pa je tako nastalo današnje stepenište. Ovo stepenište je činilo u to vreme, ali i danas, posebno među decom, naročitu atrakciju, tako što je zbog specifične konstrukcije bilo moguće da dve osobe koje počnu da se penju istovremeno sa dva kraja stepeništa, svo vreme vide jedna drugu, ali da se do vrha stepeništa ne sretnu. Sa krova dvorca se pruža sjajan pogled, a kako je šuma prokrčena u obliku krsta počev od dvorca, prilično se daleko može videti.

Mali čamci na vesla, danas se mogu iznajmiti i u njima se može uživati u kanalima oko dvorca i možda se na taj način može osetiti malo duha prohujalih vremena i skoro pet stotina godina istorije ovog mesta.

Dvorac Šenonso se nalazi na maloj reci Šer koja jednim delom teče skoro paralelno sa Loarom. Šenonso je poseban, vrlo lep i neobičan, a pre svega zato što je u potpunosti izgrađen iznad reke. Inače, u njegovoj okolini se nalazi sve što jedan dvorac treba da ima, veliku šumu, lep lavirint, baštu, staze za jahanje i šetnju.

Privukla mi je pažnju jedna staza koja je sa glavne staze skretala ka šumi. Staza je bila prekrivena lišćem i izgledala je divno, bila je natkrivena krošnjama obližnjeg drveća i delovala je zaista ušuškano. Ko bi znao gde se završavala ta staza, možda negde gde je svet lepši i pametniji.

Dvorac Šenonso je imao burnu istoriju, rušen je i građen, a menjao je i vlasnike. Veliki uticaj na izgled dvorca je imala Dijana od Poitjea, koja je dvorac dobila od svog ljubavnika kralja Anrija II. Ona je uspela da ostvari i vlasništvo nad dvorcem ali ne na dugo. Naime, kada je Anri II umro, njegova udovca Katarina De Medići je izbacila Dijanu napolje. Katarina de Medići je u dvorcu pravila, kažu, neviđene žurke.

Nakon njene smrti, dvorac je menjao vlasnike, neke dobre, neke loše, dok konačno porodica Menije, čuvena po proizvodnji čokolade, nije otkupila dvorac 1913. godine i od onda je u njihovom vlasništvu. Kao i većina drugih dvoraca, otvoren je za javnost.

Dvorac Ševerni je danas u vlasništvu markiza od Vibraja, čiji je predak Anri Iro od Ševernija izgradio ovaj lepi dvorac. Anri Iro od Ševernija je bio general kod Luja XI.

Dvorac Ševerni je čuven po lepo očuvanoj i bogatoj kolekciji umetničkih predmeta i nameštaja. Takođe, kraj dvorca se nalaze konjušnice i kuća za lovačke pse. Lovačkih pasa ima oko sedamdeset i redovno se koriste za lov. Nisu oni jadni krivi. Rade samo ono što ih ljudi teraju.

Na prilazu Ševerniju, na privatnom parkingu na kome smo ostavili kola, blizu nas je bila parkirana stara Lagonda kabriolet iz dvadeset i neke godine. Takvi automobili su retkost u današnje vreme, a na ovakvim mestima je moguće videti ih, zato što su toliko skupi, da se može zaklučiti da su njihovi vlasnici verovatno rešili sve životne probleme i da sada samo uživaju, a boljih mesta za uživanje, poput ovog, ima vrlo malo. Okolina je takođe vrlo lepa. Tu se nalazi vrlo simpatično uređeno selo, sa puno cveća u glavnoj ulici, malim borovima, i sa alejama napunjenim belim sitnim šljunkom. Pritom, treba imati u vidu, da se meštani bave poljoprivredom, imaju krave, traktore, sve je kako treba, ali imaju i smisla za lepo, pa su svoje selo uredili da izgleda vrlo lepo i uredno.

Na imanju oko dvorca, nalazi se naravno prelepa šuma sa stazama za šetnju i stogodišnjim kedrovima. Tu se u šetnji, koju preporučujem, može naići na ponekog jelena, ali i na veliki kanal po kome se može ploviti.

U dolini reke Loare postoje još desetine dvoraca, od kojih je svaki lep na svoj način i vredi ih posetiti. Čitav odmor se može provesti u ovom kraju i da pritom imate retku priliku da se osećate pomalo kraljevski, kada se malo zamislite i shvatite koliko se zanimljivih priča iz istorije upravo ovde dešavalo, kao i koje su sve bitne ličnosti obilazile ista ova mesta. Na kraju dana, ostaje vam puno lepih sećanja i sigurno lep doživljaj večere u nekom od lokalnih restorana, uz domaće vino.

Moj prijatelj i ja smo nakon par dana i dugih noći u ovom kraju krenuli dalje, čekao nas je Lion, a kasnije Provansa i Azurna obala. Bila je to dobra godina.

Par godina kasnije, kada sam ponovo putovao u ove krajeve, ovog puta sa mojom sestrom, iznova sam doživeo svu lepotu dvoraca kraj reke Loare i potvrdio sam svoje utiske sa prvog putovanja. Setio sam se mnogih divnih trenutaka i otišao sam sa ubeđenjem da ću ponovo doći.

Prethodna priča: Živeti život na sunčanoj strani… #11 – Jezero Mađore