Aleksandar Saša Djordjević – Vitez Crvenog Krsta

Kako je košarkaški stvoren naš najpoznatiji košarkaš svih vremena Aleksandar Saša Djordjević ili Sale Nacionale.

 

Sale Nacionale, Sale Trojka, legandarni košarkaš Aleksandar Saša Djordjević nije nastao slučajno. On je dugo pripreman projekat jedne grupe uticajnih ljudi koji su ga deceniju spremali da postane to što jeste i da hladnokrvno i spektakularno pogodi one čudesne trojke Huventudu u zadnjim sekundama u finalu Kupa Šampiona 1992 godine u Istanbulu kada je Partizan postao Evropski prvak, Hrvatima na Evropskom prvenstvu 1997-e godine ili da postigne 41 poen sjajnim  Litvancima u finalu Evropskog prvensta 1995 godine i donese nam zlato. I naravno, da kao vodja jedne sjajne košarkaške generacije osvoji sve što se osvojiti može u reprezentativnoj košarci. Ponos nacije.

Stoga, u ponedeljak 6 septembra 2010 godine u restoranu Monument u Beogradu se on nakon nekoliko godina ponovo susreo sa tom tajnom i neformalnom grupom, koja sebe naziva Vitezovi Crvenog Krsta. Oni su mistična organizacija uglednih advokata, lekara, arhitekata, poslovnih ljudi, koja decenijama uspešno skriva svoj identitet i delatnosti.

Tada, na tom sastanku su se analizirali Sašini prethodni rezultati i sveo bilans tridesetogodišnjeg projekta nazvanog Sale Nacionale, kao i Sile pobede koja mu je data na korišćenje. Insideri tvrde da je sve proteklo u pozitivnom duhu i da su »krstaši« bili zadovoljni Sašinim rezultatima, zbog čega su odlučili da ga za stalno prime u svoje društvo i da mu daju ključeve trajnog korišćenja Sile pobede. Nakon inicijacije i treninga od skoro 30 godina, adept Saša je spreman da se priključi unutrašnjem krugu društva i da Silu stalno nosi sa sobom.

A kako je sve počelo, saznajte iz sledeće priče, istorije jednog velikog košarkaškog projekta.

Projekat Sale Nacionale – Kako je stvoren Aleksandar Saša Djordjević

Krajem 80-ih godina prošlog veka košarkaški trener i otac našeg junaka, gospodin Bata Djordjević, pokrenuo je sa grupom košarkaških entuzijasta projekat Mini basket – škola košarke koja je trebalo da masovno okupi mlade košarkaše i uvede ih u trening. Odlika minibasket škole i pokreta je bila da se organizovao u osnovnim školama, sa dečacima i devojčicama, koji su svi već od 10-ak godina starosti počinjali da treniraju i igraju košarku, na mini basket terenima koji su imali niže spuštene koševe i manje košarkaške lopte, prilagodjene deci. Nosilac projekta Minibasket je bio košarkaški klub Radnički, tada jedan od boljih jugoslovenskih klubova.

Prva javna promocija minibasket škola je bila održana u Hali sportova na Novom Beogradu, gde se u pravoj sali, punoj nekoliko hiljada veselih roditelja, odigrao istorijski meč izmedju minibasket ekipa Novog Beograda i Zemuna protiv zajedničke ekipe Zvezdare i Starog grada. Utakmica je igrana kao predigra velikog košarkaškog meča I Savezne lige, izmedju Partizana i Radničkog. Iako je Zvezdara vodila, i imala igrača krstaša, skrivenog majstora, koji je čak i zakucao loptu u koš (u stilu Praje Dalipagića kako su pisale tadašnje novine), Novi Beograd je pobedio. Saša je igrao za Novi Beograd, i ta utakmica je početak jedne legendarne priče, jer je tada uočeno da on može nositi Silu pobede sa sobom.

Stoga su ga nakon nekog vremena vitezovi Crvenog Krsta pozvali da nastupi u njihovom kadetskom timu mističnog naziva, naziva dostojnog jednog Artura Klarka i njegovih misterija sveta. Tim se zvao Staklene glave, simbolika uzeta iz tajnog učenja krstaša. Turnir je organizovala Beobanka na košarkaškim terenima na Kalemegdanu. Tim Staklene glave je bio najmladji na turniru, ali jako vešt. U finalu su se susreli sa čeličnim klincima iz dalekih postojbina Železnika, koji su svojom snagom varvara dominirali. Zvali su se Džingis Kan. Prvo poluvreme, vitezovi majstori koji su igrali za Staklene glave demonstrirali su superiornost i veštinu kojom su nadigrali snažnijeg i starijeg protivnika. Onda su u drugom poluvremenu pružili priliku mladom Djordjeviću da se izbori sa jačima i starijima od sebe. Na žalost, iako mu je odmah pružena prilika, Sašin doprinos ekipi Staklenih glava nije bio dostojan osvajanja prvog mesta na turniru, pa su stoga gospodari iz senke odlučili da ga podvrgnu teškom i mučnom treningu ne bi li ovladao veštinama koje su mu nedostajale.

Tada je naučio prvu lekciju vitezova Crvenog Krsta: „U igri i životu moraš imati hladnu i čvrstu glavu, a ne staklenu kroz koju se svetlost utisaka sa strane lako prelama i koja se lako polomi o malo tvrdju prepreku“

Medjutim, Aleksandar Saša Djordjević je bio mršav i tanak. U početku nije obećavao da će ozbiljnije porasti. Stoga su krstaši obavili tajni ritual koji se retko i samo u ozbiljnim prilikama obavlja i dali Saši da nosi vodu dok oni igraju, energizovanu vodu koja će ga svojom težinom podsticati da raste, kao biljka iz zemlje. U to doba, zbog svoje male visine i lake težine, radilo se sa njim da izdrži sve udarce suparničkih igrača i učen je da sačuva mirnoću duha. Često je izvodjen na klupu, da u meditaciji nadje ponovo Silu u sebi, jer mu se često dešavalo da zbog temperamenta izgubi fokus. A kada nema fokusa, nema ni Sile u tebi.

Tu je naučio drugu mudrost vitezova Crvenog Krsta: „Fizička slabost se nadomešćuje veštinom, ali slabost uma ili karaktera ne možeš nadomestiti ničime“

Kadetske selekcije u Radničkom Saša Djordjević je proveo igrajući na mestu drugog beka. Mesto plejmekera je bilo rezervisano za prave majstore krstaše, tako da je uz igru sa njima učio sve tajne zanata koje je kasnije demonstrirao u svojoj bogatoj karijeri. U to vreme kadeti Radničkog su bili neprikosnovena kaznena ekspedicija i Saša je mogao da oseti slast pobede i nadmoć koje imaju velike ekipe kada izadju na teren, i svojom pojavom i harizmom zbune i zalede protivnike. No, i pored toga, u kadetskim selekcijama se jako dobro i stručno radilo, išlo se na košarkaške kampove po Zlatiboru i drugim mestima i stalno se usavršavala bazična tehnika što mu je kasnije mnogo pomoglo u karijeri. Jer, pored duhovne imao je i odličnu majstorsku školu košarkaškog zanata.

Dobra stvar tadašnjeg rada sa mladim košarkašima je bilo to što je bilo mnogo utakmica i takmičenja, jer asovi i lideri tima se stvaraju samo kroz bitke i utakmice. Tek u borbi očvrsneš, naučiš da primaš i da i sam zadaješ udarce. To je Saša na sastanku sa vitezovima Crvenog Krsta u Monumentu i sam priznao kada je izneo četvrtu mudrost vitezova:

„Novine pišu da su naši igrači u nekoj utakmici bili tučeni i da se igralo grubo. Pa šta drugo i može da se očekuje kada izadješ na teren? Da te maze? Mene su svaki put i u svakom trenutku moje karijere tukli i pokušavali da me isprovociraju. Veliki igrači se ne osvrću na to, to je očekivano, to se podrazumeva da će im se desiti na utakmici. Ne sme da te poremeti očekivano. Veliki igrači imaju cilj kome teže ne osvrćući se na prepreke. One su tu da bi nas dovele do cilja.“

Kadetski košarkaški tim Radnički, 1982 godina: Gornji red, s leva na desno: Goran Miljković Finac – trener, Mikica Arandjelović, Vitomir Rapić, Nebojša ilić, Dejan Rajković, Goran Karić, Jovan Križan.

Donji red, sleva na desno: Sava Gogić, Aleksandara Popesković, Zlatko Šćepanović, Aleksandar Djordjević, Žarko Radivojević, Vladimir Dugalić.

.

Učeći uz najbolje, brzo je napredovao, toliko da se pomalo i poneo. Kada se uspeh, mladost i Sila koja vlada tobom spoje, neistreniran karakter kao što je njegov bio tada, suviše poleti, mimo duhovne mirnoće koju budući svetski lider košarkaških terena zahteva. Stoga je Aleksandar Saša Djordjević bio kažnjen, nije se na kratko našao u juniorskom timu Radničkog, gde su igrali samo istinski krstaši i majstori. Demonstrirano mu je da bi bio veliki mora da nauči da bude mali, da bude vodonoša pre nego što postane kolovodja. Peta mudrost krstaša: „Da bi vladao terenima i pobedjivao, nauči šta je poraz, da bi i zadnji delić sebe dao u pobedu i stanje ushićenosti koje te posle toga očekuje, jer znaš kakvo je beznadje u porazu.“

To je na malog Sašu Djordjevića ostavilo dubokog traga. Bio je povredjen ali je dekonstruktivnu energiju patnje i gorčine zamenio konstruktivnom energijom dodatnog rada i treninga. Ustajao je sa loptom i legao u krevet sa loptom, trenirajući 3 do 4 puta dnevno a ostalo vreme provodeći sa ekipom iz kraja na basketu. Porodica ga je bezrezervno podržavala. Trenirao je neumorno i strpljivo čekao svoje mesto medju velikima.

Juniorski košarkaški tim KK Radnički 1983/84 godina: Gornji red, sleva na desno: Rastko Baltić, Žarko Blagojević, Drobnjak, Zlatko Perak, Ivan Lalić, Dejan Vasović, Goran Miljković – trener

Donji red, sleva na desno: Vladimir Dugalić, Ivica Mavrenski, Zlatko Šćepanović, Ivan Kršikapa, Nikola Mardjonović, Vladimir Gajić (selekcija bez Saše Djordjevića).

.

Nakon naučene lekcije, Saša Djordjević je napokon kao kadet dobio pristup juniorskom timu, gde su njegove sposobnosti izbrušene do kraja. Tu je naučio jednu od najvažnijih pouka, a to je da ako hoćeš da budeš veliki igrač, za tebe ne postoji strah. Stalno se nalazeći u senci velikih majstora koji su bili i viši i jači i brži od njega, lupali mu banane i ćuške, polako je njegov um postajao fleksibilniji a duh mirniji.

Naučio je šestu lekciju velikih vitezova: »Nakon jednog udarca ili rampe, ništa se strašno ne dešava. Život ide dalje. Samo treba biti svestan teškoća i iskušenja, a ne kukavica i pokušati izbeći prepreku bežanjem. Nadmudriti protivnika i njegov um je poenta, a ne kačiti se slepo sa njegovom snagom. Nastavi samo napred mirno i fokusirano u toku Sile jedinstva tela, srca i uma«

Tada, kada je to shvatio, tada je postao igrač. Tada je ušao u tok. Flow. Silu koja pobedjuje. Tada je stvoren veliki košarkaš Aleksandar Djordjević.

To se odmah videlo na njemu. Iskusno oko majstora trenera koji su ga trenirali i Vitezovi Crvenog Krsta su odmah zapazili promenu u njegovom ponašanju. Počeo je da igra lako, bezbrižno, ali ipak surovo efikasno. Delovao je mirno, neagresivno, čak i pitomo na momente. Ali bio je opuštena mašina za postizanje koševa. Pretnje, sila, udarci, saplitanja, ništa nije moglo da ga omete, da izgubi fokus ka poenu, košu ili asistenciji.

U to vreme je KK Radnički pod vodjstvom trenera Gorana Miljkovića Finca bio dominantan tim u omladinskoj košarci. Direktorijum reda Vitezova Crvenog Krsta se sastao da vidi šta da rade dalje. Aleksandar Saša Djordjević je očigledno napredovao, čak je i pod dejstvom nošenja energizovane vode saigračima i znatno porastao. U Radničkom je sve osnovne veštine već dobio, i mada se pored postojećih majstora u timu ne bi do kraja naigrao, ipak Sila koja je bila u njemu i sa njim garantovala mu je da bi mogao da postane i sam vitez Crvenog Krsta nakon još puno godina rada.

Medjutim, otkrilo se nešto zabrinjavajuće. Za članstvo u vitezovima Crvenog Krsta i pripadnost unutrašnjem krugu posvećenika, Saša je imao jednu ozbiljnu manu. Zato što se bio potpuno posvetio treninzima, uspeh u školi mu nije bio besprekoran. Nije imao sve petice u školi. Bio je odličan djak, ali nije bio »vukovac« kako se to tada nazivalo. To ga je definitivno sprečavalo da udje u Krug Savršenih. Jer u krug vitezova ulaze samo savršeni u svakom pogledu. Odlučeno je stoga da kad već ne može u unutrašnji krug posvećenika, da se Aleksandar Saša Djordjević pošalje u Partizan, i tada veliki klub i da napravi svetsku karijeru, ne bi li svojim dostignućima dobio saglasnost Direktorijuma da se priključi besmrtnima.

Odlukom velikog Magistra vitezova Crvenog Krsta inicijant Aleksandar Saša Djordjević je tokom jeseni poslat prvo u Crvenu Zvezdu, da bi se zavarali tragovi, jer u Zvezdu obično idu neuspeli mladi košarkaši, pošto u njoj niko ne uspeva. To je bio pokušaj da se ruske i američke tajne košarkaške službe skauta zavaraju i ne ometu napredak našeg pitomca, koji je trebao da izraste u sredstvo osvete zemlje nesvrstanih. Izuzetak je jedino bio Nebojša Ilić, koji je u paketu sa Sašom bio poslat u Zvezdu, ali koji je tamo napravio karijeru samo sa znanjem koje je poneo iz Radničkog, bez napredovanja na globalnom nivou, jer mu je voljom Velikog Magistrata oduzeta prava Sila pobede, s obzirom da nije imao mnogo petica u školi i da je igrao za Zvezdu. No, ostavljeno mu je da napravi prilično uspešnu karijeru u zemlji i Evropi.

Nakon dva meseca, kada su svi zaboravili na Sašu, on prelazi u Partizan, gde mu se jednim tajnim dekretom dodeljuje vodeća uloga plajmejkera u timu. Krstaši su mu već tajnim ritualom predali na stalno korišćenje Silu pobede i povukli se u ilegalu, njihova misija sa srpskom košarkom je do tada već bila završena. Saša i Partizan su počeli da haraju, kako kroz juniorsku tako i kroz seniorsku košarku, kako po Evropi tako i po svetu.

I Saša je stalno sa sobom nosio sedmu mudrost vitezova Crvenog Krsta:. „Želja za pobedom je velika snaga koja pokreće silnu energiju i stvari. Ali, ako ta želja vodi um, on postaje krhk, lako se lomi, kao kristal i čovek greši jer se oslanja na sreću. Ali kada je tvoj um miran, i um kroz smirenost povede želju ka cilju, ogroman okean nezaustavljive Sile teče kroz tebe, ništa te ne može uplašiti, i ništa te ne može skrenuti. Tada ti ne šutiraš grčevito na koš iz prevelike želje da bi postigao poen, tada nema ni sreće ni nesreće, već ispunjavaš savršeno volju svoga uma i pokrenute želje dajući poen koji se ne može zaustaviti“

Prisetite se nekih detalja.

Aleksandar Saša Djordjević – kad igra Sale Nacionale

Zlatko Šćepanović

. . .