Crne hronike mračnih medija

Šta rade mediji u Srbiji i zašto forsiraju crne hronike i satanske sadržaje. Mediji šire zlo i nasilje

Kada su početkom 90-ih godina prošlog veka otpočeli gradjanski ratovi na ovim prostorima, zgadjen prizorima koje je TV Dnevnik Radio televizije Srbije prikazivao sa ratišta Slavonije, mrtva tela vojnika i leševe stanovništva, uz plastične opise klanja i mučenja koja su vidjana, prestao sam praktično da gledam televiziju, posebno informativne emisije. To je bilo još 1991 godine. Od tog dana do danas, evo skoro dve decenije nisam odgledao u celosti nijedan TV dnevnik. Ponekad ispratim sport i vremensku prognozu, i to je to.

U isto vreme, iz istih razloga, prestao sam da čitam i novine. I osim što sam jedno 5 puta u proteklih 20 godina kupio novogodišnji broj Politike, dnevne novine skoro i da nisam uzimao u ruke sve do 2000 godine. Od tada, samo kada se nadjem u nekom od kafića, pa dok nekoga čekam uz kafu pregledam naslove dnevnih novina. Radio informativne emisije ili političke razgovore odmah isključujem, odnosno menjam stanicu kada to čujem.

Svesno sam izabrao da budem neinformisan, iako je to u savremenom svetu teško, jer informacije struje svuda, ponajviše kroz komunikaciju sa ljudima i u zadnje vreme internetom. Tako da zapravo nikada nisam bio neobavešten o glavnim dogadjajima, ali sam zato bio zaštićen od crnih hronika, ubistava, silovanja, kradja, pretnji, kojima su novine obilovale. Zato danas samo zbunjeno trepćem kao plavuša kada mi prijatelji spominju neke »žestoke momke« i »vladare iz senke« jer ja nisam čuo za njih, ili sam možda nekada i čuo za dotične face ali sam namah i zaboravio, jer me to ne interesuje.

Recimo, dugo vremena nisam znao šta je dnevni list Kurir. Već sami naslovi tih bizarnih novina koje sam vidjao na kioscima su me odbijali da ih uopšte pogledam. Kada sam na kraju i skupio volje da to uradim, stomak mi se prevrnuo od brutalnosti i zla kojim ta novina obiluje. Eksplicitno zlo. Poučen tim iskustvom, mnoge slične novine i magazine koji su se pojavili u zadnjih desetak godina jednostavno ne otvaram. S vremena na vreme sam prelistavao pre svega Politiku, Danas i Blic. Medjutim, definitivno je očigledno i vidljivo, dobrog novinarskog vaspitanja, zrelosti i razuma više nema u srpskim medijima, nestao je negde u razuzdanim decenijama sukoba iza nas.

A onda sam i to prestao da pregledam, te dnevne listove, revoltiran ovlašnim čitanjem Blica jednom prilikom. Naime, primetio sam da Blic ima sve više i više katastrofičnih i katastrofalnih vesti i naslova. Takodje, počeli su da prenose lažne informacije, objave i dojave, svesno spinujući sukobe izmedju interesnih grupa, ne bi li na senzacijama podigli čitanost. Doduše, to mahom rade sve novine, jer imaju političku pozadinu. Medjutim, jednog dana, ne bio ja lenj, krenuo sam sa prostom analitikom Blica i zapanjeno zaključio da su više od pola strana tog dnevnog lista posvećeni Crnoj hronici naših života. U to uključujem pored klasične rubrike »Crna hronika« i sve one vesti koje imaju takvo dejstvo na naš um i emocije: tuče i optužbe političara, spoljnopolitičke pretnje, ratovi širom sveta, korupcija, kradje, hapšenja, prirodne nepogode i katastrofe, bolesti, nesreće. Naboj negativnosti je bio svuda u novinama, i pitao sam se ko normalan to čita, i to stalno čita?

Vrhunac crnila Blica je bila kratka vest koja mi je svojim negativnim sadržajem još u naslovu skrenula pažnju, i od tada sam u potpunosti zaboravio na Blic kao sredstvo informisanja. Naime, Blic je ne znam iz kojih razloga, preneo jednu potresnu i tragičnu vest iz Bugarske, o nekom ludaku, koji je pred pragom svoje kuće i pred suprugom i njenom porodicom preklao svoje rodjeno maloletno dete.

Tog trenutka sam ukapirao da su urednici u Blicu još »ludji« od tog ludaka, kakvim vestima nas hrane. Shvatite jednostavnu činjenicu, urednici koji vas pune morbidnostima iz našeg dvorišta ili nekog dalekog sveta, nemaju dušu, svest ni savest. Bežite od takvih. Što dalje.

Da bih sačuvao svoj zdrav razum na medijima sam pratio mahom samo sport, kulturu i delimično filmove. Onda se u naše živote ušetao Robert Nemeček, čovek koji je u proteklih 15 godina bio filmski urednik na svim glavnim televizijama i čiji je izbor filmova, u najmanju ruku nešto »više« od crnih hronika ili horora. Filmovi koje nam je on birao su dobrim delom bili ono što bi se nazvalo »Crna objava«, da ne koristim neke druge opise. Sirovo i nerazumno nasilje, brutalnost, demonsko, krv, razaranje, vešticarenje, sex, bolesni rituali i spiritizam, odlika su filmova koje nam je dotični gospodin servirao kao duševnu hranu. Čoveka ne poznajem, pa ne mogu da sudim o njemu osim po ukusu koji se video po filmovima. A taj ukus i ti oblici su mnogo crni. Definitivno. Neka me gospodin Nemeček izvini ako ga ovo vredja, ali je mnogo puta birao da prikazuje deci i odraslima krajnje satanističke filmove, koji ni pod kojom logikom ne bi trebalo da se puštaju na glavnim kanalima, i obrazuju ili zabavljaju stanovništvo.

Jedno vreme sam nakon početka emitovanja Televizije B92 mislio da će to biti jedna od retkih svetlih tačaka domaćih medija, ali avaj, prevario sam se. Čim su dobili moć da pokažu šta su, postali su agresivni, medijski nasilni i napeti. I ma koliko se činilo da su društveno angažovani kao televizija, vrlo brzo se stekao utisak da nisu uopšte tolerantni, i da favorizuju stvari koje su takodje suštinski »crne« iako priznajem, imaju najbolje svetlo u studiju. Posebno se mržnja i crnilo netolerancije, agresivnosti i isključivosti poklonika medija B92 vidi na njihovom web portalu. I njih sam skinuo sa liste medija koje pratim, iako su imali dobrih stvari, ali su počeli da budu mnogo uznemirujući. Posebno skrećem pažnju na voditeljke njihovih informativnih emisija koje pričaju kao da vas isledjuju, pokušavajući da vas agresivnošću i napetošću što više uplaše.

Primera »crnih hronika« imate gde hoćete i u količinama koliko hoćete. I one dominiraju u medijima. Toliko su dominantna ta informativna crnila da su ljudi postali „navučeni“ da to redovno prate. Svuda vas mediji plaše i stvaraju kod prostog sveta potrebu da zbog toga budu informisani. Setite se samo epidemije svinjskog gripa. Na žalost, to je prisutno i u svetskim medijima, čak i onima od kojih to ne bi očekivali, kao što su naučno popularni ili istorijski mediji. Stoga dnevno mora čovek da sprovodi autocenzuru informacija ako hoće da sačuva nešto od svoje ljudskosti i duha, da se ne bi pretvorio u konzumenta inhibiranog crnilom. Da ne postane ovisnik od crnih informacija, konzument vesti koji se svaki dan ritualno i zlurado veseli tudjoj nesreći, koja eto nije njega zadesila, i koji traži sve veće i veće senzacije i interesantnije morbidnosti.

To se posebno dobro vidi na internetu. Malo ko primećuje da na primer kada preko google-a tražite slike, da ima najveći broj »crnih« slika koje vam se prikazuju, slika koje su tematski i vizuelno pune bizarnosti. Takodje, kada pogledate popularnost sadržaja koji se traže od publike na internetu, na portalima, forumima, blogovima, to su opet neke »crne hronike« pune rata, stradanja, politike, seksa, bizara, deformacija i devijacija. Čast izuzecima, kao što su kuvanje i baštovanstvo. To samo govori koliko je Tamna sila moćna da ljude privuče k sebi, a posebno je izražajna u Srbiji, gde se to odmah uoči. Jer, u Srbiji je sve napeto, borbeno, puno sukoba, optuživanja, vredjanja, tuča, i nasilnog razrešavanja konflikta. Čak i kod onih koji za sebe govore suprotno, da su oni ta srpska, evropska ili svetska inteligencija koja daje i omogućava svima ljudska prava, slobode i slično. No, ta naša prosvećena inteligencija i s druge strane zadrta retro ekipa, to je druga tema i to će biti drugi tekst.

Na žalost, uticaj „crnih hronika“ sam počeo da primećujem kod meni bliskih ljudi. Rezigniranost, mržnja, zluradost, strah, sujeverje, otrovnost, depresija, ljubomora, agresivnost su počeli da bivaju sve dominantniji u ponašanju ljudi. Svi su nestrpljivi, napeti, ozlojedjeni, svima je neko drugi kriv, svi imaju svašta da kažu protov svakoga, svi paušalno optužuju, niko nema sposobnost da razložno komunicira, svi su na ivici da prasnu. A to nije samo refleksija loših porodičnih odnosa ili egzistencijalne ugroženosti, to je pre svega navučenost na manir ponašanja koji mediji serviraju.

Jer, ono što narod gaji u svojim umovima, lako predje u srce pa u pesnice. Stoga, ne dozvolite da vaši životi postanu »crne hronike«, autocenzurišite nasilje koje ide ka vama, da ne bi jednog dana završili i sami u nekoj od Crnih hronika.

Svesno se lišite „Crnih hronika“, svesno se lišite crnog života.

Zlatko Šćepanović