Djordje Otašević

* * *

.

Све срећ­не по­ро­ди­це ли­че јед­на на дру­гу, а сва­ка не­срећ­на по­ро­ди­ца не­срећ­на је на свој на­чин. Је­су не­срећ­не, али су, ипак, по­ро­ди­ца. А ја сам си­ро­че. Из­гу­бљен. Без на­де.

.

Ма­ма је увек бри­ну­ла о ме­ни. Зна­ла је ко­ја ће деч­ја хра­на по­мо­ћи мо­ме те­лу да по­ра­сте и оја­ча, ко­је ће мле­ко мо­јим ко­сти­ма да­ти чвр­сти­ну. Го­во­ри­ла ми је шта да об­у­чем, са­ве­то­ва­ла ме где да из­ла­зим, с ким да се дру­жим. И шта да чи­там. То – на­ро­чи­то.

По­ја­ва но­вих пар­ти­ја и бу­ре у по­ли­тич­ком жи­во­ту ни­су ме збу­ни­ле. За ме­не су то би­ли та­ла­си­ћи у ко­ји­ма сам пли­вао  по­пут ри­бе. Ма­ма ми је, као и увек, ја­сно ука­зи­ва­ла где је мо­је ме­сто, ко су до­бри а ко ло­ши мом­ци. И ни­ка­да се у то­ме ни­је пре­ва­ри­ла. Сва­ки сам се дан, слу­ша­ју­ћи ње­не убе­дљи­ве ре­чи, из­но­ва и из­но­ва уве­ра­вао, по ко зна ко­ји пут, ко­ли­ко је би­ла у пра­ву.

Глас јој је био ја­сан и чист, њен лик све­тао и из­ра­жа­јан. Жи­вео сам у нај­бо­љем од свих све­то­ва, а ма­ма ми је обе­ћа­ва­ла још бо­љи. И ве­ро­вао сам јој. Ко не би! А не­сре­ћа је вре­ба­ла, у по­та­ји, шћу­ћу­ре­на, спрем­на да мој свет сва­ри у свом не­за­си­том сто­ма­ку.

Ма­ма је убле­де­ла, а по ли­цу су јој се по­ја­ви­ле бе­ле пе­ге. Хи­ља­де и хи­ља­де бе­лих пе­га. Њен глас по­ста­јао је све ти­ши, не­ја­сан, ис­пре­ки­дан. Све док се ни­је пот­пу­но из­гу­био. Уга­сио се за­јед­но са ње­ним то­плим ли­ком.

Ле­кар је отво­рио по­кло­пац на ма­ми­ним ле­ђи­ма, пре­гле­дао ка­тод­ну цев, пре­кон­тро­ли­сао би­рач ка­на­ла. Обо­ре­ног по­гле­да ста­вио ми је ру­ку на ра­ме. Ни­шта ни­је мо­рао да ка­же.

Оша­му­ћен, у кућ­ним па­пу­ча­ма, иза­шао сам на ули­цу. За­ко­ра­чио у не­ки нов, не­по­знат свет. Мог ме­ста у ње­му ниг­де ни­је би­ло. До­бри мом­ци ста­па­ли су се са ло­ши­ма, пре­пли­та­ли ру­ке и но­ге, ме­ња­ли гла­ве. А то не мо­же би­ти. Знам да ме ма­ма ни­ка­да ни­је сла­га­ла. Цр­на и бе­ла бо­ја рас­тва­ра­ле су се у жу­тој, пла­вој, зе­ле­ној… Зар у том ха­о­су нор­ма­лан чо­век мо­же да жи­ви?!

Кад би са­мо ма­ма би­ла ов­де, да ми све раз­ја­сни, да ми вра­ти из­гу­бље­ни свет, да по­но­во бу­де­мо по­ро­ди­ца. Ма­кар и не­срећ­на. На свој на­чин.

. . .