Sveti Vladika Nikolaj Velimirović +

* * *

Nastavak prethodnog posta.

.

Rasuđivanje peto

ISTOČNA FILOSOFIJA I ZAPADNA NAUKA

.

Kolevka filosofije jeste Istok, od Pekinga do Atine. Kolevka nauke jeste Zapadna Evropa i Amerika. Niti je Istok za nauku niti Zapad za filosofiju. Istočna filosofija sva je u tajni, sva misaona, spontana, intuitivna.

Zapadna nauka je sva u znaku javnosti, ljubopitstva, propagande i interesa.

Niti je Istok za nauku niti Zapad za filosofiju. Kad se istočnjak prevari te poveruje u nauku, on prihvata teorije naučne a ne pozitivna znanja. Lakše mu je operisati sa teorijama nego sa znanjem naučnim. Teže mu je pod vrućinom Istoka primenjivati u život znanje nego li u hladovini mesiti evropske teorije i premesivati ih u neku filosofiju ogrnutu šarenim ogrtačem Istoka.

Kad se zapadnjak namami na neku filosofiju istočnjačku, on iz nje izvuče jednu od glavnih misli i na ovoj sastavlja svoj sistem filosofije, ostavljajući svojim kolegama da izvlače druge misli iz one iste filosofije i da na njima sastavljaju opet svoje sisteme filosofije. Jer u množini sistema gleda zapadnjak umno bogatstvo i kulturu naroda a ne u koordinaciji i jedinstvu duha.

Kao što istočnjak ogrće naučne teorije ogrtačem Istoka, tako zapadnjak oblači istočnu filosofiju u grubu odeću nauke. Tobož da bi mu njegov „sistem“ izgledao verovatniji kao izražen naučnim rečnikom i zajemčen naučnim „faktima“.

U stvari hrišćanski Zapad nema smisla za filosofiju. Istorija zapadne filosofije jeste istorija najvećih zabluda u prošlosti čovečanstva. Bog je oduzeo um krštenim ljudima koji su prezreli otkrivenu Istinu Božju kroz Gospoda Isusa Hrista pa su hteli sami pomoću neznabožnih filosofa da rešavaju osnovna pitanja o biću i životu po svome računu. Od početka Renesanse pa do devetnaestog veka zapadni filosofi su živeli od Platona i Aristotela i drugih jelinskih neznabožnih filosofa. Pa kad su ove potpuno oglodali i ostali ipak gladni, oni su se u devetnaestom stoleću naklopili na filosofe indijske od kojih se i do danas hrane, i kiteći se njihovim perjem čine sebe slavnim među neslavnim.

Indija je mati svih filosofija. Od pamtiveka filosofiranje u Indiji nerazdvojno je skopčano sa askezom. Svi filosofi indijski bili su asketi To zapadnjak ne razume i ne ceni. Jer je kod zapadnjaka intelektualna veština dovoljna za sastavljanje novih filosofskih sistema. On ne polaže baš ništa na post, uzdržavanje, moral i karakter filosofa. On ceni samo njegovu intelektualnu konstrukciju misli. Nije zapadnjak za filosofiju. Filosofe na istoku smatraju svecima. Filosofi zapadni su profesori. A između sveca i profesora razdaljina je veća nego od Istoka do Zapada.

Niti je istočnjak za zapadnu nauku. Jer je istočnjak naučen da i svetska znanja smatra nečim svetim, sakralnim, kao i filosofiju. Pa kako je zapadna nauka bez i najmanjeg oreola svetinje, istočnjak se takve nauke boji i prezire je. Prima Je samo ukoliko mora, da bi odbranio život svoj od zapadne smrtonosne mašinerije. A ta mašinerija je nakaradno čedo zapadne nauke; grozni plod bračnog razvoda Zapada od svetih nebesa i nezakonitog braka sa zemljom. Mnoge protivrečne filosofije zapadne jasno predstavljaju kaznu Božju zbog odbacivanja Hrista. Jer po reči sv. apostola Pavla kao što ne marahu da poznadu Boga, zato ih Bog predade u pokvaren um. (Rim. 1, 28.)

Dve su velike ludosti kojima se nekršteno i nekršteno čovečanstvo gordi. To je filosofija istočna i nauka zapadna. Ni jedno ni drugo nije od blagoga Boga. Nego je oboje od ljudi i demona. Dve ludosti, dva prokletstva. Na kantaru svete istine Hristove to dvoje drži ravnotežu. Hristos je iznad istočne filosofije i zapadne nauke. On meri, ali On se ne meri.

Kako je sa Hristovim Balkanom?

Kad ognjilo udari o kremen onda se javlja varnica. Plamen se uzdiže u vis, iznad ognjila i kremena. Istok se sudario sa Zapadom na Balkanu. Ako bi se Balkan istovetovao sa ognjilom ili sa kremenom, ne bi bio Balkan, nego bi bio Istok ili Zapad.

Ako bi poželeo da bude plamen, iznad čelika i kamena, bio bi i ostao bi Hristov Balkan, iznad Istoka i iznad Zapada, i kao takav koristan Istoku i Zapadu.

Najgore je – biti između.

Slava je – biti iznad.

Iznad tuge Istoka i truda Zapada treba da se uzdiže pravoslavni Balkan. Tuga Istoka, to je filosofija Istoka. Trud Zapada, to je nauka Zapada. Može li tica leteti na jednom krilu? I još bolesnom?

Sudbodavac Bog odredio je Balkanu mesto iznad Istoka i Zapada. Da li će Balkan razumeti i prihvatiti tu promisaonu sudbu ili će biti smrskan kao orah između čekića i nakovnja? To pitanje ne treba da da sna ni jednom Srbinu, dokle god Srbin ne dade pravilan odgovor. A samo je jedan pravilan odgovor:

„Da, Gospode, primam ono što mi Ti nudiš, a odbacujem ono što mi Tvoji protivnici sa Istoka i Zapada nude.“

.

Rasuđivanje šesto

O MIRU I NEMIRU

.

Na Istoku vlada mir, na Zapadu nemir.

Mir počinje u čoveku pa se širi na društvo. I nemir počinje u čoveku pa se širi na društvo.

Od kuda mir u narodima izlazećeg sunca? I otkuda nemir u narodima zalazećeg sunca?

Od rešenih ili nerešenih pitanja života. Evo od kuda.

Počev od Stambola pa do Japana svi narodi imaju unutarnji mir zbog toga što ne žive od pitanja nego od rešenja, t.j. od davno rešenih osnovnih pitanja, kako je pre njih živelo pedeset ili sto generacija. Na tim rešenjima glavnoga istočnjak sve zida, sve razume, sve misli i sve deluje. Ništa i nikud izvan tih rešenja. Kako muhamedanac, tako bramanac, tako i budist. A ove tri grupe predstavljaju svu ogromnu nehrišćansku Aziju, sav Istok.

U muhamedanizmu sve je rešeno u Koranu. I sva rešenja svode se na dve reči: Alah i kismet. To daje mir i spokojstvo muhamedanskim narodima.

U bramanizmu i budizmu opet sve je rešeno u filosofijama indijskim. I sva rešenja se svode na tri pojma: karma, darma i reinkarnacija.

Neveseo je taj mir u oba slučaja. Neveseo je u muhamedanizmu, jer označava potčinjenost robova gospodaru, Alahu. Neveseo je i u filosofskom Istoku, jer označava rezignaciju, očajanje, od koga nema spasenja ni među ljudima ni među bogovima.

Na Zapadu vlada nemir. Kao grudva snega kad se kotrlja pa raste, tako je nemir na Zapadu naglo rastao. Rastao je naglo i narastao je toliko u našem stoleću, da je zapadno čovečanstvo dovedeno do neprestajućeg strahozanja od onoga što će doći i do rastrojstva živaca i često – nikad češće u istoriji sveta – do ludila.

Uzrok zapadnom nemiru isti je kao uzrok nemiru Adama i Eve kad su okrenuli leđa Bogu Tvorcu a lice satani; isti je kao i nemir u Kainu, koji ubi pravednoga brata Avelja; isti kao i nemir u cara Saula kad otpoče goniti pravednoga Davida; isti kao i nemir u Ahitofela, koji izdade svoga gospodara cara Davida, i na kraju se obesi; isti kao i nemir u Jude Iskariotskot koji prodade za proklete pare prokletim Jevrejima svoga Učitelja i Gospoda, pa sav drhteći od novog nepojamnog straha i užasa ode u Kedronski potok pa se obesi, i prepuče mu utroba i drob mu se prosu po zemlji, kao trista godina docnije jeretiku Ariju.

Uvek isti uzrok, a to je otpad od Boga i kaskanje za satanom. Bog opominje roditeljski i ozbiljno, a satana pokazuje lažne vašarske slike i privlači k sebi lakome i lakomislene. Na svoje otrovne slatkiše on vabi i privlači sladokusce i kratkovide.

Na Zapadu je nemir. Taj nemir stvorila je mašta učenih zapadnjaka, koja ih je ljuto zavarala. Mašta im je poništila sva rešenja, kojim su živeli u miru pretci njihovi, i sva praiskona pitanja otvorila ponovo kao raščešane rane. Zbog toga je na Zapadu sve postalo pitanjem, i sve stavljeno pod pitanje: i Bog i duša i moral, i brak, i porodica, i društvo, i država, i ovaj svet, i onaj svet. Sve je samo pitanje i pitanje: pitanje lično, pitanje socijalno. pitanje državno, pitanje moralno, pitanje ekonomsko, pitanja i pitanja i samo pitanja. Ni jedno pitanje zapadna nauka nije rešila. Jer je zapadna nauka čelična četka u rukama antihrista, četka što razdire stare rane i otvara nove.

I jer je zapadna nauka pozvata od krvnika ljudskog, gospodara ada, da stvori nemir, mnogostruki nemir, na svima linijama nemir, kako unutra u čoveku, tako i u svim krugovima društvenog života.

I zaista, gospodar ada stvorio je pomoću lažne nauke nemir na Zapadu, nečuven u istoriji ljudskoj.

S nemirom zapadnjak leže, s nemirom ustaje. S nemirom večera, s nemirom ruča. S nemirom se pobratimio pa govori: nemir je progres, nemir je kultura, nemir je evolucija, nemir je život. Izmirio se s nemirom Zapad, i poturio je svoju grbinu da ga nemir šiba svojim bičem iznutra i spolja, po duši i po telu, a on da govori: hvala, tako i treba, to vodi miru, to vodi sreći čovečanstva! Izmirio se Zapad s nemirom i kukavički laska nemiru samo da bi pod njegovim naukama produžio za koji mesec ili za koju godinu egzistenciju.

A Balkan? Pravoslavni narodi uopšte, koji su između Istoka i Zapada, a Balkan naročito, mora se uzdići iznad lažnog mira Istoka i jezivog nemira Zapada;

iznad istočne filosofije koja misli da je rešila sva pitanja, i

iznad zapadne nauke koja sama priznaje da je sve stavila pod pitanje i da nije rešila ništa.

Balkan mora biti ispunjen mirom koji prevazilazi razum ljudski, mirom koji je Hristos dao svojim apostolima govoreći:

„Mir svoj dajem vam„; mirom koji znači radost i ljubav i život. Rečju, mirom koji je u Bogu i od Boga.

Pet stotina godina grcao je pravoslavni Balkan u ropstvu i nije očajavao. Kad je u slobodi obrisao zamagljene oči od suza i pogledao po Istoku i po Zapadu, video je očajanje na obe strane: na Istoku očajan mir a na Zapadu očajan nemir. Zdrav čovek našao se između dva bolesnika.

Da li će se Balkan zaraziti od jednog ili od drugog očajnika, ili će ustati da doda lekove i posluži obojici na njihovoj bolesničkoj postelji, to je zagonetka pred njim, to je njegov sfinks.

A mi se molimo Hristu Bogu za Balkan, da se uzdigne iznad očajnog mira Istoka i očajnog nemira Zapada; iznad demonijačne filosofije Istoka i demonijačne nauke Zapada. Sada i od sada i na vek veka da bude – iznad Istoka i Zapada. Amin.

.

Rasuđivanje sedmo

MUČENJE ZA DUŠU I MUČENJE ZA TELO

.

Istok se muči za dušu, Zapad se muči za telo.

Istok ne veruje u zemaljski raj.

Zapad ne veruje u nebeski raj.

Post je za istočnjaka prvi uslov spasenja. Za zapadnjaka je post ludo odricanje ponuđenih zadovoljstava.

Nekad je Zapad držao post i ostala plotska uzdržanja radi spasenja duše. No mi govorimo o sadašnjem Zapadu, o duhovno jehtičavom, koji se boji posta da mu telo ne bi omršalo. U ostalom kad su i Crkve na Zapadu odbacile svaki post, zar će se očekivati od svetovnjaka da razumeju značaj posta i da drže post?

Svi tvrde ono što je svima jasno, a to je, da se zapadni narodi vraćaju paganizmu. No malo ko razlikuje paganizam od paganizma. Ne vraćaju se zapadni narodi paganizmu istočnom nego paganizmu zapadnom. Jer istočni paganizam skopčan je sa teškom askezom, sa postom i telesnim mučenjima razne vrste.

Kad bi se evropski narodi vraćali paganizmu istočnom, oni bi postili i mučili sebe onako kako muče sebe narodi u Indiji, u Tibetu i u Kitiju. Ali oni se ne vraćaju tome asketskom paganizmu istočnom nego se vraćaju raskalašnom paganizmu zapadnom, t.j. paganizmu svojih nekrštenih predaka evropskih.

Paganizam zapadni je bio krvav, surov i raskalašan od početka do kraja. Takav je bio među Jelinima, još žešći kod Rimljana, i još žešći kod starih Germana i Franaka. Zar su mogli znati za post stari Jelini kad je pred njihovim očima stalno lebdeo olimpijski razvrat njihovih bogova? I zar je moglo biti reči o nekom uzdržanju kod krvoločnih rimskih careva, koji su pored svoje trpezarije imali bljuvaonice, da bi mogli izbljuvati jedan ručak pa ponovo ručati? Ili kod rimskih bogatuna, koji su pravili ručkove od slavujskih jezika? Kakav post i kakvo uzdržanje se moglo i zamisliti kod franačkih i tevtonskih naroda, koji su jeli sirovo meso nagnječeno pod sedlom jahača?

Otpad Zapada od Hrista znači povraćaj Zapada paganizmu, no ne paganizmu indijskom, sažaljivom i rezignirnom, nego paganizmu svome, zapadnome, krvoločnom i razvratnom, bez duha i bez savesti. Što se sve na delu i u praksi na naše oči pokazuje.

Islam je nesumnjivo duhovniji od paganiziranog Zapada. Jer zna za post i molitvu, i za Boga i za dušu. Zaista je duhovniji od one intelektualne gange koja se smeje postu i molitvi a odriče Boga i dušu i muči se samo za raj zemaljski.

Ali su Islam i paganizirani Zapad u jednome srodni: u shvatanju budućega raja. Istina, muslimani zamišljaju raj na nebu a ne na zemlji, dok pagani zapadni zamišljaju raj na zemlji a ne na nebu. Zaista, ta dva raja, može se reći topografski su veoma udaljeni jedan od drugog, ali su u suštini istovetni. Jer i muslimani i zapadnjaci zamišljaju raj kao punoću telesnog života i puno zadovoljenje svih telesnih strasti. Da bi takav raj zadobili muslimani se muče postom i molitvom, i klanjanjem, a zapadnjaci tobožnjim naučnim istraživanjima i društvenim prevratima.

Na suprot jednim i drugim Indija i Tibet muče se, i to strašno muče, ni za raj zemaljski ni za raj nebeski, nego za uništenje života, za prestanak reinkarnacije, za nesvest i neosetljivost, za nirvanu. Jer je za njih život Maja, obmana, i Samsara, vrtlog, u kome se nalaze i ljudi i bogovi. Za njih ne postoji ni raj nebeski niti, još manje, raj zemaljski. Čak ni bogovi njihovi nisu u Raju, nego u nesreći postojanja, u obmani ličnog življenja, u vrtlogu Samsare. I koliko ljudi očekuju spasenje od bogova, isto toliko bogovi očekuju spasenje od ljudi.

Zbog toga je Gautama Buda imao smelosti da kaže: „Ja sam došao da spasem ljude i bogove!“

Zaista, lažan je pojam o Bogu i o čoveku tamo gde se takav jezik mogao čuti. No nije manje lažan jezik na Zapadu gde se govori: „Uživaj! Endžoj jurself!“ („Uživaj! Zadovolji samoga sebe!“ – govore Englezi). To ne samo da nije jezik hrišćanskih naroda, nego to nije jezik ni boljih i otmenijih filosofa jelinskih. Ni Sokrat, ni Platon, ni Aristotel nisu se usudili tako govoriti. Nego je tako progovorio onaj koji predstavlja kukolj i bolest jelinske filosofije – Epikur. On se usudio reći groznu reč:

„Grabi dan! To jest, uživaj danas, jer sutra možeš biti mrtav za večnost. Grabi svaki novi dan i sisaj ga do krvi.“ To je paganizam zapadni kome se nekadanja hrišćanska Evropa sada privolela.

Šta da kažemo na pogledu mučenja istočnog i zapadnog čovečanstva, na ogromnoj panorami mučenja radi nestvarnog i neostvarljivog cilja?

Nestvaran je i neostvarljiv cilj, kome teži i radi koga se muči islamski svet Istoka. Jer na nebu ne postoji telesni i strastni raj.

Neostvaren je i neostvarljiv cilj, kome je hiljadama godina težio i za koga se mučio svet Velike Azije, Srednje i Krajnje. Jer postoji Bog, jedan i jedini, koji je stvorio sve duše i koji ih sve čeka u krilo svoje. Samouništenje je zločin i Nirvana je laž.

Neostvaren je i neostvarljiv cilj naučnog i bezbožnog Zapada. Raj na zemlji jeste raj bez proroka; takav raj nije ni obećan ni prorečen, niti je bio niti će biti. Tamo je raj gde je ljubav. A ljubav je tamo gde je Roditelj. Prema tome raj nije na zemlji nego na nebu, nije čulan nego duhovan, niti je haremski nego angelski.

Jasno je iz svega ovoga, da pravoslavni narodi ne mogu stajati između Istoka i Zapada nego – iznad. Naročito pravoslavni Balkan, koji je plakao u ropstvu pola hiljade godina, više nego ma koji drugi hrišćanski narod u svetu. Balkan mora biti vidovit i razlikovati dan od noći i pšenicu od kukolja.

Ne sme se Balkan kolebati između Istoka i Zapada, t.j. između islamskog nebesnog ali čuvstvenog raja i materijalističkog zemaljskog raja zapadnih naroda.

Balkan nije ni Istok ni Zapad, niti je između Istoka i Zapada. Nego je Balkan iznad Istoka i Zapada. Jer Balkan vidovito vidi i proviđa, da je mučenje istočnjaka mučenje za smrt i da je mučenje zapadnjaka mučenje za smrt. Tamo da se pomoću askeze pređe u Nirvanu, ovde da se pomoću uživanja umre za navek ili pak da se po smrti siđe u podzemne podrume Valhale, gde se produžuje telesno orgijanje početo na zemlji.

Balkan mora stajati između svih nečistih rajeva Istoka i Zapada; i mora znati za prečisti raj Hristov, koji nije ni orgijanje niti očajanje. Samo tako hrišćanska Srbija može imati apostolski zadatak, da privoli Istok krštenju a Zapad pokajanju.

Da bi tako sav rod ljudski bio blagosloven kao jedno stado jednog pastira, na vek veka. Amin.

.

Rasuđivanje osmo

BORBA ZA VIDLJIVO I ZA NEVIDLJIVO PROKLETSTVO

.

Zapad se bori za vidljivo, Istok se bori za nevidljivo.

Veliko je pitanje šta je vidljivo a šta nevidljivo. Da li je vidljivo ono što vidi telesno oko čovečje ili ono što vidi duh čovečji? Da li je vidljivo ono što čovek i vo podjednako vide svojim očnim rožnjačama i zenicama, ili ono što isključivo samo čovek može da vidi nekim unutarnjim organom vida?

Moderni Zapad gleda telesnim organom vida. I šta vidi? Vidi samo pokožicu stvari: vidi odeću nečega što se krije ispod odeće; vidi kuću puža, no ne vidi puža unutra u kući.

Nikada Istok nije verovao telesnom oku. To mu se mora upisati u zaslugu. Time je on uzdigao dostojanstvo čoveka iznad vola. Na tome i počiva sva njegova istančana duhovna filosofija. Što oko ne vide i uho ne ču i što i um čoveku ne dođe – to je stvarnost bića. Svaki istočnjak saglasio bi se sa ovim iskustvom apostola Pavla. Ali malo koji učeni zapadnjak. Jer učeni zapadnjak je postrojio svu kulu nauke na pesku, to jest na telesnom viđenju i čuvenju i mirisu i doticaju i ukusu. Na tome počiva sva vavilonska kula zapadnog čovečanstva.

Zapad se bori za zemlju, za zemaljsko blago nad zemljom i pod zemljom. I onoga ko mu pridobije zemlju, ili zemaljsko blago nad zemljom ili pod zemljom proglašuje velikim čovekom.

Istok je veličao svece i mudrace, Zapad pronalazače i osvajače. Mnogobožni Istok je pripisivao svu veličinu svojih svetaca i mudraca njima samima, a malo ili nimalo bogovima. Zbog toga je svoje svece i mudrace proglašavao za bogove, pravio im hramove i prinosio žrtve. To čini do današnjeg dana.

I Zapad je pripisivao sve svojim pronalazačima i osvajačima, Bogu ništa. No niti je svoje velikane uzdizao u red božanstva niti im je podizao žrtvenike. Podigao im je spomenike od kamena ili metala – i to je sve. Ali pred spomenicima niti se ko klanjao ni molitve uzdizao ni sveće palio ni žrtve prinosio… Ti su spomenici kao spomenici mrtvima na groblju. Koliko da živi ne zaborave mrtve, a ne kao na Istoku, da mrtvi ne zaborave žive. Razjedan sumnjom u jednoga Boga Zapad je još manje mogao proglašavati ljude bogovima. Ovo je, međutim, za Istok i prosto i lako. I svest i savest istočnjaka lako se miri s tim, da ljudi postaju bogovi a bogovi ljudi.

Za Istok nema mrtvih, za Zapad nema živih. Na Istoku se telo smatra maskom i oruđem duha. Kada duh odbaci telo, on i nadalje postoji i živi, bilo bez ikakva tela bilo u novom telu. Duhovi predaka žive u blizini svojih potomaka. Zato se njima podižu žrtvenici. Sva Indija i Tibet i Kitaj i Japan sa mnogim ostrvima okićeni su takvim žrtvenicima posvećenim duhovima. Ti duhovi uzimaju učešća u životu telesnih ljudi, svojih srodnika, a osim njih postoje bezbrojni drugi duhovi, koji su od uvek bestelesni. To su duhovi gora i voda, planina i dolina, pećina i stena, vetrova i bura, pustinja i drumova, meseca i zvezda. Jednom rečju, za istočnjaka sva je vasiona ispunjena bestelesnim duhovima, i ona je prema duhovima u telu, t.j. u ljudima i životinjama, kao okean prema jednom malenom ostrvu.

No sav taj ogromni svet duhova, u koga veruju svi mnogobožački narodi Azije i Afrike, nema svoga centra. Nema jednoga Boga, koji bi se mogao osloviti rečima Svetoga Pisma: „Bože duhov i vsjakija ploti„. Nego su svi duhovi nevezani, nesrodni, samovlasni i nespokojni. Nema nikoga ko deli na desno i na levo, nego je sve pomešano iz i zbog toga neblagosloveno. Rečju, nema Hrista, Razdelitelja i Prosvetitelja.

Ali kakav je da je onaj duhovni svet, istočnjak se priprema žurno i bori da postane član toga sveta. Jer ovaj vidljivi svet za njega je samo jedna postaja vasionskih kola života. Glavno je – svet nevidljivi. Zato istočnjak i ne mari za ovaj život niti se bori za ovaj vidljivi svet, koji brzo isparava kao lokva vode pod žarkim istočnim suncem.

Zapad je prestao da proizvodi svece i mudrace. To datira od onda od kad su mu pape prestali biti sveci i mudraci i postali političari i veštaci.

Pre te kobi Zapad je bio pravoslavni i živeo je Hristom i borio se za Carstvo nebesno. Ali posle te kobi Zapad je hteo da otpadne od pape, pa je otpao od Hrista. Tada je vid zapadnjaka za duhovni svet prevučen belilom, i mesto borbe za Carstvo nebesko zapadno čovečanstvo počelo se bestidno boriti za carstvo zemaljsko.

To je nova i najnovija istorija Evrope. Ona stoji pod ovim znacima: pokoriti i iskoristiti. Tako zapadnjaci i govore i tvore. Pokoriti prirodu i iskoristiti prirodu, naravno, ne kao Božju tvorevinu i s Božjim blagoslovom, nego pokoriti je kao ničiju svojinu, kao neprijatelja svu je iscediti u pehar trenutne naslade.

Ali na što sve to? Zar zapadnjak pomišlja da će umreti, pa pokorio ne pokorio? Tako se u čudu pita istočnjak.

Ne, ne, zapadnjak nikada ne pomišlja na smrt dok ne dobije temperaturu od 40 stepeni. On nema kad da misli na smrt. On nema kad da misli ni na život. On ne misli ni na život ni na smrt nego samo na pokorenje i iskorišćenje; i to na pokorenje i iskorišćenje zemlje i vazduha, ognja i vode, bilja i životinja, braće i srodnika, suseda i susednih naroda i država. On je našao svoje naučno i kulturno geslo: pokoriti i iskoristiti, i zahuktalo juri za tim geslom. On ne vidi duhovni svet oko sebe, pa ne videći ne veruje. Samo ga spiritizam ponekad uplaši. Crkva ga ne plaši; papa još manje. Ali taj crni spiritizam, ta crna magija ugoni mu hladan vetar u kosti. „Ima nešto! Mora da ima nešto“! – šapće; tako šapće kao sa nekim stidom, ili sa nekom površnom grižom savesti. Ipak to ga ne zadržava na zahuktalom putu, niti utišava njegovo geslo: pokoriti i iskoristiti. Na taj kobni put naveli su ga njegovi ,,velikani“, pronalazači i osvajači.

Pravoslavni narodi moraju stajati iznad oba prokletstva, kako istočnog tako i zapadnog. Ne smeju se otimati ni o onakav duhovni svet kao na Istoku niti o materijalni svet kao na Zapadu. Božje je nebo i Božja zemlja. Postoji duhovni svet, čak brojniji nego što Istok zna, ali taj duhovni svet nije samovoljan, samovoljan i haotičan, nego je pod vlašću Hrista Boga, koji reče: „Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.“

Ne može se od Boga oteti ni nebo ni zemlja. To je osobito jasno pravoslavnim Balkancima, koji posvednevno govore i posvedočavaju da je – oteto prokleto.

Ni u ovom pogledu dakle ne može Balkan stajati između Istoka i Zapada, nego iznad jednog i drugog, da svetli i jednom i drugom. Iznad Istoka i Zapada.

. . .