Živeti život na sunčanoj strani…

Aleksandar Georgijević

***

Prijatan noćni let od Beograda do Kaira je, kako je bilo i očekivano, prošao mirno. Iskreno sam se nadao lepotama Egipta i očekivao sam sliku koju sam stekao o ovoj zemlji, pre mnogo godina još, čitajući Agatu Kristi i „Ubistvo na Nilu“, kao i razne druge romane. Nakon toga, mnogo toga sam čitao o ovoj zemlji, naročito o vremenu starog Egipta, o vremenu faraona, nekih vladara izgubljenih u vremenu i nekih bajkovitih priča rasejanih po kuloarima vremena. S obzirom da je let bio noćni, lako sam mogao da primetim da smo nakon preleta Grčke, sa nešto svetla koje se videlo na zemlji, leteli iznad mora, gde naravno nije bilo ni tračka svetla, da bi smo se najzad našli ponovo iznad kopna. Pojavilo se poneko svetlo, tu i tamo, a zatim, mnoštvo gusto postavljenih svetala, poput sijalica na bogato okićenoj jelki. Pomislih „ah, konačno Kairo“ međutim, ispostavilo se da je čitava delta Nila vrlo gusto naseljena i da praktično nema granice od koje se može reći da počinje Kairo, te je nadletanje ovog dela prilično potrajalo, dok se najzad nismo prizemljili.

Na aerodromu, iznad ulaza u deo koji je obeležen kao carinski prostor, video sam tablu, jasno postavljenu, na kojoj je na nekoliko jezika bilo lepo objašnjeno da se pokušaj unošenja narkotika u ovu zemlju kažnjava vešanjem. Rekoh, ok, drago mi je da se ne bavim takvim stvarima, te nastavih dalje, ali sa povećanom pažnjom za svoj bagaž. Pomislih, ne bi bilo lepo da mi neko ubaci „nešto“ u kofer, s obzirom da sam planirao da malo vidim piramide i plaže, a da nisam planirao da visim… Drugim rečima, ako vas uhvate sa kakvim omamljujućim sredstvom, nema vas više i „game over“. Dobrodošli u Egipat.

Sve nas, sada već obamrle od straha priprećenim vešanjem, vodiči su uputili ka autobusu, kojim smo nastavili put, narednih nekoliko stotina kilometara kroz pustinju, do Hurgade, gde nas je čekao hotel, koji je prema brošuri koja je prethodno predstavljena, delovao kao oaza mira i razonode. Motivisani smeštajem koji bi trebalo da nas očekuje, krenusmo autobusom kroz pustinju. Da li sam zaboravio da pomenem pratnju vojske? Ah da, kada se vozite organizovano kroz ovu zemlju, obavezno se morate kretati u sastavu konvoja pod vojnom pratnjom, s obzirom da ima meštana koji su vrlo miroljubivi i žele da budu vaši prijatelji, posebno su zainteresovani da vas upute u lepote svojih religijskih ubeđenja.

Egipćani su, inače, vrlo štedljiv narod, te nemojte da vas začudi što niko ne pali farove noću. Nedostatak upaljenih farova nije uticao demotivišuće na vozača našeg autobusa, naprotiv, činilo se da prosto leti iznad puta. U par navrata se vrlo precizno mimoišao sa „drumskim krstaricama“ koje su takođe bez farova dolazile iz suprotnog smera. Put je proticao u tami i osluškivanju urlanja motora autobusa. Prošli smo nekoliko rafinerija i naftnih bušotina na našem putu kroz pustinju. Ova postrojenja su bila izuzetno dobro osvetljena, što je u toj pustinjskoj okolini izgledalo potpuno nadrealno. Inače, čitav krajolik kroz koji nas je put vodio, bio je potpuno ravan i nalik površini Meseca, kakvu znamo sa fotografija. Iako smo uglavnom putovali noću, sve se moglo lepo videti, zbog beline peska, osvetljenog mesečinom. Neću zaboraviti boju neba iznad Saharske pustinje te rane zore, a koja se menjala od purpurne do tirkizno plavičaste. Nakon nekoliko obavljanja fizioloških funkcija po komandi „sad“, ali i puno kilometara, stigli smo u dobro čuvanu Hurgadu.

Hurgada bi ostala malo i nimalo primećeno mesto na obali Crvenog mora, da nije bilo čuvenog Žaka Kustoa koji je uvideo da je morska fauna ovde retko lepa i raznolika. Nakon toga, ovaj nesimpatični gradić na obali mora je prosperirao i sada se prostire na oko dvadesetak kilometara dužine i par stotina metara širine. Lepota Hurgade je što vas već na prvi pogled stimuliše da ostanete u svom hotelu i da ga ne napuštate, te vam time štedi mnoga potencijalno vrlo neprijatna iskustva poput cenjkanja sa lokalnim trgovcima čak i za najmanju sitnicu. To cenjkanje sa lokalnim trgovcima možda vam je izgledalo simpatično na početku čuvenog filma „Kazablanka“, ali uživo, to je neprocenjivo iskustvo… Zamislite osobu koja vam prilazi, unosi vam se u lice, pritom vas hvatajući za ruku, a koja pritom nije ni pošteno pokisnula, a komoli se okupala prethodnih nekoliko meseci. Tu shvatate da ja zasigurno stomatološka usluga u Egiptu basnoslovno skupa, te da je verovatno mogu priuštiti samo poneki srećnici. Ukoliko slučajno kraj sebe u šetnji ovim mestom imate damu, a da je ista obučena po normama zapadnog sveta, bićete potpuno zanemareni, dok će ona, kako god izgledala, biti predmet svake pažnje i otvorenog zveranja kompletne lokalne muške populacije, s obzirom da je lokalna ženska populacija sigurna i zaključana po kućama. Ukoliko vam se desi da ožednite, što je ovde čest slučaj, s obzirom da se ipak nalazite u Africi koja je poznata po blagoj klimi, neće vam biti nimalo lako da popijete piće u prvom kafiću. Naime, prvog kafića nema. Postoje kafane za lokalce, koje ne služe ništa što bi nama bilo lepo, zato što lokalci imaju drugačiji ukus od našeg. Pored ovih kafana postoje hoteli ali to nisu baš zanimljiva mesta da se nešto popije… Samim tim, osuđeni ste na lepo snabdeveni „mini-bar“ u vašoj sobi. Naravno, dešavalo se da poneka dama iz grupe, naprasno zavoli lokalni način življenja i u duhu najvećeg altruiste ponudi svoje atribute gladnim očima lokalnih muškaraca. Imao sam prilike to da vidim, ali sam se setio mudrih reči jednog prijatelja: „Ona ima sreće u ljubavi, svaki joj se sviđa“. Bar da je to bio usamljeni primer, međutim, to je bila opšta zabava.

Kod hrane bar nije bilo greške, za šta god da se uhvatite, sve je imalo isti ukus, te nije bilo mogućnosti da pogrešite.

Svetla tačka Hurgade, moglo bi se reći, je ranije pomenuta morska fauna. Posebno organizovanim konvojem, poveli su nas na jednodnevni izlet u jednu od obližnjih uvala. Podelili su nam amatersku ronilačku opremu, s tim da je postojala opcija najma profesionalne opreme za ozbiljne, licencirane, ronioce. Uputili su nas u osnove ronjenja i prepustili uživanju. Ovo iskustvo plivanja kraj jata riba, svih mogućih i neverovatnih boja, je zaista vanredno lepo iskustvo i za svaku je preporuku.

Već je bilo jutro. Nesnosna vrućina je topila sve na zemlji, uključujući i autobus u kome sam se nalazio, uprkos klima uređaju koji je sa mukom i uz kašljucanje pokušavao da snizi temperaturu u vozilu. Plan za taj dan je predviđao obilazak Memnonovih kolosa, obilazak hrama u Karnaku kraj Luksora i Dolinu Kraljeva. S obzirom na obiman program, poranili smo i krenuli na put.

Dolazak do Memnonovih kolosa, dve statue faraona Amenotepa III, visine četvorospratne zgrade i težine po oko sedam stotina tona, nalaze se u blizini Tebe. Ove statue napravljene su iz kamena koji je iskopan u blizini današnjeg Kaira, blizu sedam stotina kilometara nizvodno niz Nil. S obzirom na njihovu težinu, bilo bi nemoguće da su transportovane rekom, a kako su transportovane, ostaje pitanje. Kolosi su stvoreni da bi čuvali ulaz u posmrtni hram Amenotepa III, a to je hram koji je bio najveći u Egiptu u svoje vreme. Jedan od kurioziteta u vezi kolosa su izvesni zviždeći zvuci koji se ponekada mogu čuti, a koji su nastali verovatno usled nekog oštećenja koje je vremenom nastalo, ali postoji i teorija po kojoj je u pitanju ljudska tvorevina.

Hram u Karnaku, kraj Luksora, bio je u vreme svoje slave, jedno od najsvetijih mesta starog Egipta. Danas, to je najveće sveto mesto ostalo iz antičke ere. Mnogi faraoni doprineli su u svom vremenu, veličini i slavi ovog mesta. Naravno, gradnja je započeta i najviše je stvoreno u vreme Ramzesa II, velikog kralja, koga i danas, stručnjaci, smatraju za verovatno najuticajnijeg kralja starog Egipta. Veličina i bogatstvo gradnje, očigledna monumentalnost i monolitnost nekih delova, mogu se opisati kao veličanstveni i neponovljivi. Već kod ulaza, tzv. „Avenije sfingi“, posetioci zastaju i sa nevericom posmatraju nešto što je građeno pre više od tri hiljade godina sa takvom preciznošću kakva bi se i sa današnjom tehnikom teško mogla postići. Bez daha se ostaje, kao i bez reči, nešto dalje, kada se dođe do glavne ceremonijalne dvorane, koju ispunjavaju 134 stuba, zaista monumentalnih dimenzija. Stubovi su većinom, visine deset metara, a dvanest stubova je visine dvadeset i jedan metar. Na vrhove ovih stubova postavljeni su blokovi težine preko sedamdeset tona svaki, a kako su podizani na tu visinu, naravno, ostaje misterija do danas.

Veličina ove nekadašnje dvorane impresionira, kažu da bi cela katedrala Notr Dam iz Pariza mogla da stane u ovu dvoranu. Svi stubovi su fantastično precizno postavljeni, tako da posmatrani iz raznih uglova uvek stoje u savršenom redu, bez odstupanja. Zanimljivo je da je čitav ovaj hram, izgrađen bez cementa i maltera, te da su svi ovi stubovi slobodnostojeći. Svi stubovi, kao i zidovi, oslikani su mnoštvom hijeroglifa i svaki crtež, natpis, priča svoju priču. Preciznost i vrsna lepota ovih crteža i natpisa koji su očigledno izdržali zub vremena, nemaju premca u istoriji. Druge prostorije hrama, u kojima su živeli i koje su koristili sveštenici, kojih je u svoje vreme ovde bilo po nekoliko hiljada ne zaostaju po lepoti i veličini za glavnim ceremonijalnim delom. U mnogim prostorijama postoji čitav sistem posebno izgrađenih kanala i duplih pregrada, koji je imao za cilj poboljšanje cirkulacije hladnog vazduha, kako bi se omogućio veći stepen komfora ljudima koji su boravili u tim prostorijama. Svrha ovog hrama je bila priprema mladog prestolonaslednika za preuzimanje vlasti. Ovde su se stvarali kraljevi. U pozadini prostorija koje su koristili mladi prestolonaslednici, nalazi se veliko dvorište u kome je smešten specijalno izgrađen veliki bazen, poput manjeg jezera, koji je bio namenjen ritualnom kupanju. U ovom hramu nalazi se i jedna od najvećih monolitnih statua na svetu, težine oko hiljadu tona.

Već ispunjen utiscima koje sam poneo iz Karnaka, razmišljao sam tokom daljeg puta, o načinu života tih ljudi koji su imali tako snažnu veru u misiju koju obavljaju, da su čitave svoje živote posvetili tom cilju, a to je edukacija i duhovna priprema novog vladara njihove zemlje. Pokušavao sam da razumem kontekst i da proniknem u duše tih ljudi, ne bih li mogao, makar malo da razumem, istinski, moć njihovih uverenja i sistem vrednosti.

U tom razmišljanju, stigli smo do Doline Kraljeva. To je mesto, koje se nalazi stotinama kilometara južno od Kaira i piramida, u potpunoj zabiti, blizu ničega, u planinama koje izgledaju potpuno golo, negostoprimljivo, kao uostalom i dobar deo Egipta. Modernim ljudima, pa čak i ekspertima za pitanja starog Egipta, još uvek predstavlja enigmu, zašto su se svi kraljevi, ali i poneko od viđenijih ljudi, sahranjivali upravo na ovom mestu, veoma daleko od očiju javnosti i bilo kakvog naselja. Sve grobnice, iako monumentalne, veoma su dobro sakrivane, tako da je i sa današnjom tehnologijom teško otkriti ih. Sve grobnice se nalaze duboko ispod površine zemlje. Do nekolicine, koja je do sada otkrivena, moguće je doći posebnim tunelima. Preostale grobnice, a ima ih kako se pretpostavlja, više desetina, još uvek nisu otkrivene. Ne zna se gde se tačno nalaze, iako se pretpostavlja da su u blizini. Sam ulazak u svaku od grobnica predstavlja posebno čudno i neobično iskustvo, jezivo i zanimljivo na izvestan način.

Svaka grobnica, očigledno je pripremana za vreme života faraona, kako bi bila spremna za njegov zagrobni život. Nivo detalja u izradi, precizna geometrija, tačnost prikaza, lepota crteža, veličina, kao i svojevrsna grandioznost, za nas, moderne ljude, ostaju potpuna misterija. Sa naše tačke gledišta, toliko se truditi, kopati, bušiti stene u ono vreme, zatim graditi grobnicu, oslikavati je scenama iz života datog faraona, prikazivati čitav proces faraonovog puta na onaj svet, prikazati scene iz zagrobnog života, a potom sve to veoma dobro zakopati, sakriti i zaboraviti, potpuno je neverovatno. Izlazak na površinu zemlje, nakon nekog vremena boravka u ovim grobnicama, je iskustvo uporedivo sa svojevrsnim oslobađanjem.

Tu u Dolini Kraljeva, doživeo sam najvišu temperaturu u svom dosadašnjem životu, čitavih plus pedeset i pet stepeni, a bio je tek početak maja meseca.

Nekoliko dana smo se „odmarali“ u Hurgadi, koliko je to bilo moguće, da bi smo se konačno zaputili nazad ka Kairu. Kairo je nepregledno veliki grad, sa između osamnest i dvadeset i jedan milion stanovnika, kako se pretpostavlja. Tačan broj stanovnika nikada nije utvrđen, a kako stoje stvari, nikada neće ni biti. Ovo je grad kontrasta, pa je tako potpuno normalno na ulici videti lepo obučenog čoveka kako se vozi u najnovijem modelu Mercedesa i kraj njega čoveka u ritama kako se vozi na magarcu (stari model). Bio sam ubeđen, kao i moji prijatelji sa kojima sam putovao, da kod nas divlja gradnja nema premca i da kod nas vlada potpuna anarhija u svetu gradnje, ali prevarili smo se… Naime, u Kairu, potpuno se spontano nadziđuje sve, počev od grobnica, pa do najvećih solitera. Bukvalno. Čuven je „grad mrtvih“, tačnije, staro groblje, na koje dolaze beskućnici, podižu po četiri zida iznad grobnica i tu žive. Struju kradu sa obližnjih bandera, a krovove nemaju, zato što kiša veoma retko pada. Ne znam, niti su nam rekli, kako vrše nuždu. Lična higijena ne postoji. Slično, soliteri se nadziđuju tako što se pojavi neka porodica, koja sa materijalom do koga je došla nasumično, počinje nadogradnju. Kada oni završe, pojavljuje se vrlo brzo, nova porodica, koja nastavlja nadogradnju, sa nekim drugim materijalom, naravno, opet bez ikakvog projekta. Tako se taj proces nastavlja dok se sve ne sruši. Tada se tek pojavljuju predstavnici države, koji pokupe poginule, počiste sve, a zatim se proces ponavlja opet i opet. Da ne pominjem da se klima uređaji montiraju na neka potpuno nemoguća mesta, naravno, bez ikakve odgovornosti za bilo čiju bezbednost.

Saobraćaj u Kairu, kao i u celom Egiptu je iskustvo koje ne smete propustiti, a uporedivo je sa vožnjom na toboganu (tzv. rolerkosteru). Semafori postoje, kao i ostala signalizacija, ali tu su za ukras. Niko apsolutno ne poštuje nikakva pravila u vožnji, a svi voze potpuno nasumično. Da bi se dobio nekakav utisak nekog reda, pomaže jedino činjenica da se bar malo poštuje smer kretanja. Sav ostali saobraćaj se odvija isključivo po pravilu jačeg ili bezobraznijeg (ako vam zvuči poznato, zapitajte se, gde živimo). Kao i kod nas, vozači u Egiptu imaju lep običaj da često i puno koriste sirenu. Sirena je sredstvo izražavanja i postala je svojevrsni simbol muževnosti. Bar je to tako kod nas, u Egiptu i još nekim sličnim zemljama. Na drugoj strani spektra, a moglo bi se reći i na drugoj strani svemira, nalaze se zapadnoevropske zemlje, gde je korišćenje sirene skoro potpuno zanemareno, tako da bi „obični“ građanin, vatreni navijač svog fudbalskog kluba, poštovalac lika i dela „Cece“ i „patriota“, mogao pomisliti da tamo voze „feminizirani muškarci“.

Nacionalni muzej u Kairu pruža odličan uvid u istoriju ove zemlje, naročito u vreme starog Egipta i poseduje najveću na svetu zbirku iz ovog perioda. Imao sam priliku da obiđem i drugu po veličini zbirku sa istom tematikom, koja se nalazi u Torinu, u Italiji i moram primetiti da je Kairska kolekcija neuporedivo bogatija, što je uprkos vekovnim pljačkama od strane Engleske i Francuske, ali i ostalih zemalja, ipak logično.

Jedno popodne, prijatelji i ja, boravili smo na bazenu koji se nalazio na krovu našeg hotela, blizu centra Kaira. Kako je hotel veoma visok, mogli smo da uživamo u sjajnom pogledu na grad, žućkaste oblake prašine koji plove iznad zgrada, na tamnu vodu Nila koji teče kraj centra grada i u daljini, obrise veličanstvenih ogromnih piramida. Sledećeg dana smo rano pre podne pošli u obilazak piramida. Piramide su definitivno, uprkos svim lepotama koje smo do tada u Egiptu videli, ostavile najsnažniji utisak na nas, složili smo se. Sama veličina piramida, sve tri na platou u Gizi (Keopsova, Kefrenova i Mikerinova), naročito Keopsove, ostavlja bez komentara skoro svakog. Poređenja radi, zgrada „Beograđanke“, najviše zgrade u Beogradu, bez antena je osamdeset i osam  metara, dok je sadašnja visina Keopsove piramide sto trideset i šest metara, dok je u vreme kada je građena, pre skoro četiri hiljade godina, bila oko desetak metara viša. Sve tri piramide, originalno su bile prekrivene poliranim krečnjačkim kamenom, sa vrhovima (dvadesetak metara) od zlata. Kameni blokovi koji su korišćeni u gradnji, a svaki je u proseku težak više od dve tone, rezani su i finalno obrađivani u kamenolomu koji se nalazio na više od hiljadu kilometara uzvodno. U tom kamenolomu su blokovi obrađivani prema projektu, numerisani su i odatle slati na gradilište. Ova piramida je izgrađena od, prema procenama, oko 2,3 miliona kamenih blokova.

S obzirom da je prema saznanjima moderne nauke, Keopsova piramida izgrađena za oko četiri godine, jednostavnom računicom dolazi se do zaključka da je bilo neophodno svaki kameni blok, pomenute veličine, postavljati na svoje mesto, na svaka dva minuta. S obzirom da je svaki blok rezan za tačno određeno mesto u piramidi, time je veća impresivnost efikasnosti tadašnjih graditelja. Samo prvi temeljni red kamenih blokova u svakoj piramidi je postavljen blago okrenut ka središtu piramide, svojom gornjom stranom, tako da bi svakim novim zemljotresom, piramide tokom vremena postajale još čvršće i bolje „složene“. Naravno, nije korišćen cement i malter, a ipak, preciznost sa kojom su složeni blokovi je takva da prostora između blokova nema. Ulazak u Kefrenovu piramidu je svojevrsno iskustvo. Ulazak, s obzirom da u originalnoj gradnji nije predviđen, je sada improvizovan i spuštanje u središte piramide se obavlja vrlo strmim, dugim i uskim tunelom. Zagušljivost kakvu do tada nisam iskusio, neću zaboraviti. Dole, dosta metara ispod površine zemlje, prostorije su velike, oslikane i natrpane turistima. Teško se diše. Veoma je toplo. Mnogima je pozlilo.

U Keopsovu piramidu, može se lakše ući, ali s obzirom da je broj posetilaca ograničen za svaki dan, potrebno je poraniti. Obližnja Sfinga, izgleda, takođe, veoma impresivno. Njena funkcija, kao uostalom i funkcija piramida je i danas predmet polemike u stručnim krugovima. Mnoge su teorije razvijene tokom vekova o piramidama, pokušavano je pronalaženje raznih logičkih povezanosti njihovog položaja i eventualne funkcije sa izvesnim konstelacijama zvezda. Preračunavane su putanje Zemlje u odnosu na zvezde, kroz vekove, kako bi se došlo do podataka, a koji su više puta u literaturi obrazlagani, o usmerenosti piramida ka određenim zvezdama (sazvežđe Oriona). Izvesno je da su sve tri izgrađene da se u delić stepena poklapaju sa orijentacijom ka stranama sveta. Sve to doprinosi i današnjoj misterioznosti ovih građevina, šta više, postoje i organizacije koje svoje početke vezuju upravo za esnafe graditelja piramida. Bitno je napomenuti da su piramide građene uz pomoć više desetina hiljada plaćenih radnika, a ne robova kako se ranije mislilo. Ti radnici su sa ponosom obavljali svoj majstorski posao, što je dokazano ispitivanjem njihovih grobnica, koje se nalaze u blizini piramida.

Poslednjeg dana boravka u Egiptu, pošli smo u obilazak najvećeg bazara na svetu, čuvenog Han Halilija. Pravi lavirint minijaturnih ulica, potpuno ludo građenih, sa mnoštvom prodavnica i još većim brojem trgovaca nudi potencijalnim kupcima i putnicima, skoro sve. Počev od standardno neverovatne ponude zlatnog nakita, neopisivo kičastog izgleda, svih mogućih suvenira, pa do droge, prostitucije i svega ostalog. Han Halili vri od žamora i gužve, bučnih trgovaca koji se dovikuju i koji na nekom jeziku, nalik engleskom, reklamiraju svoju robu. Takođe, nebrojeni su turisti, koji u celoj ovoj atmosferi deluju naprosto izgubljeno i zbunjeno. Sve to je bilo upotpunjeno nezaboravnim utiskom kome su doprinosili lokalci koji su vršili nuždu u sred te gužve, kao i naš pratilac, policajac u civilu, teško naoružan, sa crnim naočarima za sunce, kako bi pojačao utisak zastrašivanja. Bio je obučen u neponovljivo poliestersko sivo odelo, sa belom košuljom i tankom crnom kravatom. Znojio se do te mere da je izgledao kao da je pokisao, ali nas nije ispuštao iz vida. Ispod sakoa je nosio „Uzi“ automatsku pušku, sa lepljenim šaržerima i nije se smejao. Moj prijatelj je primetio da nije nemoguće da pomenuti čuvar počne da puca usled nervoze ili gubitka samokontrole izazvane vrućinom, te da ako se to desi, predlaže hitno leganje na zemlju. Složio sam se sa njegovom ocenom bezbednosne situacije. Međutim, čuvar nije pucao, zadržao je prisustvo duha, a kada smo hteli da ga častimo, na kraju obilaska, samo se zahvalio i odbio.

Spakovali smo svoje kofere, željni povratka u kakvu- takvu civilizaciju. Moji prijatelji i ja smo bili iscrpljeni od vrućine i nebrojenih kulturoloških i iskustvenih šokova. Egipat nas nije ostavio ravnodušnim, nimalo. Bila je to jedna uzbudljiva avantura, sa puno dobrih i loših strana, prijatnih i neprijatnih iskustava, ali svakako predstavlja jedno dragoceno iskustvo. Od kako sam se vratio, postavljam s vremena na vreme sebi pitanje, da li bih išao ponovo?

Napomena: Mnogi su Egipat doživeli kroz boravak u letovalištu Šarm El Šeik. Međutim, moram napomenuti da je to letovalište potpuno različito od svega ostalog što se u ovoj zemlji može naći. Ono je stvoreno po meri i ukusu zapadnog sveta.

Prethodna priča:  Dvorci Loare