Aleksandar Georgijević
Šta je Mensa test inteligencije
Mensa International – Test inteligencije i Društvo natprosečno inteligentnih i darovitih pojedinaca
Šta je to Mensa test inteligencije i ko može biti član Mense, organizacije koja okuplja društvo natprosečno inteligentnih ljudi sa IQ 148 i više.
Jedno od prvih zapažanja koje imamo kada upoznajemo neku novu osobu odnosi se na inteligenciju. To uglavnom ne primećujemo svesno, već percipiramo i sebi predstavljamo kao vrstu „bistrine“ dotične osobe. Neke osobe nam se učine kao posebno „bistre“, dok sa druge strane ima i onih koje ne ostavljaju takav utisak, naprotiv. Nažalost, ovo drugo je predominantno.
Prvi pojam koji se nameće kada govorimo o pomenutoj „bistrini“ je IQ. Količnik ili koeficijent inteligencije (IQ – inteligence quotient) je mera koja definiše relativnu bistrinu ili intelektualne mogućnosti jedne osobe. IQ je potencijal čija je gornja granica prevashodno određena urođenim faktorima ali čije ostvarenje u velikoj meri zavisi od interakcije sa sredinom. Naravno, postoji više vrsta inteligencije, kao što su emocionalna, društvena i tako dalje, ali su to oblici inteligencije koji se tokom naših života razvijaju i mogu varirati. Te oblike inteligencije možemo razvijati ukoliko se trudimo i radimo na njima. Međutim, jedna vrsta inteligencije tokom naših života zadržava više manje jednake urođene vrednosti i na nju radom ne možemo uticati, a to je logička inteligencija. Upravo je ta vrsta inteligencije predmet najvećeg interesovanja naučnika, pa se njome najviše i bave. Ta vrsta inteligencije je ona koja nam daje brzinu i sposobnost uviđanja veza tj. odnosa između stvari i pojava.
Mensa logo
Vrhunac prirodnih, urođenih performansi mozga je oko sedamnaeste godine života, a nakon tog doba polako opada. Međutim, prirodni gubitak performansi se nadomešćuje iskustvom, zrelošču i znanjem. Svakako je preporučljivo redovno se baviti održavanjem performansi mozga, a to je moguće ostvariti, pored redovnih nešablonskih inteletkualnih aktivnosti, i raznim tehnikama koje se mogu naučiti na specijalnim kursevima.
Sam IQ predstavlja odnos između rezultata koji ispitanik postiže na testu inteligencije i rezultata koji postiže prosečna osoba iste starosti na istom testu pod istim uslovima. Intelekt se odnosi na saznajnu dimenziju čovekovog odnosa sa realnošću.
Američki psiholog Dejvid Veksler je sačinio definiciju inteligencije koja glasi:
„Inteligencija je agregat ili globalna sposobnost osobe da deluje svrsishodno, da misli i postupa racionalno i da se uspešno snalazi u svom okruženju“.
Lično smatram da je ova definicija vrlo dobra jer je inteligencija sposobnost efikasnog prilagođavanja tj. sposobnost uspešnog rešavanja problema u što kraćem vremenu.
Inteligencija je jedna od najispoljenijih dimenzija ličnosti, preko koje se mere individualne razlike. U individualnim odnosima inteligencija je često „pokrivena“ emocionalnim i drugim dimenzijama ličnosti. Ali to je druga tema.
Možda je najvažnije pitanje, kada govorimo o inteligenciji, pitanje ove vrste nadarenosti kod dece. Blagovremeno prepoznavanje nadarenosti kod dece može doneti mnogo dobrobiti, ukoliko se adekvatno pristupi nadarenom detetu i ako mu se na primeren način omogući da razvija svoje prirodne potencijale.
Generalno, nadarene osobe uče dosta brže, dublje i šire od svojih vršnjaka i od svog društva. Dešava se da nadarena deca nauče da čitaju i pišu ranije od ostale dece. Dešava se takođe, da nadarena deca budu na istom razvojnom i intelektualnom nivou kao deca koja su značajno starija od njih. Ova nadarenost o kojoj govorimo ne ogleda se samo u brzini razmišljanja, već se reflektuje i na druge delove ličnosti, tako da te osobe imaju razvijene sposobnosti zaključivanja, kreativnosti, znatiželje, razvijen rečnik i dobro pamćenje. Često se može primetiti da ove osobe u samo nekoliko ponavljanja mogu da razumeju i ovladaju novim konceptom koji je pred njih postavljen. Ovakva nadarenost međutim uglavnom ne ide bez dodatnih manifestacija. Naime, ove osobe su često preosetljive i emotivno reaguju u mnogim situacijama. Dešava se da razviju posebne obrasce ponašanja i da budu perfekcionisti. U društvenom smislu, a usled samostalnog zaključivanja i logike, često ne podnose nametnute autoritete i ispoljavaju spremnost na diskusiju po pitanjima koja osobe prosečne inteligencije prihvataju bez kritike. Usled svega pomenutog, nadarena deca često ne mogu da pronađu svoje mesto u svom društvu, pa traže društvo starijih.
Nadarene osobe obično nisu podjednako nadarene za sve intelektualne aktivnosti. Česti su primeri da nadarena osoba, na primer, pokazuje vanredan dar za pisanje i lepotu izražavanja, ali da je istovremeno slaba u matematici, ili se pak dešava da imamo slučajeve fantastične nadarenosti kada su u pitanju čak i najkompleksniji matematički problemi, a da ista osoba ima problema u izražavanju i verbalizovanju svojih misli i osećanja.
S obzirom da se nadarenost ispoljava u različitim dobima razvoja, ne znači da dete nije nadareno ukoliko ne nauči da čita i piše pre ostale dece. To nam govori da moramo biti strpljivi i budno pratimo razvoj deteta, kako bismo blagovremeno ustanovili potencijale mlade osobe i posebnu nadarenost, ukoliko je ima. Može se desiti da će vaše dete ima problem zato što su mu izvesni predmeti u školi suviše laki i zato dosadni. U tom slučaju je potrebno adekvatno reagovati i ne ustručavati se i razgovarati sa školskim psihologom ali i nastavnikom koji u tim slučajevima mogu osmisliti posebne programe i zadatke kako bi nadareno dete povratilo motivaciju da se bavi datim predmetom. Takođe, u ovom smislu, može biti od velike pomoći i posebna grupa osnovana u okviru „Mense“ Srbije, „Nikola Tesla centar“ koji se bavi upravo mladim darovitim ljudima.
Usled naročite intelektualne nadarenosti, može se desiti da te osobe previše budno i aktivno prate sve informacije i senzacije koje oko njih postoje, a radi se o posledičnoj prevelikoj svesnosti. Samim tim, sve što se dešava u datom trenutku, nadarene osobe posmatraju višeslojno i vrlo duboko prirodno ulaze u analizu, pa se dešava da im treba više vremena da razmotre datu situaciju od prosečno inteligentne osobe, koja opet, ne percipira istu situaciju ni toliko duboko ni toliko emotivno, a naročito ne ulazi u kompleksnu analizu događaja, već ga doživljava u predstavljenom stanju.
Raspon IQ*:
- Insuficijentnost, IQ vrednosti ispod 80
- Ispod proseka, granična vrednost normalne inteligencije, IQ vrednosti od 80 do 90
- Normalna inteligencija, IQ od 90 do 110
- Normalna inteligencija, iznad proseka i nadareni, IQ od 111 do 140
- Izuzetno inteligentne osobe (visoko superiorne), IQ od preko 140 imaju
- Članovi „Mense“ imaju IQ od 148 +
*– Vrednosti su date okvirno. Kliničke skale daju dosta preciznije vrednosti, što u ovom predstavljanju nije potrebno već je važno razumeti redove veličina o kojima je reč.
„Mensa“ je udruženje osoba sa izuzetno visokim koeficijentom inteligencije, a čiji su članovi sve osobe koje su na zvaničnom testiranju postigle određeni rezultat i koje su potom obavile administrativne formalnosti oko učlanjenja.
Ciljevi „Mense“ su da prepozna i pomogne razvoj inteligencije, ohrabri istraživanje njene prirode, kao i stvaranje stimulativnog, intelektualnog i društvenog okruženja za svoje članove.
Kriva IQ
Ispitivanja su pokazala da se na zvaničnom Mensa testu, manje od 2% ukupne populacije može kvalifikovati za članstvo u „Mensi“ tj. da na testu može ostvariti rezultat veći od 148 po Katelovoj skali.
Često su me pitali o validnosti Mensa testova inteligencije koji se mogu pronaći na internetu. Nažalost moram razočarati mnoge, ali većina tih testova je sačinjena iz prosto komercijalnih razloga i nema nikakvu vrednost. „Mensa“ apsolutno ne podržava nijedan on-line test. Ukoliko neko zaista želi da proveri svoj IQ i da se podvrgne ozbiljnom psihometrijskom testiranju, jedina prava preporuka je da se prijavi za testiranje koje redovno organizuje i sprovodi „Mensa“. U „Mensi“ se ozbiljno i predano bavimo ovim testiranjima od četrdesetih godina dvadesetog veka. Prema tome, jedini merodavni testovi za ovu namenu se mogu obaviti samo u organizaciji „Mense“
„Mensa“ na latinskom znači „okrugli sto“. „Mensa“ je organizacija u kojoj je članstvo dobrovoljno i okuplja ljude koji su ispunili uslov za članstvo na testiranju.
Uslov za testiranje je starost ispitanika od najmanje 17 godina života. Zvanični test je napravljen tako da ne favorizuje ni jednu grupu ljudi i nema nikakve veze sa prethodnim ili aktuelnim obrazovanjem. Na testu se rešava 36 zadataka za 40 minuta, a zadaci su rastuće kompleksnosti. Test koji se radi je neverbalni, isključivo je grafički.
Test je koncipiran tako da je u svaki zadatak prikazan u grafičkom obliku, sa osam slika, dok je za ispravno rešenje potrebno odabrati jedno od ponuđenih rešenja. Uvek je samo jedno rešenje tačno.
Primeri testa su prikazani na sledeće dve slike:
Primer Mensa testa i zadataka
U samoj organizaciji Mensa deluju tzv. SIG-ovi (Specijalne Interesne Grupe). Tako imamo između ostalih npr. Nikola Tesla Centar (za rad sa darovitom decom), Foto SIG, SIG za društvene igre, SIG za ekstremne sportove, SIG za putovanja itd Ove grupe okupljaju članove „Mense“ koji dele slična interesovanja, a član jednog SIG-a, naravno, može biti član i nekog drugog SIG-a. Svrha SIG-ova je da deluju stimulativno na članove i da ih podstaknu na razmenu ideja, znanja i iskustva.
Poznati članovi „Mense“:
- Isak Asimov, pisac
- Martin Kuper, izumitelj mobilnog telefona
- Artur Klark, pisac
- Đina Dejvis, glumica
- Džems Vuds, glumac
- Kevin Kostner, glumac
- Markus Gronholm, dvostruki prvak sveta u reliju
- Ser Klajv Sinkler, izumitelj „Spektrum“ kompjutera
- Toni Buzan, autor „mapa uma“
- Merilin vos Sevant, scenaristkinja (najviši zabeleženi IQ do danas, prema Ginisovoj knjizi rekorda, s tim da vrednost njenog IQ nije definisana dovoljno precizno, ali se pretpostavlja da iznosi nešto preko 200)
U radovima izvesnih istaživača koji su pisali o konceptu IQ i visoke inteligencije uopšte, često se navode primeri izvesnih ličnosti iz istorije koje bi se verovatno kvalifikovale za članstvo u „Mensi“, a na osnovu procene kompleksnosti njihovih dela tj. na osnovu koncepata koje su u svojim delima razvijali. U tom kontekstu se često pominju: Leonardo Da Vinči, Ser Isak Njutn, Viljem Šekspir, Nikola Tesla itd.
Ostaje pitanje, da li izrazito visoka inteligencija daje prednost u svakodnevnom životu. Uglavnom da, sve je mnogo lakše, međutim, problemi koji se mogu pojaviti, posebno emotivne prirode, mogu biti burni i doneti uznemirenost, a to nije poželjna manifestacija. Takođe, ostaje i problem razumevanja okoline, tačnije razumevanja nemogućnosti većine da sa lakoćom razume i shvati mnoge pojave i koncepte, kao i društvena dešavanja, a što često može predstavljati ograničavajući faktor u komunikaciji. Naravno, postoje i primeri posebno nadarenih osoba, sa izraženim socijalnim veštinama, a na osnovu razvijene socijalne inteligencije (u korelaciji sa emotivnom), te u tim slučajevima možemo govoriti o visoko prilagodljivim osobama, štaviše, te osobe se često mogu prirodno nametnuti kao lideri.
Kada bi u našoj zemlji postojala državna strategija za rad sa mladim darovitim osobama, ubeđen sam da bi smo kao nacija, na duge staze imali velike i nebrojene koristi od toga. Nažalost, kod nas za ovo pitanje, kao i za mnoga druga, nema interesa.
Više informacija o „Mensa“ Srbije možete pronaći na: http://www.mensa.org.rs
.
Za sve roditelje male dece, preporučujem tekst o igrama koje razvijaju dečji intelekt:
http://www.mensa.org.rs/sr/sigovi/ntc/igre-koje-razvijaju-decji-intelekt/
Intersantni ovi podaci istraživanja, hvala na odgovoru.
Malo me brine kod onih dečijih igrica koje Mensa organizuje uvod priče:
„Srbija je na poslednjem PISA testu, međunarodnom testu znanja koji se sprovodi u srednjim školama, zauzela 41. mesto od 57 ispitivanih zemalja. Rezultati su tada pokazali da je reproduktivno znanje naše dece dobro, ali da je funkcionalno znanje (brzina mišljenja i zaključivanja) na veoma niskom nivou. “
Ova teza ne govori u prilog našeg verovanja da smo po pitanju inteligencioje i pameti u vrhu, bilo čega :-(
@ Zlatko Šćepanović- Tačno tako. Žalosno ali istinito. Mislim da je krajnje vreme da se država zapita šta radi…
Možda „država“ misli da je i to visoko. A trebalo bi definisati i šta je, odnosno ko je, „država“. Možda će stvari biti jasnije.
IQ nije isto sto i pamet, odnosno mudrost vodjenja zivota u datim okolnostima. Ujedno, bitniji su kultura, obrazovanje i plemenitost. Visoki IQ imaju mnogi kriminalci, teroristi, diktatori ali nemaju plemenitosti i dobrote. Menjao bih sve inteligentne za jednog dobrog.
@ Victor- Kako sam u tekstu i naveo, visok IQ (nadarenost) je potencijal, isto je kao kada imate dete koje je posebno nadareno za muziku ili sport. Ukoliko imate dete koje je nadareno za muziku ili sport, a navodite ga da se bavi drugim aktivnostima, ništa se strašno neće desiti, ali ćete uskratiti svojoj zemlji mogućnost da ima novog Đokovića ili Stefana Milenkovića, isto je i sa decom nadarenom visokim IQ. Slažem se da IQ nije isto što i pamet, upravo sam to i ja objašnjavao u tekstu, ali sam ja pisao uopšte o konceptu visokog IQ. Slažem se i da je imperativ da sve mlade osobe u svojoj sredini vaspitavamo tako da budu plemeniti i dobri ljudi. Složićete se da ako nam se tada desi da se među tim plemenitim i dobrim ljudima nađe i neki genijalac koji će ako budemo pazili i usmerili ga na pravi način, možda biti novi Tesla, da će to biti dobro za naš narod? Zar ne?
@Zlatar – Drzava ne misli da je to zadovoljavajuci rejting i u tome i jeste nas problem. Da definisem prvo “drzavu” u kontekstu ove price. Ministarstvo za prosvetu je resorno ministarstvo koje se bavi pitanjima osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja. Posto je Srbija u prethodnoj iteraciji PISA testa zauzela poziciju na samom zacelju liste, prema izvestavanju novinara, oglasio se minister prosvete, gospodin Obradovic, sa zahtevom da se ucenici pripreme bolje za naredni test kako bi se pozicija Srbije znacajno poboljsala. Ovaj zahtev ukazuje na tipicno srpski sindrom, a to je da bude ispunjena forma, a da sadrzaj nije bitan. Drugim recima, bitno je da deca nabubaju gradivo, Srbija bude dovoljno visoko rangirana (po mogucstvu bolje od Hrvata i Slovenaca), a koliko deca zaista znaju i koliko su u stanju funkcionalno da koriste steceno znanje potpuno je nebitno. Pri tome se i novinari, cast izuzecima, trude da ublaze stanje stvari, pa bi trebalo kao da se osecamo bolje jer se odmah navodi da su npr. Crna Gora, Bugarska, Rumunija itd. iza nas na listi. Slicna situacija je i sa nasim najstarijim univerzitetom. Imperativ je da Univerzitet u Beogradu udje medju 500 najbolje kotiranih univerziteta prema tzv. Sangajskoj listi, a kakvo je zaista stanje na univerzitetu je manje bitno. Prirodno bi bilo da drzava ima za cilj da plasman ucenika i studenata na raznim takmicenjima na svetskom nivou bude visok, ali bi istovremeno prioritet trebalo da bude kvalitetno obrazovanje i dobar sistem skolovanja. Nazalost, umesto da je ministarstvo na osnovu rezultata prethodnog testa, kao i sve gorih rezultata prijemnog ispita za srednju skolu, pazljivo uz pomoc strucnjaka analiziralo stanje u nasem skolstvu i razvilo odgovarajucu strategiju u pogledu reforme skolstva, ono se bavi samo nasim pozicioniranjem na raznoraznim listama.
Na PISA testu su ucenici iz Srbije posebno podbacili na maternjem jeziku. Odmah se naslo opravdanje u zastareloj lektiri i nedovoljno zanimljivom gradivu, preteskom i neatraktivnom programu. S obzirom da se Slovenija nasla na dvanaestoj poziciji, neki analiticari (naravno, van ministarstva) su se pozabavili njihovim programima. Naime, pokazalo se da su nam programi veoma slicni ukljucujuci i izbor knjiga za lektiru. Takodje se utvrdilo da nema znacajne razlike u kvalitetu nasih i slovenackih kadrova, kao ni u pedagoskoj metodologiji. U cemu je onda razlika? Odgovor ukazuje na ucesce porodice u vaspitanju i obrazovanju dece. Moram da primetim da se ne moze kompletna krivica prebaciti na drzavu tj. skolu i preobimne i neadekvatne programe. Veliki deo krivice pada na roditelje koji cesto zanemaruju obrazovni razvoj svoje dece i ne podsticu ih dovoljno u sticanju novih saznanja, cak ne ni onih osnovnih. U stvari, kao da kod nas u zemlji postoje dve krajnosti. Jedna grupa roditelja se apsolutno ne bavi svojom decom, a druga grupa se pak preterano bavi decom i kada ona imaju i kada nemaju potencijala za brojne, popularno nazvane, aktivnosti. Ja bih se uvek stavila na stranu roditelja koji se trude da ulazu u svoju decu (to ne mora uvek da ima veze sa materijalnim prilikama), narocito ako su darovita jer to je najbolja investicija za njihovu buducnost. Ne bih se slozila da talentovana deca obavezno moraju i da budu lisena lepote uzivanja u svakodnevnom zivotu. Tu upravo roditelji treba da odigraju krucijalnu ulogu. Slazem se, izbalansiran zivot je valjda svakome imperativ, ali ja to ne bih dovodila u vezu sa intelektualnim potencijalima i darovitoscu. Konacno, ako je dete talentovano za odredjenu oblast i razvija se u tom pravcu svojevoljno, zasto misliti da ono ne gubi od zivota, ako ga posvecenost svojoj intersnoj sferi ispunjava. Toliko je naucnika koji su zaljubljenici u materiju kojom se bave i rad na tome ih ispunjava i cini zaista srecnima. Misljenja sam, kao i autor ovog odlicnog I nepretecioznog teksta, da talente treba stimulisati na najbolji moguci nacin jer iskoriscenje njihovog potencijala moze samo pomoci da se gradi jedno prosperitetnije drustvo. Nazalost, nase drustvo ih se uglavnom seti kada dodju sa nekom medaljom i misli da jednim intervjuom u novinama i poklonjenim kompjuterom dovoljno cini .
Uzgred, bez uvrede, “neuspeh” lepih i pametnih zena, ne ide bas u prilog inteligenciji muskaraca.
@AG Nisam komentarisao vas clanak vec sam iznosio princip da je bolje imati dobre i plemenite ljude a ne insistirati na ljudima sa velikim IQ a to se postize drzavnim i porodicnim vaspitanjem i usvajanju visokih kulturnih vrednosti. Srbija ima deficit kulture, lepih manira i visokih ljudskih vrednosti da bi taj IQ mogao bolje da dodje do izrazaja, jer se u takvim drustvima talenat lakse iskazuje. U drustvu sebicnih pojedinaca talenti mucno prolaze.
@Iluzija
Nema spora ni razlike u našim razmišljanjima. Znam da je neobičan pristup kad kažem da treba suzbijati ekstremnost u nadarenosti, ali ja to kažem u ovim godinama, a to nisam mislio u godinama kad su mi deca iskazivala potencijal i da je on bio veći sigurno bi postupio kao što bi i većina. Ali godine i životne okolnosti, a naročito sadašnja (ne)perspektiva navode na drugačija razmišljanja. Slažem se i sa @Zlatkom da ne bi bilo genijalnih dostignuća da je suzbijana kreativnost.
Mislim da je vrlo važno da se ne postavlja matrica, jer je mnogo razlika i individualnosti. A sve to treba da pomiri i amortizuje porodica, odnosno roditelji, kod dece. I to je ono što je najveći izazov u životu – od deteta stvoriti srećnog čoveka, a biće srećan ako dostiže realno postavljene ciljeve.
Nije problem u talentovanim odnosno nadarenim što su zaljubljeni u „materiju“ kojom se bave, već u opasnosti da se ne uklope u realan svet, ili još gore da im to oseti porodica.
A što se tiče muško-ženskih odnosa čini mi se da „lepa i pametna“ ne može da dozvoli da im bilo koga pored sebe, dok je taj kriterijum kod muškarca mnogo niži. Mislim da ovaj svet za sad tako funkcioniše. Uz sve komplimente ženama po tom pitanju.
@ Iluzija- Najlepše hvala na komplimentima. Inače, zahvaljujem Vam se i na odličnoj opservaciji situacije u našem obrazovnom sistemu, očigledno je da dobro poznajete materiju.
Slažem se u potpunosti sa Vašim precizno i jasno iznetim stavovima. Hvala.