KREMANSKO PROROČANSTVO – Istina i laž

Ko je napisao Kremansko proročanstvo i zbog čega. Budućnost Srbije i Rusije u svetlosti drugih pravoslavnih proročanstava

Kremansko proročanstvo je lažno. Nisu istinita kremanska proročanstva. Ona su falsifikat i konstrukcija političke elite onoga i ovoga doba.

To se odnosi i na proročanstva Deda Miloja.

Možda ćemo vas razočarati ovom tvrdnjom, ali sve oko Tarabića i Deda Miloja i njihovih proročanstava je jedan veliki falsifikat novinara koji je počeo još za njihovog života. Kremansko proročanstvo nije autentično u većem delu teksta.

Takodje, Muzej Tarabiča i Kremanskog prorčanstva u selu Kremna takodje nije autentičan, to nema nikakve veze sa Tarabićima i sa istinom. Zbog toga dajemo odlomak iz jedne knjige koja malo bolje objašnjava poplavu mitova i proroka u Srbiji.

Redakcija bloga

O prorocima

Kremansko proročanstvo istina i laž predskazanje je prevara

Kremansko proročanstvo

Ljudi često misle da su proroci vrači – pogađači koji vide budućnost. A po učenju Crkve, prorok je onaj koji vidi volju Božju u istoriji. Mojsije je bio prorok, ali ne „budućnosti“, nego „prošlosti“. Bog mu je dao da vidi stvaranje sveta.

Proroci su često posećeni od utrobe majčine (Jer. 1,5; Is. 49,1). Osećaju neodoljivu silu priziva i ruku Božju na sebi (Jez. 3,14). Osećaju da su slabi i grešni (Jer. 1,6; Is. 6,5). Oni imaju misao, i oni su oruđa Reči Božje (Jer. 1,9; 15,19; Is. 6,9; Jez. 3,1). Proroka ima i u novozavetnoj Crkvi (Dela 11,27; 13,1; 21,10).

Dar proroštva, opšte je nasleđe Crkve, prorok daje utehu i pouku; njega kontrolišu drugi proroci, crkveni autoriteti: on ne pretenduje na centralno mesto. Dar proroštva se koristi na dobro Crkve.

„Didahi“ kaže: „Nije svaki koji govori u Duhu prorok, no ako ima „narav Gospodnju“. Po naravi se poznaje lažni i istiniti prorok“.

Sv. Teofilo Ispovednik, episkop nikomidijski: „Proroci dobijaju proroštvo od Boga, ali ne kako oni hoće, nego kako dejstvuje Duh Božji; oni su bili svesni i poimali proročku reč koja im je slata, ali objašnjavali nisu. Da su proroci za vreme dejstva na njih Duha Božjega imali svest o tome da im se šalje reč Duha Božijeg, vidi se iz toga što su se dobrovoljno potčinjavali i što su govorili ono što su hteli, a što nisu – prećutkivali.

Kod lažnih proroka nije tako. Oni za vreme dejstva nisu imali svesti, no, dovedeni u bezumlje, kao pijani, nisu znali šta se s njima dešava. Proroci Starog i Novog Zaveta proricali su jednim Duhom.“

Sv. Ignjatije Brjančaninov veli: „Mada demoni, javljajući se ljudima, najčešće primaju izgled svetlih Angela radi lakše prevare; mada se nekad trude da uvere kako nisu đavoli, nego ljudske duše; makar ponekad i budućnost predskazivali; mada otkrivaju tajne; ali poverovati im se ne treba nipošto. Kod njih je istina s lažju pomešana, istina se privremeno koristi samo radi lakšeg obmanjivanja.

„Satana se pretvara u Angela svetlosti i sluge njegove pretvaraju se da su sluge pravde (2. Kor. 11,14-15), rekao je Apostol Pavle“.

Sv. Nektarije Optinski pak, upozorava: „Ako se ljudi koji se bave istraživanjem znaka kraja sveta o dušama svojim ne staraju, oni to čine samo radi drugih“ (senzacionalistički).

Lažni i pravi proroci o budućnosti Srba i sveta

BioMind kapi protiv depresije gif -728x90

Poplava „proročanstava“ u Srbiji – Kremansko proročanstvo je falsifikat

Kraj 20. veka u Srbiju, pod vlašću Miloševića, doneo je poplavu lažnih proroka i proročanstava, počev od novog izdanja „Kremanskog proročanstva“ izvesnih Golubovića i Milenkovića, u kome je pisalo da su Miloš i Mitar iz sela Kremne kao spasitelja Srba prorekli „čovjeka plavih očiju na bjelom konju“, čiji se znak dobija kad se jabuka preseče „poprečice“ (a tako se, znamo, dobija petokraka). Ispalo je da srbski mesija nije niko drugi do – Tito, od čijeg udarca u srce Srbstvo se još uvek oporavlja.

Analizom priče o Tarabićima došao sam do zaključka da je reč o falsifikatu – Kremansko proročanstvo, i to sam objavio u knjizi „Čovek je viši od zvezda“ (Svetigora, Cetinje, 1998.)

Posle toga došla je jedna dublja i ozbiljnija analiza, Voje Antonića, koji je u svom tekstu „Kremansko (ne)proročanstvo: tako nam je kazato“ („Duga“, 1971/2002.) dokazao da su u pitanju političke konstrukcije i tzv. „džoker – proročanstva“, koja su „neodređena i nedefinisana, zbog čega su univerzalno primenljiva na skoro svaki događaj“ (Recimo, dolazak teških dana u kojima će živi zavideti pokojnima, a zatim lepo doba, u kome će ljudi govoriti: „Ustanite, mrtvi, da vidite kako se sada živi“!).

Voja Antonić je pokazao da su iza „Kremanskog proročanstva“ stajali politički delatnici Pera Todorović i Čeda Mijatović (ministar finansija i osnivač Narodne Banke Srbije). Pera Todorović je u svom listu „Ogledalo“ iz broja u broj najavljivao otkrivanje „velike kremanske tajne“, da bi, posle Majskog prevrata 1903. godine, objavio da je to bilo „prorečeno“.

Posle njih dvojice, impuls „kremanizaciji“ Srbije (koja je sada turistički vrlo probitačna) dao je dr Radovan Kazimirović, u svojoj knjizi „Tajanstvene pojave u našem narodu“, objavljenoj uoči Drugog svetskog rata. Onda su došli Golubović i Milenković. U međuvremenu, „narod“ (ili tajne službe?) dopisivale su svoje. Pronela se priča da će Srbija stati pod „jednu šljivu“ („činjenica je da ga štampa u Hrvatskoj rado pominje“, kaže Voja Antonić).

Kremansko proročanstvo Tarabici i prota zaharije

Poslednje dopisivanje „kremanske vizije“ objavio je, skupa sa glumcem Branislavom Lečićem, Dušan Kovačević, dramski pisac. Cilj mu je, kao uvek kad su „Tarabići“ u pitanju, bio političko-pragmatičan: „Dok je ‘Kontejner’ putovao po Srbiji u predizbornoj kampanji, Branislav Lečić i ja smo seli i napisali ceo jedan deo Kremanskog proročanstva. Rekli smo da na 46. strani prvog izdanja, koje je uništeno i nigde ne postoji nijedan primerak, piše kako će se pojaviti takav i takav čovek, i onda sam dao opis Koštunice kao foto-robot/…/

Inicijalna potreba za nastankom Kremanskog proročanstva bilo je opravdanje razvoda braka između kralja Milana Obrenovića i kraljice Natalije. U tu svrhu su Čeda Mijatović i Pera Todorović objavili niz tekstova o „prorocima iz Kremana“, u kojima je, između ostalog, prorečena i neminovnost razvoda ovog braka.

Takozvana proročanstva porodice Tarabića je navodno zabeležio prota Zaharije Zaharić i preneo ih dr Radovanu Kazimiroviću, a on ih je objavio u knjizi „Tajanstvene pojave u srpskom narodu i Kremansko proročanstvo“. Međutim, istraživanja govore da je stvaranje mita započeto 1902. godine, kada je Pera Todorović u „Malim novinama“ objavio svedočenje tadašnjeg ministra inostranih dela Čede Mijatovića, o tome kako se kralj Milan Obrenović pozvao na proroke iz Kremana kada je trebalo da se razvede od kraljice Natalije.

Ko je bio grof, mason i guverner Čeda Mijatović pročitajte na linku ovde.

Naš narod voli mit. Bilo šta da ste mu rekli drugo, ne bi prihvatio na taj način. Ljudi vole da im se pričaju priče proroka i vidovnjaka zapisane u nekim starim knjigama. Reč je o duboko ukorenjenom paganskom tumačenju sudbine, o dešifrovanju totema, petlovih peruški, krivih stabala, vode koje teče uzvodno.

Usred rata u Bosni i Hrvatskoj pojavila su se proročanstva nekog „Deda Miloja“, „proroka iz Pomoravlja“, iza koga je stajao izdavač „Nostradamusovog magazina“, Pavle Matić. Knjiga se zvala „Biće tumbanje po celom svetu“, i gutala se kao alva. Sećam se koliko se primeraka prodavalo u Knez Mihajlovoj, uz kasete s pesmama „Baje Malog Knindže“, opanke i kokarde. Pošto sam video da se ljudi zaluđuju još jednom verzijom „Tarabića“, seo sam i primorao sebe da pročitam i to…

Rezultat čitanja je bio više nego jasan – još jedna duhovna krivotvorina. Tekst je izašao u „Pravoslavlju“ (15. aprila 1992. godine), i u njemu je pokazano kako je Matić konstruisao mit navodnog Miloja koji je prorekao pojavu Miloševića („jedan plavi, o kome Srbi pesme pevaju i koji će da se bori i s Germanima do poslednju kap krvi“).

Ovaj fiktivni „Deda Miloje“ tvrdio je da se u „pravoj Bibliji“ krije učenje o reinkarnaciji, da se ista krije u Vatikanu, i da moramo da se bijemo s Vatikanom da bismo do nje došli.

Ko se ne seća nesrećne, pokojne Milje Vujanović, koja je proricala, na Trećem programu RTS-a, da je sudbina Srbije da se stalno BIJE, da Rusija treba da SIJA, da od Nemačke neće ostati ni MAČKA, od Engleske ni LESKA, a da će Italiju napustiti TALIJA? A Spasoje Vlajić, sa svojom „svetlosnom formulom“, koji je dokazivao da je Titovo ime ZLATNE BOJE (znači, boje dobra), dok je Draža Mihajlović ZELEN (dakle, zao), i pisao o parapsihološkom ratovanju, sarađujući s „grupom 69“, u Vojsci Jugoslavije na tom polju?

Pa tek priča o Srbima od kojih potiče Gospod Isus Hristos, u knjizi objavljenoj u izdavačkoj kući „Miroslav“ (autor „Anđelija Stakić – Spajićeva)…

A za to vreme, Srbi su tonuli sve dublje i dublje i bilo im je sve gore i gore, jer u Pismu veli da gordost dolazi pred propast (Baja Mali Knindža je pevao: „Živjeće ovaj narod, / i poslije ustaša/ jer i Bog je Srbin, /nebesa su naša“). I tako dalje, i tome slično…

Ali, umesto da se nečemu naučimo iz dosadašnje svoje propasti, mi i dalje srljamo; ne kajemo se, ne živimo po zakonu Božjem, bludničimo, ubijamo nerođene i… Opet verujemo u nekakva „proročanstva“…

Vladimir Dimitrijević

——

Nastavak celog članka pogledajte na web site-u „Borba za veru“ i to ovde.