Treća Jugoslavija
SFRJ je bila država veća od svojih sinova i poneke kćeri. Postoji li šansa da nastane Treća Jugoslavija
Moć nosi odgovornost
Nekadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je bila velika, lepa, srećna i moćna država. Daleko veća, bolja, lepša i srećnija od patrljaka sadašnjih Balkanskih državica, ogrezlih u primitivizmu, korupciji, sukobima, dilovanju. Medjutim, moć, veličina i lepota jedne države izgleda nisu bili dovoljni da ta svenarodna tvorevina i duže traje. Glupost i strast njene dece su je sahranili.
A bile je to prekrasna zemlja, jedna od najboljih destinacija za život u svetu, verovali vi to ili ne. Oni koji su je doživeli znaju o čemu pišemo, oni mladji još uvek ne mogu to sebi da predstave. Doduše, ne zaboravimo, to je bila zemlja diktature, meke dikature kako bi rekli neki socijalni analitičari i istoričari, i nije svima bila tako ugodna i lepa. Čak naprotiv, za mnoge je zbog različitog mišljenja bila to vrlo okrutna država.
Ali šta je nju činilo toliko privlačnom iz današnje perspektive?
Smiren život, stalan napredak, sletske vežbe, radne akcije i druženje, raznovrsnost klime, geografije, ljudi, hrane, biljaka i životinja, lepota krajolika, bogatsvo voda, nacija i različitih života, razvijena muzička i filmska kultura, veliki sportski klubovi i pojedinci, mogućnost zaposlenja i kvalitetnog života, prijateljstvo sa većinom zemalja sveta, stavljali su je u sam vrh najpoželjnijih teritorija za život. Zanimljiva tvrdnja, zar ne?
Mi toga tada nismo bili svesni, jer nismo ništa znali o svetu oko nas i kako se patetično može živeti, ali sada par decenija kasnije, kada znamo gde i kako živimo, a gde smo mogli ostati, pojavljuje nam se mudrost i saznanje da smo svojevremeno živeli u svojevrsnoj bašti Balkana. Imali smo divne ravnice, šarene i mirisne livade, snežne planine za skijanje, najlepše more za kupanje, predivne slapove, atraktivna jezera, mnogo zanimljive ljude. Za tili čas smo mogli da odemo na more, na skijanje, da priuštimo sebi druženje sa fizički najlepšim ljudima sveta, da imamo najbolje sportske timove na svetu, puno posla, vikendica, najzanimljiviju muziku u regionu, vrelu zabavu i najukusniju hranu u Evropi.
I sav taj životni raj u jednom trenutku neko razvali i raznese. Nečiji sinovi. I poneka ćerka. Sve naši.
Mogu se pronaći različiti razlozi zašto je SFRJ propala. Stvar je vrlo kompleksna iako nam se čini da su se stvari razvijale logičnim putem. Ali kojom logikom, i sa kojim motivima?
Svaki od tih razloga za rasturanje Jugoslavije će naći svoje mesto u glavama i mislima mnogih, počev od istoričara, analitičara, pisaca, običnih gradjana. Ima na primer onih koji misle da je to sve bila inostrana urota i zavera zbog naše vojne industrije, geopolitičkih igara, i jugoslovenskih resursa koje je valjalo porobiti. Neki veruju da je to sve bilo zbog obračuna kapitalizma sa socijalizmom, odnosno komunizmom. Ima onih koji misle da je to zbog unutrašnje medjunacionalne, verske ili kulturne netrpeljivosti, pa sve do onih mislilaca koji to pripisuju ekonomskoj krizi kojoj smo bili izloženi. Naravno, vrlo su popularna i tumačenja ljudskih profila i slavoljubivosti nacionalnih lidera koji su doveli do rastakanja Jugoslavije.
Ima i onih mislilaca koji sve to pripisuju grehu jednog državnog sistema koji nije imao vertikalu prema Božanskom, sistem koji nije bio duhovan i Bogu okrenut, nego ateistički i satanistički u biti, pa je stoga Bog okrenuo ledja svom delu, onome što je prvo stvorio pomažući borbu naroda za oslobodjenje, pa onda sve to u ljutnji rastvorio. Neki smatraju da nas je Bog kaznio raspadanjem i gradjanskim ratovima, digao ruke od nas i predao nas iskušenjima, kada je video da se narod iz zahvalnosti ne moli Tvorcu za srećan život koji vodi, već Komunističkoj Partiji i Titu. I kada je Bog video da više volimo mitove koje je KPJ stvarala nego zdrav razum, okrenuo nam je ledja. Otpustio je svoju zaštite i pustio je napolje na nas sve djavole ovoga sveta sa svim mogućim predrasudama, da se igraju našim umovima, od nacionalizma, etnocentrizma, evropejstva, herojstva, ratništva, pa sve do astrologije, misterije, mistike uz koktel folk pesama, mafijaških klanova i političkih zaklinjanja.
I od tada, na ovom tlu, na terenu našeg jugoslovenstva „sve grob do groba, traži majka sina svoga …“
Sinovi naše otadžbine
Kako god promišljali prošlost Jugoslavije i razloge njene propasti, meni na um dolazi jedna misao, a to je da je Jugoslavija bila veća od svojih gradjana, odnosno svojih sinova, i poneke kćeri. Kao u svim legendama i psihoanalitičkim teorijama, sin je hteo da sruši oca, a brat da ubije brata, i nekako je to tako plastično „odigrano“ na jugoslovenskim prostorima.
Sama ideja jedne multinacionalne države, koja objedinjuje različite socijalne, nacionalne i verske entitete, jednostavno nije mogla da opstane, zbog samih njenih gradjana. Vraćajući se unatrag na muziku, filmove, tekstove i kulturu tog doba, na jugoslovenstvo i ogroman napor koji je učinjen da se zemlja ujedini pod parolom »Bratstvo i jedinstvo« shvatiš da je sve to bilo uludo. Jer, četiri decenije je ulagan natčovečanski napor KPJ i ostalih institucija društva da nam utisnu ideju jugoslovenstva i zajedništva. I sve je bilo, počev od vrtića, od deteta pa do groba u prepoznatljivoj ikonografiji jedine ideologije koja je vladala u zemlji. Mnogi su verovali u to jedinstvo. Rekao bih većina, više ili manje.
I zemlja je trajala ušuškana u romantičnu priču o herojskoj prošlosti, ekonomskim i političkim uspesima i opuštenom dnevnom životu. Medjutim, ono na šta su nas velike i mudre reči vodje stalno upozoravale „da neprijatelj nikada ne spava“ obistinile su se. Neki medju nama, naši sinovi, i poneka kćer, njima je bilo dosadno i hteli su akciju. Prvu omogućenu priliku ti naši narodni sinovi sa ovih prostora su dočekali da se otvoreno potuku, kao u klasičnoj balkanskoj mehani, gde pijani momci usled beznačajne svadje trgnu noževe jedni na druge.
Ta destruktivnost, pravdana kolektivnom memorijom naroda, gde je svaki narod imao svoje istorijske razloge za frustraciju, ta snažna negativna energija je ono što je rasturilo Jugoslaviju, energija koju ljudi sa ovih prostora gaje u sebi. Ona potmula, opasna i prepredena energija, koju tako dobro opisuje Ivo Andrić u svojim delima, energija koja samo čeka da se ispolji. I naša sklonost kao naroda da se ponesemo i povedemo sa jakom zluradošću za lošim, za pogrešnim idejama i stvarima. Neki misle, možda sa pravom, da je i jugoslovenstvo bila loša ideja za kojom su se narodi sa ovog prostora poveli.
Zato Jugoslavija nije mogla da uspe, iako je u nju uloženo mnogo emocija, dobre volje, pregora, rada i napora da se napravi miks balkanskih naroda, svojevrsna balkanska Amerika. Znam da će mnogi na ovom mestu izvući paralelu sa Amerikom, masonima i sličnim zaverama, smatrajući da je Jugoslavija masonska zavera i tvorevina. Medjutim, tu jednostavno greše. Jugoslavija je stvorena još u 19 veku iz ljubavi, iz ideala ljudi koji su se borili za nju, iz slobodarskih i ujedinjujućih težnji, iz ideje koja je veća od nas samih. Jugoslavija je stvorena iz kosmopolitskih i humanih stremljenja što intelektualne elite, što običnog naroda, koji se kroz II svetski rat borio za oslobodjenje i tako povezao u zajedničkoj borbi i muci.
To je posebno jasno kada se o tome govori u Sloveniji, malo manje jasno u podeljenoj Srbiji ili isfrustriranoj Hrvatskoj. U istoriji se zna za „jugoslovenski paradox“ da su Hrvati prvi koji su jugoslovenstvo postavili kao zajedničku i narodnu platformu, a da su je Srbi prvi sproveli u delo stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, gde su Slovenci prvi iskreno i zdušno ušli u tu tvorevinu, a na kraju nakon 70 godina i prvi na isti način otišli.
Ipak prava Jugoslavija, kao multietnički projekat je stvorena tokom II svetskog rata, gde su svi narodi te zemlje zaneseni internacionalnim komunizmom i parolom „Svet je globalno (komunističko) selo“ to stremljenje zajedničkom borbom protiv fašizma i oslobodjenjem zemlje oružjem i ruskim crvenoarmejcima potvrdili. I tu svoju tvorevinu su počeli da čuvaju, i brane, što od spoljnih što od untrašnjih naprijatelja i kako tako osvojili družtveni mir od nekoliko decenija razvoja i prosperiteta. A onda su se u sred najvećeg mira i prosperiteta, primitivno posvadjali u kafani pored puta, sevnule su pesnice, noževi i pištolji. Epilog tuče znate, još se prebrojavaju žrtve. I mnogi se sada sa svih strana granica pitaju, čemu sve to?
Sjedinjene Južnobalkanske Države kao Sjedinjene Američke Države
Za razliku od Amerike kojoj je po nekoj ideji nekadašnja Jugoslavija nalikovala, u Ameriku svi dobrovoljno dolaze i prihvataju postojeće stanje kao merilo po kome treba da se živi, radi i misli. U Jugoslaviju nisu svi ušli svojom voljom. Priznajemo, bilo ih je sa drugačijim motivima. Neki su od toga i stradali, nepravedno. Zato su mnogi od njih čekali momenat da kažu šta misle i osećaju. I da to pokažu na delu.
Kada su dobili priliku za to, ti najbolji sinovi naše države, bilo da su imali decenijama umanjene verske ili nacionalne slobode, bilo da su želeli drugačiji politički ili ekonomski sistem, političke karijere ili status nacionalnih heroja, ti veliki akademici i mali ljudi, mnogi od njih su postali histerični i ludi, i tu bolest preneli na sve ostale. Svi znate kako se to razvijalo i gde je to otišlo.
Zato i tvrdim, Jugoslavija je bila veća i plemenitija ideja od ljudi koji su je nosili. A daleko veća od ljudi koji su je sahranili. Jer ljudi koji su živeli u Jugoslaviji, oni su je rasturili, iz sopstvenih sitnih ili krupnih interesa, iz uskih vizija i ksenofobije. Sigurno je da velikog udela u tome ima istorija ovih prostora, stalni sukobi, prolivena krv, izdaje, omalovažavanja i netrpeljivosti. Jer istorijsko pamćenje stalno leži kao trn u svesti čoveka, i bolno podseća na ranu koja je napravljena.
I zato je Jugoslaviji trebalo još 50 godina da bi preživela. Trebala joj je reforma, demokratija, verske i nacionalne slobode, političko i kulturno izražavanje i adaptacija prema svetskim centrima moći. Da rane zarastu potpuno. Jer da je opstala još jedno 50 godina u zajedništvu, opstala bi duže vremena na istorijskog pozornici, i po svemu sudeći kao regionalna zemlja lider bila mala Amerika na Balkanu. Medjutim, mi njeni sinovi, mi joj nismo dali tu šansu, žurili smo da se obračunamo sa njom dok ne stasa i dok nas ne proguta svojom snagom i komforom koji nam je pružala. Jer, komfor je opasan, otupljuje revolucionarna stremljenja. Zadovoljan čovek ne diže revolucije, gleda svoja posla i kako da se zabavi. Nezadovoljnici guraju napred. Na žalost, nezadovoljnici su bili dovoljno glasni i aktivni, mi naivni pasivni i uplašeni, i srušismo Jugoslaviju.
Ali Jugoslavija je i dalje lepa ideja, utopijska. To je Zemlja sunca, kao što je opisan Kampanelin »Grad sunca« u njegovoj kultnoj knjizi o utopiji. I zato će se mnogi vraćati toj ideji i boriti se za nju. I sanjati je, jer ona nije bila san, bila je stvarnost, za mnoge.
Jugoslavija je ideja koja nadahnjuje, koja je veća od naših običnih života, to je ideja o zajedništvu, o stanju jednog sa mnoštvom u Jednom, ideja o Božijoj zemlji, a takve ideje snažno deluju na umove i emocije ljudi. Podstiču, nose, zanose. Otvaraju i podstiču kreativnost.
Jugoslavija je humana ideja o multikulturalnosti, o humanosti, o zabranjenoj ljubavi koja prelazi granice.
Stoga, čim se sadašnje balkanske zemlje malo stabilizuju i osveste gde su i šta su na svetskoj pozornici, opet će se stvoriti ideja o državama Balkana u jednoj zajednici. Pakt za Jugoistočnu stabilnost, Zapadni Balkan, sporazum EFTA i slični nazivi su delo i pojmovi Evropske unije koja prethodi ideji ujedinjenja jugoslovena. Evropljani već sada znaju da ćemo mi biti okrenuti jedni prema drugima, jer nas mnoge stvari povezuju, pa pre nas počinju da rade na našem ujedinjenju. Naravno, oni to rade iz sopstvenih interesa, da bi nas vaspitali i naučili trpeljivom životu koji nas čeka u Evropskoj uniji, mnogo većoj zajednici.
I sada vas ja iskreno pitam, kada bi birali gde bi živeli, da li bi išli u nekadašnju Jugoslaviju ili u Evropsku uniju, za koju opciju biste se odlučili?
Nova Treća Jugoslavija – treća sreća
Stvaranje Nove ili Treće Jugoslavije u praksi neće zaživeti dok to lokalne političke elite ne vide kao svoj interes. Za sada te težnje postoje samo u subkulturi, kod umetnika, muzičara, medju sportskim klubovima i kod komunističkih aktivista, jer je za njih svet jedno veliko selo, a Jugoslavija je zaseok koji treba stvoriti za pravljenje većeg kolhoza. Ah da, nadje se tu i neki medij i nekoliko nevladinih organizacija koje se uz ogromne napore i male donacije iz sveta upinju mladalačkim žarom da rade na medjunacionalnom razumevanju i pomirenju zakrvljenih sinova. I poneke kćeri.
U nekoj sledećoj generaciji na ovim prostorima će se to i otvoreno desiti, ta nova jugoslovenizacija. Lokalni političari, bogataši, akademici i novinari će početi da promovišu ideju zajedništva i jugoslovenstva jer žele da prošire svoje imperije na druga tla, ili pak da im ona budu lako dostupna. Prvi pokušaj koji se u tom smeru odigrava su srpske i crnogorske jahte lokalnih tajkuna na hrvatskom primorju, slovenačke trupe pivopija u Guči, hrvatski muzičari u Srbiji i tako redom. Krenuli su komunikacioni tokovi, strah polako nestaje, i želje za povezivanjem će samo rasti.
A onda, spontano i neočekivano, ničim izazvano, mediji će početi po zahtevu sinova naroda i onih iznad naroda, da nas iniciraju u »novo jugoslovenstvo«, da bi tek onda kreativnost malih i velikih ljudi sa svih strana granica počela da eruptira u nizu jugoslovenskih dela, slika, projekata i povezivanja. Zajedničku simboliku ćemo morati izgraditi iznova, jer je stara, ona komunistčka kompromitovana, ali za naše ljude sa ovih prostora koji su jako kreativni, to neće biti nikakav problem. Kako kažu crnogorci u svojim vicevima kada nešto poruše: „Napravićemo to još novije, ljepše i starije„.
I put ka Trećoj Jugoslaviji će biti otvoren. Počinje muzikom, jer ona spaja srca ljudi. Ukoliko toga niste svesni, to se već dešava. MTV Adrija, Pink i slični projekti orijentisani su na mlade, na generacije koje treba da se u budućnosti nametnu kao lideri nove zemlje. Promovišu se ideje zajedničkog tržišta, muzike, kulture i na kraju države.
To se sve dešava spontano, ponekad uz malu pomoć prijatelja iz okruženja, jer smo mi postali malo stidljivi u komunikaciji sa dojučerašnjim neprijateljima. Ipak, mnogi mladi sami traže da premoste političke barijere i uspostave kontakte sa sus(j)edima. U tome im pomažu kablovska televizije, internet i mediji.
I tako, teku naši zemaljski dani od prijatelja do neprijatelja i nazad. I stvara se spontano Nova Jugoslavija u srcima i mislima ljudi, i ako se dovoljno dugo ta ideja bude negovala od strane posvećenika, uspeće da nadje svoj put do realizacije. To doduše znači da ćemo morati da promenimo neke političare nedorasle toj ideji ili oni pak svoje muzičke numere koje nam recituju. Biće da će biti ovo drugo, jer balkanski političari igraju uz sve muzičke note i stilove.
I naravno, stvorićemo Novu Jugoslaviju ako nam u svemu tome i Nebesa pomognu, smiluju se na nas i otvore nam puteve da se povežemo. Mada, budimo pošteni, Srbiji ne treba Nova Jugoslavija, ni sa starom nije znala šta će i kako će. Srbiji i Srbima samo treba otvorena granica, ekonomija i putevi, a sve ostalo će oni sami da srede. Na svoj način.
Budućnost je u nama
Ono što ljudi misle, to osećaju, ono što osećaju i što žele to i rade, a ono što rade to im je sudbina. Tako barem kaže filosofija indijskih mudraca. Ali indijski mudraci nisu imali priliku da prosudjuju balkanske narode i ljude, jer u tom istraživanju sigurno bi otkrili neke nove domete filosofije i pronašli nove profile karaktera, Balkanskog karaktera. I mudrost zaključivanja bi im zasigurno bila drugačija.
A taj karakter je u stvari junak ove priče, jer to je karakter koji ima snagu da ode do najvećih visina i blistavosti duha a da zatim padne u najdublju tamu. To su naši sinovi, i poneka kćer. Oni koji će pobediti u fudbalu svetske prvake kada to niko ne očekuje i koji će prosuti izmuženo mleko kada opet niko to ne očekuje. Zbog nestrpljivosti, čička u zadnjici koji ljude ovih prostora čini nemirnima i živahnima. Koji nas čini da stalno stvaramo i rasturamo, da se bratimimo i pljujemo, da ratujemo pa da se volimo i onda sve ispočetka. Srbi vole da tu reč opišu kao usud, sudbinu definisanu karakterom i voljom nebesa. Pre bih rekao da je to nedostatak obrazovanja, mirnoće, zrelosti i manira, sve skupljeno u jednoj reči – primitivizam.
I sad umesto zaključka cele priče ide jedna poslovica. Američka. I uopšte nema veze što je američka, jer joj je primena univerzalna a Amerikanci ionako nemaju skoro ništa sa ovim tekstom. I nemaju ništa sa Novom Jugoslavijom.
Dakle, kao što kaže američka poslovica, ako se pitate da li da uložite u propalog milijardera, odgovor je da, u njega treba uložiti, jer ako je taj propali milijarder znao jednom da napravi pare, znaće i drugi put, tako i mi poučeni tom mudrošću završavamo pisanje u stilu „jugoslovenskog Valtera koji brani Sarajevo (srce Jugoslavije)“:
„Ako smo znali jednom da napravimo zajedničku državu na ovim prostorima, znaćemo to ponovo da uradimo. Časna Titova pionirska reč!“.
No, da li mi imamo prave ljude da sačuvaju to što će stvoriti. Jer, zidar nije isto što i baštovan. Onaj prvi samo rastura, zida i povezuje, a ovaj drugi stvara, oblikuje i održava.
Zlatko Šćepanović
Колико још геноцида српски народ треба да преживи да би се одустало од глупе идеје Југославије?
Све је то лепо кад се тако прича, али не ради у пракси. Једноставно не ради. Два пута је пробано, оба пута са катастрофалним исходом. Не ради. Тачка и крај.
@ Nikola
Istorija se ciklično ponavlja. Sastajemo se i rastajemo. Volimo se i mrzimo. Tvoja deca ili unuci neće imati pojma o čemu mi ovde pričamo, kakav genocid, ratovi, o čemu se tu radi. Za njih će to biti potreba da se druže, zabavljaju i putuju, kao što su se generacije od 50 do 70-ih dobro zabavljale u SFRJ.
Jednom će možda da integracija bolje uspe, jače proradi i da radi malo duže :-)
Istorija se ne ponavlja ciklicno. Ponovi se mali broj stvari. Meni je logicnija drzava Balkanija, unija pravoslavnih zemalja nego Jugoslavija. Ipak, EU je mnogo veci i plemenitiji ideal od regionalnih unija.
@ Victor
Ponavljaju se istorijski koncepti, ciklično, počev od plemena koja se ujedinjuju, do nacija koje to čine, pa se onda rasturaju, kada zlo udje u njih. Jer, zlo uvek razara i razdvaja, pa bilo sa čije strane da je krenulo i došlo do izražaja.
Balkanija? Srbi bi recimo rekli: „Sve može, ako ćemo mi da pravimo kombinaciju i vodimo posao“ ;-)
EU? Da li ćemo moći to da podnesemo? I prosto proširena SFRJ je ovim narodima i njenim elitama bila problem za dogovaranje i toleranciju a ne jedna složena i kompleksna zajednica disonantnih naroda, koji moraju da se drže zajedničkog zakona i morala da bi opstali. Kamo sreće da mi imamo volje da udjemo u tu zajednicu, da napredujemo u svakom pogledu.
Mislim da bi se istorija ponovila u slučaju Balkana i EU.
Wow Zlatko, nije mi na pamet padalo da neko moze imati toliku nostalgiju za SFRJ-om. Pripisujem to nekakvim razocararenjem sa ovim danas, pa nas proslost vuce kao sidro jer je tada bilo kako tako „stabilno“. Iako sam malo mladji mozda od vas, ne bi bilo tesko pobiti vase romantizirane ideje o putovanju, shopingu, letovanjima, priznatim pasosima i druzenjima.
Govorite kao da toga nije bilo u Kraljevini Jugoslaviji pre rata, pa cak i vise od toga.
Setite se ponizenja sa nestasicama kafe, benzina, gubitaskih firmi, kradja na malo i veliko po firmama, veza i vezica za posao. Koliko ljudi je moglo kupiti skijasku opremu i osetiti cari bratske nam Bosne i njenih Jahorina, Bjelasnica, a da ne govorimo Pohorja ili Kranjske Gore.
Nikakva kvazi Jugoslavija se ne moze praviti bez hvatanja Ratka Mladica i Hadzica, ali i bez Hrvatskog suocavanja sa genocidom u 2 sv ratu, kao i Srpskog samo-suocavanja sa partizanskim ubistvima posle rata. Tako ocisceni i prosisceni, mozda mozemo unutar EU da napravimo crvsce povezanu uniju….ali mastati o nekim sletovima, pesmicama….sto se kaze u Americi ovaj vas tekst je bas „head-scratcher“ :-)
@ Brana
Jugonostalgija? Sad, nemam od čega da se branim po tom pitanju, ali moj tekst nije jugonostalgičan, iako na prvo čitanje ostavlja takav utisak. Posebno nije hteo biti romantičan. Zapravo, sve je nekako ispalo drugačije nego što je autor želeo, kao kada slikar stavi više crvene boje pa se pojavi temperament u slici koja je trebalo da deluje hladno.
Poenta teksta je u tom da mi trebamo biti bolji ljudi i veći od ideja koje nas istorijski povezuju. I da treba da se povezujemo a ne zatvaramo u ambare i avlije naših predrasuda. Znanje oslobadja.
Tema koja uvek zaslužuje komentar.
Ako isključimo emocije (što je teško) i pokušamo da budemo realni i sa ove vremenske distance probamo objektivno da sagledamo period od Drugog svetskog rata do danas, praveći preseke na kraju svake decenije i analizirajući činjenice koje su bile bitne za kvalitet života ovog naroda, mislim da ćemo dobiti prilično afirmativne podatke o razlozima uspona i pada jugoslovenstva kao najpozitivnije ideje u savremenoj istoriji, koja je imala najmanje rezervisanosti prema svojim porukama, jer je obeležena velikim usponom kao i velikim padom.
Emocije su i dalje prisutne kod većine pripadnika srednje i starije generacije, ali baš zato ih i treba isključiti i u analizi običnih ljudi, čiji su izvor informacija roditelji, babe i dede, savremenici tih dešavanja, treba objektivno sagledati način života, odnose medju ljudima, odnose prema drugim narodima, i onda biti siguran u ideje i poruke koje je sa sobom nosilo jugoslovenstvo.
@ Aleksandar Zlatar
Jugoslovenstvo je imalo samo jednu zajedničku manu – izgradjeno je na komunističkoj ideologiji. Ista ona koja je integrisala ljude u prvom koraku, u drugom je bila dezintegrišući element. Sve velike države koje su trajale bile su multikulturalne i multireligiozne, jer se jedino tako mogla održavati kohezija.
U stvari, imalo je dve mane – kult ličnosti. Tito je bio veći lider i ideja od jugoslovenstva.
Na te dve osnove je Jugoslovensko carstvo palo – otišao je car koji nije imao dostojnog zamenika, uz to on je i nosio ideju zajedništva. Posle Tita, mnogi su hteli da budu Tito, a jugoslovenstvo nije bilo dovoljno jako samo po sebi, jer su svi počeli da uvidjaju društvene razlike i da ih mrze a ne da ističu sličnosti.
Komunistička ideologija je mnogo širok pojam i često zloupotrebljen, jer ako je bila integracioni faktor u početku, isto tako je kroz prilagodjavanje i transformaciju „proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa“ ta ideologija mogla da daje novi kvalitet u svim sferama života. Jugoslavija je bila multikulturalna sredina, medjutim što se tiče religije ona je zaista bila odvojena od sistema, za razliku od današnjeg načina gde je navodno odvojena, a faktički je po svemu deo vladajuće partije, i to se žestoko zloupotrebljava.
Kult Tita je bio progresivan i nije bio problem u njegovom kultu već u kultu i vlasti mnogih koji su to zloupotrebljavali u svojim atarima, odakle je i potekao raspad Jugoslavije, uz obilatu pomoć onih sa strane kojima je smetala takva država.
@Zlatko Šćepanović
Да да, неће моја деца и унуци неће појма имати о геноциду и ратовима, као што ни данас деца и унуци људи који су преживели други светски рат немају појма о… упс?
Колико стотина хиљада или можда милиона људи треба да изгине да би могла ЈЕДНОМ интеграција МОЖДА боље да успе и да ради МАЛО дуже? Чему то? Да би неки људи могли да путују? Прескупа су та путовања.