Treća Jugoslavija
SFRJ je bila država veća od svojih sinova i poneke kćeri. Postoji li šansa da nastane Treća Jugoslavija
Moć nosi odgovornost
Nekadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je bila velika, lepa, srećna i moćna država. Daleko veća, bolja, lepša i srećnija od patrljaka sadašnjih Balkanskih državica, ogrezlih u primitivizmu, korupciji, sukobima, dilovanju. Medjutim, moć, veličina i lepota jedne države izgleda nisu bili dovoljni da ta svenarodna tvorevina i duže traje. Glupost i strast njene dece su je sahranili.
A bile je to prekrasna zemlja, jedna od najboljih destinacija za život u svetu, verovali vi to ili ne. Oni koji su je doživeli znaju o čemu pišemo, oni mladji još uvek ne mogu to sebi da predstave. Doduše, ne zaboravimo, to je bila zemlja diktature, meke dikature kako bi rekli neki socijalni analitičari i istoričari, i nije svima bila tako ugodna i lepa. Čak naprotiv, za mnoge je zbog različitog mišljenja bila to vrlo okrutna država.
Ali šta je nju činilo toliko privlačnom iz današnje perspektive?
Smiren život, stalan napredak, sletske vežbe, radne akcije i druženje, raznovrsnost klime, geografije, ljudi, hrane, biljaka i životinja, lepota krajolika, bogatsvo voda, nacija i različitih života, razvijena muzička i filmska kultura, veliki sportski klubovi i pojedinci, mogućnost zaposlenja i kvalitetnog života, prijateljstvo sa većinom zemalja sveta, stavljali su je u sam vrh najpoželjnijih teritorija za život. Zanimljiva tvrdnja, zar ne?
Mi toga tada nismo bili svesni, jer nismo ništa znali o svetu oko nas i kako se patetično može živeti, ali sada par decenija kasnije, kada znamo gde i kako živimo, a gde smo mogli ostati, pojavljuje nam se mudrost i saznanje da smo svojevremeno živeli u svojevrsnoj bašti Balkana. Imali smo divne ravnice, šarene i mirisne livade, snežne planine za skijanje, najlepše more za kupanje, predivne slapove, atraktivna jezera, mnogo zanimljive ljude. Za tili čas smo mogli da odemo na more, na skijanje, da priuštimo sebi druženje sa fizički najlepšim ljudima sveta, da imamo najbolje sportske timove na svetu, puno posla, vikendica, najzanimljiviju muziku u regionu, vrelu zabavu i najukusniju hranu u Evropi.
I sav taj životni raj u jednom trenutku neko razvali i raznese. Nečiji sinovi. I poneka ćerka. Sve naši.
Mogu se pronaći različiti razlozi zašto je SFRJ propala. Stvar je vrlo kompleksna iako nam se čini da su se stvari razvijale logičnim putem. Ali kojom logikom, i sa kojim motivima?
Svaki od tih razloga za rasturanje Jugoslavije će naći svoje mesto u glavama i mislima mnogih, počev od istoričara, analitičara, pisaca, običnih gradjana. Ima na primer onih koji misle da je to sve bila inostrana urota i zavera zbog naše vojne industrije, geopolitičkih igara, i jugoslovenskih resursa koje je valjalo porobiti. Neki veruju da je to sve bilo zbog obračuna kapitalizma sa socijalizmom, odnosno komunizmom. Ima onih koji misle da je to zbog unutrašnje medjunacionalne, verske ili kulturne netrpeljivosti, pa sve do onih mislilaca koji to pripisuju ekonomskoj krizi kojoj smo bili izloženi. Naravno, vrlo su popularna i tumačenja ljudskih profila i slavoljubivosti nacionalnih lidera koji su doveli do rastakanja Jugoslavije.
Ima i onih mislilaca koji sve to pripisuju grehu jednog državnog sistema koji nije imao vertikalu prema Božanskom, sistem koji nije bio duhovan i Bogu okrenut, nego ateistički i satanistički u biti, pa je stoga Bog okrenuo ledja svom delu, onome što je prvo stvorio pomažući borbu naroda za oslobodjenje, pa onda sve to u ljutnji rastvorio. Neki smatraju da nas je Bog kaznio raspadanjem i gradjanskim ratovima, digao ruke od nas i predao nas iskušenjima, kada je video da se narod iz zahvalnosti ne moli Tvorcu za srećan život koji vodi, već Komunističkoj Partiji i Titu. I kada je Bog video da više volimo mitove koje je KPJ stvarala nego zdrav razum, okrenuo nam je ledja. Otpustio je svoju zaštite i pustio je napolje na nas sve djavole ovoga sveta sa svim mogućim predrasudama, da se igraju našim umovima, od nacionalizma, etnocentrizma, evropejstva, herojstva, ratništva, pa sve do astrologije, misterije, mistike uz koktel folk pesama, mafijaških klanova i političkih zaklinjanja.
I od tada, na ovom tlu, na terenu našeg jugoslovenstva „sve grob do groba, traži majka sina svoga …“
Sinovi naše otadžbine
Kako god promišljali prošlost Jugoslavije i razloge njene propasti, meni na um dolazi jedna misao, a to je da je Jugoslavija bila veća od svojih gradjana, odnosno svojih sinova, i poneke kćeri. Kao u svim legendama i psihoanalitičkim teorijama, sin je hteo da sruši oca, a brat da ubije brata, i nekako je to tako plastično „odigrano“ na jugoslovenskim prostorima.
Sama ideja jedne multinacionalne države, koja objedinjuje različite socijalne, nacionalne i verske entitete, jednostavno nije mogla da opstane, zbog samih njenih gradjana. Vraćajući se unatrag na muziku, filmove, tekstove i kulturu tog doba, na jugoslovenstvo i ogroman napor koji je učinjen da se zemlja ujedini pod parolom »Bratstvo i jedinstvo« shvatiš da je sve to bilo uludo. Jer, četiri decenije je ulagan natčovečanski napor KPJ i ostalih institucija društva da nam utisnu ideju jugoslovenstva i zajedništva. I sve je bilo, počev od vrtića, od deteta pa do groba u prepoznatljivoj ikonografiji jedine ideologije koja je vladala u zemlji. Mnogi su verovali u to jedinstvo. Rekao bih većina, više ili manje.
I zemlja je trajala ušuškana u romantičnu priču o herojskoj prošlosti, ekonomskim i političkim uspesima i opuštenom dnevnom životu. Medjutim, ono na šta su nas velike i mudre reči vodje stalno upozoravale „da neprijatelj nikada ne spava“ obistinile su se. Neki medju nama, naši sinovi, i poneka kćer, njima je bilo dosadno i hteli su akciju. Prvu omogućenu priliku ti naši narodni sinovi sa ovih prostora su dočekali da se otvoreno potuku, kao u klasičnoj balkanskoj mehani, gde pijani momci usled beznačajne svadje trgnu noževe jedni na druge.
Ta destruktivnost, pravdana kolektivnom memorijom naroda, gde je svaki narod imao svoje istorijske razloge za frustraciju, ta snažna negativna energija je ono što je rasturilo Jugoslaviju, energija koju ljudi sa ovih prostora gaje u sebi. Ona potmula, opasna i prepredena energija, koju tako dobro opisuje Ivo Andrić u svojim delima, energija koja samo čeka da se ispolji. I naša sklonost kao naroda da se ponesemo i povedemo sa jakom zluradošću za lošim, za pogrešnim idejama i stvarima. Neki misle, možda sa pravom, da je i jugoslovenstvo bila loša ideja za kojom su se narodi sa ovog prostora poveli.
Zato Jugoslavija nije mogla da uspe, iako je u nju uloženo mnogo emocija, dobre volje, pregora, rada i napora da se napravi miks balkanskih naroda, svojevrsna balkanska Amerika. Znam da će mnogi na ovom mestu izvući paralelu sa Amerikom, masonima i sličnim zaverama, smatrajući da je Jugoslavija masonska zavera i tvorevina. Medjutim, tu jednostavno greše. Jugoslavija je stvorena još u 19 veku iz ljubavi, iz ideala ljudi koji su se borili za nju, iz slobodarskih i ujedinjujućih težnji, iz ideje koja je veća od nas samih. Jugoslavija je stvorena iz kosmopolitskih i humanih stremljenja što intelektualne elite, što običnog naroda, koji se kroz II svetski rat borio za oslobodjenje i tako povezao u zajedničkoj borbi i muci.
To je posebno jasno kada se o tome govori u Sloveniji, malo manje jasno u podeljenoj Srbiji ili isfrustriranoj Hrvatskoj. U istoriji se zna za „jugoslovenski paradox“ da su Hrvati prvi koji su jugoslovenstvo postavili kao zajedničku i narodnu platformu, a da su je Srbi prvi sproveli u delo stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, gde su Slovenci prvi iskreno i zdušno ušli u tu tvorevinu, a na kraju nakon 70 godina i prvi na isti način otišli.
Ipak prava Jugoslavija, kao multietnički projekat je stvorena tokom II svetskog rata, gde su svi narodi te zemlje zaneseni internacionalnim komunizmom i parolom „Svet je globalno (komunističko) selo“ to stremljenje zajedničkom borbom protiv fašizma i oslobodjenjem zemlje oružjem i ruskim crvenoarmejcima potvrdili. I tu svoju tvorevinu su počeli da čuvaju, i brane, što od spoljnih što od untrašnjih naprijatelja i kako tako osvojili družtveni mir od nekoliko decenija razvoja i prosperiteta. A onda su se u sred najvećeg mira i prosperiteta, primitivno posvadjali u kafani pored puta, sevnule su pesnice, noževi i pištolji. Epilog tuče znate, još se prebrojavaju žrtve. I mnogi se sada sa svih strana granica pitaju, čemu sve to?
Sjedinjene Južnobalkanske Države kao Sjedinjene Američke Države
Za razliku od Amerike kojoj je po nekoj ideji nekadašnja Jugoslavija nalikovala, u Ameriku svi dobrovoljno dolaze i prihvataju postojeće stanje kao merilo po kome treba da se živi, radi i misli. U Jugoslaviju nisu svi ušli svojom voljom. Priznajemo, bilo ih je sa drugačijim motivima. Neki su od toga i stradali, nepravedno. Zato su mnogi od njih čekali momenat da kažu šta misle i osećaju. I da to pokažu na delu.
Kada su dobili priliku za to, ti najbolji sinovi naše države, bilo da su imali decenijama umanjene verske ili nacionalne slobode, bilo da su želeli drugačiji politički ili ekonomski sistem, političke karijere ili status nacionalnih heroja, ti veliki akademici i mali ljudi, mnogi od njih su postali histerični i ludi, i tu bolest preneli na sve ostale. Svi znate kako se to razvijalo i gde je to otišlo.
Zato i tvrdim, Jugoslavija je bila veća i plemenitija ideja od ljudi koji su je nosili. A daleko veća od ljudi koji su je sahranili. Jer ljudi koji su živeli u Jugoslaviji, oni su je rasturili, iz sopstvenih sitnih ili krupnih interesa, iz uskih vizija i ksenofobije. Sigurno je da velikog udela u tome ima istorija ovih prostora, stalni sukobi, prolivena krv, izdaje, omalovažavanja i netrpeljivosti. Jer istorijsko pamćenje stalno leži kao trn u svesti čoveka, i bolno podseća na ranu koja je napravljena.
I zato je Jugoslaviji trebalo još 50 godina da bi preživela. Trebala joj je reforma, demokratija, verske i nacionalne slobode, političko i kulturno izražavanje i adaptacija prema svetskim centrima moći. Da rane zarastu potpuno. Jer da je opstala još jedno 50 godina u zajedništvu, opstala bi duže vremena na istorijskog pozornici, i po svemu sudeći kao regionalna zemlja lider bila mala Amerika na Balkanu. Medjutim, mi njeni sinovi, mi joj nismo dali tu šansu, žurili smo da se obračunamo sa njom dok ne stasa i dok nas ne proguta svojom snagom i komforom koji nam je pružala. Jer, komfor je opasan, otupljuje revolucionarna stremljenja. Zadovoljan čovek ne diže revolucije, gleda svoja posla i kako da se zabavi. Nezadovoljnici guraju napred. Na žalost, nezadovoljnici su bili dovoljno glasni i aktivni, mi naivni pasivni i uplašeni, i srušismo Jugoslaviju.
Ali Jugoslavija je i dalje lepa ideja, utopijska. To je Zemlja sunca, kao što je opisan Kampanelin »Grad sunca« u njegovoj kultnoj knjizi o utopiji. I zato će se mnogi vraćati toj ideji i boriti se za nju. I sanjati je, jer ona nije bila san, bila je stvarnost, za mnoge.
Jugoslavija je ideja koja nadahnjuje, koja je veća od naših običnih života, to je ideja o zajedništvu, o stanju jednog sa mnoštvom u Jednom, ideja o Božijoj zemlji, a takve ideje snažno deluju na umove i emocije ljudi. Podstiču, nose, zanose. Otvaraju i podstiču kreativnost.
Jugoslavija je humana ideja o multikulturalnosti, o humanosti, o zabranjenoj ljubavi koja prelazi granice.
Stoga, čim se sadašnje balkanske zemlje malo stabilizuju i osveste gde su i šta su na svetskoj pozornici, opet će se stvoriti ideja o državama Balkana u jednoj zajednici. Pakt za Jugoistočnu stabilnost, Zapadni Balkan, sporazum EFTA i slični nazivi su delo i pojmovi Evropske unije koja prethodi ideji ujedinjenja jugoslovena. Evropljani već sada znaju da ćemo mi biti okrenuti jedni prema drugima, jer nas mnoge stvari povezuju, pa pre nas počinju da rade na našem ujedinjenju. Naravno, oni to rade iz sopstvenih interesa, da bi nas vaspitali i naučili trpeljivom životu koji nas čeka u Evropskoj uniji, mnogo većoj zajednici.
I sada vas ja iskreno pitam, kada bi birali gde bi živeli, da li bi išli u nekadašnju Jugoslaviju ili u Evropsku uniju, za koju opciju biste se odlučili?
Nova Treća Jugoslavija – treća sreća
Stvaranje Nove ili Treće Jugoslavije u praksi neće zaživeti dok to lokalne političke elite ne vide kao svoj interes. Za sada te težnje postoje samo u subkulturi, kod umetnika, muzičara, medju sportskim klubovima i kod komunističkih aktivista, jer je za njih svet jedno veliko selo, a Jugoslavija je zaseok koji treba stvoriti za pravljenje većeg kolhoza. Ah da, nadje se tu i neki medij i nekoliko nevladinih organizacija koje se uz ogromne napore i male donacije iz sveta upinju mladalačkim žarom da rade na medjunacionalnom razumevanju i pomirenju zakrvljenih sinova. I poneke kćeri.
U nekoj sledećoj generaciji na ovim prostorima će se to i otvoreno desiti, ta nova jugoslovenizacija. Lokalni političari, bogataši, akademici i novinari će početi da promovišu ideju zajedništva i jugoslovenstva jer žele da prošire svoje imperije na druga tla, ili pak da im ona budu lako dostupna. Prvi pokušaj koji se u tom smeru odigrava su srpske i crnogorske jahte lokalnih tajkuna na hrvatskom primorju, slovenačke trupe pivopija u Guči, hrvatski muzičari u Srbiji i tako redom. Krenuli su komunikacioni tokovi, strah polako nestaje, i želje za povezivanjem će samo rasti.
A onda, spontano i neočekivano, ničim izazvano, mediji će početi po zahtevu sinova naroda i onih iznad naroda, da nas iniciraju u »novo jugoslovenstvo«, da bi tek onda kreativnost malih i velikih ljudi sa svih strana granica počela da eruptira u nizu jugoslovenskih dela, slika, projekata i povezivanja. Zajedničku simboliku ćemo morati izgraditi iznova, jer je stara, ona komunistčka kompromitovana, ali za naše ljude sa ovih prostora koji su jako kreativni, to neće biti nikakav problem. Kako kažu crnogorci u svojim vicevima kada nešto poruše: „Napravićemo to još novije, ljepše i starije„.
I put ka Trećoj Jugoslaviji će biti otvoren. Počinje muzikom, jer ona spaja srca ljudi. Ukoliko toga niste svesni, to se već dešava. MTV Adrija, Pink i slični projekti orijentisani su na mlade, na generacije koje treba da se u budućnosti nametnu kao lideri nove zemlje. Promovišu se ideje zajedničkog tržišta, muzike, kulture i na kraju države.
To se sve dešava spontano, ponekad uz malu pomoć prijatelja iz okruženja, jer smo mi postali malo stidljivi u komunikaciji sa dojučerašnjim neprijateljima. Ipak, mnogi mladi sami traže da premoste političke barijere i uspostave kontakte sa sus(j)edima. U tome im pomažu kablovska televizije, internet i mediji.
I tako, teku naši zemaljski dani od prijatelja do neprijatelja i nazad. I stvara se spontano Nova Jugoslavija u srcima i mislima ljudi, i ako se dovoljno dugo ta ideja bude negovala od strane posvećenika, uspeće da nadje svoj put do realizacije. To doduše znači da ćemo morati da promenimo neke političare nedorasle toj ideji ili oni pak svoje muzičke numere koje nam recituju. Biće da će biti ovo drugo, jer balkanski političari igraju uz sve muzičke note i stilove.
I naravno, stvorićemo Novu Jugoslaviju ako nam u svemu tome i Nebesa pomognu, smiluju se na nas i otvore nam puteve da se povežemo. Mada, budimo pošteni, Srbiji ne treba Nova Jugoslavija, ni sa starom nije znala šta će i kako će. Srbiji i Srbima samo treba otvorena granica, ekonomija i putevi, a sve ostalo će oni sami da srede. Na svoj način.
Budućnost je u nama
Ono što ljudi misle, to osećaju, ono što osećaju i što žele to i rade, a ono što rade to im je sudbina. Tako barem kaže filosofija indijskih mudraca. Ali indijski mudraci nisu imali priliku da prosudjuju balkanske narode i ljude, jer u tom istraživanju sigurno bi otkrili neke nove domete filosofije i pronašli nove profile karaktera, Balkanskog karaktera. I mudrost zaključivanja bi im zasigurno bila drugačija.
A taj karakter je u stvari junak ove priče, jer to je karakter koji ima snagu da ode do najvećih visina i blistavosti duha a da zatim padne u najdublju tamu. To su naši sinovi, i poneka kćer. Oni koji će pobediti u fudbalu svetske prvake kada to niko ne očekuje i koji će prosuti izmuženo mleko kada opet niko to ne očekuje. Zbog nestrpljivosti, čička u zadnjici koji ljude ovih prostora čini nemirnima i živahnima. Koji nas čini da stalno stvaramo i rasturamo, da se bratimimo i pljujemo, da ratujemo pa da se volimo i onda sve ispočetka. Srbi vole da tu reč opišu kao usud, sudbinu definisanu karakterom i voljom nebesa. Pre bih rekao da je to nedostatak obrazovanja, mirnoće, zrelosti i manira, sve skupljeno u jednoj reči – primitivizam.
I sad umesto zaključka cele priče ide jedna poslovica. Američka. I uopšte nema veze što je američka, jer joj je primena univerzalna a Amerikanci ionako nemaju skoro ništa sa ovim tekstom. I nemaju ništa sa Novom Jugoslavijom.
Dakle, kao što kaže američka poslovica, ako se pitate da li da uložite u propalog milijardera, odgovor je da, u njega treba uložiti, jer ako je taj propali milijarder znao jednom da napravi pare, znaće i drugi put, tako i mi poučeni tom mudrošću završavamo pisanje u stilu „jugoslovenskog Valtera koji brani Sarajevo (srce Jugoslavije)“:
„Ako smo znali jednom da napravimo zajedničku državu na ovim prostorima, znaćemo to ponovo da uradimo. Časna Titova pionirska reč!“.
No, da li mi imamo prave ljude da sačuvaju to što će stvoriti. Jer, zidar nije isto što i baštovan. Onaj prvi samo rastura, zida i povezuje, a ovaj drugi stvara, oblikuje i održava.
Zlatko Šćepanović
@ Nikola
Svako bi na ovim prostorima mogao naći razlog da drugi narod mrzi. To je najlakše. Mrzeti je lako.
Tolerisati i saradjivati sa drugačijima je teško. Ali vredi truda, više nego izolacija. Jer kada jednom zaigrate „djavolovo kolo rasturanja“, genocid našeg naroda koji vas sada pogadja će u drugom obliku doći u vaše dvorište, i to od prvog komšije, Srbina, koji će vas mrzeti jer ste iz nekog razloga drugačiji.
Jer, sve dobro i loše dolazi od ljudi i ideja koje oni prihvate. Ako ljube dobro, svima će biti dobro, ako ljube zlo, zločini, genocidi, masakri, će biti naša svakodnevnica. To se na ovim prostorima tako lako uočava i vidi, na svakom koraku.
Kada kažete genocid, znajte na koga stvarno mislite, nemojte suviše lako to pripisivati celim narodima, kao što su u skorija vremena nama, Srbima to pripisali. A sigurno ćemo se složiti da mi to nismo, genocidan narod, kao što ni drugi narodi to nisu, već samo neki ljudi i neke ideje koje su ih iskvarile.
@ Aleksandar Zlatar
Kult Tita je bila nedvosmislena diktatura nepogrešivog maršala. Nema tu progresivnosti, u tom kultu i mitovima koji su se stvarali oko njega. Zemlja je ekonomski, naučno i kulturno bila progresivna. Možda ste na to mislili.
@Nikola
U integraciju kakva je bila Jugoslavija ušli su narodi koji govore istim ili sličnim jezikom, koji su povezani teritorijom, rođačkim linijama, kulturom, odnosno oni koji imaju bliske korene u prošlosti, jer imaju mnogo više stvari koje ih spajaju od onih koji ih razdvajaju. U takvu integraciju nisu mogli da udju Grci, Bugari, Rumuni ili Mađari, Nemci ili Italijani. Ta integracija je bila odraz želje za integracijom a ne prinude, jer su evidentne prednosti većeg i organizovanijeg tržišta, što uostalom dokazuju i podaci o ekonomskom, vojnom, političkom i drugom uticaju koji je imala bivša Jugoslavija.
Današnje države bivše Jugoslavije po svojoj ekonomskoj snazi ne mogu ni prići solidnijim svetskim kompanijama, što je bio jedan od razloga zbog čega integracija zvana Jugoslavija nije uspela, a karta na koju su igrali oni koji su imali interesa da ne postoji jaka Jugoslavija je baš ta karakterna crta kod naroda bivše Jugoslavije (u čemu imaju svi mnogo sličnosti) – nacionalni identitet i nacionalna ugroženost.
@Zlatko Šćepanović
Ako je zemlja, kako kažete, bila ekonomski, naučno i kulturno progresivna, znači da taj kult imao svoje pozitivne efekte. Ne treba zaboraviti da se Jugoslavija podigla na noge posle rata, 50-tih i 60-tih godina na leđima seljaka i da je tek 60-tih godina kao stabilna i progresivna ekonomija bila rado vidjena u tadašnjoj evropskoj integraciji i da je tek tad počela na vrlo pametan način da koristi nudjene kredite, i to za ravnomeran regionalni razvoj.
Početkom 70-tih godina Tito je imao 80 godina, i ne mislim da je osim kulta imao značajniju ulogu, verovatno zasnivajući svoje vidjenje Jugoslavije na informacijama najbližih saradnika, što se uostalom i videlo u pokušajima republičkih rukovodstava da prigrabe deo tog kulta. Medjutim, sve dok je taj kult bio jak Jugoslavija je i funkcionisala, pa u tom smislu smatram da je kult Josipa Broza bio pozitivan.
Zlatko, ne bih se slozio sa tvrdnjom da „svako moze naci razloga da drugi narod mrzi“. Da, sada da kad smo i mi Srbi zagnjurili ruke u vedro krvi pa smo se spustili na nivo nasih koljaca i ubica iz 2 sv rata. Ali do 1991 samo su bolesni ljudi mogli da nadju neki razlog da mrze Srbe jer mi osim u samoodbrani ili raznim samo-organizovanim pohodima, druge nismo ubijali jer nisu nase vere i nacije.
Takodje Jugoslovenstvo nije ideja koju je komunizam izgradio, nego je to bio Kralj Aleksandar ako se ne varam. Titovo Jugoslovenstvo je bilo izrazito anti-srpsko, a Kraljevo je bilo blago-pro- hrvatsko. Ne verujem da se moze imati duhovnog jedinstva medju razlicitim narodima ako se prvo nema drzavnog, teritorijalnog.
Mnogo Amerikanaca idu u Londonske pabove, ili u Kanadu, pa ipak ni u Kanadi ni Engleskoj nema sentimenta da se ujedine.
I ne znam zbog cega je Jugoslovenstvo neka moralna ideja, neka ideja iznad trenutnog stanja svesti, nesto bolje, humanije, poletnije……a Srpstvo nije, Kraljevina nije, pristup u NATO nije, Sloboda protoka ljudi, kapitala i ideja nije……
Jugoslaviju je trebalo posto poto u bilo kojoj formi cuvati 1991 (mada smo promasili taj voz 1987 kao i pre) ali sada je gotovo, treba zaleciti rane i ostaviti drugim generacijama da srede nacim zivota na Balkanu a mi da jacamo Srbiju i da se nadamo da ce ona biti ta koja ce biti stozer necega za 50 godina.
(Uzgred, isto tako kazete Srbi bi da oni vode posao……to mi se cini razmisljanje neSrba, …..strah da ce biti Srbizovani, pa daj onda da Jugoslaviju naprave totalno anti-srpsku samo da bi se njihovi strahovi umirivali, konstantno umirivali……)
@Zlatko,
nije ovo Jugonostalgija ali li;i na nostalgiju ya prohujalom mladoš’u, za mladalačkim snovima i zanesenošću.
Svakako kada preslušah himnu i još neke pesme o Jugoslaviji nije ni meni bilo svejedno. No, za razliku od drugih ja ni onda nisam video mnogo obećavajuće budućnosti u toj zemlji.
Ono što se dogodilo bilo je neminovno i ko je želeo da vidi kraj mogao ga je sagledati daleko ranije. Da bi se sagledali razlozi raspada te zemlje nije potrebno gledati okolo i tražiti krivca već je neminovno sagledati neminovni proces koji se odvija u samom čoveku.
Čovek nikako ne želi da shvati da je jedina konstanta na ovoj planeti upravo stalnost promena. Površno gledano, kao što ste i sami rekli, može izgledati na desetine razloga raspada. Neophodno je shvatiti da ovaj svet u kojem živimo deluje samoregučišuće i ponaša se kao „zatvoreni termodinamički sistem“ ali ne u energetskom pogledu već u pravcu samo korekcije i ostvarenja neophodnih uslova za ispravni duhovni razvitak ljudi koji u njemu žive.
Istovremeno, Bog ne preduzima nikakve korake da kažnjava ljude što su mu okrenuli ledja i što mu se ne mole. Tako nešto forsiraju i ističu oni koji bi da sa te pozicije ovladaju i manipulišu ljudima.
Pa ipak, život na ovoj planeti i u svakom njenom kutku ima tačno odredjeni smisao, cilj, svrhu, put i način. Niko od nas nije ovde bez razloga. Osnovni cilj je ispravan duhovni razvoitak te neophodnost da uslovi budu jednako pruženi svim ljudima u tom pogledu. Duhovni razvitak nije zadovoljen samim tim što će se imati obilje hrane i obilje čulnog užitka.
Praktično, svaki čovek kao jedinka mora imati mogućnost i šansu da ekspandira svoju svest a to nikako ne znači da će svako imati u svakom trenutku pun želudac i obilje materijalnosti…
Naravno, duhovni razvitak teče čak i onda ako su svi ateisti. Istovremeno, mogu biti svi ljudi jedne zemlje religiozni a da nema duhovnog napretka. Šta više može biti prisutna duhovna degradacija…
Ova priča zahteva više prostora nego što je gornji tekst.
U svakom slučaju, čak i kada bi se oformila država sa istim prethodnim granicama u njoj bi provejavao drugačiji duh stvari i odnosa medju ljudima. Bio bi prisutan viši stepen duhovne slobode. Ali, ni to nebi bila garancija dugoživeće države budući da čovekov uma načini manje promene i popustanja ili mali skok a onda opet kao da okameni i nespreman je za fleksibilnost. Zato su sva ranija društva uvek imala krvave sukobe i krvave skokove kao što je bilo napustanje feudalizma, pa napustanje socijalizma. Čak i unutar jednog sistema skoro svi sitniji pomaci se uvek dogadjaju u naponu sile i majušnim pomacima korak ili dva napred pa onda možda jedan nazad…
Proces duhovnog sazrevanja je jedina komponenta ili jedina osnova zbog kojeg mi živimo pa makar da smo najveći zagovornik ateizma…Svaki čovek mora imati mogućnost da iskazuje svoju kreativnost, da realizuje svoje pomake… Jer, mi jesmo duhovna bića i moramo naučiti da volimo na jedan mnogo uzvišeniji način nego što je to bilo ikada do sada u bilo kojoj prošlosti ili što bilpo koja religija propoveda.
Na kraju, nikome od nas ne bi smetala veća zemlja sa manje kriminala a mnogo više mogućnosti da svako živi od vlastitog rada – ali ne da to bude parola kakve partije kojom će izrabljivati radnika već da bude sušta realnost.
Za očekivati je da će budućnost dovesti do brisanja svih granica na ovoj planeti ali nije realno da se to dogadja brže nego što unutarnje duhovne promene u čoveku to i dozvole. Nekada su postojale ogromne porodice od po nekoliko desetina članova. Došlp je vreme njihovog raspada što nikako nije teklo bezbolno. A bilo je neminovno baš zbog narasle duhovne zrelosti pojedinaca koji su bili sposobniji i spremniji da potpunije i odgovornije nose svoj život. Bio je period kada su brakovi ugovarani ali i to je nadrašćeno. Jer, sada su mladi počeli prihvatati punu odgovornost za svoj izbor. Počela je da se u većem obimu budi ljubav u čoveku a sa time i svest i odgovornost.
Sve je to proces, proces, proces … koji je nezaustavljiv.
Da, bila je jednom jedanJugolsavija koju sam i sam voleo ali sam video neminovnost njenog raspadanja budući da nije bilo slobode kreativnosti a kreativnost je sloboda duhovnog izražavanja a tamo gde nema te slobode ne može biti ni stvarne i suštinske sreće u čoveku…
Gledano iz mog ugla mogu se pitati: Da li ječega bilo? Bilo je ali više nije vredno trošenja vremena. Sada se odvija nešto i to treba ostvarivati. Kada trenutni proces sazri ili privede se kraju možda se ostvare uslovi za nekakav novi konglomerat, daleko stabilniji.
Parole nikoga i ništa više neće održati niti motivisati. Raduje me da je taj prethodni sistzem otišao – mada me ne raduje način na koji je otišao a to je nasilnost. No, izgleda da je i to neminovnost a biće neminovnost sve dok svest ne naraste dovoljno da bude sposobna prepoznati trenutke kada vredi nešto menjati.
Sveti Duh je taj koji suštinski čoveka podučava putevima i načinu rešavanju svih mogućih situacija i problema samo treba naučiti saradnju ili komunikaciju sa Njim… Čudno, zar ne?
@ Aleksandar Zlatar
Titov kult je trebao da ima integrativnu funkciju jer je partija komunicirala sa patrijarhalnim društvom koje je nasledila. On je bio, ako se sećate „Najveći sin naših naroda“. Medjutim, on nije imao naslednika, niti su ga planirali kao što se to dešava u kraljevinama ili carstvima. A s obzirom na opštu jednakost Kurte i Murte koja je promovisana, zaista je svako mogao posle Tita da bude Tito. I svako je poželeo da bude glavni playboy. Nećemo se složiti oko Tita, jer ma koliko je on bio dobar državnik (Nesvrstani, saradnja sa svetom), toliko je bio loš vodja jednog konglomerata naroda – nezainteresovani hedonista koji je zabadao glavu u pesak pred problemima i budućnošću.
@ Brana
Pitanje je koliko je jugoslovenstvo bilo anti srpsko. U Srbiji se stalno zaboravlja da su Slovenci i Hrvati imali sva nacionalna prava, išli u crkvu, bili pobožni i niko ih nije maltretirao po toj osnovi. Oni koji su revnosno progonili veru u Srbiji su bili sami Srbi i dobrim delom Crnogorci – fanatični partijski kadrovi, koji su se valjda time dokazivali partiji. Odavno više ne verujem u stereotipe antisrpske Jugoslavije, kao što je valjda svima jasno da je Milošević kao Srbin bio taj koji je bio protiv svih dogovora oko opstanka Jugoslavije. Na njegovom primeru se vidi ta srpska isključivost i rigidnost.
Moje razmišljanje i šala sa „srpskim kombinacijama“ je samo refleksija kako ovdašnja elita razmišlja vekovima. Ne znam zašto sebi ne možete da priznate da Srbi kao narod teži da bude u glavnoj ulozi. Možda vi niste takvi, možda većina ljudi nije takva, ali imamo elitu koja na tome insistira. Slažem se da je Jugoslovenstvo ideja Kraljevine SHS, i to vam je dokaz srpske želje da budu lideri u regionu. Imamo kapacitete za to, ali malo i preterujemo. To nije neSrpsko razmišljanje, već bašSrpsko.
Ranije su tokom SFRJ crnogorci i došljaci optuživani da su violentni i da otimaju, nameću svoje standarde, da su ambiciozni, slavoljubivi, i tako redom. A šta reći za doba izmedju dva Svetska rata, ili šta kažete za sadašnje vreme i srpsku elitu? Domaću i lokalnu.
@ Louis Krstić
Jugoslavija je imala šansu. Teorijsku. Mogla se transformisati, demokratizovati i preći u stvarnu federaciju, bez krvi i ratova. Mogla je, imala je preduslove, ali ne i toj ideji odane sinove i po neku kćer.
Cela poenta ovog teksta je da postoje ideje veće od nas samih, i nije ovde u pitanju ideologija, već ljudskost i tolerancija. Ovi narodi sa Balkana nisu pokazali kapacitet za to, kako god to posmatrali, vaspitno, karakterno, moralno, duhovno. Mi se dičimo time da smo dobri domaćini, ali nismo dobre komšije. To je problem. Zbog toga mislim da smo ipak kažnjeni od strane Nebesa, jer ako postoji Bog koji sve prašta i ne kažnjava, onda je sve dozvoljeno, i tu nema razvoja svesti. Samosvest se razvija samo kada sagledavamo posledice naših loših dela a svest raste kada se kajemo, jer samo iz kajanja proizilazi istinsko milosrdje.
Za ljudskost i toleranciju na ovim prostorima nije neophodna ideja jugoslovenstva. Potrebno je da svi znamo ko smo ali i kakvi smo.
@Zlatko Šćepanović
Bez namere da polemišemo i ubedjujemo se oko lika i dela Josipa Broza, jer to je tema za sebe, mislim da je baš činjenica o kolektivnom nasledniku bila jedini logični nastavak ideje socijalizma i kolektivizma, bez favorizovanja bilo koga po bilo kojoj osnovi. Medjutim, to se pokazalo kao glavni uzrok propasti te ideje.
A zamerati Titu na hedonizmu, je stereotip plasiran od strane onih koji mu po sposobnostima nisu ni do…… Prihvatljiviji je njegov hedonizam od banalnosti, bahatosti, nevaspitanosti, brutalnosti, i svega najgoreg današnjih političara, biznismena, samoproklamovane elite.
Neka vam Nemacka i Francuska budu primer kako vekovni neprijatelji mogu da se pomire i grade Evropu sa sve nekadasnjim neprijateljima. Moze to i Srbija ako promeni stav i bude manje sklona izolaciji i herojsko epskom misljenju o sebi.
@ Vojsije
Svakako da nije potrebna ideja jugoslovenstva za takve ideje, ali je ona zaživela i živela sa nama. Za očekivati je da će se obnoviti, u nekom drugom obliku.
@ Aleksandar Zlatar
Kao što sam i naveo u tekstu, … prvom prilikom pobiše se kolektivno naši sinovi u kafani pored puta. I poneka kćer.
@ Victor
Primera pomirenja ima dosta u današnjoj EU, to je tačno i može biti uzor i za nas. Mada mislim da većina tih EU zemalja i dalje ima o sebi „herojsko epsko“ mišljenje kao i mi sami. Toga se nisu oslobodili. Neće ni nama biti prepreka.