Treća Jugoslavija
SFRJ je bila država veća od svojih sinova i poneke kćeri. Postoji li šansa da nastane Treća Jugoslavija
Moć nosi odgovornost
Nekadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je bila velika, lepa, srećna i moćna država. Daleko veća, bolja, lepša i srećnija od patrljaka sadašnjih Balkanskih državica, ogrezlih u primitivizmu, korupciji, sukobima, dilovanju. Medjutim, moć, veličina i lepota jedne države izgleda nisu bili dovoljni da ta svenarodna tvorevina i duže traje. Glupost i strast njene dece su je sahranili.
A bile je to prekrasna zemlja, jedna od najboljih destinacija za život u svetu, verovali vi to ili ne. Oni koji su je doživeli znaju o čemu pišemo, oni mladji još uvek ne mogu to sebi da predstave. Doduše, ne zaboravimo, to je bila zemlja diktature, meke dikature kako bi rekli neki socijalni analitičari i istoričari, i nije svima bila tako ugodna i lepa. Čak naprotiv, za mnoge je zbog različitog mišljenja bila to vrlo okrutna država.
Ali šta je nju činilo toliko privlačnom iz današnje perspektive?
Smiren život, stalan napredak, sletske vežbe, radne akcije i druženje, raznovrsnost klime, geografije, ljudi, hrane, biljaka i životinja, lepota krajolika, bogatsvo voda, nacija i različitih života, razvijena muzička i filmska kultura, veliki sportski klubovi i pojedinci, mogućnost zaposlenja i kvalitetnog života, prijateljstvo sa većinom zemalja sveta, stavljali su je u sam vrh najpoželjnijih teritorija za život. Zanimljiva tvrdnja, zar ne?
Mi toga tada nismo bili svesni, jer nismo ništa znali o svetu oko nas i kako se patetično može živeti, ali sada par decenija kasnije, kada znamo gde i kako živimo, a gde smo mogli ostati, pojavljuje nam se mudrost i saznanje da smo svojevremeno živeli u svojevrsnoj bašti Balkana. Imali smo divne ravnice, šarene i mirisne livade, snežne planine za skijanje, najlepše more za kupanje, predivne slapove, atraktivna jezera, mnogo zanimljive ljude. Za tili čas smo mogli da odemo na more, na skijanje, da priuštimo sebi druženje sa fizički najlepšim ljudima sveta, da imamo najbolje sportske timove na svetu, puno posla, vikendica, najzanimljiviju muziku u regionu, vrelu zabavu i najukusniju hranu u Evropi.
I sav taj životni raj u jednom trenutku neko razvali i raznese. Nečiji sinovi. I poneka ćerka. Sve naši.
Mogu se pronaći različiti razlozi zašto je SFRJ propala. Stvar je vrlo kompleksna iako nam se čini da su se stvari razvijale logičnim putem. Ali kojom logikom, i sa kojim motivima?
Svaki od tih razloga za rasturanje Jugoslavije će naći svoje mesto u glavama i mislima mnogih, počev od istoričara, analitičara, pisaca, običnih gradjana. Ima na primer onih koji misle da je to sve bila inostrana urota i zavera zbog naše vojne industrije, geopolitičkih igara, i jugoslovenskih resursa koje je valjalo porobiti. Neki veruju da je to sve bilo zbog obračuna kapitalizma sa socijalizmom, odnosno komunizmom. Ima onih koji misle da je to zbog unutrašnje medjunacionalne, verske ili kulturne netrpeljivosti, pa sve do onih mislilaca koji to pripisuju ekonomskoj krizi kojoj smo bili izloženi. Naravno, vrlo su popularna i tumačenja ljudskih profila i slavoljubivosti nacionalnih lidera koji su doveli do rastakanja Jugoslavije.
Ima i onih mislilaca koji sve to pripisuju grehu jednog državnog sistema koji nije imao vertikalu prema Božanskom, sistem koji nije bio duhovan i Bogu okrenut, nego ateistički i satanistički u biti, pa je stoga Bog okrenuo ledja svom delu, onome što je prvo stvorio pomažući borbu naroda za oslobodjenje, pa onda sve to u ljutnji rastvorio. Neki smatraju da nas je Bog kaznio raspadanjem i gradjanskim ratovima, digao ruke od nas i predao nas iskušenjima, kada je video da se narod iz zahvalnosti ne moli Tvorcu za srećan život koji vodi, već Komunističkoj Partiji i Titu. I kada je Bog video da više volimo mitove koje je KPJ stvarala nego zdrav razum, okrenuo nam je ledja. Otpustio je svoju zaštite i pustio je napolje na nas sve djavole ovoga sveta sa svim mogućim predrasudama, da se igraju našim umovima, od nacionalizma, etnocentrizma, evropejstva, herojstva, ratništva, pa sve do astrologije, misterije, mistike uz koktel folk pesama, mafijaških klanova i političkih zaklinjanja.
I od tada, na ovom tlu, na terenu našeg jugoslovenstva „sve grob do groba, traži majka sina svoga …“
Sinovi naše otadžbine
Kako god promišljali prošlost Jugoslavije i razloge njene propasti, meni na um dolazi jedna misao, a to je da je Jugoslavija bila veća od svojih gradjana, odnosno svojih sinova, i poneke kćeri. Kao u svim legendama i psihoanalitičkim teorijama, sin je hteo da sruši oca, a brat da ubije brata, i nekako je to tako plastično „odigrano“ na jugoslovenskim prostorima.
Sama ideja jedne multinacionalne države, koja objedinjuje različite socijalne, nacionalne i verske entitete, jednostavno nije mogla da opstane, zbog samih njenih gradjana. Vraćajući se unatrag na muziku, filmove, tekstove i kulturu tog doba, na jugoslovenstvo i ogroman napor koji je učinjen da se zemlja ujedini pod parolom »Bratstvo i jedinstvo« shvatiš da je sve to bilo uludo. Jer, četiri decenije je ulagan natčovečanski napor KPJ i ostalih institucija društva da nam utisnu ideju jugoslovenstva i zajedništva. I sve je bilo, počev od vrtića, od deteta pa do groba u prepoznatljivoj ikonografiji jedine ideologije koja je vladala u zemlji. Mnogi su verovali u to jedinstvo. Rekao bih većina, više ili manje.
I zemlja je trajala ušuškana u romantičnu priču o herojskoj prošlosti, ekonomskim i političkim uspesima i opuštenom dnevnom životu. Medjutim, ono na šta su nas velike i mudre reči vodje stalno upozoravale „da neprijatelj nikada ne spava“ obistinile su se. Neki medju nama, naši sinovi, i poneka kćer, njima je bilo dosadno i hteli su akciju. Prvu omogućenu priliku ti naši narodni sinovi sa ovih prostora su dočekali da se otvoreno potuku, kao u klasičnoj balkanskoj mehani, gde pijani momci usled beznačajne svadje trgnu noževe jedni na druge.
Ta destruktivnost, pravdana kolektivnom memorijom naroda, gde je svaki narod imao svoje istorijske razloge za frustraciju, ta snažna negativna energija je ono što je rasturilo Jugoslaviju, energija koju ljudi sa ovih prostora gaje u sebi. Ona potmula, opasna i prepredena energija, koju tako dobro opisuje Ivo Andrić u svojim delima, energija koja samo čeka da se ispolji. I naša sklonost kao naroda da se ponesemo i povedemo sa jakom zluradošću za lošim, za pogrešnim idejama i stvarima. Neki misle, možda sa pravom, da je i jugoslovenstvo bila loša ideja za kojom su se narodi sa ovog prostora poveli.
Zato Jugoslavija nije mogla da uspe, iako je u nju uloženo mnogo emocija, dobre volje, pregora, rada i napora da se napravi miks balkanskih naroda, svojevrsna balkanska Amerika. Znam da će mnogi na ovom mestu izvući paralelu sa Amerikom, masonima i sličnim zaverama, smatrajući da je Jugoslavija masonska zavera i tvorevina. Medjutim, tu jednostavno greše. Jugoslavija je stvorena još u 19 veku iz ljubavi, iz ideala ljudi koji su se borili za nju, iz slobodarskih i ujedinjujućih težnji, iz ideje koja je veća od nas samih. Jugoslavija je stvorena iz kosmopolitskih i humanih stremljenja što intelektualne elite, što običnog naroda, koji se kroz II svetski rat borio za oslobodjenje i tako povezao u zajedničkoj borbi i muci.
To je posebno jasno kada se o tome govori u Sloveniji, malo manje jasno u podeljenoj Srbiji ili isfrustriranoj Hrvatskoj. U istoriji se zna za „jugoslovenski paradox“ da su Hrvati prvi koji su jugoslovenstvo postavili kao zajedničku i narodnu platformu, a da su je Srbi prvi sproveli u delo stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, gde su Slovenci prvi iskreno i zdušno ušli u tu tvorevinu, a na kraju nakon 70 godina i prvi na isti način otišli.
Ipak prava Jugoslavija, kao multietnički projekat je stvorena tokom II svetskog rata, gde su svi narodi te zemlje zaneseni internacionalnim komunizmom i parolom „Svet je globalno (komunističko) selo“ to stremljenje zajedničkom borbom protiv fašizma i oslobodjenjem zemlje oružjem i ruskim crvenoarmejcima potvrdili. I tu svoju tvorevinu su počeli da čuvaju, i brane, što od spoljnih što od untrašnjih naprijatelja i kako tako osvojili družtveni mir od nekoliko decenija razvoja i prosperiteta. A onda su se u sred najvećeg mira i prosperiteta, primitivno posvadjali u kafani pored puta, sevnule su pesnice, noževi i pištolji. Epilog tuče znate, još se prebrojavaju žrtve. I mnogi se sada sa svih strana granica pitaju, čemu sve to?
Sjedinjene Južnobalkanske Države kao Sjedinjene Američke Države
Za razliku od Amerike kojoj je po nekoj ideji nekadašnja Jugoslavija nalikovala, u Ameriku svi dobrovoljno dolaze i prihvataju postojeće stanje kao merilo po kome treba da se živi, radi i misli. U Jugoslaviju nisu svi ušli svojom voljom. Priznajemo, bilo ih je sa drugačijim motivima. Neki su od toga i stradali, nepravedno. Zato su mnogi od njih čekali momenat da kažu šta misle i osećaju. I da to pokažu na delu.
Kada su dobili priliku za to, ti najbolji sinovi naše države, bilo da su imali decenijama umanjene verske ili nacionalne slobode, bilo da su želeli drugačiji politički ili ekonomski sistem, političke karijere ili status nacionalnih heroja, ti veliki akademici i mali ljudi, mnogi od njih su postali histerični i ludi, i tu bolest preneli na sve ostale. Svi znate kako se to razvijalo i gde je to otišlo.
Zato i tvrdim, Jugoslavija je bila veća i plemenitija ideja od ljudi koji su je nosili. A daleko veća od ljudi koji su je sahranili. Jer ljudi koji su živeli u Jugoslaviji, oni su je rasturili, iz sopstvenih sitnih ili krupnih interesa, iz uskih vizija i ksenofobije. Sigurno je da velikog udela u tome ima istorija ovih prostora, stalni sukobi, prolivena krv, izdaje, omalovažavanja i netrpeljivosti. Jer istorijsko pamćenje stalno leži kao trn u svesti čoveka, i bolno podseća na ranu koja je napravljena.
I zato je Jugoslaviji trebalo još 50 godina da bi preživela. Trebala joj je reforma, demokratija, verske i nacionalne slobode, političko i kulturno izražavanje i adaptacija prema svetskim centrima moći. Da rane zarastu potpuno. Jer da je opstala još jedno 50 godina u zajedništvu, opstala bi duže vremena na istorijskog pozornici, i po svemu sudeći kao regionalna zemlja lider bila mala Amerika na Balkanu. Medjutim, mi njeni sinovi, mi joj nismo dali tu šansu, žurili smo da se obračunamo sa njom dok ne stasa i dok nas ne proguta svojom snagom i komforom koji nam je pružala. Jer, komfor je opasan, otupljuje revolucionarna stremljenja. Zadovoljan čovek ne diže revolucije, gleda svoja posla i kako da se zabavi. Nezadovoljnici guraju napred. Na žalost, nezadovoljnici su bili dovoljno glasni i aktivni, mi naivni pasivni i uplašeni, i srušismo Jugoslaviju.
Ali Jugoslavija je i dalje lepa ideja, utopijska. To je Zemlja sunca, kao što je opisan Kampanelin »Grad sunca« u njegovoj kultnoj knjizi o utopiji. I zato će se mnogi vraćati toj ideji i boriti se za nju. I sanjati je, jer ona nije bila san, bila je stvarnost, za mnoge.
Jugoslavija je ideja koja nadahnjuje, koja je veća od naših običnih života, to je ideja o zajedništvu, o stanju jednog sa mnoštvom u Jednom, ideja o Božijoj zemlji, a takve ideje snažno deluju na umove i emocije ljudi. Podstiču, nose, zanose. Otvaraju i podstiču kreativnost.
Jugoslavija je humana ideja o multikulturalnosti, o humanosti, o zabranjenoj ljubavi koja prelazi granice.
Stoga, čim se sadašnje balkanske zemlje malo stabilizuju i osveste gde su i šta su na svetskoj pozornici, opet će se stvoriti ideja o državama Balkana u jednoj zajednici. Pakt za Jugoistočnu stabilnost, Zapadni Balkan, sporazum EFTA i slični nazivi su delo i pojmovi Evropske unije koja prethodi ideji ujedinjenja jugoslovena. Evropljani već sada znaju da ćemo mi biti okrenuti jedni prema drugima, jer nas mnoge stvari povezuju, pa pre nas počinju da rade na našem ujedinjenju. Naravno, oni to rade iz sopstvenih interesa, da bi nas vaspitali i naučili trpeljivom životu koji nas čeka u Evropskoj uniji, mnogo većoj zajednici.
I sada vas ja iskreno pitam, kada bi birali gde bi živeli, da li bi išli u nekadašnju Jugoslaviju ili u Evropsku uniju, za koju opciju biste se odlučili?
Nova Treća Jugoslavija – treća sreća
Stvaranje Nove ili Treće Jugoslavije u praksi neće zaživeti dok to lokalne političke elite ne vide kao svoj interes. Za sada te težnje postoje samo u subkulturi, kod umetnika, muzičara, medju sportskim klubovima i kod komunističkih aktivista, jer je za njih svet jedno veliko selo, a Jugoslavija je zaseok koji treba stvoriti za pravljenje većeg kolhoza. Ah da, nadje se tu i neki medij i nekoliko nevladinih organizacija koje se uz ogromne napore i male donacije iz sveta upinju mladalačkim žarom da rade na medjunacionalnom razumevanju i pomirenju zakrvljenih sinova. I poneke kćeri.
U nekoj sledećoj generaciji na ovim prostorima će se to i otvoreno desiti, ta nova jugoslovenizacija. Lokalni političari, bogataši, akademici i novinari će početi da promovišu ideju zajedništva i jugoslovenstva jer žele da prošire svoje imperije na druga tla, ili pak da im ona budu lako dostupna. Prvi pokušaj koji se u tom smeru odigrava su srpske i crnogorske jahte lokalnih tajkuna na hrvatskom primorju, slovenačke trupe pivopija u Guči, hrvatski muzičari u Srbiji i tako redom. Krenuli su komunikacioni tokovi, strah polako nestaje, i želje za povezivanjem će samo rasti.
A onda, spontano i neočekivano, ničim izazvano, mediji će početi po zahtevu sinova naroda i onih iznad naroda, da nas iniciraju u »novo jugoslovenstvo«, da bi tek onda kreativnost malih i velikih ljudi sa svih strana granica počela da eruptira u nizu jugoslovenskih dela, slika, projekata i povezivanja. Zajedničku simboliku ćemo morati izgraditi iznova, jer je stara, ona komunistčka kompromitovana, ali za naše ljude sa ovih prostora koji su jako kreativni, to neće biti nikakav problem. Kako kažu crnogorci u svojim vicevima kada nešto poruše: „Napravićemo to još novije, ljepše i starije„.
I put ka Trećoj Jugoslaviji će biti otvoren. Počinje muzikom, jer ona spaja srca ljudi. Ukoliko toga niste svesni, to se već dešava. MTV Adrija, Pink i slični projekti orijentisani su na mlade, na generacije koje treba da se u budućnosti nametnu kao lideri nove zemlje. Promovišu se ideje zajedničkog tržišta, muzike, kulture i na kraju države.
To se sve dešava spontano, ponekad uz malu pomoć prijatelja iz okruženja, jer smo mi postali malo stidljivi u komunikaciji sa dojučerašnjim neprijateljima. Ipak, mnogi mladi sami traže da premoste političke barijere i uspostave kontakte sa sus(j)edima. U tome im pomažu kablovska televizije, internet i mediji.
I tako, teku naši zemaljski dani od prijatelja do neprijatelja i nazad. I stvara se spontano Nova Jugoslavija u srcima i mislima ljudi, i ako se dovoljno dugo ta ideja bude negovala od strane posvećenika, uspeće da nadje svoj put do realizacije. To doduše znači da ćemo morati da promenimo neke političare nedorasle toj ideji ili oni pak svoje muzičke numere koje nam recituju. Biće da će biti ovo drugo, jer balkanski političari igraju uz sve muzičke note i stilove.
I naravno, stvorićemo Novu Jugoslaviju ako nam u svemu tome i Nebesa pomognu, smiluju se na nas i otvore nam puteve da se povežemo. Mada, budimo pošteni, Srbiji ne treba Nova Jugoslavija, ni sa starom nije znala šta će i kako će. Srbiji i Srbima samo treba otvorena granica, ekonomija i putevi, a sve ostalo će oni sami da srede. Na svoj način.
Budućnost je u nama
Ono što ljudi misle, to osećaju, ono što osećaju i što žele to i rade, a ono što rade to im je sudbina. Tako barem kaže filosofija indijskih mudraca. Ali indijski mudraci nisu imali priliku da prosudjuju balkanske narode i ljude, jer u tom istraživanju sigurno bi otkrili neke nove domete filosofije i pronašli nove profile karaktera, Balkanskog karaktera. I mudrost zaključivanja bi im zasigurno bila drugačija.
A taj karakter je u stvari junak ove priče, jer to je karakter koji ima snagu da ode do najvećih visina i blistavosti duha a da zatim padne u najdublju tamu. To su naši sinovi, i poneka kćer. Oni koji će pobediti u fudbalu svetske prvake kada to niko ne očekuje i koji će prosuti izmuženo mleko kada opet niko to ne očekuje. Zbog nestrpljivosti, čička u zadnjici koji ljude ovih prostora čini nemirnima i živahnima. Koji nas čini da stalno stvaramo i rasturamo, da se bratimimo i pljujemo, da ratujemo pa da se volimo i onda sve ispočetka. Srbi vole da tu reč opišu kao usud, sudbinu definisanu karakterom i voljom nebesa. Pre bih rekao da je to nedostatak obrazovanja, mirnoće, zrelosti i manira, sve skupljeno u jednoj reči – primitivizam.
I sad umesto zaključka cele priče ide jedna poslovica. Američka. I uopšte nema veze što je američka, jer joj je primena univerzalna a Amerikanci ionako nemaju skoro ništa sa ovim tekstom. I nemaju ništa sa Novom Jugoslavijom.
Dakle, kao što kaže američka poslovica, ako se pitate da li da uložite u propalog milijardera, odgovor je da, u njega treba uložiti, jer ako je taj propali milijarder znao jednom da napravi pare, znaće i drugi put, tako i mi poučeni tom mudrošću završavamo pisanje u stilu „jugoslovenskog Valtera koji brani Sarajevo (srce Jugoslavije)“:
„Ako smo znali jednom da napravimo zajedničku državu na ovim prostorima, znaćemo to ponovo da uradimo. Časna Titova pionirska reč!“.
No, da li mi imamo prave ljude da sačuvaju to što će stvoriti. Jer, zidar nije isto što i baštovan. Onaj prvi samo rastura, zida i povezuje, a ovaj drugi stvara, oblikuje i održava.
Zlatko Šćepanović
Zlatko,
srpska iskljucivost i zelja da vode posao polazi od toga da je Srba najvise. Poenta je sto smo mi zalutali u to kako da pomirimo to sto nas je najvise a da se drugi ne osete da su potisnuti. Pa smo onda mi da bi dokazivali nase slobodarstvo i da su svi isti, namerno i negativno sebe diskriminisali da bi drugima dali da vode stvari.
Ima mnogo primera gde se vidi suzivot jedne dominantne i druge manjinske grupe. Recimo u Kanadi, kod njih su zakoni, ekonomija, i demokratija uz odredjenu dozu pozitivne diskriminacije doveli do toga da Anglofoni lepo zive sa Frankofonima. Kvebekanci imaju na tablicama naslov „ja ne zaboravljam“ i kako i sta im to znaci. Mnogo firmi u Kvebeku postoje koje vode Englezi, ali mnogo cuvenih Kanadskih firmi vode Francuzi. Ali cinjenica je da je vecina Engleza u drzavnoj administraciji i u vodjstvu najveciih (privatnih zar ne) kompanija.
Zato, ako bi se i doslo do „buduce Jugoslavije“ nacija mora dati primat najboljem, najkorisnijem po drustvo, a manjine sigurno ne mogu da oceukuju da im neko titra samo zato sto su manjine. Pa zamislite kad bi rekli, problem sa Nemcima danas je sto oni vole da vode stvari, ili sa Francuzima u Francuskoj sto vole da vode stvari.
Komunizam je pokusao da prostu matematiku izvrne naopako pa je ubedio narod od 65% jedne zemlje da se ponasa kao da ih je 15%, a ove od 3.5 ili 15% da se ponasaju kao da je cela zemlja njihova.
Slazem se uzgred da je Milosevic nazalost bio najveci protivnik Jugoslavije, ali u sustini ne svidja mi se vas nacin razmisljanja ovde jer cini mi se vuce mnogo toga „crvenog“.
EU kao pojam je put koji vodi i do dobrog standarda, otvorenih granica i putovanja i druzenja, i svega ostalog. Nema potrebe mastati o Jugoslaviji, pogotovo ako vi kao Srpska-strana medalje vec pocinje da nabacuje krivicu kako volimo da „vodimo stvari“. Zato je i bolje da svako ima svoju drzavu, i vodi je na najbolji nacin.
ja mislim da bi najidealnije bilo da svi iz Srbije provedu barem godinu dana u Americi, da vide jedan nacin pristupa nacionalnim stvarima. Jednostavno iz vaseg izlaganja Zlatko izvire da je jedina moguca Jugoslavija ili „jugosloventsvo“ ona u kojoj ce Srbi malo da olade i ne talasaju. Zamislite sad kad bi (mada neki skeptici upozoravaju na slicne stvariu Americi) u Americi izbacili iz knjiga, kulture, i nacionalnog mita ep o Dzordzu Vashingtonu, Forsiranju reke Delaver, Gettisburg obracanje, Abraham Linkoln, ili nesto tako….zato sto milionima muslimana, Jevreja, crnaca, Azijata, ili Latino Amerikanaca te osobe i ti epovi nista ne znace. I to americko busanje zastavama, pevanje himne, i taj „flashy“ patriotizam…..
Zasto svi najbogatili moraju da imaju Englesko-Holandska, protestantska (ili cak Jevrejska) prezimena, a ne da se zovu Jusuf, Li ili nesto slicno. Eto tu je problem, jer je Srba najvise i ako vec nasa prezimena, nase pojave i nasa istorija toliko iritiraju nekoga ko nije Srbin, onda je problem u njihovoj mrznji a ne u tome jer mi zelimo da vodimo stvari.
SFRJ-Jugoslovenstvo jer bilo duboko anti-srpsko jer ako je uz „jugoslovenstvo“ najcesce izgovorena fraza u to vreme bila „velikosrpska-hegemonija“ onda to znaci da se stvarala negativna atmosfera prema vecinskom narodu. A to je za zapadne pojmove malo nezdravo.
@ Brana
Niste me baš razumeli. Prvo daleko od toga da sam „crven“, pa tekst je pun osuda komunizma. A sa druge doslovno pišem:
„Mada, budimo pošteni, Srbiji ne treba Nova Jugoslavija, ni sa starom nije znala šta će i kako će. Srbiji i Srbima samo treba otvorena granica, ekonomija i putevi, a sve ostalo će oni sami da srede. Na svoj način.“
Ceo tekst je zapravo omaž karakteru i psihologiji ovih Balkanskih naroda. Moram priznati da se i komentari uklapaju u tom smeru ;-)
Ja cu malo da prekopiram neke stvari:
“Za očekivati je da će budućnost dovesti do brisanja svih granica na ovoj planeti ali nije realno da se to dogadja brže nego što unutarnje duhovne promene u čoveku to i dozvole.“
„Za ljudskost i toleranciju na ovim prostorima nije neophodna ideja jugoslovenstva. Potrebno je da svi znamo ko smo ali i kakvi smo.“
„Čak i unutar jednog sistema skoro svi sitniji pomaci se uvek dogadjaju u naponu sile i majušnim pomacima korak ili dva napred pa onda možda jedan nazad…“
naravno tu je bilo i nekih drugih pametnih stvari ali poenta ovog teksta nije da natera ljude da se raspravljaju ko je kriv i zasto za raspad jugoslavije nego da je ideja(u ovom slucaju jugoslavije-mogla je da bude Cehoslovacka,SSSR,Nemacka…) ujedninjenja ljudi razlicitih kultura,nacina zivota… moguca
Ne zelim da raspravljam o tome ko je kriv iz dva razloga-nisam dovoljno star a i drugo i tada bi u pitanju bio moj subjektivni dozivljaj.
Inace cisto da se zna proverite cinjenice(kolicinu novca,raspored budzeta,stvarna upotreba dobijenih sredstava) za koje nije potrebno biti ziv u to staro vreme-sadasnja svedska,norvska,finska,danska su vise okrenute socijalizmu nego sto smo mi ikad bili-pomoc siromasnima i bolesnima,penzionerima,…
Jednog dana u celom svetu(taj dan je mozda hiljadama godina daleko a mozda samo oko par vekova) postojace jedna drzava,unija,federacija ili ce ceo svet biti ujedinjen u neku ekonomsku ili “vojnu“ uniju(posto ako smo zajedno protiv koga nam treba vojska-vanzemaljaca? mislim ono nije nemoguce al ipak) stvar je u tome sto ce se tu ziveti manje vise kao u skandinaviji danas-dobra socijalna i medicinska pomoc,velike plate… ali i svako ispunjava svoje obaveze tj. radi svoj posao a zajebavanje i zezanje se ostavljaju za posle-danas se u velikom delu svetu stvarno zaradjuje samo deo plate-u razvijenim zemljama-ili zaradjuje samo deo plate koju zasluzuju-u nerazvijenim zemljama takodje pola fizickih i sistemskih poslova radice neka vrsta robota,automata… Takodje bice potrebno da najmanje oko 90% energije dolazi od sunca,vode,vetra,obrtanja kucnih bicikala(trenazera),cistog hodanja po podu koji u sebi ima odredjene receptore koji energiju uzimaju od pritiska noge njih a negde najvise 10% od potrosnih goriva(ugalj,nafta…)
Poenta ovoga sto sam napisao je da treba da radimo na boljem svetu-ako ne za nas onda za nasu decu i njihovu decu,ako ne za njih onda za one nase prijatelje koji ce ziveti duze od nas-iako pola ovoga sto sam napisao nema direktne veze sa idejom jugoslavije pametni ce mozda shvatiti sta zelim da kazem-takodje i da je besmisleno raspravljati se ko je kriv za sta jer je svako kriv za nesto makar malo ali mozemo to da ispravimo ako radimo u sadasnjosti na buducnosti(naravno ne zaboravite da s vremena na vreme napravite pauzu i malo se zezate)
@ Aleksandar Ristić
Zahvaljujem na komentaru koji pogadja srž ideje mog teksta, a to je „prihvatanje ideja većih od nas samih ovako skučenih zadnjim dogadjanjima“ :-)
Nedavno je ovde bila tema o zapadu, gde sam pokusao da dam moje vidjenje zivota u Americi, ali nekih mikro-stvari…..nekih banalnih stvari iz ugla prosecnog Amerikanca.
Ovo je savrseni primer.Uz svo postovanje G. Risticu i njegovim godinama, mi se cesto kao narod uplicemo u neke mnoooogo velike filozofije,…jugoslovenstvo, ljubav medju narodima, tolerancija, ….pa sad i jedna drzava, unija, socijalna pravda za seniore i siromasne……zelena energija, da postedimo planetu za nasu decu
dotle u Americi glavne preokupacije su krediti za kuce, kako preziveti, kako zavrsiti koji dodatni kurs, ili obrazovni program, i makar za dlaku podici nivo svog obrazovanja i licnog-marketinga…..a sve to da bi ustedeli koji dolar i mozda jednog dana svojoj deci platili obrazovanje da bude doktori ili advokati i preteknu nas same. Zelimo mir u svetu, ali imamo i zelju da kao „Amerikanci“ drugima prikazemo da su nase zivotne i ekonomske vrednosti superiornije.
Dotle u Srbiji ko da imate ultra-planetarni fantasticni zivotni standard, vi mastate o promeni sveta, jednoj svetskoj drzavi, uniji…..u Srbiji je to sve abstraktno, kafic-teme….
neprakticno, totalno neprakticno
Svedska nije drzava socijalne pravde, vole socijalizam, nego je tamo kao i svuda u kapitalizmu privatna svojina svetinja, nisu imali ratova, a ulazu u industrije u kojima veruju da su ispred mnogih u svetu. Volvo, Ericsson….da ne govorimo o hemijskoj,ili farmaceutskoj industriji. Oni su bogati, i vremenom su napravili takav izbor da im je vise u stilu zivota da zive sa visokim porezima ali da se bogatstvo ravnomernije deli.
Ne znam samo koje to bogatstvo u Srbiji mi imamo, da bismo sad mastali o nekoj drzavi socijalne pravde i gde je bas seksi zeleti neke energije koje se dobijaju gazenjem po podu…..Stvarno je po mom („americkoj strani“ moje licnosti u stavri) ovo jako neprakticno zamajavanje….
sve je to u redu , ali , ipak , ne hvala …
Zivim od 1995. u Nemačkoj, ali mi ta država nije strana jer sam polunemica rodjena u Beogradu 1960. Evo mog komentara:
Oglas: Menjam 100 Nemački i Evropskih zajednica za samo 1 SFRJ
Mislim da je ovo dovoljno
Ja sam rodjen 1954, Hrvat i nikada a i davno prije jugo-propasti nisam bio zanesen jugoslavenstvom i to iz razloga koji ce mozda Gospodinu Scepanovicu biti jedna vjerodostojna platforma za jednu njegovu novu temu o prelijepoj Jugoslaviji.
Jos u prvim gimnazijskim danima postao sam, nazovimo jedan „samouki“ povjesnicar koji je razloge postajanja i propasti Jugoslavije trazio u komparativnoj povjesti te putem razno raznih izvora (osobito inozemnih) stvarao mozaik povjesne stvarnosti koja je po meni bila najznacajniji uzrok pada Titove Komunisticke Jugoslavije.
Moj naum se je rodio onog trenutka kada smo po Gimnazijskom Programu naceli temu „Prvi Svjetski Rat“. Tu temu sam potom izabrao i za Diplomski Maturantski Rad te,vjerovali vi to ili ne, zbog tog diplomskog rada upao sam u nerjesive probleme iskljucivo politicke prirode koji su me zatim i natjerali da napustim svoj dom i da srecu potrazim u inozemstvu gdje i dan danas zivim.
Problemi koji me snadjose rodise se onog trenutka kada postavih pitanje iz koga razloga u Jugoslaviji imamo narodnog heroja Gavrila Principa cije ime je krasilo puno ulica diljem Titove Jugoslavije?
Dakle,da bi donekle dosao na ispravnu ideju koja bi mi mogla razumno odgovoriti na moje pitanje priklonio sam se LOGICKIM METODAMA RAZMISLJANJA po kojima sam zakljucio sljedece:
Ako je Gavrilo Princip postao narodni heroj samo zato sto je likvidirao jednog monarha onda bi po toj logici narodni heroji morali postati i oni koji su likvidirali srpskog kralja u Marseille-u dok bi Punisa Racic mora biti okarakteriziran kao terorista koji je hladnokrvno u beogradskom parlamentu likvidirao Dr.Radica,prvaka Hrvatske Seljacke Stranke.
Htio bi da me onaj koji cita moje misljenje ne svrsta u red zatrovanih nacionalista jer to u biti niti nisam.Ovo je tek moje razmisljanje o nacinu na kojem je u Jugoslaviji bila napisana povijest.
Znamo da je u Austriji ,Gavrilo Princip te sve do danasnjeg dana i bez obzira sto Austro-Ugarska Monarhija vis ene postoji oslikan kao najzadnji bezvrjedni Terorista a vjerujem da je i cijeli civilizirani demokratski svjet i dijelio to misljenje.Tom logikom ja one koji su ubili srpskog kralja u Marseille-u oslikavam upravo tim nazivom „TERORISTI“ jer vjerujem da likvidirati jedno ljudsko bice (osobito iz politickih pobuda) moze izazvati tek krvoprolice milijuna drugih upletenih posljedicno u nadolazeci ratni sukob.
Ako logickim putem pretpostavimo da Gavrilo Princip nije dobio titulu Narodnog Heroja samo zato sto je upucao Austrijskog Prijestolonasljednika nego zbog toga sto je izazvao revoluciju,odnosno Prvi Svjetski onda je jasno da Gavrilo Princip po tome logickom sljedu nije TERORISTA nego heroj te njegovom zaslugom je pala Monarhija a zivote su izgubili milijuni i milijuni nevinih ljudi.
Po toj logici, narodni heroji bi trebali biti i Adolf Hitler,Benito Mussollini i svi ono koji poslje Prvog Svjetskog izazvase neki rat i smrt tko zna koliko nevinih osoba.
No,zaboravimo na trenutak Gavru Principa i vratimo se Titovoj Jugoslaviji.
Zasto ju nisam volio?????
Puno razloga je bilo da ju ne volim.
Prvi je ime moga mjesta koje koje se je izmedju dva svjetska rata zvalo Sveti Juraj te mu se je 1945 ime prikratilo i nazvase ga Jurjevo.
Potom,negdje 1973 doznah da u Beogradu za vrijeme Komunizma postoji osnovna skola Sveti Sava.
Upitah se , ma da li je to moguce?
Odgovor,sam po sebi mi je dao naslutiti da nikako ne zivimo u zajednici bratskih dimenzija vec da smo u razdoblju od 1945-1990 tek robovi Komunistickog Rezima koji su neprijatelje prije svega trazili oko sebe ne prezajuci i da ti skinu glavu ako si prozborio protiv njih.
Po meni,osnovni razlog raspada Jugoslavije bio je upravo u pronalazenju i identificiranju tz. NEPRIJATELJA NARODA.Stalno nam je bila prodavana ideologija po kojoj smo se morali pripremati da se obranimo ili od ISTOKA ili OD TRULOG ZAPADA .
I sve ono sto bi vrijedno u privredjivanju SFRJ pojede VOJNI BUDJET kojim se je JNA naoruzala do zuba i ideoloski pripremala da se obracuna sa PRAVIM NEPRIJATELJEM a to su bili NACIONALISMI.
Vojni Budjet 1975 godine je iznosio 40% od Bruto Drzavnog Proizvoda. Zahvaljujuci tako velikom vojnom izdatku drzava je sve vise slabila i bila primorana da si izlaz trazi u nevjerojatnim kreditima te napokon i galopirajucoj devalvaciji koja je ujedno pocetkom 90-tih znacila i definitavan slom.
Intervencija JNA kojom su namjeravali spasiti Jugu nije uspjela a po onoj mojoj logici General Kadijevic bi mogao i postati Narodni Heroj jer je dopusti masakr „brace Hrvata“ koji eto,tako na neposlusan nacin usuduse se reci jedan NE cetvrtoj po snazi velikoj vojnoj sili Jugoslaviji.
Rezulate smo vidjeli i mrtvi iz tog sukoba jos se traze.
Njemacki Filozof Schopenhauer rece:
Die Leute vermeiden nie die Katastrophen.Die verbringen nur die Zeit damit uber die Katastrophen sich zu erholen.
Jugoslavija je za mene bila i ostala jedna nemoralna drzava u kojoj su svi bili jednaki……I Bogati…i Siromasni.
Mene su učili da ratovi imaju uzroke i povod . Princip ( nije li u prezimenu ključ ? ) je bio povod , a o uzrocima ste sigurno čitali pa zaboravili .