Treća Jugoslavija
SFRJ je bila država veća od svojih sinova i poneke kćeri. Postoji li šansa da nastane Treća Jugoslavija
Moć nosi odgovornost
Nekadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je bila velika, lepa, srećna i moćna država. Daleko veća, bolja, lepša i srećnija od patrljaka sadašnjih Balkanskih državica, ogrezlih u primitivizmu, korupciji, sukobima, dilovanju. Medjutim, moć, veličina i lepota jedne države izgleda nisu bili dovoljni da ta svenarodna tvorevina i duže traje. Glupost i strast njene dece su je sahranili.
A bile je to prekrasna zemlja, jedna od najboljih destinacija za život u svetu, verovali vi to ili ne. Oni koji su je doživeli znaju o čemu pišemo, oni mladji još uvek ne mogu to sebi da predstave. Doduše, ne zaboravimo, to je bila zemlja diktature, meke dikature kako bi rekli neki socijalni analitičari i istoričari, i nije svima bila tako ugodna i lepa. Čak naprotiv, za mnoge je zbog različitog mišljenja bila to vrlo okrutna država.
Ali šta je nju činilo toliko privlačnom iz današnje perspektive?
Smiren život, stalan napredak, sletske vežbe, radne akcije i druženje, raznovrsnost klime, geografije, ljudi, hrane, biljaka i životinja, lepota krajolika, bogatsvo voda, nacija i različitih života, razvijena muzička i filmska kultura, veliki sportski klubovi i pojedinci, mogućnost zaposlenja i kvalitetnog života, prijateljstvo sa većinom zemalja sveta, stavljali su je u sam vrh najpoželjnijih teritorija za život. Zanimljiva tvrdnja, zar ne?
Mi toga tada nismo bili svesni, jer nismo ništa znali o svetu oko nas i kako se patetično može živeti, ali sada par decenija kasnije, kada znamo gde i kako živimo, a gde smo mogli ostati, pojavljuje nam se mudrost i saznanje da smo svojevremeno živeli u svojevrsnoj bašti Balkana. Imali smo divne ravnice, šarene i mirisne livade, snežne planine za skijanje, najlepše more za kupanje, predivne slapove, atraktivna jezera, mnogo zanimljive ljude. Za tili čas smo mogli da odemo na more, na skijanje, da priuštimo sebi druženje sa fizički najlepšim ljudima sveta, da imamo najbolje sportske timove na svetu, puno posla, vikendica, najzanimljiviju muziku u regionu, vrelu zabavu i najukusniju hranu u Evropi.
I sav taj životni raj u jednom trenutku neko razvali i raznese. Nečiji sinovi. I poneka ćerka. Sve naši.
Mogu se pronaći različiti razlozi zašto je SFRJ propala. Stvar je vrlo kompleksna iako nam se čini da su se stvari razvijale logičnim putem. Ali kojom logikom, i sa kojim motivima?
Svaki od tih razloga za rasturanje Jugoslavije će naći svoje mesto u glavama i mislima mnogih, počev od istoričara, analitičara, pisaca, običnih gradjana. Ima na primer onih koji misle da je to sve bila inostrana urota i zavera zbog naše vojne industrije, geopolitičkih igara, i jugoslovenskih resursa koje je valjalo porobiti. Neki veruju da je to sve bilo zbog obračuna kapitalizma sa socijalizmom, odnosno komunizmom. Ima onih koji misle da je to zbog unutrašnje medjunacionalne, verske ili kulturne netrpeljivosti, pa sve do onih mislilaca koji to pripisuju ekonomskoj krizi kojoj smo bili izloženi. Naravno, vrlo su popularna i tumačenja ljudskih profila i slavoljubivosti nacionalnih lidera koji su doveli do rastakanja Jugoslavije.
Ima i onih mislilaca koji sve to pripisuju grehu jednog državnog sistema koji nije imao vertikalu prema Božanskom, sistem koji nije bio duhovan i Bogu okrenut, nego ateistički i satanistički u biti, pa je stoga Bog okrenuo ledja svom delu, onome što je prvo stvorio pomažući borbu naroda za oslobodjenje, pa onda sve to u ljutnji rastvorio. Neki smatraju da nas je Bog kaznio raspadanjem i gradjanskim ratovima, digao ruke od nas i predao nas iskušenjima, kada je video da se narod iz zahvalnosti ne moli Tvorcu za srećan život koji vodi, već Komunističkoj Partiji i Titu. I kada je Bog video da više volimo mitove koje je KPJ stvarala nego zdrav razum, okrenuo nam je ledja. Otpustio je svoju zaštite i pustio je napolje na nas sve djavole ovoga sveta sa svim mogućim predrasudama, da se igraju našim umovima, od nacionalizma, etnocentrizma, evropejstva, herojstva, ratništva, pa sve do astrologije, misterije, mistike uz koktel folk pesama, mafijaških klanova i političkih zaklinjanja.
I od tada, na ovom tlu, na terenu našeg jugoslovenstva „sve grob do groba, traži majka sina svoga …“
Sinovi naše otadžbine
Kako god promišljali prošlost Jugoslavije i razloge njene propasti, meni na um dolazi jedna misao, a to je da je Jugoslavija bila veća od svojih gradjana, odnosno svojih sinova, i poneke kćeri. Kao u svim legendama i psihoanalitičkim teorijama, sin je hteo da sruši oca, a brat da ubije brata, i nekako je to tako plastično „odigrano“ na jugoslovenskim prostorima.
Sama ideja jedne multinacionalne države, koja objedinjuje različite socijalne, nacionalne i verske entitete, jednostavno nije mogla da opstane, zbog samih njenih gradjana. Vraćajući se unatrag na muziku, filmove, tekstove i kulturu tog doba, na jugoslovenstvo i ogroman napor koji je učinjen da se zemlja ujedini pod parolom »Bratstvo i jedinstvo« shvatiš da je sve to bilo uludo. Jer, četiri decenije je ulagan natčovečanski napor KPJ i ostalih institucija društva da nam utisnu ideju jugoslovenstva i zajedništva. I sve je bilo, počev od vrtića, od deteta pa do groba u prepoznatljivoj ikonografiji jedine ideologije koja je vladala u zemlji. Mnogi su verovali u to jedinstvo. Rekao bih većina, više ili manje.
I zemlja je trajala ušuškana u romantičnu priču o herojskoj prošlosti, ekonomskim i političkim uspesima i opuštenom dnevnom životu. Medjutim, ono na šta su nas velike i mudre reči vodje stalno upozoravale „da neprijatelj nikada ne spava“ obistinile su se. Neki medju nama, naši sinovi, i poneka kćer, njima je bilo dosadno i hteli su akciju. Prvu omogućenu priliku ti naši narodni sinovi sa ovih prostora su dočekali da se otvoreno potuku, kao u klasičnoj balkanskoj mehani, gde pijani momci usled beznačajne svadje trgnu noževe jedni na druge.
Ta destruktivnost, pravdana kolektivnom memorijom naroda, gde je svaki narod imao svoje istorijske razloge za frustraciju, ta snažna negativna energija je ono što je rasturilo Jugoslaviju, energija koju ljudi sa ovih prostora gaje u sebi. Ona potmula, opasna i prepredena energija, koju tako dobro opisuje Ivo Andrić u svojim delima, energija koja samo čeka da se ispolji. I naša sklonost kao naroda da se ponesemo i povedemo sa jakom zluradošću za lošim, za pogrešnim idejama i stvarima. Neki misle, možda sa pravom, da je i jugoslovenstvo bila loša ideja za kojom su se narodi sa ovog prostora poveli.
Zato Jugoslavija nije mogla da uspe, iako je u nju uloženo mnogo emocija, dobre volje, pregora, rada i napora da se napravi miks balkanskih naroda, svojevrsna balkanska Amerika. Znam da će mnogi na ovom mestu izvući paralelu sa Amerikom, masonima i sličnim zaverama, smatrajući da je Jugoslavija masonska zavera i tvorevina. Medjutim, tu jednostavno greše. Jugoslavija je stvorena još u 19 veku iz ljubavi, iz ideala ljudi koji su se borili za nju, iz slobodarskih i ujedinjujućih težnji, iz ideje koja je veća od nas samih. Jugoslavija je stvorena iz kosmopolitskih i humanih stremljenja što intelektualne elite, što običnog naroda, koji se kroz II svetski rat borio za oslobodjenje i tako povezao u zajedničkoj borbi i muci.
To je posebno jasno kada se o tome govori u Sloveniji, malo manje jasno u podeljenoj Srbiji ili isfrustriranoj Hrvatskoj. U istoriji se zna za „jugoslovenski paradox“ da su Hrvati prvi koji su jugoslovenstvo postavili kao zajedničku i narodnu platformu, a da su je Srbi prvi sproveli u delo stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, gde su Slovenci prvi iskreno i zdušno ušli u tu tvorevinu, a na kraju nakon 70 godina i prvi na isti način otišli.
Ipak prava Jugoslavija, kao multietnički projekat je stvorena tokom II svetskog rata, gde su svi narodi te zemlje zaneseni internacionalnim komunizmom i parolom „Svet je globalno (komunističko) selo“ to stremljenje zajedničkom borbom protiv fašizma i oslobodjenjem zemlje oružjem i ruskim crvenoarmejcima potvrdili. I tu svoju tvorevinu su počeli da čuvaju, i brane, što od spoljnih što od untrašnjih naprijatelja i kako tako osvojili družtveni mir od nekoliko decenija razvoja i prosperiteta. A onda su se u sred najvećeg mira i prosperiteta, primitivno posvadjali u kafani pored puta, sevnule su pesnice, noževi i pištolji. Epilog tuče znate, još se prebrojavaju žrtve. I mnogi se sada sa svih strana granica pitaju, čemu sve to?
Sjedinjene Južnobalkanske Države kao Sjedinjene Američke Države
Za razliku od Amerike kojoj je po nekoj ideji nekadašnja Jugoslavija nalikovala, u Ameriku svi dobrovoljno dolaze i prihvataju postojeće stanje kao merilo po kome treba da se živi, radi i misli. U Jugoslaviju nisu svi ušli svojom voljom. Priznajemo, bilo ih je sa drugačijim motivima. Neki su od toga i stradali, nepravedno. Zato su mnogi od njih čekali momenat da kažu šta misle i osećaju. I da to pokažu na delu.
Kada su dobili priliku za to, ti najbolji sinovi naše države, bilo da su imali decenijama umanjene verske ili nacionalne slobode, bilo da su želeli drugačiji politički ili ekonomski sistem, političke karijere ili status nacionalnih heroja, ti veliki akademici i mali ljudi, mnogi od njih su postali histerični i ludi, i tu bolest preneli na sve ostale. Svi znate kako se to razvijalo i gde je to otišlo.
Zato i tvrdim, Jugoslavija je bila veća i plemenitija ideja od ljudi koji su je nosili. A daleko veća od ljudi koji su je sahranili. Jer ljudi koji su živeli u Jugoslaviji, oni su je rasturili, iz sopstvenih sitnih ili krupnih interesa, iz uskih vizija i ksenofobije. Sigurno je da velikog udela u tome ima istorija ovih prostora, stalni sukobi, prolivena krv, izdaje, omalovažavanja i netrpeljivosti. Jer istorijsko pamćenje stalno leži kao trn u svesti čoveka, i bolno podseća na ranu koja je napravljena.
I zato je Jugoslaviji trebalo još 50 godina da bi preživela. Trebala joj je reforma, demokratija, verske i nacionalne slobode, političko i kulturno izražavanje i adaptacija prema svetskim centrima moći. Da rane zarastu potpuno. Jer da je opstala još jedno 50 godina u zajedništvu, opstala bi duže vremena na istorijskog pozornici, i po svemu sudeći kao regionalna zemlja lider bila mala Amerika na Balkanu. Medjutim, mi njeni sinovi, mi joj nismo dali tu šansu, žurili smo da se obračunamo sa njom dok ne stasa i dok nas ne proguta svojom snagom i komforom koji nam je pružala. Jer, komfor je opasan, otupljuje revolucionarna stremljenja. Zadovoljan čovek ne diže revolucije, gleda svoja posla i kako da se zabavi. Nezadovoljnici guraju napred. Na žalost, nezadovoljnici su bili dovoljno glasni i aktivni, mi naivni pasivni i uplašeni, i srušismo Jugoslaviju.
Ali Jugoslavija je i dalje lepa ideja, utopijska. To je Zemlja sunca, kao što je opisan Kampanelin »Grad sunca« u njegovoj kultnoj knjizi o utopiji. I zato će se mnogi vraćati toj ideji i boriti se za nju. I sanjati je, jer ona nije bila san, bila je stvarnost, za mnoge.
Jugoslavija je ideja koja nadahnjuje, koja je veća od naših običnih života, to je ideja o zajedništvu, o stanju jednog sa mnoštvom u Jednom, ideja o Božijoj zemlji, a takve ideje snažno deluju na umove i emocije ljudi. Podstiču, nose, zanose. Otvaraju i podstiču kreativnost.
Jugoslavija je humana ideja o multikulturalnosti, o humanosti, o zabranjenoj ljubavi koja prelazi granice.
Stoga, čim se sadašnje balkanske zemlje malo stabilizuju i osveste gde su i šta su na svetskoj pozornici, opet će se stvoriti ideja o državama Balkana u jednoj zajednici. Pakt za Jugoistočnu stabilnost, Zapadni Balkan, sporazum EFTA i slični nazivi su delo i pojmovi Evropske unije koja prethodi ideji ujedinjenja jugoslovena. Evropljani već sada znaju da ćemo mi biti okrenuti jedni prema drugima, jer nas mnoge stvari povezuju, pa pre nas počinju da rade na našem ujedinjenju. Naravno, oni to rade iz sopstvenih interesa, da bi nas vaspitali i naučili trpeljivom životu koji nas čeka u Evropskoj uniji, mnogo većoj zajednici.
I sada vas ja iskreno pitam, kada bi birali gde bi živeli, da li bi išli u nekadašnju Jugoslaviju ili u Evropsku uniju, za koju opciju biste se odlučili?
Nova Treća Jugoslavija – treća sreća
Stvaranje Nove ili Treće Jugoslavije u praksi neće zaživeti dok to lokalne političke elite ne vide kao svoj interes. Za sada te težnje postoje samo u subkulturi, kod umetnika, muzičara, medju sportskim klubovima i kod komunističkih aktivista, jer je za njih svet jedno veliko selo, a Jugoslavija je zaseok koji treba stvoriti za pravljenje većeg kolhoza. Ah da, nadje se tu i neki medij i nekoliko nevladinih organizacija koje se uz ogromne napore i male donacije iz sveta upinju mladalačkim žarom da rade na medjunacionalnom razumevanju i pomirenju zakrvljenih sinova. I poneke kćeri.
U nekoj sledećoj generaciji na ovim prostorima će se to i otvoreno desiti, ta nova jugoslovenizacija. Lokalni političari, bogataši, akademici i novinari će početi da promovišu ideju zajedništva i jugoslovenstva jer žele da prošire svoje imperije na druga tla, ili pak da im ona budu lako dostupna. Prvi pokušaj koji se u tom smeru odigrava su srpske i crnogorske jahte lokalnih tajkuna na hrvatskom primorju, slovenačke trupe pivopija u Guči, hrvatski muzičari u Srbiji i tako redom. Krenuli su komunikacioni tokovi, strah polako nestaje, i želje za povezivanjem će samo rasti.
A onda, spontano i neočekivano, ničim izazvano, mediji će početi po zahtevu sinova naroda i onih iznad naroda, da nas iniciraju u »novo jugoslovenstvo«, da bi tek onda kreativnost malih i velikih ljudi sa svih strana granica počela da eruptira u nizu jugoslovenskih dela, slika, projekata i povezivanja. Zajedničku simboliku ćemo morati izgraditi iznova, jer je stara, ona komunistčka kompromitovana, ali za naše ljude sa ovih prostora koji su jako kreativni, to neće biti nikakav problem. Kako kažu crnogorci u svojim vicevima kada nešto poruše: „Napravićemo to još novije, ljepše i starije„.
I put ka Trećoj Jugoslaviji će biti otvoren. Počinje muzikom, jer ona spaja srca ljudi. Ukoliko toga niste svesni, to se već dešava. MTV Adrija, Pink i slični projekti orijentisani su na mlade, na generacije koje treba da se u budućnosti nametnu kao lideri nove zemlje. Promovišu se ideje zajedničkog tržišta, muzike, kulture i na kraju države.
To se sve dešava spontano, ponekad uz malu pomoć prijatelja iz okruženja, jer smo mi postali malo stidljivi u komunikaciji sa dojučerašnjim neprijateljima. Ipak, mnogi mladi sami traže da premoste političke barijere i uspostave kontakte sa sus(j)edima. U tome im pomažu kablovska televizije, internet i mediji.
I tako, teku naši zemaljski dani od prijatelja do neprijatelja i nazad. I stvara se spontano Nova Jugoslavija u srcima i mislima ljudi, i ako se dovoljno dugo ta ideja bude negovala od strane posvećenika, uspeće da nadje svoj put do realizacije. To doduše znači da ćemo morati da promenimo neke političare nedorasle toj ideji ili oni pak svoje muzičke numere koje nam recituju. Biće da će biti ovo drugo, jer balkanski političari igraju uz sve muzičke note i stilove.
I naravno, stvorićemo Novu Jugoslaviju ako nam u svemu tome i Nebesa pomognu, smiluju se na nas i otvore nam puteve da se povežemo. Mada, budimo pošteni, Srbiji ne treba Nova Jugoslavija, ni sa starom nije znala šta će i kako će. Srbiji i Srbima samo treba otvorena granica, ekonomija i putevi, a sve ostalo će oni sami da srede. Na svoj način.
Budućnost je u nama
Ono što ljudi misle, to osećaju, ono što osećaju i što žele to i rade, a ono što rade to im je sudbina. Tako barem kaže filosofija indijskih mudraca. Ali indijski mudraci nisu imali priliku da prosudjuju balkanske narode i ljude, jer u tom istraživanju sigurno bi otkrili neke nove domete filosofije i pronašli nove profile karaktera, Balkanskog karaktera. I mudrost zaključivanja bi im zasigurno bila drugačija.
A taj karakter je u stvari junak ove priče, jer to je karakter koji ima snagu da ode do najvećih visina i blistavosti duha a da zatim padne u najdublju tamu. To su naši sinovi, i poneka kćer. Oni koji će pobediti u fudbalu svetske prvake kada to niko ne očekuje i koji će prosuti izmuženo mleko kada opet niko to ne očekuje. Zbog nestrpljivosti, čička u zadnjici koji ljude ovih prostora čini nemirnima i živahnima. Koji nas čini da stalno stvaramo i rasturamo, da se bratimimo i pljujemo, da ratujemo pa da se volimo i onda sve ispočetka. Srbi vole da tu reč opišu kao usud, sudbinu definisanu karakterom i voljom nebesa. Pre bih rekao da je to nedostatak obrazovanja, mirnoće, zrelosti i manira, sve skupljeno u jednoj reči – primitivizam.
I sad umesto zaključka cele priče ide jedna poslovica. Američka. I uopšte nema veze što je američka, jer joj je primena univerzalna a Amerikanci ionako nemaju skoro ništa sa ovim tekstom. I nemaju ništa sa Novom Jugoslavijom.
Dakle, kao što kaže američka poslovica, ako se pitate da li da uložite u propalog milijardera, odgovor je da, u njega treba uložiti, jer ako je taj propali milijarder znao jednom da napravi pare, znaće i drugi put, tako i mi poučeni tom mudrošću završavamo pisanje u stilu „jugoslovenskog Valtera koji brani Sarajevo (srce Jugoslavije)“:
„Ako smo znali jednom da napravimo zajedničku državu na ovim prostorima, znaćemo to ponovo da uradimo. Časna Titova pionirska reč!“.
No, da li mi imamo prave ljude da sačuvaju to što će stvoriti. Jer, zidar nije isto što i baštovan. Onaj prvi samo rastura, zida i povezuje, a ovaj drugi stvara, oblikuje i održava.
Zlatko Šćepanović
@ Tomson
Imate interesantan pristup sa logikom ali ima raznih „logika“.
Na primer, Gavrilo Princip. Ako gledate u širem kontekstu, Austro Ugarska je silom anektirala Bosnu i veliki deo Srba u njoj i protiv medjudržavnih dogovora, objavila carinski rat Srbiji i gomilala vojsku spremnu da krene na Srbiju. Desio se atentat ili ne, Srbija bi bila napadnuta, to je bilo očigledno.
Sve u svemu, jasna mi je vaša misao i na šta skrećete pažnju. Zanimljivo je da i u Hrvatskoj i u Srbiji svi osudjuju komunizam, a u stvarnosti ta „ideologija“ je manifestacija samih ljudi. U Rusiji je bila gruba, u SFRJ nešto mekša, i ne mogu se porediti iako su ih iste ideje „vodile“. Ne opravdavam komunizam, naprotiv.
Moje pisanje je zapravo skretanje pažnje da sve počinje i završava se na ljudima i njihovoj dobroj volji, pa i Hrvat i Srbin i Musliman mogu da žive zajedno ako imaju dobru volju. Ako je nema, sva priča i bilo koja ideologija je uzaludna.
Poštovani gospodine Tomson, mislim da niste dovoljno široko uzeli kadar kojeg promatrate. Do 1990.g. bila sam indiferentna prema politici. Djelom zbog mojih 27 godina, a dijelom jer sam odlično zarađivala, putovala po svijetu, jednom mjesečno kupovala špeceraj u Grazu i bez ikakvih problema prakticirala svoju katoličku vjeru i ništa mi nije falilo, a sada 20 godina nakon raspada SFRJ mislim, da imam priliku ponovno glasati da ne bih dala glas za razlaz bivše države. Što se tiče neuspjele priče sa JNA, znam da je kod nas u Zagrebu, na ljude iz JNA gledano sa sprdnjom i omalovažavanjem i mi domaći se baš s njima (bez obzira iz koje su republike bili uključivo Hrvate) nismo družili, te nije čudo da je takva vojska postala tuđa, a ne naša. A na epizodu sa svecima odgovorila bih vicem. Dođu u bivšu skupštinu Slovenac, Srbin i Hrvat. Na stolcima rajsnedli koje nisu odmah vidjeli. Sjedne se Slovenac, zajauče i opsova, uzme čavlić i hiti ga. Sjedne se Srbin, zajauče i opsova, uzme čavlić i hiti ga. Sjedne Hrvat napravi bolnu grimasu i pomisli:“a to valjda tako mora bit“ i ostane sjediti. Srbi nisu dozvolili dirati Svetog Savu, tko je nama kriv jer mi svojeg sveca nismo štitili. Mi sami. I zato ja mislim da je za ukidanje dijela imena Vašeg mjesta kriv jedino beskarakterni, ambiciozni lokalni političar, a ne socijalizam, komunizam ili neki drugi -izam. Uvijek je stvar u karakteru čovjeka, a ne okruženju u kojem živi. Dokaz tome je i obitelj mog oca. U vremenu iza rata, nikada nije išao na Božić u školu. Kada su ga pitali za razlog uvijek je glasno rekao:mene za Božić ne puštaju u školu. I nikada mu se ništa nije dogodilo. Njemu, niti obitelji. Kasnije su ga nekoliko puta zvali u partiju, iako su znali da mu je stric katolički svećenik. Nikada nije postao član partije što bi mu u mnogome olakšalo život. Sve je do čovjeka gospodine Tomson. A Vama gospodine Šćepanoviću zahvaljujem što ste napisali ono što mnogi od nas misle. I sama sam razmišljala o osnivanju udruge koja bi njegovala ono što nas spaja na ovim prostorima; omogućila demokratsku razmjenu mišljenja ili ako ništa drugo utrla put budućoj suradnji. Uz srdačan pozdrav Diana
Ja ne razumijem,jeli itko pročitao probleme koje je gdin Tomson imao?Ja ga razumijem.Moj otac je bio zlostavljan u rodnoj Vojvodini jer je Hrvat,kao malo dijete Srbi su ga tukli i svakakve gnjusobe mu radili,ponižavali sramotili,ne želim uopće pisati što sve…Eto vam zajednica ljubavi. U neku novu ne vjerujem.
Niti ju želim. ne vjerujem Srbima,oprostite,ne mogu.Tomu ste me na portalu dobro naučili i u stvarnosti.Iskustvo je drugačije.Životno.I u Vojvodini i u Hrvatskoj.Dobre volje je bilo kada je bio mir,ali u mraku su se događale skrivene stvari.I svima je bilo lijepo :)
Da se dogodi Jugoslavija,dali bismo dobili svoju kuću nazad u koju je ušao nasilno Srbin? Kome biste dali njegovo? Dali bi onda bilo pravde ili pristranosti po nacionalnosti.Mi nismo ničije uzeli i ne živimo u tuđemu.
Želim odgovor. Proširite kadar.Jer sudovi su pristrani nacionalno u vašoj zemlji.Totalna anarhija.Korumpirani.
Zaista široka tema u kojoj je teško biti kratak. Imala je Jugoslavija svojih mana ali prema ovoj bijedi djeluje kao raj nebeski. Jugoslaviji je trebala promjena ali promjena promašene komunističke ideologije i nesposobnih kadrova. Jednopartijski sistem je mogao ostati jer od ovog višestranačja ne vidim koristi osim da se uhljebe zadnje bitange i društveni paraziti preko tih svojih stranaka.
Što se tiče Tita počinio je niz grešaka. Ako se nešto katarzira ne smiju se pomesti pod tepih ni zločini počinjeni krajem 2. Svjetskog Rata u kojima je udio imao i kasniji Otac Domovine bivši general JNA Franjo Tuđman. U teatru apsurda moguće je da takav lik budi hrvatsku nacionalnu svijest iako je on zadnji koji bi imao moralno pravo to učiniti. Što se tiče tog mentaliteta jedna od devijacija je da narod slavi svoje krvnike pa je lako moguće da krvnik postane spasitelj u narodnoj predaji.
Jedna od velikih Titovih grešaka što nije dirao religije koje su bile faktor razdvajanja građana Jugoslavije. On je imao takvu moć da zabrani djelovanje religijskih organizacija ali nije to učinio. Takav potez jačao bi jugoslavensku nacionalnu svijest koja je bila neophodna za dugoročni opstanak države. Amerikanac je prvo Amerikanac pa tek onda Teksašanin ili Džordžijac ili Kalifornijac. To Jugoslavija nikad nije postigla da prosječan građanin prvo bude Jugoslaven pa tek onda Hrvat, Srbin, Slovenac, Bosanac, Crnogorac, Makedonac ili što mu se već hoće, može biti i Mađar ili Talijan ali ako je tu rođen prvo je trebao biti Jugoslaven.
Svaka država u kojoj djeluje Vatikan ima destruktivni faktor u sebi, takva država bila je i SFRJ. Politički gledano Vatikan je druga država čije su institucije djelovale u Jugoslaviji uglavnom u zapadnijim djelovima. Političkom Vatikanu Jugoslavija nije odgovarala zato je Crkva bila organizirana opozicija dok je Tito to znao i tolerirao. Nije baš bio tako mudar kako ga hvale. Slobodno djelovanje islamske zajednice također je destruktivno za jugoslavensku ideju. Panislamska ideja koju su zastupali ratni vođa Muslimana Izetbegović i muslimanski intelektualci u svojoj biti je antijugoslavenska jer za njih je Jugoslavija nešto što treba rušiti da se otvori prostor za ekspanziju islama na ovim prostorima. Tito je to znao ali nikad nije zabranio djelovanje islamske zajednice.
I za kraj Srpska Pravoslavna Crkva u prošlosti prilično monarhistički nastrojena što je već bio dovoljan razlog da joj stavi ključ u bravu. Kao skučena zatvorena organizacija teža je za proboj stranih agentura ali i dalje u svojoj biti antijugoslavenska. Njoj bi možda odgovarala monarhistička Jugoslavija s apsolutnom dominacijom Srba ali onda to nije to. Ako su jugoslavenskoj ideji smetali lokalni nacionalizmi ne znam zašto Tito nije dirao bastio esencijalnog srpskog monarhističkog nacionalizma u obliku SPC? U ime neke ravnoteže tolerirao je SPC i Vatikan i islamsku zajednicu. Ta ravnoteža obila nam se o glavu jer već je postojala razgranata infrastruktura za rušenje Jugoslavije od samozvanih božjih poslanika.
Naveo bih jedan primjer iz svog života. Svjedok sam koliko se moj otac opirao vrbovanju od strane ustaške emigracije povezane s talijanskim neofašistima. Nudili su mu kule i gradove samo da se priključi ali izabrao je živjeti od svoga rada jer je vjerovao u Jugoslaviju. Kada se požalio državnim organima reagirali su prilično mlako. Oni su to znali da se ljudi vrbuju svim sredstvima. U čemu je onda problem? Pa njima su te ustaške organizacije trebale da bi imale konstantnu terorističku prijetnju, vanjskog neprijatelja i babarogu za plašenje naroda. Kao što je moj otac poslije doznao UDBA je rukovodila mnogim ustaškim ćelijama i bila infiltrirana tamo gdje nije mogla voditi glavnu riječ. Tko im je bio zaista opasan njega su smakli. Mislim da neću puno pogriješiti ako ustvrdim da su sve te ustaške organizacije po svijetu operacija UDBE. Stvorili si neprijatelja kojeg kontroliraju da bi imali što raditi. Zvuči pomalo tragikomično. UDBINA infrastruktura u emigraciji ali i u Jugoslaviji poslije je korištena za rušenje Jugoslavije. Taj fenomen se zove zmija u njedrima.
Ne gledam ovo kroz emocije. Nisam jugonostalgičar u patetičnom smislu te riječi. Rođen sam u Jugoslaviji, to je moja zemlja. Nakon raspada ja nemam zemlju pa je sad cijela planeta neka moja Zemlja. Imam državljanstvo Hrvatske i BiH ali to nije to. Ja u toj Hrvatskoj i BiH nemam gdje raditi u svojoj struci, ja sam tu progonjena zvijer jer znaju da će doći dan kada će pasti maske i kada se ničiji zločini neće moći skrivati pod velom malograđanskog nacionalizma koji šalje mlade lavove u smrt. Što se tiče ideje Treće Jugoslavije ne bih isključio da će biti stvorena nova država na tom prostoru ili dijelu tog prostora ali taj proces vodit će mistični redovi ako se budu htjeli umiješati u površinsku realnost. Ta verzija značila bi smrt svake ideje nacionalizma i svih dosadašnjih ideologija kao i smrt religijskih bogova. Znači da bi to bio dugotrajan proces.
U ovoj realnosti djelujem kao civilna ličnost s posvetom Svetog Jurja ili Đorđa što ima više simboličku vrijednost. To samo znači da sam upućen u pravu prirodu naše realnosti i da se razumijemo ime Svetog Jurja u mističnom smislu nema veze s nikakvim religijama ili crkvama. To što neki zloupotrebljavaju to ime u religijsku propagandu ne može se spriječiti. Pa i samo ime Isusa Krista ili Boga Rata Jahve je zloupotrebljeno bezbroj puta ali to ne znači da oni podržavaju crkve niti da je Jahve zaista Bog Rima i Carigrada iako oni koriste njegovo ime.
Kad smo već kod božjih kazni moramo uzeti u obzir da su se naši preci odrekli slavenskog panteona i svog zaštitnika Peruna da bi se poklonili tuđem Bogu. Nije to bio naš Bog nego Bog Rima i Bog Carigrada. Peruna su odbacili njegovi štićenici zavedeni propagandom bjelosvjetskih mutikaša i prevaranata. Zato više i nisu jedan narod kao što su bili pod Perunom. Mutikaše ih podijelile po plemenima. To im je kazna a cinici bi rekli: nije li Perun smislio najgoru kaznu svom narodu? Nije Perun ništa smislio svojim štićenicima, sami su na sebe prizvali prokletinju. Perunu ne treba da mu se štićenici klanjaju i da mu se mole. Perun je Ratnik Groma koji izaziva tuđinske Bogove koji su porobili umove njegova naroda. Sve što tuđinski Bogovi traže od naroda Perunu je strano. Perun i ne traži da se u njega vjeruje. On postoji, on samo postoji. On želi da ga se poznaje i sretan je onaj koga Perun izabere da prenese poruku.
Nije ova zemlja ni srpska ni hrvatska niti novonastalih plemena. Ovo je zemlja onoga tko je doveo narod u tu zemlju i dao narodu život u izobilju. U narodu je kratko pamćenje pa je umislio da je to njegova zemlja pod blagoslovom tuđinskih Bogova. Perun uvijek dolazi po svoje samo što nema osjećaj za vrijeme iz ovih niskih predjela. Ja osobno bih volio da Perun što prije dođe po svoju zemlju, da je uzme Ognjem i Mačem i pročisti je Vatrom i Ledom. Svi oni koji su načuli za Peruna znaju da ga zemaljska vlast ne zanima. On samo dođe, učini da trava ne raste, učini da zlotvor padne na koljena i napravi ugovor s narodom pa ode kući. Kako da se narod nada kad se ne sjeća ni Peruna ni svog prvog ugovora kojeg je pogazio?
Davljenik se i za slamku hvata pa mislim ako već pričamo o božjim prokletstvima da i ova priča nekome može biti korisna. Ne treba narodu većeg prokletstva do onog koje si je sam nakalemio. Nije Ratnik Groma povredljivo derište koje će narodu uzeti za zlo što je prevaren da se pokloni tuđinskom Bogu Rima i Carigrada. Ali kao i svi Ratnici Panteona Perun je vrlo svojeglav. Ako želi doći i riješiti situaciju nema te sile fizičke i duhovne koja bi ga zaustavila. Ako ga još tišti Bijes Ratnika neće doći sve dok mu Tuge, Buge ili kako se već zovu panteonske kosovke devojke ne ublaže Bijes. Uostalom stalno se vode nekakve borbe iznad naših glava ali jasno da ljude zanima najviše fizičko. S njihove točke gledišta odozgora fizički svijet je samo jedna od mnogih razina na koju treba uvesti reda igrajući po pravilima fizičkog svijeta kao i onda dok je Perun živio kao običan smrtnik sa svojim narodom. Meni pada samo na pamet pjesma: \"Pogledaj dom svoj, Anđele\" ali rekoh što mislim o svemu tome, dotakoh se i najviših aspekata same egzistencije.
@ Toni Balkaneze
Ima malo kontradikcije u vašem komentaru :-)
U prvom delu je kritika verskih zajednica i teza da su one uzrok propasti SFRJ, jer se KPJ nije do kraja izborila sa vernicima. Verujem da nije mogla, jer da je pokušala imala bi gradjanski rat u kome bi izgubila. Ni SSSR i ceo Istočni blok koji je bio mnogo rigidniji prema Crkvama to nije uspeo.
No, kontradikcija vašeg komentara nastaje u drugom delu kada se govori o Perunu. I to je vera, religija, doduše paganska i politeistička, sa primesama šamanizma. I gde bi njoj bilo mesta u idealnoj Jugoslaviji bez vera.
A da ne zaboravim, komunizam nije vera već ideologija ali je imao mnogo vernika, i to fanatika :-)
Martina,čitam ove vaše stare komentare,pa ne mogu da ne reagujem,jer sam i sama iz Vojvodine u kojoj živi mnogo Hrvata.Ne znam šta se vašem ocu događalo i da li je to bilo zbog toga što je Hrvat,no tvrdim svojim dostojanstvom da u ovoj našoj Vojvodini svi imaju veća prava nego Srbi! Ni u jednu manjinu ne smeš da dirneš jer se odmah digne prašina!Ni rečima,a kamoli nečim drugim..
Živela sam na samom severu nekoliko godina(Subotica) i bila užasnuta činjenicom da se srpskim jezikom služi manje od polovine stanovništva,a da poneki starosedeoci čak ni ne znaju srpski!!Hrvati su u Vojvodini diče i ponose svojim poreklom,a ne sećam se da su ikad zbog toga bili na nečijoj meti..nemojmo molim vas samo o Vojvodini!
Evo najnovije situacije u našem gradu:zbog manjka prvaka se ukidaju dva odeljenja na srpskom jeziku,ali ostaju dva na rumunskom,jer Bože moj to je nacionalna manjina koja MORA da ima svoja prava.Čini mi se da će se na kraju i ostvariti ona „Vojvodina bez Srba“kako neki planiraju..
Izvinite,ništa lično ovo nije,no ne mogu više da slušam o ugnjetavanju drugih dok mi stojimo i gledamo kako nestajemo.
Fenomen Tita će izgleda ostati trajna tema na ovim prostorima. Mnogo ljudi, mnogo iskustava, mnogih pravih ali i pogrešnih informacija. U tom „lutanju“ zasnovanom na posrednim informacijama (jer ono što je neposredno iskustvo rezultat je iskustava mladje u to vreme (naše) generacije, koja je mogla da bude i neobjektivna jer kad je čovek mlad sve mu se čini lepše), zasnivali smo naše mišljenje o životu, okolini, ljudima, politici, porodici i sl.
Sa ove istorijske distance možemo jedino logično razmišljati i donositi sud, na osnovu rezultata koji su jedino merodavni. Ali, treba biti objektivan i ne unositi emocije, isključiti nacionalizam kao „osnovni pokretač“ nesloga i nesporazuma na ovim prostorima, jer je on iskorišćen da bi se dostigao današnji (moderno rečeno) „lifestyle“. Zanemarimo i najveću prevaru koja se zove „demokratija“, obaveznu tranziciju, obaveznu privatizaciju, odvojenost crkve, i još mnogo „savremenih prevara“ i stereotipa, koji su u jednoj jedinoj funkciji – ličnom bogaćenju na teret obespravljenog i osiromašenog naroda, i što je najgore apsolutno neorganizovanom.
Tito je kriv što je bio apsolutista i diktator, ali je kriv i što nije ostavio naslednika – verovatno isto takvog apsolutistu i diktatora, ali je i kriv što je svoj apsolutizam preneo na republička i pokrajinska rukovodstva u cilju „demokratizacije“ i dozvolio im da samostalno odlučuju o svojoj sudbini uz poštovanje tekovina sistema (bratstva i jedinstva). Ta „krivica“ dovela je do raspada socijalističkog (a ne komunističkog) sistema već posle 10 godina (!!!!), jer se njegov duh nije više starao o željama, moralu i sl. nacionalnih rukovodilaca, a ostavio je zemlju dužnu 14 mlrd. dolara (iako bivše republike „loše“ Jugoslavije sada duguju nešto manje od 300 mlrd. dolara). U zemlji je vladala cenzura i nisu mogli da „pljuju“ po rukovodstvu svi oni doktori i profesori nauka koji ni danas ne zaslužuju da propagiraju svoje nakaradne ideje.
Koliko je samo gluposti izrečeno, sve u cilju sticanja neke pažnje ili političkih poena.
Zato budimo objektivni i realni i uporedimo socijalne uslove tadašnjeg sistema sa ovim današnjim. Nije nostalgija zbog mladosti, već zbog humanijeg i socijalno pravednijeg sistema, koji je bio daleko od ideala, ali za bolji sistem ne znamo.I što je najgore, i ne nazire se.
Petkana, ja nisam lagala.Vojvođanski Hrvati su govorili srpski.Područja Srijema,to je sada raseljeno zbog rata, nema tamo više tih Hrvata.Da,zato jer je Hrvat i Albanac porijeklom,od djetinjstva maltertiranja,ali to su bili pojedinci,i uglavnom ne iz tog mjesta nego sa strane.Ne bih o tome,to je bilo mirno mjesto, a nerede su radili Šapčani.Samo toliko mogu ovdje reći.I dok je studirao u Beogradu, i tamo.Petkana, ne sad ne živi više mnogo Hrvata ni Mađara, otišli su u Kulu i Slavoniju,Posavinu…to je rat napravio.Shvatite da nemogu ovdje iznositi detalje.U ovom selu sa ratom je riječ pravo palo u blato.Jedino pravo je bilo da se pokupiš što prije.Samo netko je to pravo ostavario zamjenom, a netko nije stigao jer je došla samovolja,puška i marš van…i to od onih iz moje domovine.To što je netko Srbin, ne znači da je i dobar čovjek,jednako se može reći i za Hrvata.Nitko ne govori za Vojvođanske Srbe.Svi su se dobro slagali.I Nijemci i Mađari i Srbi i Hrvati.Ne znam za ovo što mi pričate,moja istina je drugačija.Pomalo me i boli.Jer ovdje su vraćene kuće i stanovi Srbima, a dolje kod Vas,ne želim reći mjesto, ni sud ne pomaže.Recimo da izbatinaju srpskog odvjetnika jer radi svoj posao. Ne bi o tome. Samo nemojte vjerovati u bezgrešnost vašeg sudstva,tu tek vlada prava anarhija.
p.s.Stare komentare mi se jednostavno neda čitati,želim izaći iz ove teme jer pokupim batine,dosta mi je da Bog vidi i da dosudi po svojoj pravdi. A u četiri oka mogla bih vam i puno više reći što se sve događalo a prikazuje se tako bezgrešno.U vremenu prije rata i za vrijeme. Zaista me boli ta izjava o pravima manjina.
Ne bi Vas smjelo smetati što Rumunji žele rumunjski,mene to uopće ne bi smetalo.I moja majka je imala mađarski i srpski i to je ok.A srpski bi trebao biti obavezan kao književni jezik države u kojoj se živi.I za njih,Rumune.
Subotica je nešto drugo, mirno mjesto. Niste živjeli u Srijemu. Ma da nije preko interneta ispričala bih vam, al se bojim, bojim se bilo što ovdje napisati.
Kao da se ovdje ne digne prašina…:) možemo jednako pričati vidite:)
Kad počnu da padaju „Jabuke“ na mene…:)
Petkana,samo detalj, moja majka nikako nije mogla na studiju proći srpski kod jednog Srbina jer je Mađarica, htjela je upisati medicinski faks, to je voljela, a zbog njega je završila na ekonomiji koju je upisala u Varaždinu. Nemojmo živjeti u Utopiji,(zar Vi stvarno mislite da su svi tako bezgrešni ?) a recimo da je pedesto godište,moja majka. Nisu svi možda kao Vi. Bilo je to vrijeme Tita…danas ga ne vole ni Srbi ni Hrvati, jednako. Kad je umro, morao si plakati, svi su plakali i ja samo nisam ni znala zašto plačem, bila sam mala. Valjda sam se sramila da ne zaplačem. Za svojom bakom nisam tako plakala ni za bliskim rodom.