Živeti život na sunčanoj strani…

Aleksandar Georgijević

***

Skrenuo sam sa glavne ulice desno u mali natkriveni prolaz, žureći da se sklonim od kiše. Međutim, pljusak je kratko trajao. Bilo je vreme ručka i malo ljudi na mokrim ulicama. Bilo je mirno taman toliko da sam mogao bez ikakve žurbe da posmatram mesto na kome sam se našao. Miris terpentina dopirao je do mene, ukazujući mi na očiglednu blizinu slikarskog ateljea. Kamena ulica na kojoj sam stajao je verovatno bila stara nekoliko vekova. Mala terasa na kući koja se nalazila u drugom delu prolaza imala je ogradu od uvijenog kovanog gvožđa, a sa nje su visile saksije pune cveća jarko crvenih latica. Fasada kuće je bila boje terakote. Kraj mene je bila ko zna koliko stara, već požutela tabla sa nazivom restorana koji se nalazio u kući kraj koje sam stajao. Voda se slivala sa svih strana. Miris kiše i svežina koju je donosio blagi vetar učinili su da uživam u trenutku.

Ovde u Provansi kiše padaju drugačije. Ovde se kiša nekako uklapa u nepregledna polja lavande i velike vinograde, jednako kao i sunce. Kiša je ovde deo prirode i deo inspiracije umetnika, ali je i srećan događaj za seljake, tako da su svi nekako radosni ili makar zadovoljni što kiša ponekada pada.

Malo dalje niz ulicu, nazirao se kraj ovog mestašca i njegovih zidina, a iza njih mogla su se videti blaga brda bogato obrasla zelenilom.

Ovo mesto je savršeno za povlačenje u sebe pobuđeno okolinom koju jednako čine i terase od kovanog gvožđa, stare kamene ulice i kuće, ali i komšijski mačak koji se sklonio ispod strehe kako bi se zaštitio od kiše.

Kako je kiša prestala da pada, skoro odmah su se pojavili prvi zraci sunca, kao znak da mogu da nastavim svoju šetnju i kontemplaciju o suštini života, ulicama Sen Pol D Vansa. Ovo selo se nalazi na vrhu jednog brda, moglo bi se reći da je po veličini malo, ali je po lepoti veliko. Sen Pol je biser skriven u brdima Provanse. Iako su ga do sada pronašli mnogi, poput Prevera i Šagala, ostao je svoj i neiskvaren, koliko je moguće. U njemu su našli svoj dom mnogi slikari, ali i trgovci umetničkim delima. Ima dosta lepih restorančića i puno blagih osmeha. Ovo je mesto u kome valja uživati i upijati ga, bez previše reči.

Šetajući uskim kamenim ulicama, otkrio sam mnoštvo detalja, poput stare fontane na malom trgu, trgu od svega nekoliko metara u prečniku, nekoliko ulaza u kuće koji su toliko zatrpani najrazličitijim cvećem da se čovek može prevariti i pomisliti da je u pitanju ulaz u cvećaru, a otkrio sam i nekoliko stepenica koje su vodile dalje u lavirint ulica ovog sela.

Nedaleko od Sen Pola se nalazi Gras, mesto koje je čuveno po proizvodnji parfema. Pomisliće neko, ok, ništa posebno, međutim, za razliku od „fabrika“ parfema u koje vas redovno vode po arapskom svetu, ove fabrike ovde su prave i najveće, od njih je mnogo trendova počelo i dalje se odavde nastavlja. Gras je najveći centar Francuske industrije parfema i poznat je kao glavni grad Sveta kada su parfemi u pitanju. Mnogi „nosevi“ su ovde trenirani, a mnogi i dalje ovde rade. Termin „nos“ se koristi u ovoj industriji i označava osobu koja je prošla posebne treninge, a koja je prethodno prepoznata kao prirodno nadarena za ovu vrstu posla, sve sa ciljem stvaranja novih mirisnih nota. „Noseva“ ima vrlo malo i veoma su dobro plaćeni, a to je pre svega zbog toga što je potreban naročit dar da bi neko mogao da se bavi ovim poslom.

Nekoliko najstarijih fabrika parfema je i dalje tu i mogu se obići njijhovi muzeji, izložbe, prezentacije i prodajni saloni. Moguće je čak i stvoriti posebnu, sopstvenu, mirisnu notu.

Imao sam sreću da sam se ovim krajevima vozio u kabrioletu. Vožnja kroz Provansu, posebno lokalnim putevima, dala mi je šansu da osetim možda samo deo emocija koje su pre mene, tokom vekova, osećali mnogi umetnici koji su baš ovde nalazili inspiraciju za svoja dela. Blaga brda i doline, puno cveća i drveća, poneki potok ili manja reka, prostrana polja lavande, jasmina ili kakvog drugog cveća, ispresecana brojnim vinogradima i ponekim maslinjakom. To je Provansa u svoj svojoj veličanstvenosti. Put se lagano spuštao ka moru, koje je odmah tu, iza brda.

Na tabli kraj puta stajao je naziv mesta… Kan.

Kanska Kroazeta ili glavna promenada, koja vodi kraj mora, je prepuna ekskluzivnih prodavnica i hotela. Tu je jedan od najčuvenijih hotela na svetu, statista u mnogim knjigama i filmovima, ne daje autograme, ali se slika sa svima koji prođu, hotel Karlton. Ispred njega je stalno otvoren neoficijelni mini sajam automobila i lepih žena. Nedaleko, desno kada izađete iz Karltona, takođe na glavnom šetalištu nalazi se kongresna hala, čuvena po svetski poznatom filmskom festivalu. Oko ove zgrade izgrađen je lep veliki plato, koji je oivičen žutim pločama na kojima su otisci šaka svih mogućih zvezda srebrnog ekrana koje vam mogu pasti napamet.

U maju mesecu se čitav svet skuplja ovde zbog pomenutog festivala. Neko je tada tu da bi bio viđen, neko da bi zaradio, ali mnogi su tu ne bi li makar malo zvezdane prašine palo po njima. Nedaleko od Srpske ulice u centru grada, nalazi se jedan šarmantni bar, na uglu. Tamo smo jedan dan pobegli od kiše, ali smo proveli par prijatnih sati u uživanju i odmoru.

Blizu Kana, kada se krene ka Nici, nalazi se gradić sa jednom od najvećih marina u ovom delu obale, Antib. Šetajući marinom, čuli smo jedan oblik našeg jezika, koga zbog strašnih godina koje su sada srećom iza nas, nismo dugo čuli. Bila je to grupa mornara iz Dalmacije, stajali su kraj jedne lepe velike jahte i razgovarali. Izgledali su prilično tipično za ljude koji su činili posadu ovakvih brodova, imali su bele košulje, teget bermude i teget „brodarice“ i izgled ljudi koji su potpuno relaksirani. Kada smo im prišli i obratili im se, sa neskrivenim oduševljenjem su razgovarali sa nama. Rekoše nam da rade za bogate Ruse i da su celog leta negde na Mediteranu. Ispričali su nam da su svi oni kapetani sa velikim iskustvom i da taj posao rade godinama, da su radili za mnoge bogate ljude i da im je čitav život na moru. Mogla se osetiti u njihovoj priči nostalgija za kućom, ali i razumevanje da je to posao, kojem će doći kraj. Nisu propustili da nam se kao „našima“ požale na veliku razliku u kulturi i finoći koju primećuju (trpe) kod svojih novih poslodavaca Rusa, u odnosu na pređašnje bogataše sa „starim parama“. U toku razgovora, malo smo komentarisali brodove koji su se nalazili blizu nas, a zaista je bilo raznih, počev od „malih“ brodova od četrdesetak metara, pa sve do velikih, više nego duplo većih od tih. S obzirom da su vrlo upućeni, pričali su nam o karakteristikama nekih od brodova i moram reći da je bilo vrlo interesantno.

Zadovoljstvo je razgovarati o nekoj temi sa osobom ili u ovom slučaju više njih, koje tu materiju poznaju do detalja. Primetio sam blizu nas, iza lučkog bedema, kako izviruje jedan veliki brod, drastično veći od svih ostalih, toliko veliki da nije usidren u marini već van nje. Izgledao mi je kao privatni brod, iako je bio veoma veliki, nije imao mnogo kabina, kako bi već izgledao tipičan turistički brod. Pitao sam mornare čiji je to „čamac“, a oni su mi rekli sa simpatičnim Dalmatinskim akcentom: „To ti je onaj što se bavi raćunalima, kako se zvaše… Pol Alen“ (suosnivač i suvlasnik Majkrosofta prim. aut.). Rekoše mi da je to (tada je bio) najveći privatni brod na svetu. Kasnije sam na internetu proverio i jeste, sve je bilo tačno, brod se zove Oktopus, dug je 126 metara i ima sedam spratova. Naravno, ima garažu za glisere, automobile i motore, bazen, heliodrom i eto, jedan kompletan muzički studio. Kasnije sam čuo da je Alen prodao ovaj brod i da je poručio još veći i još raskošniji. Ali, neću više da vas nerviram… Samo ću vam još reći da je pored ovog imao još dva broda, u istoj marini, ne mnogo manja, „Tatuš“ i „Meduza“, po oko stotinak metara dužine.

Inače, primetih šetajući marinom da je vrlo zabavno čitati i tumačiti nazive jahti. Ovi nazivi mnogo govore, čak pričaju čitave priče o svojim vlasnicima ili o načinu na koji su ih stekli… Nekoliko naziva koje sam zapamtio su: „Thank you Daddy“, „Lucky Streak“, „Gambler“, „Lucky number“, „Another Toy“…

U centru stare Nice nalazi se čuvena pijaca koja je glavno mesto sastajanja svih meštana iz okoline u danima vikenda. Tu se možete sresti sa raznim ljudima, ali i kupiti odlične domaće proizvode iz skoro cele Provanse. Jedan detalj mi se učinio kao vrlo ilustrativan, a pokazuje drugačiji odnos prema mušterijama štaviše pokazuje drugačiji odnos čoveka prema čoveku. Naime, seljaci koji ovde prodaju svoje proizvode, celu svoju tezgu uredno operu pre izlaganja, zatim je prekriju nekom vrstom dekorativnog jednobojnog papira, koji ne upija vodu, uglavnom tamno zelene boje, a zatim poređaju svoje proizvode koji su takođe oprani i brižljivo odabrani kako se ne bi desilo da vi kao mušterija nađete neki plod koji nije dobar. Tezge na ovoj pijaci izgledaju poput najlepših ikebana, dekorisane su vrlo korektno sa ponekim suvim listom ili drugom vrstom plodova kontrastne boje. Sve ovo ne košta skoro ništa, samo malo truda, a cene na ovoj pijaci su skoro iste kao na Kaleniću, a neki artikli su i jeftiniji. Pored vatrometa boja na ovoj pijaci, mogu se osetiti i bajni mirisi sa svih strana. Ima tezgi na kojima se prodaju sveži domaći začini i začinske biljke. Takođe, ima tezgi sa svežim cvećem, posebno lavandom, kada joj je sezona.

Međutim, kada smo kod mirisa, moj favorit među ovim tezgama bile su tezge sa domaćim pecivom. To je uglavnom vrlo sveže, često još vruće pecivo, koje je spremano po starim receptima, a tu možete naći skoro sve, od hleba i bageta do kroasana i kifli. Oko ovih tezgi je uvek vrlo živo.

Nekoliko ulica dalje od pijace, takođe u starom delu grada, malo otmenijem, nalazi se čuvena ruska crkva. Nju su ovde podigli Rusi koji su izbegli od crvenog zla u vreme revolucije, a našli su novi dom upravo u Nici. Mnogi potomci ovih Rusa i danas žive ovde i nemaju baš veze sa onim Rusima koje viđamo po mnogim letovalištima poslednjih godina. To je neki drugi svet.

Moj dragi prijatelj, sjajan čovek i šmeker, već godinama živi i radi u Nici, tamo je kupio lep stan i zasnovao porodicu. Bili smo njegovi gosti, moja sestra, prijatelj i ja. Par puta smo zajedno šetali po gradu i Promenadi des’Angle.

Kupanje na plaži koja je kraj Promenade fizički nije poseban doživljaj, voda je dobra, ali je plaža kamenita, prekrivena je krupnim kamenom koji nije baš udoban za hodanje. Emotivni doživljaj ovog kupanja je već sušta suprotnost.

Najbolje kupanje na Azurnoj obali za mene je bilo u Monaku, na plaži Larvoto. Plaža je sjajna, lepo uređena, čista i dovoljno prostrana. Na plaži se nalaze barovi, tuševi, sve što vam je potrebno za prijatan boravak.

Kada se krene putem uz more od Nice ka Monaku, prvo se nailazi na Vilfranš sur Mer, vrlo šarmantno selo na obali. Puno je kafanica i ribarskih brodića. Nekoliko scena iz filma „Ronin“ je snimljeno ovde, kao i u Nici i još nekim delovima Azurne obale.

Nakon Vilfranša se nailazi na Kap Fera. Poluostrvo koje je utočište mnogim velelepnim vilama, a jedna od retkih koje se mogu posetiti je vila Efrusi Rotšild. Vila nije baš oličenje istančanog ukusa, ali je definitivno pokazni primer za vežbu „šta sve možeš sa viškom novca, vreme sad!“. Na ogromnom imanju, nalazi se puno vrtova, ručno urađenih potoka i fontana, ali i vila za koju je, kako kažu, bivša gazdarica birala nameštaj tako što bi joj na železničkoj stanici u Monaku postavili fotelju na peron, a kraj nje parkirali voz koji je dovezao vagone pune raznog nameštaja iz cele Evrope. Voz bi pomerali malo po malo, vagon po vagon, dok starija gospođa ne bi ugledala komade nameštaja koji joj se dopadaju i koje želi da kupi, naravno sve bez pomeranja iz fotelje. U vili je kažu boravila svega par puta. Vila je danas u vlasništvu države.

Dalje ka Monaku, a u neposrednoj blizini prethodnog sela, nalazi se jedno od najlepših sela ovog dela obale, Ez. Ez svojim tesnim uličicama prosto poziva da se otisnete u nepregledni lavirint lepote i šarma.

Azurna obala je riznica predivnih pejsaža i mesta, raznovrsnosti, rustike i umetnosti. Teško je pisati o Azurnoj obali, a ne pomenuti i mesto koje je mnogima postalo sinonim za ovaj deo sveta, Sen Trope. Ovo mesto je u mom sećanju oduvek imalo notu „slatkog života“. Kada pomislim na Sen Trope, odmah se setim i Brižit Bardo iz mladih dana, nekog Ferarija 250 GT Luso Berlineta, ali i ručno rađenih drvenih jahti i jedrenjaka. To vreme, kada je Sen Trope bilo mondensko selo na obali rivijere, davno je prošlo. Danas se često mogu zateći gužve na prilazu, ali i nezaobilazni lanci restorana brze hrane. Međutim, u mojim mislima, onaj Sen Trope koji svi znamo iz starih filmova, meni je neizbrisiv.

Red lepih mesta, poput San Rafaela, redom, niže se sve do Marseja. Svako od ovih mesta ima neku svoju posebnost i svakome će ostati u sećanju možda baš neko drugo. Mene svako od ovih mesta podseća na boemski život, impresionizam i lavandu… Kada smo kod toga, to me je asociralo na vic o psihijatru i pacijentu… Pokazuje psihijatar pacijentu sliku drveta i pita ga: „Šta vidite?“ Pacijent odgovara: „Seks.“ Pokazuje psihijatar sliku kuće i pita pacijenta: „Šta ovde vidite?“ Pacijent odgovara: „Seks.“ Komentariše psihijatar: „Vi ste opterećeni seksom.“ Pacijent kaže: „Pa nisam ja kriv, vi mi pokazujete te prostakluke…“

Eto, slično je samnom, u svakom drvetu, mirisu i poljani ovog kraja, ja vidim vino, impresioniste i spokojni šareniš života… ali nisam ja kriv.

Prethodna priča: Živeti život na sunčanoj strani… #13 – Egipat