Sveti Jovan Lestvičnik +
* * *
Pouka X
Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.
Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.
Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.
Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!…
Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.
Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.
Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: „Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?“ Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.
Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.
Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.
Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.
Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.
Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.
Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.
Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.
Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).
Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).
Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.
.
Степеница десета. Ко ју је савладао, постао је делатељ љубави или плача.
. . .
Evo negativnih pasija uma datih zbirno.
Ukoliko pojedinac dozvoli da njegovim umom ovladaju pasije pohlepa, pohota, privrženost, sujeta i ljutnja onda takav um postaje izuzetno destruktivan najpre po samu osobu a onda i po okolinu. Ovih pet pasija u svom okrilju obuhvataju desetine drugih destruktivnih radnji ili navika. To su: abnormalne seksualne želje, upotreba droge, alkohola, duvana i preterano uzimanje hrane. Takodje obuhvataju klevetu, tračanje, vulgarizam, ogovaranje, psovke, nalaženje mana, ljubomoru, pakost (zlobu), nestrpljivost, ozlojedjenost, ruganje, imitiranje, destruktivni kriticizam, zlu volju, mrzovoljnost, džangrizavost, svadljivost, razdražljivost, laži, licemerje, kradju, podmićivanje, varanje, lukavstvo, lažno predstavljanje, krivokletstvo (laganje pred sudom), cicijaštvo (tvrdičluk), pravičnost po sopstvenom ubedjenju, netrpeljivost (verska, nacionalna, rasna), samozalaganje radi dokazivanja drugima, razmetljivost (šepurenje bogatstvom), drečavo (upadljivo i nakindjureno) oblačenje, ispoljavanje dominirajućih stavova, šefovanje, grdnja, privrženost nečemu ili nekome (liderima u politici, liderima ili svecima u religiji, u sportu, glumi, muzici) što predstavlja idolopoklonstvo.
Um radi po rutini i navici i otuda čovek živi, bez da shvata, poput roba svojim navikama, običajima i tradiciji. On se odupire promenama i otuda naviknut na ukus jedne hrane ne želi promenu. Naviknut na kafu, duvan, alkohol i drogu odbija promenu i traži ponavljanje uživanja istih nezavisno što je to destruktivno po samu osobu. Osoba slabog karaktera i volje ne može se osloboditi destruktivnih navika.
Razlog zašto treba isticati samo vrline kod nekog i zašto na njih usmeravati pažnju je taj što se tako baš te iste vrline usadjuju i kod nas samih ali jačaju i kod te druge osobe…
Par puta sam pokušao da pročitam „Lestvice“ od Svetog Jovana Lestvičnika, i nikada nisam uspeo do kraja. Iako ste svesni da je on „Lestvice“ pisao kao zbir iskustava, dogadjaja i pouka za monahe, sve što je rečeno i napisano vas stalno suočava sa samim sobom i sopstvenim slabostima.
S druge strane posvećenost i revnost pojedinih iskušenika, kroz njihove živote opisane u knjizi, stalno u vama budi neku vrstu divljenja ali ujedno i skrhanosti, kako im to uspeva. Tek kroz ovu knjigu shvatite da su podvizi pravoslavnih monaha daleko ozbiljniji od podviga jogija, tibetanskih ili budističkih monaha, jer oni kroz svoj podvig idudo krajnjih granica postojanja.
Duboko poučna i potresna knjiga.