EU I/ILI MI
Kako Oskar Frajzinger švajcarski političar i pisac piše o Srbiji i Evropskoj uniji. Šta možemo naučiti od švajcarca koji ceni Srbe
Oskar Frajzinger je političar i pisac. Poslanik je Narodne partije u švajcarskom parlamentu. U svojoj domovini Oskar Frajzinger je prava politička zvezda. Zahvaljujući svojim principijelnim i hrabrim istupima, stekao je veliki broj poštovalaca u Švajcarskoj, ali još više protivnika u političkom i medijskom establišmentu.
Autor romana „Spirala šaha“, zbirke pripovedaka „Lomljivi svetovi“, zbirke pesama „Outre-pensées“ i više dramskih dela.
AZIL U SRBIJI
Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove.
To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije.
Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.
MELANHOLIJA I PRENATRPANOST
Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.
U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće, jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.
Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.
Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem.
Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni identitet.
UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU
Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.
Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.
Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista.
Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.
Oskar Frajzinger
Odavno nisam pročitao bolji tekst i bolji prikaz Srbije i srba. Uporedio bih ga sa prikazom Arčibalda Rajsa iz 1929. godine.
Melanholiju bih zamenio sa depresijom.
Zanimljiv i pronicljiv tekst, koji nas na žalost predstavlja kao šarmantne divljake koji imaju prelepe žene (valjda jedino što vredi) i upinju se da ostanu zaostali – evropski talibani :-(
Ovo je jedan od retkih perioda u srpskoj istoriji gde srpske vođe uglas traže da postanemo deo nekog carstva koje je stiglo do naših granica . Da li su svi dosadašnji vladari grešili ili ovi greše ? Da li je ovo prva sila u istoriji koja je tu stigla za naše dobro ? Jedino što smatram mogućim rešenjem je da( kao mnogi što su srbovali u slobino vreme ) pošaljem decu na zapad a ja ovde pružam otpor :) / :( Lep je ovo prikaz nas , na tren osetim ponos . Ipak lako je njemu doći, prošetati pa nazad u Švicu da nam se divi . Što bi rekao naš narod : lako je tuđim k… gloginje mlatiti .
On jako lijepo govori, elokventan je, precizan, ali kad se sve svede ipak pripada partiji koja je u svojoj srzi protiv svih stranaca, pa bili oni Srbi ili neko drugi. Mozda je to vrhunac patriotizma, pa ga ja ne razumijem.
Mnogo manje me interesuje da li će svet nešto izgubiti eventualnim ulaskom Srbije u EU, a mnogo više šta ćemo mi dobiti ili izgubiti.
Svajcarci su ok.
@Vojsije
„Srpske vodje“ govore ono što smatraju da srpski narod i svet žele da čuju. To ne znači da i rade na tome, jer da to zaista misle, onda bi odavno otklonili prepreke za ulaz u EU – uhapsili bi haške begunce i rešili kosovsko pitanje, a usput zbog nas a ne zbog Evrope izašli bi na kraj sa korupcijom, medijskom blokadom, pravosudjem, finansiranjem političkih partija, revizijom odnosno obelodanjivanjem poslovanja kako same države tako i javnih preduzeća, itd.itd.
Ali, ne ulazi se njima u EU, jer tu važe neka druga pravila za razliku od onih koja su oni ovde nametnuli monopolizujući sve poluge zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Poslednje licitacije srpskih vodja govore o periodu od 10 godina do ulaska u EU – dovoljno vremena da na miru završe sve što su zamislili.
A dotle, mi ćemo da licitiramo da li je dobro ili loše ući u takvu zajednicu i zanosiiti se mišlju da su svi jednaki u takvoj integraciji.
U sustini slazem se ovde I sa Zlatkom I sa Vojsijem. Ovaj tekst je manje toksican nego ovaj sa Prosineckim, ali opet malo oslikava srpsku opsednutost bajkama. Tekst nalazi nekog „fringe“ politicara iz naujredjenije drzave na svetu, da nama kaZe kako se divi nasoj dusi pa nas moli da ostanemo mimo evrope. A on se uvece vrati u Svajcarsku. Pa ako nas voli toliko sto ne dodje kod nas I ne nastani se medju Srbima.
Ili sto Vojsije mnogo slikovitije I tacnije spomenu gloginje I ostale alatke.
Meni samo jedna stvar nije jasna, kako to da u Srbiji sve sto je za EU I njene prednosti dolazi iz redova iskljucivo stranaka kao DS, SPO, LDP…..a svi nezavisni ili kvazinezavisni casopisi stalno objavljuju neke polemike I razmisljanja koja se svode na to, da nas evropa ucenjuje, da mi tamo ne trebamo, da nas ni oni u stvari nece, da to sto nam oni nude I nije tako veliko, da ako udjemo prestacemo da budemo Srbi…….stvarno mi nije jasno zasto ne prestane taj flert sa Milosevicevsko Seseljevim idejama. Sve sto citam sto je u fazonu „nezavisno“ se svodi na to…..ne kaze se javno, ali izmedju redova tako pise…da je Milosevic bio na ivici da nam donese srecu Velike Srbije ali su ga velike sile omele, jer su poverovale u lazi drugih da smo mi jedna opasna drzava….pa smo sad kivni jer smo hteli da budemo glavne baje na Balkanu, ali nam zapad nije dao.
Mislim hocu reci, mozda je delom to I tacno, ali cemu sad jadikovanje, nije li prakticnije gledati u buducnost pa praviti planove kad ojacamo.
Uzgred, posto vidim da sad DS I SPS zele tek na prolece da diskutuju o otvranju Dosijea DB-a……verujem da ce se takvo razmisljanje o EU I NATO u nasim medijima I nastaviti.
Ovom Svajcarcu hvala na komplimentima, ali nek nas ostavi na miru…..
@ Brana
U Srbiji postoji duboko nepoverenje prema Evropskoj uniji, na svim nivoima. Delom je to posledica istorijskih okolnosti i toga da su Srbima evropske carevine uvek bile protivnik a ne prijatelj, delom zbog zadnjih 20 godina i Evropske rešenosti da rasture Jugoslaviju na štetu Srbije, zbog sankcija, bombardovanja Nato-a, diplomatskih odnosa zadnjih deset godina, baziranih na stalnim zadacima koje EU nameće da ih Srbi obave u sopstvenoj kući.
Drugi razlog nepoverenja je naše nepoznavanje Evropske unije. Mi stvarno ne znamo šta je Evropa. Puni smo ozbiljnih i negativnih predrasuda prema EU.
Treći razlog je mentalno društveni sklop nacije i stil života, baziran na korupcionaškim privilegijama i vladavini moći lokalnih poglavica.
Posledica je paradoksalna. Čak i one partije koje kako kažete insistiraju na EU, u stvarnosti, u realnim političkim i diplomatskim odnosima deluju subverzivno prema EU. Svi zahtevi EU za uskladjivanjem propisa, institucija i procesa se samo delimično posluju, ili se sve to izvitoperi. Skoro deceniju postoji demokratska vlast, pa očekujemo poštenije javne nabavke, kad ono, nevidjen lopovluk, nastao od strane vladajućih partija i elite. Da ne govorim o zdravstvu ili sudstvu, koje je mračna strana naše zemlje.
Hoću reći, kada EU vidi kako i vldajuće partije u Srbiji rade nakaradno, onda oni moraju da pristupe nekoj prinudi, pa kada naši to osete i dočekaju onako inadžijski, imamo taj paradoks, da politička elita koja vodi proces integracija to radi sva narogušena, ljuta i odbojna prema EU.
Doduše, postoji jedan razlog koji ključno opterećuje te odnose a to je Kosovo. I to je nešto gde Srbija stvarno ne treba da popusti, jer kada jedna Kina ne popušta za Hong Kong (koji su vratili), Tibet (vratili ili aneksirali, pitanje je sad) i Tajvan (strpljivo čekaju da ga vrate nazad u maticu), ne znam odakle nama pravo da se olako odričemo svojih teritorija.
Ja spadam u one koji ne znaju kako funkcioniše EU i sve što imam informacija uglavnom dolaze od Bože Đelića sa TV.Pošto on suviše brzo priča meni ostane u ušima samo ( kao i ostaloj siroti raji oko mene) da ćemo imati pristup nekim fondovima pa ćemo moći uzeti neke pare kako nam se ‘ćefne’ . Priča o EU meni izgleda kao donedavno vladajuća priča o ulasku u komunizam i pre nje ona o ulasku u carstvo nebesko. I to ‘ući u EU’ mi izgleda kao da ćemo otići ‘odavle’ , presvući dronjke u firmiranu odeću, upaliće se oreoli nad našim glavama i ući ćemo negde gde nas raširenih ruku očekuju svi oni s kojima smo se vekovima klali . Do tad mi treba da se patimo,trpimo , ne osvrćemo se na to što su nam vođe i njihova svita bogatiji nego oni kod kojih nas vode ,zaboravimo prekodrinske srbe , pećku patrijaršiju,što više istorije , kazan za rakiju i na kraju jezik . Jer šta s tim da radimo u raju? Pardon. Šta s tim u EU ? Molim sve vernike EU da mi ne zamere neobaveštenom , jer što bi rekao naš narod : koga su zmije ujedale taj se i guštera boji .