EU I/ILI MI
Kako Oskar Frajzinger švajcarski političar i pisac piše o Srbiji i Evropskoj uniji. Šta možemo naučiti od švajcarca koji ceni Srbe
Oskar Frajzinger je političar i pisac. Poslanik je Narodne partije u švajcarskom parlamentu. U svojoj domovini Oskar Frajzinger je prava politička zvezda. Zahvaljujući svojim principijelnim i hrabrim istupima, stekao je veliki broj poštovalaca u Švajcarskoj, ali još više protivnika u političkom i medijskom establišmentu.
Autor romana „Spirala šaha“, zbirke pripovedaka „Lomljivi svetovi“, zbirke pesama „Outre-pensées“ i više dramskih dela.
AZIL U SRBIJI
Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove.
To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije.
Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.
MELANHOLIJA I PRENATRPANOST
Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.
U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće, jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.
Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.
Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem.
Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni identitet.
UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU
Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.
Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.
Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista.
Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.
Oskar Frajzinger
@ Vojsije
Živeli bi bezbrižnije i vedrije u EU, ljudi bi bili ljubazniji, više i ozbiljnije bi radili, ali sa manje napora. Život bi vam bio organizovan oko posla i privrede koja treba da bude sve konkurentnija. Teško bi dan provodili u kafićima, jer tamo nema društva, svi rade. Zakon bi vas štitio u mnogo većoj meri nego što je to sada, i imali bi veća prava. Bili biste konkurentniji kao mali privrednik jer su ulasci na tržište roba i usluga jednostavniji i sa manje prepreka, i ako imate dovoljno para da investirate, sve bi išlo lakše.
Morali bi da mnogo više planirate, počev od dnevne rutine, do godišnjih odmora, kredita i školovanja dece, jer je celo okruženje mnogo organizovanije i tera vas da planirate. Živeli bi u većoj nekretnini, vozili malo bolji auto, bili više u kreditima, i shvatili koliko je vikend važna stavka u vašem životu.
Rakiju bi i dalje mogli da pravite za svoju kućnu upotrebu, ali je ne bi mogli valjati po okolnim kafanama. Isto je i sa šunkom, kulenom i pršutom, a posebno kajmakom, sve home made ostaje u kući. Bezbednost pre svega. :-(
Sve bi bilo čistije i uredjenije oko vas. Troškovi života bi vam bili višlji ali i mogućnosti da zaradite. I morali bi da uljudnije razgovarate i komunicirate sa okolinom, bez psovki, vikanja i vrištanja ;-)
Ima toga još, ali je suština da će vam život biti opušteniji i vedriji, iako vas stres čeka i tamo na svakom koraku :-)
Zlatko, divan opis. Tacno tako. Puno stresa, nije lako, ali opet daje neku nadu.
Mislim da je nase podozrenje prema EU, u stvari svest da on provodjenja 60% slobodnog vremena po kaficima nece biti nista. Ja mislim da bi najpopularniji politicar u Srbiji bio onaj koji bi rekao u EU cete moci da plandujete po kaficima samo sto bi imali vise para.
Vojsije, zasto vam ovo o fondovima izgleda nerealno ? Nisu ti fondovi izliv ljubavi, nego interesa. Bogatija I sredjenija Srbija, ima vise mogucnosti da kupuje stranu robu I da daje zapadnim firmama stratesko prisustvo u srbiji, I veZu sa ruskim trzistem.To je kao kad bi ja imao 5 drugara od kojih je jedan cigan iz geta (ovo ilustrativno govorim, ne mislim da smo mi takvi)nas 4-oro bi mu sigurno rekli, daj bre obrazuj se, nadji neki posao, uredi se malo. Niko nece polu-konfliktnu zemlju u svojoj organizaciji..kao sto niko nece zapustenog prijatelja.
Tako ja bar to gledam. A to rakija, eeee da vidis kad se radi kako se navike menjaju. I zelja za rakijom se ostavi po strani.
Meni je najludje bilo u Americi, kad ljudi zavrse sa poslom u petak I onda odu u pabove ili klubove bukvalno sa ciljem da se olese od alkohola. Kod nas se ljudi napiju spontano, u zaru emocija….a ovde planski, dirigovano…jer se radi preko nedelje vrlo zustro, plus sto su daljine velike pa se u putu gubi dosta vremena….dobro to su sd neke specificnosti opet americkog zivota, zbog kog iskreno ja I vise volim evropu…al sta sad ne mogu da placem….
@Zlatko
Da li taj EU stil života i optimizam („…živeli bi bezbrižnije i vedrije…“) dele i rumuni i bugari, odnosno da li im je ulazak u EU doneo i očekivano i da li se osećaju ravnopravnim sa ostalim članicama EU (suštinski, ne formalno)?
Da li su poslednji monetarni potresi uzdrmali neke od osnova na kojima počiva EU, pogotovo zbog proizvodnje nerazumno velikih količina fiktivnog novca, kojima se preko sanacije budžetskih deficita svih članica EU ustvari ojačavaju pozicije kako medjunarodnih monetarnih institucija, tako i privatnih finansijskih moćnika, a sve u cilju kontrole nacionalnih ekonomija i režima? Zvanično EU sa 700 mlrd.EUR će sanirati budžetske deficite članica EU – odakle novac kad su svi budžeti u deficitu? Zar se na taj način ne urušavaju postavke slobodnog tržišta preko urušavanja kreditno monetarne i fiskalne politike?
Ni mi sami nas ne bi bolje opisali jer smo isuviše subjektivni. To je to. Pun pogodak. Svaka čast Oskare.
Ator teksta ovde uopšte nije govorio o Srbima već o sebi samom i svojim unutarnjim osećanjima i o unutarnjoj borbi.
„Srbi“ su tu postavljeni da bi preko njih opisao sebe i svoje unutarnje stanje i borbu sa samim sobom a pomalo i okolinom.
moj tata kaze … evropa je grozna … znas sine, tamo ti naplacuju pecanje … moras ko djubretar da razvrstavas djubre … nema vise prodaje one nase brlje po str-u …. ne moze vise nas auto da se vozi zbog tamo neke ekologije … sve se tamo nesto ceka, ne mozes da ubrzas … i samo moras da racunas, racunas, racunas … prijatelji vise ne idu u kafane … jer kafana vise i nema … grozno je to sine …
moja mama kaze … sine evropa je divna … ima puno jeftine brandirane robe … veliki shoping centri … svuda putujes … veliki muzeji i jedna visoka kultura … niko te ne gazi po gradskom prevozu i duva ti u nos … sve sa salterima zavrsimo od kuce … ima puno kvalitetne kozmetike za male pare … svi su ljubazni i predusretljivi … hrana je kvalitetna i znas sta jedes … ima puno zamkova …
a ja? … ja ne znam … ne znam ko je u pravu … nisam video tu evropu … mada … meni je svejedno … i u evropi i bez nje i tata i mama ce biti tu … medju nama …
@Louis Krstic
Zaista ne razumem gde ste videli da autor u tekstu govori o sebi, o svojim unutrašnjim osećanjima i borbi, i pri tome se služi srbima. Kvaliatetan lični prikaz jeste odraz njegovog mišljenja – unutrašnjeg osećanja koje ima prema srbima, ali samo to, bez bilo kakve lične borbe ili interesa. Za to ne postoji „osnovana sumnja“ u motiv.
@ Aleksandar Zlatar
Rumuni i Bugari su svakako dobili priliku da rade u okviru EU bez viza i komplikacija sa radnim dozvolama. To što nisu dobili ono što su očekivali je problem u njima samima, u siromašnim državama, korupciji i organizovanom kriminalu, tako svojstvenom Balkanu. Medjutim, ono što je refleksija nekih mojih prijatelja koji su radili u te dve zemlje, je da su u poslovnom smislu ispred Srbije, da su poslovniji, organizovaniji, pošteniji i više znaju o business-u.
Zahvaljujući tome, samo je pitanje vremena kada će u svakom pogledu biti ispred nas.
Primer radi, pisao sam prošle godine o ski centru u Banskom. To je 20 godina ispred Kopaonika, da ne pominjem bugarsku obalu. Ili Rumunske Karpate i turističku ponudu koju oni tamo grade.
Mi smo malo neobavešteni o tome gde su drugi otišli, a gde smo mi. Nije nam zameriti, niko nas ne obaveštava šta se dešava, jer se bavimo samo sobom, na pogrešan način – dekonstruktivan.
Zlatko to je malo i od naseg odrastanja. Pre par mseci sam bio na sluzbenom putu u Holandiji. U Amesterdamu sam video na aerodromu neke nase, kako su po fri shopovima kupili neke cigare, pice pa su se divili kako su pametni. Kakva tuga kad sam video posebnu pasosku kontrolu za gradjane EU, i tu su bili neki Rumuni……nekako su se sijali, ko da su oni osnovali Evropsku Uniju….a gde si bili pre 20 godina Boze dragi.
Dotle sam ja sa Americkim pasosem stao u red sa nasima, i nekim Filipincima….
Mi ih se secamo kad se tamo islo i moglo veseliti (i te kako) za par farmerki i one cigaret zvake…..ali odmaklo se. Verujem vam, nisu to vise isti Rumuni a mi tapkamo u mesto i zaludjujemo se.
Sad mi pade na pamet, jos sam ja bio u Srbiji kad je Milosevic pricao kako ce da pregovora o Kosovu sa „postenim“ Albancima koji priznaju Srbiju. Mi volimo da kreiramo neku bajku i onda se cudimo kako to da drugi u njoj nece da ucestvuju.
@Brana Mene interesuje koliko je moguće u tvom ‘okruženju’ napraviti neki drugi ritam života osim ‘kuća-pos’o , pos’o-kuća’ + nedelja gratis .