Tanki živci i istanjeni nervi pred nervni slom
Šta su to tanki živci i kako se dobijaju a kako se leče. Nervni slom kao posledica stresa.
Tanki živci našeg savremenog života. Uvek sam se pitao šta to znači kada se za nekoga kaže da su mu se »istanjili živci«, da ima tanke živce – nerve. Nekako mi je zvučalo nelogično da se živci mogu istanjiti, posebno u fizičkom smislu. Mejdutim, uzrečica tanki živci je bila svuda prisutna i imala je nekoliko verzija kao što su: »Tanki mu živci«, »Živci su mu ko strune, samo što ne pukne«, »Kako tanke živce on ima«, »Živci su mu popustili«, »Al je on živčan« i tako redom.
Svi ovi epiteti su se odnosili na ljude koji naprasno reaguju, koji su dramatični, ponekada i manijakalni, koji prasnu iz banalnih razloga, koji žestoko reaguju u običnim situacijama. Odnosi se na one koji su stalno napeti i skloni da planu za sitnicu, koji se žestoko nerviraju. Neki dožive i nervni slom zbog toga.
U mladim danima je takvih bilo malo, i mahom se svodilo na poznate osobe koje su imale takvu vrstu temperamenta, kolerike što bi rekli psiholozi. I svi su oni bili prepoznatljivi u društvu, i okolina je znala ko su i šta od njih mogu da dožive. Takav je – kakav je rekli bi mi, emotivan, naprasit ili hiperosećajan.
Vremenom kako smo odrastali počeli smo da primećujemo da ima sve više takvih osoba. I to oko nas, da su im tanki živci. A zatim smo primetili da i nama bliski i poznati ljudi, do juče normalni, postaju sada ljudi „tankih živaca„. Onda smo otkrili zbog čega je to, i da ono što ih takvima pravi, u stvarnosti se popularno zove stres. I to je bilo opravdanje za te nemirne i brze reakcije ljudi, jednostavno objašnjenje »on je pod stresom«. Uredu je, i ja sam pod stresom, pa šta onda? Mogu da kontrolišem svoj bes ili nemir, neću da reagujem neadekvatno. Valjda je to dostignuće civilizacije da se ne reaguje na »prvu loptu« i neodmereno. Ok, nije ti dobro, ljut si, nervozan, pa ne pokazuj okolini, čuvaj to za sebe, ne istresaj se na nas. Nismo ti mi krivi.
Medjutim, taj stres je toliko jak da do juče kulturni i fini ljudi nisu mogli da se obuzdaju. Upadali su u vatru, vikali, svadjali se, oboljevali od psihosomatskih problema zbog stresa koji nisu mogli da podnesu. I to što nisu mogli da podnesu, izbacivali su napolje, bez pardona i bez skrupula. Ili su se zatvarali u sebe i postajali osobenjaci, pili Bensedin ili Bromozepam da bi se malo opustili. Ali i pored toga, mi obični smo počinjali da bivamo svedoci i žrtve njihovog stresa. I nama je počelo da biva loše. I odjednom smo svi bili u stresu, napeti i osećali se loše.
Mnogi nisu uspevali da izdrže to stanje, pa su se okrenuli metodama relaksacije, što dozvoljene što ne dozvoljene. Od hobija, baštovanstva, kartanja, radio amaterstva, pravljenja jedrenjaka, do opijanja, drogiranja, promiskuiteta. Ili čak i nasilja. Nekima je uspelo da nadju uspešnu antistres terapiju, mnogima nije. Postajali su još ozlojedjeniji, dok nisu postali krajnje depresivni ili fanatični manijaci.
Svima njima je nestala životna vedrina. Žive u kiselini i gorčini sopstvenog uma. I tanki živci su im sve tanji.
Jer, vremenom shvatite šta zapravo znače ti »tanki živci« jer su se vama istanjili. Ušli ste u klub. Postali ste živčani, neurotični, živite pod stresom. Čak i kada vam se životne okolnosti poprave, živci vam i dalje ostaju tanki. Ne odebljaju. A kako to znate? Jednostavno. Vidite sebe kako neadekvatno reagujete na obične životne situacije i sitnice. Vidite sebe kako se uzrujavate bez velikog razloga, kako naprasno i energično negativno reagujete, kako se lako nervirate. I kako to stanje negativnosti sve duže traje. Uočavate da vam sve više stvari smeta. Postali ste osetljivi i preosetljivi na sve što smatrate bitnim: nepravda, lepo ponašanje, pažnja, maniri, ideje i ukusi ljudi oko vas.
Iznenadite se kako ste zbog nečega što vas do juče nije ni interesovalo ili ste prelazili lagano preko toga sada odjednom iznerviralo da hoćete da iskočite iz kože. Reagujete na svaki negativni stimulans brzo i burno. Pucate po svim šavovima, ventili vam odmah popuštaju pritisak koji osećate iznutra i začas planete burno. To su sve simptomi tankih živaca.
Simptomi „tankih živaca“ su da vam reakcije postaju sve brže i agresivnije i bez kontrole, i da vam se celo telo buni. Stalno ste pod adrenalinom i lošim hormonima, jer ste stalno pod »opasnošću«, stvarnom ili umišljenom. To dovodi do grčenja mišića, tetiva i unutrašnjih organa. A to opet grčenja tela dovodi do psihosomatskih bolesti, stvarnih ili umišljenih, dovodi do bolova, pada imuniteta, disfunkcije mnogih organa, poremećenog mišljenja, jer kako neko može razložno misliti kada je pod »stresom, grčom i bolom«.
Tanki živci i istanjeni nervi vas vode do nervnog sloma, dijabetesa, šloga, infarkta, stomačnih problema, bolova, migrena, visokog pritiska, triglecirida i holesterola, psihoza, fobija, manija i čega sve još ne.
.
Rešenje za izlečenje »tankih živaca« – kako da tanki živci odebljaju?
Okrenete se oko sebe i vidite, više je „tankoživčanih“ nego „debeloživčanih„. A i statistika vam govori o tome, koliko se čega konzumira ne bi li se eliminisao stres i tanki živci. Šta su motivi za to, drugo je i dublje pitanje, mi sada raspravljamo samo o posledicama. Opserviramo bolest simptomatski, ne sistemski.
Mnogi od tih „opserviranih“ osoba nije svesno da su „istanjili živce“ i da su ti i takvi tanki živci njima glavni problem u životu. Jer, kao što se telo brani na sebi svojstven način, to radi i um. I zato mnogi umom beže od stvarnosti u neki svet fantazije i predrasuda. drugi su krivi, ne ja. Ili, lepše je živeti u iluziji nego u stvarnosti, jer to moji živci ne mogu da podnesu. Ili, kako me svi nerviraju, zatvoriću komunikaciju sa svima, biću samotnjak, hladan i nedostupan. Ili, ne mogu da živim sa svojom napetošću, moram da rušim, trčim, udaram, samo da zaboravim na sebe i svoju napetost. I tako dalje, svako od nas je priča za sebe, sa svojim odbrambenim mehanizmima. pogotovo u jednom društvu kao što je naše, koje je decenijama unazad pod velikim stresom po mnogim pitanjima.
Medjutim, nama je sada problem kako da odebljamo naše živce i pomognemo sebi. Podelimo odgovor na tri modela, trenutno i kratkoročno rešenje, srednjoročno umereno efikasno i treće, trajnije rešenje.
Trenutno rešenje – naglo skretanje pažnje, tableta ili neko sredstvo za smirenje. Klin se klinom izbija, i mi sa nekim jakim pozitivnim dogadjajem možemo na trenutak da zaboravimo na stres. Na primer, gledamo zanimljiv film, predstavu ili utakmicu. Odemo u cirkus ili luna park. Odigramo basket ili fudbal sa ekipom iz kraja. To je pokušaj da se organizam relaksira i resetuje makar za trenutak. Da se dobije predah i spreče fatalnije posledice delovanja stresa, pogotovo u ozbiljnim stanjima.
Slično je i sa uzimanjem tableta za smirenje. Mnogi se ježe pominjanja tableta, jer je svima model Zapadnog društva gde imamo mnogo jedinki koje žive samo na tabletama. I koje su potpuno ovisne od tableta. To je tačno za one koji su se navukli na tablete, kao što se ljudi navuku na cigarete, sex, šećere ili kocku. Nisu napravili balansiran odnos prema zadovoljstvima, već su im se prepustili. Nisu prešli na drugi nivo, već su se zakopali na sadašnjem, da ih tablete održavaju mirnima. Ili televizija, pivo i kokice, na primer. Ovo se sve odnosi mahom na ljude koji su depresivni, stvarno ili latentno. Oni se lako prepuštaju tabletama i postaju ovisnici, jer nemaju snage da se bore drugim metodoama.
Srednje povoljno rešenje – anti stres terapija. Medikamenti, biljni lekovi za smirenje, čajevi za smirenje, sport, putovanja na odmor, lagani rad, psihoterapija, hobiji, bavljenje stvarim akoje nas opuštaju, samoispitivanje, promena načina ishrane, druženje sa kvalitetnim ljudima, joga, psiho drama i masa sličnih popularnih metoda za odvraćanje pažnje sa problema. Ovaj deo je takodje sve popularniji i lakši je za sve one proaktivne osobe. Odgovara onima koji hoće da se bore. I ovi metodi znaju da im pomognu u velikoj meri, mada u većini slučajeva će »podmazati i malo ojačati živce« ali ih ne i »odebljati«
Dugoročno rešenje – potpuna promena životnog stila. Ovo je najteže ali i najdelotvornije rešenje. Zahteva od osobe da izgubi ono najvrednije što savremena osoba naše civilizacije brani svim sredstvima – stav. Njen stav. Njeno mišljenje. Njen life style. Njena uverenja i verovanja. Njene navike. Njena percepcija družtva u kome živi. Njeno mišljennje o sebi samom. U svemu tome leži jedan stav. Ili više stavova koji čine jednu osobu. To je najteže promeniti, i tu sma osoba ima najviše da se potrudi da te stavove promeni. Jer, dobar prodavac ili manipulator vam može promeniti stav o nekoj robi, usluzi ili ideji, ali o vama samima, to je poduhvat. Nadljudski.
Za tu promenu vam trebaju tri stvari – vaša odluka, volja i vera. Odluka da se promenite, volja da se pokrenete u tom pravcu i da se sa verom molite da vam Nebesa pomognu da do stvarne i dubinske promene dodjete, dok na sopstvenoj promeni radite. Budete li se uzdali samo u sebe, i svoje snage, živci će vam se još više istanjiti, jer ćete se i dalje boriti protiv vetrenjača života. Budete li verovali u pomoć Svevišnjeg, i u duhu prepustili da vas vodi, stići će vam pomoć a i vodjstvo. Stići će vam smirenoumlje i razumevanje, živci će odebljati.
Molite se i iskreno zatražite pomoć, daće vam se.
Zlatko Šćepanović
Moji u kuci su potpuno odlepili. Rekao bih da su im se utanjili zivci. Ali to je zbog malih plata, neizvesnosti posla, nesredjene drzave, nemogucnosti da odu na letovanje, zbog dugovanja prema bankama. Cim stigne neka kinta vec su bolje. Rekao bih da pare lece tu zivcanu slabost :)
Novac je lek koji privremeno leči simptome „oslabljenih živaca“. Ali ne deluje baš kod svih. I nije trajno rešenje, mada svakako može da pomogne da se živi bezbrižnije i vedrije, bez nekih strahova.
Suština „rada živaca“ je u uzroku problema, a sva „predložena rešenja“ su, kako je rečeno u jednom delu teksta, „…metoda za odvraćanje pažnje sa problema…“. Dok se problem ne reši, ili bar stavi pod kontrolu, nema mira.
I molitva je način odvraćanja pažnje sa problema. Prija vam frekvencija molitve, mir crkve, verovanje u mudre misli, ali kad ste promolili glavu u stvarni svet shvatitli ste da se ništa nije promenilo. Možete se vratiti ponovo u okrilje verovanja, ali da li ćete zaista i poverovati da ćete na taj način nešto promeniti. Živac se primirio, ali je ostao i dalje u pripravnosti. Verujem da će se nešto promeniti, ali verovanje je samo verovanje, a to znači i neizvesan i nepoznat ishod.
@ Aleksandar Zlatar
Nije baš tako, ne služi molitva da bi se u nešto verovalo. Ona smiruje čoveka, donosi mu smirenoumlje i mirniji odnos prema životu. Zaista, ništa se spolja nije promenilo, ali se promeni naš unutrašnji odnos prema stvarnosti, naš stav prema životu.
@Zlatko Šćepanović
Slažem se da molitva deluje umirujuće na čoveka, ali ništa više. Stvarnost je ista, problemi ostaju, a taj unutrašnji mir se remeti ponovnim suočavanjem sa uzrocima nemira. To nije mirniji odnos prema životu i prema stvarnosti, ili drugi stav prema životu, to je samo „…odvraćanje od pažnje sa problema…“. Kad prevazidjemo ovozemaljske probleme, ili ih učinimo podnošljivijim, a molitva nam pomogne da sačuvamo zdravlje i zdrav razum, onda možemo da kažemo da smo nešto postigli. Sama molitva nam neće pomoći da se izborimo sa problemima, koliko god verovali i molili.
Stav prema životu, a život je stvarnost koja nas okružuje, ne možemo promeniti ako se molimo ili ako verujemo, jer se stvarnost tako ne menja. To mi deluje kao zamena teze – uzimati lekove za smirenje kod stomačnih problema. Problemi ostaju samo se više ne sekiram.
Da li je naša percepcija stvarnosti isto što i naša stvarnost?
Logično bi bilo da jeste, ako opažamo i „kapiramo“ stvarnost koja se odnosi na nas, ali ako je percepcija šire stvarnosti kao opšte kategorije, onda smo samo deo, odnosno samo se deo odnosi na nas. Ovo je samo moje mišljenje, laičko i nadam se logično.
… odvraćanje pažnje od problema?
Nije to. Ponavljao bih se i ponavljao bih još neke misli i članke baš sa ovoga bloga kada bih ponovo elaborirao svojstvo molitve. To uopšte nije to što vi zamišljate ili mislite.
Jedno od svojstava molitve je da postajete iskreniji čovek kada se molite. Nakon nekog vremena počinjete uvidjati sopstvene slabosti i ograničenja. I to nije introspekcija i meditacija koju budisti propovedaju, već jednostavno u jednom trenutku počenete da se stidite sebe. Ta iskrenost se kasnije širi i na svet oko vas. Uvidjate da ste i vi krivac nekog problema koji vas muči i za koji osudjujete ili krivite druge. Takodje, molitvom se izoštrava vaša percepcija stvarnosti, što je ono što Louis ne baš najprikladnije naziva „razvojem svesti“, pa jasnije i temeljnije sagledavate odnose, relacije i mehanizme u životu. Time postižete da se manje nervirate ili pak da svet ima manje uticaja na vas.
To su sve psihološki aspekti, vrlo fini i delikatni, i ne mogu se objasniti sa strane, promatranjem. Najgrublja greška je kada posmatrač gleda molitvenika i misli da se on eto zanosi nekim verovanjem i da sada zamišlja u svojoj glavi andjele i svece i rajske vrtove, i ubedjuje sebe u nešto. To rade samo oni primitivni. To nije valjana molitva.
@ Zlatko Možeš li malo pojasniti razliku između primitivnih i ovih drugih molitvenika ? Ako sam dobro razumeo samo primitivni veruju u carstvo nebesko,anđele,đavola ..
@ Vojsije
Primitivni zamišljaju i umišljaju kroz molitvu svoje svetove ili želje. Ne mole se slici Svetitelja ili nekoj relikviji, nego sopstvenim fantazijama. To koincidira sa magijskom i okultnom praksom „vizuelizacije“ i vidjenja tipa „što babi mili to joj se snilo“. Na to sam mislio.
By the way, ima jedna odlična terapija za „odebljanje živaca“ na koju sam zaboravio, a to je ZALJUBLJIVANJE ;-)