KAKO STRES I DEPRESIJA UTIČU NA NAŠ ŽIVOT
Srbija je medju najdepresivnijim nacijama u svetu. Promenite životni stav da bi našli prirodni lek protiv stresa i depresije
Par saveta kako da se izleči latentna depresija i melanholija uz pomoć prirodnih metoda i lekova.
Stres i depresija haraju i habaju ljude. Primetio sam odavno da je većina mog okruženja latentno depresivno, bilo da su stalno ratoborno isključivi, na momente manijakalni ili mahom melanholični. Anaksioznost je svuda prisutna i očigledna. To stanje sam pripisivao stresu i društvenim okolnostima u kojima živimo. Medjutim nisam bio svestan razmera depresije u društvu.
A onda je pre nekog vremena objavljena vest iz istraživanja Galup-a da je Srbija medju 5 zemalja u svetu sa najdepresivnijim stanovništvom. U grupi smo sa Francuzima i Englezima, što je jako zanimljivo. Jer to znači da materijalno blagostanje i komfor nisu presudni za depresiju već pre shvatanje života i socijalno okruženje.
Od 193 zemlje u svetu, Srbija koja je negde na pola liste po svim kriterijumima kada se govori o kvalitetu života, prihodima stanovništva, ekonomskoj razvijenosti, stanju infrastrukture i svemu ostalom, sa druge strane prednjači u depresiji. Sve one jadne i siromašne zemlje trećeg sveta koje grcaju u gladi, siromaštvu, bolestima i političkoj nesigurnosti imaju manji stepen depresije nego Srbi. Siromašni nisu siromašni i duhom i nadom u budućnost. Fascinantno sagledavanje.
Tema otvara niz pitanja. I nije lako odgovoriti što je to tako. Svakako da je to posao antropologa i sociologa da dublje udju u kolektivnu svest ovog naroda i nadju dublje uzroke takvog stanja. Ono što sam primetio u sopstvenom okruženju je da su mnogi otvoreno a drugi latentno depresivni. Manifestacija te opšte depresivnosti je strast za instant i snažnom zabavom kojom bi se makar na trenutak izvukli iz letargije, i jedan opšti negativan stav svih protiv svih. To se vidi na svakom koraku u srpskom društvu, svuda vlada jedna spremnost da se bude negativan, da se protiviš nečemu, da vredjaš, da se suprostavljaš i tučeš oko i ozbiljnih i oko banalnih tema.
.
Depresija je ozbiljna bolest.
Depresija je podmukla bolest. Osim što vam zacrni horizonte življenja i sagledavanja sveta, ona vas izoluje od drugih. Razvija u vama niz klaustrofobičnih i ksenofobičnih težnji, mizantropiju, sklonost ka teorijama zavera, okultizmu i misticizmu, opijatima i bizarnim uzbudjenjima. Posledica svega toga je negativan odnos prema stvarnosti i olako prelaženje preko svega, izostanak solidarnosti i razvoj lenjosti. Život se posmatra kao velika zavera koja se ustremila protiv vas, i to vas onda vuče u donošenje iracionalnih odluka i zaključivanja. Svet je protiv vas, komšija i najbliži su protiv vas. Postajete ogorčeni i borbeni. Gnevni spolja a pasivni u sebi. Bežite u izolaciju od drugih, samo da se ne bi uzrujavali, jer sve oko vas počinje da biva izvor nervoze i nervira vas.
Posledica svega toga je strašna. Ljudi gube vedrinu i zdrav razum, pretvaraju se u zombije opsednute suludim idejama i fobijama svakakve vrste. I jako je teško pobeći iz takvog okruženja, jer su svi okolo manje ili više depresivni i nemirni. Nemir i nestrpljivost caruju i nigde nema smirenja. Stres počinje da preovladjuje, a kako je dekonstruktivno ponašanje uvek lakše od konstruktivnog, jer služi kao otpusni ventil za nagomilani unutrašnji pritisak, to su svuda prisutne erupcije besa, ili sa druge strane tonjenje u pasivnost i izolaciju teskobom i melanholijom. Kada su ljudi takvi razumljivo je da su svi nepoverljivi jedni prema drugima, jer se komunikacija ne počinje iz dobre volje i simpatije, već iz podozrivosti i očekivanja neke prevare ili zadnje misli. Svi staju u gard jedni prema drugima.
Mnogo lica ima depresija. Jedno od njenih pojavnih oblika na koju želim da ukažem je rutina i opsednutost rutinom. Čovek se navikne na neki ritual, na primer korišćenje facebook-a, blogovanja ili igranja internet igrica i ne može da se izvuče iz te rutine. Sate i dane provodi u delatnosti i ritualu koji ga čini opuštenim i koji ga čini zaštićenim od surovosti okruženja i života koji ga plaši. To mu postaje sklonište od depresije koja pritiska.
Drugo lice je „večiti buntovnik“ kome ništa nije dobro i sve mu smeta, sve je loše, sve je neprijateljski nastrojeno, ljudi su zli, društvo je propalo, svet ide u kataklizmu, i spasa nema. Treće lice je depresivni melanholik i nihilista. Ništa nema smisla, sve je bezvredno, sve je relativno, sivo i mučno. Melanholik beži od stvarnosti time što je u potpunosti izbegava svojom pasivnošću, za razliku od „večitog buntovnika“ koji je borben prema stvarnosti, melanholik i ne razmišlja o njoj, on je u svom svetu. Ima depresija još lica pojavnosti.
Najteži oblik depresije ljude vodi samoubilačkim tendencijama i potpunoj pasivnosti i predavanju. Ta stanja su krajnje ishodište opsednutosti, jer je depresija u svojoj biti jedna vrsta opsednutosti ega i ličnosti mislima i stanjima koja su daleko od normalnog prosudjivanja. Na žalost, prostori Balkana uronjeni u pagansko shvatanje sveta, u fatalizam, mitsko i bajkovito razmišljanje lako upadaju u depresiju. Gde hrišćanski razum i smirenje ustuknu, nadire demonskom snagom čitava legija ideja, simbola i mentalnih konstrukcija koje ljude opsedaju nerealnim.
Zato ovi prostori kroz istoriju pate od stalnog nemira i od stalne depresije, zato i ne napreduju kontinuirano u kulturnom i civilizacijskom smislu. I onda kada napreduju i prave neki progres to ljudi sa ovih prostora rade na mah, puni nemirnog entuzijazma i paganskog shvatanja da će svojom snagom pokoriti svet. Kada im ta snaga presahne, ili se suoče sa silom većom od njih, padaju u ropsku depresiju i melanholiju punu mračnih maštanja.
.
Kako se leči depresija.
Izlečenje depresije se ne dešava preko noći čarobnim lekom. To je mahom dugotrajan proces lečenja. Prvo, mi nismo svesni da smo u depresiji, posebno u latentnoj ili slabijoj vrsti depresije, tim pre što ona nema nama jasne simptome. Jer u društvu sličnih teško se primećuje da je neko ponašanje ili razmišljanje nenormalno, s obzirom da je to opšte društvena klima. A za bolje se ne zna i ne vidi, nema uzora i etalona. Čak i ovakvi statistički podaci istraživačkih agencija ne mogu suštinski pomoći, jer je to dijagnoza za pacijenta koji ne zna šta je to zdravo stanje.
Druga bitna odlika depresije je da ona vremenom postaje bolest celog našeg životnog sistema, bolest duše. Njom je zahvaćeno celo biće čoveka, počev od uma i načina razmišljanja, do emotivnog stanja i osećajnih reakcija na nadražaje, do samog tela koje potpuno poprima drugačiji hormonalni sistem, energetsko stanje i mentalnu poziciju. Odnos lučenja hormona i tokovi nervnih impulsa se menjaju stvarajući navike koje uporno održavaju stanje depresije u stanju status quo-a. Prirodni metabolički procesi su izmenjeni i hemija organizma je postala drugačija sa tendencijom da samoodržava postojeći depresivni sistem.
Treće ključno svojstvo pri lečenju depresije je naše okruženje, koje podgreva depresiju, a ne leči je. Kada ste u zemlji depresivnih, malo ko će vam pomoći da izadjete iz depresije, već će naprotiv gledati da vas vrate u postojeće stanje i sa vama razmenjuju negativne misli, kako bi se oni relaksirali na vaš račun. To svojstvo je očigledno kada se pogleda opšta kultura u Srbiji i obrazac vrednosti koji dominira.
Šta nam onda preostaje?
BioMind Plus biljne kapi za depresiju, vitalnost uma i mozga, memoriju i anaksioznost
Sledeće misli su odraz razmišljanja autora amatera. U svakom slučaju kod lakših stanja saveti mogu da pomognu, kod težih stanja depresije obavezan je odlazak kod lekara – stručnjaka za lečenje depresije kao i kod sveštenika. Jedna od osobina depresivnih stanje je olako verovanje da se sami možete izlečiti bez pomoći drugih, i da vi sami znate šta vam je.
.
Sredstva borbe protiv depresije.
Šta nam preostaje? Ostaje nam da priznamo poraz. Da kažemo depresiji da je pobedila. I dignemo ruke od nje. Potpuno.
A to ćemo uraditi uz nekoliko dodatnih aktivnosti, kao što su:
Priznaćemo sebi da smo depresivni, više ili manje. Mnoge depresivne osobe to sebi ne priznaju, odbijaju da su bolesni, odnosno da imaju psihološko emotivni problem. A treba da prihvatimo da imamo problem. Pomirićemo se sa tom činjenicom u potpunosti. Totalno. To je potrebno da bi smanjili energetski naboj depresije, da bi joj oduzeli snagu i da bi se rešili straha, tog vernog saputnika depresije, straha koji nas okiva i drži zatvorenim.
Kada steknemo mir oko stanja depresije, proučićemo sistem vrednosti koji smo usvojili. Tek kada smo smireni možemo da uočimo šta ne valja kod nas. Dok smo uzrujani, to je nemoguće. Pokušaćemo da preispitamo naša verovanja i naše stavove. Treba da postanemo sumnjičavi prema sebi samima i našim vrednostima, prema sopstvenom egu i sujeti. To brzo promeniti je teško, jer će se um odupirati, s obzirom da mi svi sami sebe sagledavamo ulepšano ili ocrnjeno, ako smo podložni kompleksima. Napravićemo zato mali i lagan napor, bez mnogo muke da neke sitne stvari promenimo na bolje. I procenićemo sebe bolje. Možda ćemo drugačije rasporediti vreme, lišiti se nekih mračnih i teskobnih navika, izaći napolje, posetiti neka prijatna mesta.
Polako ćemo usvojiti novi način ishrane, jer u hrani leže neki okidači za depresiju kao i što se u njoj pronalaze antidepresivi. Pre svega ćemo ukinuti dva bitna načina ishrane: mesožderstvo i ovisnost od šećera. Postaćemo umereni vegetarijanci i nećemo jesti slatkiše, već voće. Razlozi su vezani za biohemiju depresije. Mesna ishrana izaziva napetost i gnevne reakcije, vegetarijanstvo smiruje. S druge strane slatkiši stvaraju lenjost, uspavanost i zanesenost, koje podstiču depresiju.
Krenućemo na psihoterapiju i tražiti mišljenje stručnjaka, psihologa ili psihijatara. Psihoterapija je vredna disciplina koja nas može osloboditi i lišiti mnogih strahova, razjasniti nam problem kojeg nismo ni svesni, podržati nas i motivisati. Izbegavanje stručne pomoći, psihoterapije ili grupnih terapija je odlika težeg oblika depresije kod dotične osobe, njeno loše stanje se kristalizovalo u jednu krutu odbrambenu strukturu protiv sveta.
Izlazićemo napolje na sunce i u prirodu, jer priroda nas podseća i resetuje na originalno stanje organizma. Bilo bi idelano kada bi našli neka stalna zanimanja u prirodi, kao što su baštovanstvo, zemljoradnja, planinarenje, biciklizam, ili makar prosto šetanje. Svetlo budi hormone koji nam trebaju a fizički rad nam daje opuštenost i rasterećenost.
Počećemo da vežbamo, trčanje, teretana, fitnes, jer mišićno naprezanje i zdrav umor menjaju postojeći loš hormonalni sistem depresije. Dokazano je da fizičko vežbanje podstiče lučenje hormona sreće i da smanjuje lučenje i prisutnost hormona stresa.
U težim slučajevima ćemo koristiti i antidepresivne lekove, u slabijim slučajevima depresije uzimaćemo biljne čajeve, prirodne sokove ili vitaminske salate koje podstiču rad mozga i optimizam. Ne treba izbegavati medikamente u odredjenom periodu jer oni mogu dati zamah depresivnoj osobi da se pokrene za početak isceljenja.
Promenićemo društveni život i prijatelje. Izbegavaćemo one prijatelje koji nas svojom negativnošću i fobijama vraćaju u depresivno stanje. Biraćemo pozitivne osobe koje nas mogu podstaći i koje imaju pozitivan odnos prema životu. Veliki je uticaj grupnog mišljenja i dokazivan je eksperimentalno mnogo puta. Dokazano je da mišljenje sredine snažno do presudno oblikuje i utiče na mišljenje pojedinca. Kada to znamo i svesni smo da je Srbija depresivna, treba se od toga zaštititi zdravim razumom. I izbegavanjem nosilaca depresije.
Teraćemo se da izlazimo u društvo, da se više družimo, da posećujemo mesta okupljanja ljudi kao što su pozorišta, kokteli, utakmice, muzeji, koncerti, jer su ljudi socijalna bića i najbolje funkcionišu u zajednici. Svojstvo depresije je izolacija, i učestvovanje u društvenim dogadjanjima nije povezano sa tim da li je neko stidljiv i introvertan ili ne. Samo prisustvo ljudi deluje terapeutski. Ujedno, okružićemo se pozitivnom muzikom, filmovima, slikama i simbolima. To neke mlade i urbane intelektualce odvede u razne bezvezne new age pokrete i kulturne domete kao što su budalaste serije „Sex & Grad“ ili još stupidnija knjiga i film „Jedi, moli, voli“, koji se bave praznim psihologiziranjem savremenih gradjana metropola, koji svoje depresije leče prizemnim zabavama koketiranja, sexa, shopinga, instant duhovnosti, egzotičnog turizma i hrane. Sve ono što 99% stanovništva koje to sebi ne može da priušti baca u još veći stepen depresije.
BioRelax biljne kapi za smirenje i nesanicu biljni lek za slabe živce
Razmislićemo zato da se više orijentišemo na kulturu i više civilizacijske domete, a posebno na ljudskost i filantropiju. Mnogi depresivci beže u to da se posvećuju kućnim ljubimcima i životinjama. To im je najlakši put za održavanje depresije. Životinje ih opuštaju, poklanjaju im pažnju, osećaju se voljenim, ali ih okoštavaju u stanju depresije, jer se izbegava kontakt sa ljudima. Pošto su životinje mahom neme i ne zahtevaju socijalnu interakciju u smislu komunikacije, sukoba i usaglašavanja, one nas ne mogu psihički povrediti, kao što mogu ljudi. No, to nije dobar put. Najbolje je sebe posvetiti humanitarnom radu sa ljudima, pomoći onima kojima pomoć treba, koji su slabi, bespomoćni i nezaštićeni. Susret sa takvim ljudima i potrebama osvešćuje depresivne i daje im uvid koliko su u stvari sebični i egoistični u svojoj umišljenosti, i koliko su zapravo njihovi problemi pitanje stava a ne stvarnih teškoća u životu.
Molićemo se i tražiti smirenje i ozdravljenje za svoje bližnje i sebe. Kajaćemo se za svoje grehe i tražiti oproštaj. Molitva je snažno psihoterapeutsko sredstvo koje nam razvija nekoliko bitnih osobina, kao što su koncentracija, pronicljivost i smirenost. Kajanjem umanjujemo ego koji je glavni pokretač depresije, jer ona nastaje od velikog egoizma i naše pogrešne odbrane sopstvene sujete. Što se usrdnije, pravilnije i iskrenije budemo molili postepeno će se mrak depresivnih misli smanjivati otvarajući nam pogled na novi život i novi horizont postojanja. Ulaziće vedrina, bezbrižnost i životna radost u naš život.
Potražićemo i pomoć lekovitog bilja i koristiti prirodan lek za depresiju i anaksioznost.
I jednog dana ćemo postati svesni da smo se izlečili. Priznajući sopstveni nemir i reagujući razložno i smireno na njega, prizvali smo mir.
. . .
@ Radica Catalano
Hvala na konstruktivnom doprinosu temi i primerima. Stvarno je teško obuhvatiti ovako širok fenomen kao što je depresija. Činjenica je da se depresija uglavnom vezuje za ljude koji se osamljuju i koji su pasivni, melanholici, uplašeni. Kada sam pisao o agresivnima i manijakalnima, mislio sam na jednu grupu ljudi koji su u latentnoj ili dubljoj depresiji, ali koji u komunikaciji postaju agresivni i imaju agresivne nastupe. Takve ljude ćete lako prepoznati, to su mahom umišljeni mislioci, večito povredjeni i uvredjeni, oni koji se osečaju gubitnicima zbog neke nepravde, naizgled nevoljeni i tako redom, koji kada počnu da pričaju o nečemu uvek to čine sa mnogo negativne energije i strasti.
Ili na primer osobe koje su povučene i nedruštvene i koje kada se nadju u nekoj životnoj situaciji sa stresom samo eksplodiraju iz nekih njima znanih a obično banalnih razloga. Svi su oni u biti negde depresivni i povučeni, ali su sačuvali deo energije koji koriste na agresivan način. Na nesreću ovih prostora, takvi slučajevi se često vide po Srbiji i ovim prostorima u situacijama kada supružnici ili partneri jedne druge povredjuju, pa čak i svoju decu, a onda presudjuju sami sebi. To je izraz depresije i jednog usvojenog fatalizma nihilizmom, kombinacija koja je nasilna.
Takvih primera destrukcije i samodestrukcije ima mnogo u subkulturnim zajednicama i sektama, svakako se svi sećamo nekada prisutnih pravih darkera, kroulijevaca, pankera, metalaca, satanista, a u zadnje vreme se to vidi kroz navijačke grupe, tetovaže i pirsinge, bizarne grupe i mračne okultne sekte tipa wike, šamanizma, druidstva, new age kabalista.
@Zlatko. Slazem se ja u mnogim stvarima sa vama, ali ipak moram reci, da naprimer u Nemackoj su psijitrije pune a ima ih ni broj im se ne zna, svako vece selo ima bolnicu, i mahom je omladina obolela, iako je Nemacka jos uvek dobra za zivot sto se tice standarda i socijalne politike. U Nemackoj su Depresija i Psihoza dve razlicite bolesti i razlicito se tretiraju. Depresija je mirna bolest a psihoza je agresivna bolest i tretira se kao Sizofrenija. Depresivne osobe naude mahom sebi, dok agresivne sa psihozama naude obicno drugima. Sto se tice sekti i slicnih organizacija, to osnivaju zdravi ljudi iz svojih nekih interesa i okupljaju nezadovoljne oko sebe. Ti nezadovoljni su iz razlicitih klasa, ima ih i bogatih i siromasnih i skolovanih i nepismenih, i sve ih tretiraju isto. Oni tamo ulaze posto beze od ovakvog sveta i traze neki svoj svet, u kome ce neko drugi resavati njihove probleme, misliti umesto njih i naredjivati kako da zive i sta da rade. Kada vide da ni tu nevalja obicno zavrsavaju tragicno. kod nas je jos uvek sramota otici kod psihijatra. iako je to Doktor kao i svi drugi. Kod nas je sramota da se prica o svim ozbiljnim bolestima pa i malignim. Takav je nas mentalitet, koji se prenosi sa generacije na generaciju. Mislim da treba svaki problem deliti sa nekim, lakse se dise. Ako pricamo o problemu mozda ga nekako prevazidjemo u suprotnom smo kolektivno oboleli. neko od ovoga, neko od onoga a zdravi bolesnim malo veruju. Pozdrav.
Nemam puno pametnoga da dodam ovoj temi ali makar nesto….mislim da je nas mentalitet idealno tle za depresiju. Pocev od te situacije koja je cas ovakva cas onakva, permanentno neko zivotarenje ili lagano umiranje. Drugo, sto se kod nas ta depresija smatra odlikom nekakve inteligencije, realnosti sagledavanja sveta….koliko nas ima roditelje ili nekog u familiji koji kaze „ja nisam pesimista, ja sam samo realan“…..imam utisak nekako biti srecan, zadovoljan kod nas je jako tesko, ne gleda se na to dobro od strane sredine….ili se „uradimo“ za vreme Nove Godine, Srpske Nove, srecni smo par dana i onda kad prodje taj „high“ padnemo jos dublje.
Nek me neko ispravi, ali u nasim filmovima, knjigama, likovi su takodje sve neki duboki mislioci, koji su spoznali zla ovog sveta…bol, i tugu…ne znam vecina ovih razmisljanja je anegdotalnog ili (polu) licnog karaktera….ali me uopste ne cudi da smo kao narod u tom fazonu.
Ma i taj komunizam nas je rasturio, nikad toliko lose da dotaknemo samo dno, ali daleko od dobrog, postenog i kreativnog…i ovaj danasnji sistem je isti takav. Mozda da smo bili ko Poljaci, pa da smo bili na dnu, onda bi vise cenili neko poboljsanje ili bili vedriji.
Mnogo je uzroka i mnogo manifestacija depresije, gotovo svi učesnici u raspravi su u tome složni. Ne znam da li postoje podaci iz nekog prethodnog vremena, na primer pre trideset (ili čak više) godina sa kojima bi se mogli uporediti današnji podaci. Bilo bi zanimljivo videti da li smo depresivni zbog svega što nas je snašlo poslednjih dve decenije ili smo u ovoj situaciji zbog toga što smo inače skloni depresiji. Lično sam sklon da više verujem u ovu drugu teoriju.
Lično verujem da materijalna situacija nema nikakve veze sa depresijom, kao se to uostalom može videti iz podatka da su i Englezi i Francuzi rame uz rame sa nama na čelu kolone depresivnih naroda.
Siguran sam da je, ako ne osnovni, a ono bar jedan od bitnijih uzroka depresije nedostatak vere. Pri tome kad kažem vera, ne mislim isključivo na religiju nego na verovanje uopšte (omiljena mi je Fordova izreka koja kaže da su u pravu i oni koji veruju da nešto mogu isto kao i oni koji veruju da to isto ne mogu).
Imam utisak da ljudi oko mene više ni u šta ne veruju, osim možda u to da je za sve ove probleme sa kojima se suočavamo kriv neko drugi, konkretan ili imaginaran. Za neke je to Tito, za neke Sloba, Masoni i vladari u senci, MMF, Vatikan … širok je spektar krivaca, jer tako je najlakše, odredimo ko je kriv i problemi su rešeni, a depresija je sve dublja i dublja.
Apsoltno se salžem sa Zlatkom da smo mi sami najveći krivci. Naravno, nisu zanemarljivi ni svi ostali „spoljni faktori“, ali to su poznate veličine u našoj jednačini i što je najvažnije na njih ne možemo uticati. Jedino na šta možemo uticati smo mi sami, a čovek je u stanju da se menja i da bude bolji od „prethodnog“ sebe. Samo ako veruje da može i ako zna kako bi želeo da izgleda.
Pitali su jednog monaha svojevremeno: „Oče, mi smo dobri i plemeniti, pošteni i čestiti, a oko nas sve neki pokvareni ljudi, ne veruju ni u Boga ni u šta bilo sveto, i kolo vode. Ti podli i iskvareni nas vode, upravljaju državom, parama, našim životima i potopiše nas. Zar je to pravda i kako to promenite“
A monah im odgovara: „Sami ste krivi. Sami smo krivi. Ništa ne vredi naša plemenitost, ni naša dobrota, ni naše poštenje, ako vere i molitve nemamo. To je sve nedelotvorno. Jer, mi nitkova jednog, dvoje, troje možda i možemo promeniti, ali hiljade njih ne možemo. To može samo Gospod Bog i njegova sveta sila. A on će to uraditi samo ako ga usrdno budemo molili, da naša molitva dopre do Njega a onda i do njih. Dugačije ne može biti. Stoga se molite, ne dangubite nad onim što nije u vašoj moći“
e slazem se 100% sa Radoslavom i Zlatkom, nema dileme, 100% je sve tacno. Tezak smo mi narod, bas tezak.
Mislim da je manifestacija svega ovog sto Radoslav i Zlatko kazu, u sportu. Nemamo vere u sebe, u svoj rad, u svoje sposobnosti, u bilo kom sportu nek protivnik povede, napravi seriju poena, srecno postigne gol ili poen mi se samo-unistimo na terenu. Krivi su posle od sudija, do alergija, do zakulisnih radnji, suvise toplog vremena, suvise hladnog vremena, pomerenog pocetka utakmice, uvreda iz gledalista….Samo nas to sve pogadja, a nikad se ne zapitamo kako Nemce, Engleze, Holandjane, Dance, Svedjane…i ine, to ne pogadja.
@Zlatko Šćepanović
Mislim da je malo neumesno na jednu stranu staviti vernike „plemenite, dobre, poštene“ a na drugu ostale „hiljade nevernika, nitkova“ koji su krivi za svo zlo ovoga sveta, pa izmedju ostalog i za depresiju srpskog naroda. Očigledno da za te nevernike nema spasa (po kriterijumima vernika), ali onda je problem u vernicima koji se nisu baš svesrdno i ozbiljno molili, jer njihova molitva nije doprla do Boga i njegove svete sile, pošto je i dalje mnogo „nitkova“. Možda i njihova vera nije baš jaka, jer baš i nemaju uzor u SPC, pa crkvene glavešine tretiraju kao što ostali smrtnici tretiraju aktuelne političarare, pa bih predložio da njihove molitve prvo usmere na bogomizabrane Filarete, Pahomije, Kačavende, Artemije, Grigorije, Amfilohije i slične koji su danas na vlasti. Neka smanje lična i crkvena bogatstva u korist onih koji se prehranjuju u narodnim kuhinjama, kao i zahvatanja iz državnog budžeta za gradnju što većih religioznih obeležja. A mogla bi i ta ista SPC da se uklopi u ovu sekularnu državu u smislu kontrole svojih prihoda i plaćanja poreza.
Očigledno da većina učesnika ove rasprave smatra da je srpski narod po difoltu depresivan, a po ostalim lošim karakteristikama spada u krug onih koji ne zaslužuju mnogo pažnje, odnosno nije ni blizu drugih naroda. Ne bih da otvaram ovu temu, samo me zanima sledeće: ko je i kako i po kojoj metodologiji dodelio srpskom narodu „titulu“ najdepresivnije nacije? Da li se istraživanje radilo na odredjenom uzorku gradjana, ili se zaključak doneo na osnovu količine prodatih antidepresiva po glavi stanovnika, ili po nekom trećem kriterijumu? Da li su po istom kriterijumu radjena istraživanja i u prošlosti?
@ Aleksandar Zlatar
Uopšte nije u rečima monaha vršena segregacija na vernike i nevernike, niti je nevernik proglašen nitkovom. Odakle vam ta ideja?
Pročitajte pažljivije. Meni se činilo da je pouka vrlo jasna a svodi se na to da ako u zemlji bude više verujućih molitvenika svima će biti bolje, i vernicima i nevernicima. Nije se u tekstu nikome sudilo.
Izgleda da neverujući, da ne kažem nevernici, ne zaslužuju pažnju mudrog monaha da bi bili pomenuti. Ali ipak u njegovoj mudroj besedi postoji jasna podela – na vernike i ostale, u kojoj su ostali nosioci svog zla. Mnogo propagande, malo mudrosti.
Ovoj zemlji nisu potrebni svakojaki verujući, poput pomenutih popova ili njihovih sledbenika, već pošteni ljudi, pa će onda biti bolje pripadnicima svih vera i religija.
Ma ja Aleksandre gledam na to kao Zlatko. I mislim da verujuci i posten je u sustini polu-sinonim. Vera je neki unutrasnji-korektiv da bi covek bio posten. Mi smo i razbozen a i razveren narod, u toj situaciji ni nema ni vere ni postenja.
Kroz tu prizmu i gledam te pokusaje da se crkvenodostojnici svedu na neku zemaljsku ravan i da se od njih prave nekakve osobe sklone kradji i nekim regularnim gresima. Nisam bas siguran da ti koji tako pisu o Crkvi, nisu od nekoga postavljeni da tako pisu. A spekulacija ima mnogo. Razbozenim narodom je najlakse upravljati, jer je najdepresivniji i lako pohrli ka nekim ad-hok resenjima i brzo se razocara i nanovo pada u depresiju.
Mislim da su Bog i Crkva put da se to izbegava.
A verujte Aleksandre, ako sad imate „zamor“ u glavi da ste dobar, vernik ali vas nervira Pahomije, Kacavenda, ili ko je ko, taj zamor nikad ne prestaje. To i jeste satanino maslo da ljude konstantno navodi da sumnjaju u svetinje, da se nagadjaju s njima, i pogadjaju, i spekulisu, i fantaziraju. A to je put u nedogled, put bez povratka, zato se u to ne treba ni upustati.
Eto u Americi je medju Srbima bilo svakakvih raskola, i niko nigde nije stigao, mozemo samo sa setom da vidimo veru i kreativnost Jermena, Egipatskih Kopta, ili da ne spominjem cak Jevreje.