Stres i depresija – posledice prirodni lek i lečenje depresije

 

KAKO STRES I DEPRESIJA UTIČU NA NAŠ ŽIVOT 

Srbija je medju najdepresivnijim nacijama u svetu. Promenite životni stav da bi našli prirodni lek protiv stresa i depresije

 

Par saveta kako da se izleči latentna depresija i melanholija uz pomoć prirodnih metoda i lekova.

Stres i depresija haraju i habaju ljude. Primetio sam odavno da je većina mog okruženja latentno depresivno, bilo da su stalno ratoborno isključivi, na momente manijakalni ili mahom melanholični. Anaksioznost je svuda prisutna i očigledna. To stanje sam pripisivao stresu i društvenim okolnostima u kojima živimo. Medjutim nisam bio svestan razmera depresije u društvu.

A onda je pre nekog vremena objavljena vest iz istraživanja Galup-a da je Srbija medju 5 zemalja u svetu sa najdepresivnijim stanovništvom. U grupi smo sa Francuzima i Englezima, što je jako zanimljivo. Jer to znači da materijalno blagostanje i komfor nisu presudni za depresiju već pre shvatanje života i socijalno okruženje.

Od 193 zemlje u svetu, Srbija koja je negde na pola liste po svim kriterijumima kada se govori o kvalitetu života, prihodima stanovništva, ekonomskoj razvijenosti, stanju infrastrukture i svemu ostalom, sa druge strane prednjači u depresiji. Sve one jadne i siromašne zemlje trećeg sveta koje grcaju u gladi, siromaštvu, bolestima i političkoj nesigurnosti imaju manji stepen depresije nego Srbi. Siromašni nisu siromašni i duhom i nadom u budućnost. Fascinantno sagledavanje.

Tema otvara niz pitanja. I nije lako odgovoriti što je to tako. Svakako da je to posao antropologa i sociologa da dublje udju u kolektivnu svest ovog naroda i nadju dublje uzroke takvog stanja. Ono što sam primetio u sopstvenom okruženju je da su mnogi otvoreno a drugi latentno depresivni. Manifestacija te opšte depresivnosti je strast za instant i snažnom zabavom kojom bi se makar na trenutak izvukli iz letargije, i jedan opšti negativan stav svih protiv svih. To se vidi na svakom koraku u srpskom društvu, svuda vlada jedna spremnost da se bude negativan, da se protiviš nečemu, da vredjaš, da se suprostavljaš i tučeš oko i ozbiljnih i oko banalnih tema.

.

Depresija je ozbiljna bolest.

Depresija je podmukla bolest. Osim što vam zacrni horizonte življenja i sagledavanja sveta, ona vas izoluje od drugih. Razvija u vama niz klaustrofobičnih i ksenofobičnih težnji, mizantropiju, sklonost ka teorijama zavera, okultizmu i misticizmu, opijatima i bizarnim uzbudjenjima. Posledica svega toga je negativan odnos prema stvarnosti i olako prelaženje preko svega, izostanak solidarnosti i razvoj lenjosti. Život se posmatra kao velika zavera koja se ustremila protiv vas, i to vas onda vuče u donošenje iracionalnih odluka i zaključivanja. Svet je protiv vas, komšija i najbliži su protiv vas. Postajete ogorčeni i borbeni. Gnevni spolja a pasivni u sebi. Bežite u izolaciju od drugih, samo da se ne bi uzrujavali, jer sve oko vas počinje da biva izvor nervoze i nervira vas.

Posledica svega toga je strašna. Ljudi gube vedrinu i zdrav razum, pretvaraju se u zombije opsednute suludim idejama i fobijama svakakve vrste. I jako je teško pobeći iz takvog okruženja, jer su svi okolo manje ili više depresivni i nemirni. Nemir i nestrpljivost caruju i nigde nema smirenja. Stres počinje da preovladjuje, a kako je dekonstruktivno ponašanje uvek lakše od konstruktivnog, jer služi kao otpusni ventil za nagomilani unutrašnji pritisak, to su svuda prisutne erupcije besa, ili sa druge strane tonjenje u pasivnost i izolaciju teskobom i melanholijom. Kada su ljudi takvi razumljivo je da su svi nepoverljivi jedni prema drugima, jer se komunikacija ne počinje iz dobre volje i simpatije, već iz podozrivosti i očekivanja neke prevare ili zadnje misli. Svi staju u gard jedni prema drugima.

Mnogo lica ima depresija. Jedno od njenih pojavnih oblika na koju želim da ukažem je rutina i opsednutost rutinom. Čovek se navikne na neki ritual, na primer korišćenje facebook-a, blogovanja ili igranja internet igrica i ne može da se izvuče iz te rutine. Sate i dane provodi u delatnosti i ritualu koji ga čini opuštenim i koji ga čini zaštićenim od surovosti okruženja i života koji ga plaši. To mu postaje sklonište od depresije koja pritiska.

Drugo lice je „večiti buntovnik“ kome ništa nije dobro i sve mu smeta, sve je loše, sve je neprijateljski nastrojeno, ljudi su zli, društvo je propalo, svet ide u kataklizmu, i spasa nema. Treće lice je depresivni melanholik i nihilista. Ništa nema smisla, sve je bezvredno, sve je relativno, sivo i mučno. Melanholik beži od stvarnosti time što je u potpunosti izbegava svojom pasivnošću, za razliku od „večitog buntovnika“ koji je borben prema stvarnosti, melanholik i ne razmišlja o njoj, on je u svom svetu. Ima depresija još lica pojavnosti.

Najteži oblik depresije ljude vodi samoubilačkim tendencijama i potpunoj pasivnosti i predavanju. Ta stanja su krajnje ishodište opsednutosti, jer je depresija u svojoj biti jedna vrsta opsednutosti ega i ličnosti mislima i stanjima koja su daleko od normalnog prosudjivanja. Na žalost, prostori Balkana uronjeni u pagansko shvatanje sveta, u fatalizam, mitsko i bajkovito razmišljanje lako upadaju u depresiju. Gde hrišćanski razum i smirenje ustuknu, nadire demonskom snagom čitava legija ideja, simbola i mentalnih konstrukcija koje ljude opsedaju nerealnim.

Zato ovi prostori kroz istoriju pate od stalnog nemira i od stalne depresije, zato i ne napreduju kontinuirano u kulturnom i civilizacijskom smislu. I onda kada napreduju i prave neki progres to ljudi sa ovih prostora rade na mah, puni nemirnog entuzijazma i paganskog shvatanja da će svojom snagom pokoriti svet. Kada im ta snaga presahne, ili se suoče sa silom većom od njih, padaju u ropsku depresiju i melanholiju punu mračnih maštanja.

.

Kako se leči depresija.

Izlečenje depresije se ne dešava preko noći čarobnim lekom. To je mahom dugotrajan proces lečenja. Prvo, mi nismo svesni da smo u depresiji, posebno u latentnoj ili slabijoj vrsti depresije, tim pre što ona nema nama jasne simptome. Jer u društvu sličnih teško se primećuje da je neko ponašanje ili razmišljanje nenormalno, s obzirom da je to opšte društvena klima. A za bolje se ne zna i ne vidi, nema uzora i etalona. Čak i ovakvi statistički podaci istraživačkih agencija ne mogu suštinski pomoći, jer je to dijagnoza za pacijenta koji ne zna šta je to zdravo stanje.

Druga bitna odlika depresije je da ona vremenom postaje bolest celog našeg životnog sistema, bolest duše. Njom je zahvaćeno celo biće čoveka, počev od uma i načina razmišljanja, do emotivnog stanja i osećajnih reakcija na nadražaje, do samog tela koje potpuno poprima drugačiji hormonalni sistem, energetsko stanje i mentalnu poziciju. Odnos lučenja hormona i tokovi nervnih impulsa se menjaju stvarajući navike koje uporno održavaju stanje depresije u stanju status quo-a. Prirodni metabolički procesi su izmenjeni i hemija organizma je postala drugačija sa tendencijom da samoodržava postojeći depresivni sistem.

Treće ključno svojstvo pri lečenju depresije je naše okruženje, koje podgreva depresiju, a ne leči je. Kada ste u zemlji depresivnih, malo ko će vam pomoći da izadjete iz depresije, već će naprotiv gledati da vas vrate u postojeće stanje i sa vama razmenjuju negativne misli, kako bi se oni relaksirali na vaš račun. To svojstvo je očigledno kada se pogleda opšta kultura u Srbiji i obrazac vrednosti koji dominira.

Šta nam onda preostaje?

Sledeće misli su odraz razmišljanja autora amatera. U svakom slučaju kod lakših stanja saveti mogu da pomognu, kod težih stanja depresije obavezan je odlazak kod lekara – stručnjaka za lečenje depresije kao i kod sveštenika. Jedna od osobina depresivnih stanje je olako verovanje da se sami možete izlečiti bez pomoći drugih, i da vi sami znate šta vam je.

.

Sredstva borbe protiv depresije.

Šta nam preostaje? Ostaje nam da priznamo poraz. Da kažemo depresiji da je pobedila. I dignemo ruke od nje. Potpuno.

A to ćemo uraditi uz nekoliko dodatnih aktivnosti, kao što su:

Priznaćemo sebi da smo depresivni, više ili manje. Mnoge depresivne osobe to sebi ne priznaju, odbijaju da su bolesni, odnosno da imaju psihološko emotivni problem. A treba da prihvatimo da imamo problem. Pomirićemo se sa tom činjenicom u potpunosti. Totalno. To je potrebno da bi smanjili energetski naboj depresije, da bi joj oduzeli snagu i da bi se rešili straha, tog vernog saputnika depresije, straha koji nas okiva i drži zatvorenim.

Kada steknemo mir oko stanja depresije, proučićemo sistem vrednosti koji smo usvojili. Tek kada smo smireni možemo da uočimo šta ne valja kod nas. Dok smo uzrujani, to je nemoguće. Pokušaćemo da preispitamo naša verovanja i naše stavove. Treba da postanemo sumnjičavi prema sebi samima i našim vrednostima, prema sopstvenom egu i sujeti. To brzo promeniti je teško, jer će se um odupirati, s obzirom da mi svi sami sebe sagledavamo ulepšano ili ocrnjeno, ako smo podložni kompleksima. Napravićemo zato mali i lagan napor, bez mnogo muke da neke sitne stvari promenimo na bolje. I procenićemo sebe bolje. Možda ćemo drugačije rasporediti vreme, lišiti se nekih mračnih i teskobnih navika, izaći napolje, posetiti neka prijatna mesta.

Polako ćemo usvojiti novi način ishrane, jer u hrani leže neki okidači za depresiju kao i što se u njoj pronalaze antidepresivi. Pre svega ćemo ukinuti dva bitna načina ishrane: mesožderstvo i ovisnost od šećera. Postaćemo umereni vegetarijanci i nećemo jesti slatkiše, već voće. Razlozi su vezani za biohemiju depresije. Mesna ishrana izaziva napetost i gnevne reakcije, vegetarijanstvo smiruje. S druge strane slatkiši stvaraju lenjost, uspavanost i zanesenost, koje podstiču depresiju.

Krenućemo na psihoterapiju i tražiti mišljenje stručnjaka, psihologa ili psihijatara. Psihoterapija je vredna disciplina koja nas može osloboditi i lišiti mnogih strahova, razjasniti nam problem kojeg nismo ni svesni, podržati nas i motivisati. Izbegavanje stručne pomoći, psihoterapije ili grupnih terapija je odlika težeg oblika depresije kod dotične osobe, njeno loše stanje se kristalizovalo u jednu krutu odbrambenu strukturu protiv sveta.

Izlazićemo napolje na sunce i u prirodu, jer priroda nas podseća i resetuje na originalno stanje organizma. Bilo bi idelano kada bi našli neka stalna zanimanja u prirodi, kao što su baštovanstvo, zemljoradnja, planinarenje, biciklizam, ili makar prosto šetanje. Svetlo budi hormone koji nam trebaju a fizički rad nam daje opuštenost i rasterećenost.

Počećemo da vežbamo, trčanje, teretana, fitnes, jer mišićno naprezanje i zdrav umor menjaju postojeći loš hormonalni sistem depresije. Dokazano je da fizičko vežbanje podstiče lučenje hormona sreće i da smanjuje lučenje i prisutnost hormona stresa.

U težim slučajevima ćemo koristiti i antidepresivne lekove, u slabijim slučajevima depresije uzimaćemo biljne čajeve, prirodne sokove ili vitaminske salate koje podstiču rad mozga i optimizam. Ne treba izbegavati medikamente u odredjenom periodu jer oni mogu dati zamah depresivnoj osobi da se pokrene za početak isceljenja.

Promenićemo društveni život i prijatelje. Izbegavaćemo one prijatelje koji nas svojom negativnošću i fobijama vraćaju u depresivno stanje. Biraćemo pozitivne osobe koje nas mogu podstaći i koje imaju pozitivan odnos prema životu. Veliki je uticaj grupnog mišljenja i dokazivan je eksperimentalno mnogo puta. Dokazano je da mišljenje sredine snažno do presudno oblikuje i utiče na mišljenje pojedinca. Kada to znamo i svesni smo da je Srbija depresivna, treba se od toga zaštititi zdravim razumom. I izbegavanjem nosilaca depresije.

Teraćemo se da izlazimo u društvo, da se više družimo, da posećujemo mesta okupljanja ljudi kao što su pozorišta, kokteli, utakmice, muzeji, koncerti, jer su ljudi socijalna bića i najbolje funkcionišu u zajednici. Svojstvo depresije je izolacija, i učestvovanje u društvenim dogadjanjima nije povezano sa tim da li je neko stidljiv i introvertan ili ne. Samo prisustvo ljudi deluje terapeutski. Ujedno, okružićemo se pozitivnom muzikom, filmovima, slikama i simbolima. To neke mlade i urbane intelektualce odvede u razne bezvezne new age pokrete i kulturne domete kao što su budalaste serije „Sex & Grad“ ili još stupidnija knjiga i film „Jedi, moli, voli“, koji se bave praznim psihologiziranjem savremenih gradjana metropola, koji svoje depresije leče prizemnim zabavama koketiranja, sexa, shopinga, instant duhovnosti, egzotičnog turizma i hrane. Sve ono što 99% stanovništva koje to sebi ne može da priušti baca u još veći stepen depresije.

Razmislićemo zato da se više orijentišemo na kulturu i više civilizacijske domete, a posebno na ljudskost i filantropiju. Mnogi depresivci beže u to da se posvećuju kućnim ljubimcima i životinjama. To im je najlakši put za održavanje depresije. Životinje ih opuštaju, poklanjaju im pažnju, osećaju se voljenim, ali ih okoštavaju u stanju depresije, jer se izbegava kontakt sa ljudima. Pošto su životinje mahom neme i ne zahtevaju socijalnu interakciju u smislu komunikacije, sukoba i usaglašavanja, one nas ne mogu psihički povrediti, kao što mogu ljudi. No, to nije dobar put. Najbolje je sebe posvetiti humanitarnom radu sa ljudima, pomoći onima kojima pomoć treba, koji su slabi, bespomoćni i nezaštićeni. Susret sa takvim ljudima i potrebama osvešćuje depresivne i daje im uvid koliko su u stvari sebični i egoistični u svojoj umišljenosti, i koliko su zapravo njihovi problemi pitanje stava a ne stvarnih teškoća u životu.

Molićemo se i tražiti smirenje i ozdravljenje za svoje bližnje i sebe. Kajaćemo se za svoje grehe i tražiti oproštaj. Molitva je snažno psihoterapeutsko sredstvo koje nam razvija nekoliko bitnih osobina, kao što su koncentracija, pronicljivost i smirenost. Kajanjem umanjujemo ego koji je glavni pokretač depresije, jer ona nastaje od velikog egoizma i naše pogrešne odbrane sopstvene sujete. Što se usrdnije, pravilnije i iskrenije budemo molili postepeno će se mrak depresivnih misli smanjivati otvarajući nam pogled na novi život i novi horizont postojanja. Ulaziće vedrina, bezbrižnost i životna radost u naš život.

Potražićemo i pomoć lekovitog bilja i koristiti prirodan lek za depresiju i anaksioznost.

I jednog dana ćemo postati svesni da smo se izlečili. Priznajući sopstveni nemir i reagujući razložno i smireno na njega, prizvali smo mir.

. . .