KAKO STRES I DEPRESIJA UTIČU NA NAŠ ŽIVOT
Srbija je medju najdepresivnijim nacijama u svetu. Promenite životni stav da bi našli prirodni lek protiv stresa i depresije
Par saveta kako da se izleči latentna depresija i melanholija uz pomoć prirodnih metoda i lekova.
Stres i depresija haraju i habaju ljude. Primetio sam odavno da je većina mog okruženja latentno depresivno, bilo da su stalno ratoborno isključivi, na momente manijakalni ili mahom melanholični. Anaksioznost je svuda prisutna i očigledna. To stanje sam pripisivao stresu i društvenim okolnostima u kojima živimo. Medjutim nisam bio svestan razmera depresije u društvu.
A onda je pre nekog vremena objavljena vest iz istraživanja Galup-a da je Srbija medju 5 zemalja u svetu sa najdepresivnijim stanovništvom. U grupi smo sa Francuzima i Englezima, što je jako zanimljivo. Jer to znači da materijalno blagostanje i komfor nisu presudni za depresiju već pre shvatanje života i socijalno okruženje.
Od 193 zemlje u svetu, Srbija koja je negde na pola liste po svim kriterijumima kada se govori o kvalitetu života, prihodima stanovništva, ekonomskoj razvijenosti, stanju infrastrukture i svemu ostalom, sa druge strane prednjači u depresiji. Sve one jadne i siromašne zemlje trećeg sveta koje grcaju u gladi, siromaštvu, bolestima i političkoj nesigurnosti imaju manji stepen depresije nego Srbi. Siromašni nisu siromašni i duhom i nadom u budućnost. Fascinantno sagledavanje.
Tema otvara niz pitanja. I nije lako odgovoriti što je to tako. Svakako da je to posao antropologa i sociologa da dublje udju u kolektivnu svest ovog naroda i nadju dublje uzroke takvog stanja. Ono što sam primetio u sopstvenom okruženju je da su mnogi otvoreno a drugi latentno depresivni. Manifestacija te opšte depresivnosti je strast za instant i snažnom zabavom kojom bi se makar na trenutak izvukli iz letargije, i jedan opšti negativan stav svih protiv svih. To se vidi na svakom koraku u srpskom društvu, svuda vlada jedna spremnost da se bude negativan, da se protiviš nečemu, da vredjaš, da se suprostavljaš i tučeš oko i ozbiljnih i oko banalnih tema.
.
Depresija je ozbiljna bolest.
Depresija je podmukla bolest. Osim što vam zacrni horizonte življenja i sagledavanja sveta, ona vas izoluje od drugih. Razvija u vama niz klaustrofobičnih i ksenofobičnih težnji, mizantropiju, sklonost ka teorijama zavera, okultizmu i misticizmu, opijatima i bizarnim uzbudjenjima. Posledica svega toga je negativan odnos prema stvarnosti i olako prelaženje preko svega, izostanak solidarnosti i razvoj lenjosti. Život se posmatra kao velika zavera koja se ustremila protiv vas, i to vas onda vuče u donošenje iracionalnih odluka i zaključivanja. Svet je protiv vas, komšija i najbliži su protiv vas. Postajete ogorčeni i borbeni. Gnevni spolja a pasivni u sebi. Bežite u izolaciju od drugih, samo da se ne bi uzrujavali, jer sve oko vas počinje da biva izvor nervoze i nervira vas.
Posledica svega toga je strašna. Ljudi gube vedrinu i zdrav razum, pretvaraju se u zombije opsednute suludim idejama i fobijama svakakve vrste. I jako je teško pobeći iz takvog okruženja, jer su svi okolo manje ili više depresivni i nemirni. Nemir i nestrpljivost caruju i nigde nema smirenja. Stres počinje da preovladjuje, a kako je dekonstruktivno ponašanje uvek lakše od konstruktivnog, jer služi kao otpusni ventil za nagomilani unutrašnji pritisak, to su svuda prisutne erupcije besa, ili sa druge strane tonjenje u pasivnost i izolaciju teskobom i melanholijom. Kada su ljudi takvi razumljivo je da su svi nepoverljivi jedni prema drugima, jer se komunikacija ne počinje iz dobre volje i simpatije, već iz podozrivosti i očekivanja neke prevare ili zadnje misli. Svi staju u gard jedni prema drugima.
Mnogo lica ima depresija. Jedno od njenih pojavnih oblika na koju želim da ukažem je rutina i opsednutost rutinom. Čovek se navikne na neki ritual, na primer korišćenje facebook-a, blogovanja ili igranja internet igrica i ne može da se izvuče iz te rutine. Sate i dane provodi u delatnosti i ritualu koji ga čini opuštenim i koji ga čini zaštićenim od surovosti okruženja i života koji ga plaši. To mu postaje sklonište od depresije koja pritiska.
Drugo lice je „večiti buntovnik“ kome ništa nije dobro i sve mu smeta, sve je loše, sve je neprijateljski nastrojeno, ljudi su zli, društvo je propalo, svet ide u kataklizmu, i spasa nema. Treće lice je depresivni melanholik i nihilista. Ništa nema smisla, sve je bezvredno, sve je relativno, sivo i mučno. Melanholik beži od stvarnosti time što je u potpunosti izbegava svojom pasivnošću, za razliku od „večitog buntovnika“ koji je borben prema stvarnosti, melanholik i ne razmišlja o njoj, on je u svom svetu. Ima depresija još lica pojavnosti.
Najteži oblik depresije ljude vodi samoubilačkim tendencijama i potpunoj pasivnosti i predavanju. Ta stanja su krajnje ishodište opsednutosti, jer je depresija u svojoj biti jedna vrsta opsednutosti ega i ličnosti mislima i stanjima koja su daleko od normalnog prosudjivanja. Na žalost, prostori Balkana uronjeni u pagansko shvatanje sveta, u fatalizam, mitsko i bajkovito razmišljanje lako upadaju u depresiju. Gde hrišćanski razum i smirenje ustuknu, nadire demonskom snagom čitava legija ideja, simbola i mentalnih konstrukcija koje ljude opsedaju nerealnim.
Zato ovi prostori kroz istoriju pate od stalnog nemira i od stalne depresije, zato i ne napreduju kontinuirano u kulturnom i civilizacijskom smislu. I onda kada napreduju i prave neki progres to ljudi sa ovih prostora rade na mah, puni nemirnog entuzijazma i paganskog shvatanja da će svojom snagom pokoriti svet. Kada im ta snaga presahne, ili se suoče sa silom većom od njih, padaju u ropsku depresiju i melanholiju punu mračnih maštanja.
.
Kako se leči depresija.
Izlečenje depresije se ne dešava preko noći čarobnim lekom. To je mahom dugotrajan proces lečenja. Prvo, mi nismo svesni da smo u depresiji, posebno u latentnoj ili slabijoj vrsti depresije, tim pre što ona nema nama jasne simptome. Jer u društvu sličnih teško se primećuje da je neko ponašanje ili razmišljanje nenormalno, s obzirom da je to opšte društvena klima. A za bolje se ne zna i ne vidi, nema uzora i etalona. Čak i ovakvi statistički podaci istraživačkih agencija ne mogu suštinski pomoći, jer je to dijagnoza za pacijenta koji ne zna šta je to zdravo stanje.
Druga bitna odlika depresije je da ona vremenom postaje bolest celog našeg životnog sistema, bolest duše. Njom je zahvaćeno celo biće čoveka, počev od uma i načina razmišljanja, do emotivnog stanja i osećajnih reakcija na nadražaje, do samog tela koje potpuno poprima drugačiji hormonalni sistem, energetsko stanje i mentalnu poziciju. Odnos lučenja hormona i tokovi nervnih impulsa se menjaju stvarajući navike koje uporno održavaju stanje depresije u stanju status quo-a. Prirodni metabolički procesi su izmenjeni i hemija organizma je postala drugačija sa tendencijom da samoodržava postojeći depresivni sistem.
Treće ključno svojstvo pri lečenju depresije je naše okruženje, koje podgreva depresiju, a ne leči je. Kada ste u zemlji depresivnih, malo ko će vam pomoći da izadjete iz depresije, već će naprotiv gledati da vas vrate u postojeće stanje i sa vama razmenjuju negativne misli, kako bi se oni relaksirali na vaš račun. To svojstvo je očigledno kada se pogleda opšta kultura u Srbiji i obrazac vrednosti koji dominira.
Šta nam onda preostaje?
BioMind Plus biljne kapi za depresiju, vitalnost uma i mozga, memoriju i anaksioznost
Sledeće misli su odraz razmišljanja autora amatera. U svakom slučaju kod lakših stanja saveti mogu da pomognu, kod težih stanja depresije obavezan je odlazak kod lekara – stručnjaka za lečenje depresije kao i kod sveštenika. Jedna od osobina depresivnih stanje je olako verovanje da se sami možete izlečiti bez pomoći drugih, i da vi sami znate šta vam je.
.
Sredstva borbe protiv depresije.
Šta nam preostaje? Ostaje nam da priznamo poraz. Da kažemo depresiji da je pobedila. I dignemo ruke od nje. Potpuno.
A to ćemo uraditi uz nekoliko dodatnih aktivnosti, kao što su:
Priznaćemo sebi da smo depresivni, više ili manje. Mnoge depresivne osobe to sebi ne priznaju, odbijaju da su bolesni, odnosno da imaju psihološko emotivni problem. A treba da prihvatimo da imamo problem. Pomirićemo se sa tom činjenicom u potpunosti. Totalno. To je potrebno da bi smanjili energetski naboj depresije, da bi joj oduzeli snagu i da bi se rešili straha, tog vernog saputnika depresije, straha koji nas okiva i drži zatvorenim.
Kada steknemo mir oko stanja depresije, proučićemo sistem vrednosti koji smo usvojili. Tek kada smo smireni možemo da uočimo šta ne valja kod nas. Dok smo uzrujani, to je nemoguće. Pokušaćemo da preispitamo naša verovanja i naše stavove. Treba da postanemo sumnjičavi prema sebi samima i našim vrednostima, prema sopstvenom egu i sujeti. To brzo promeniti je teško, jer će se um odupirati, s obzirom da mi svi sami sebe sagledavamo ulepšano ili ocrnjeno, ako smo podložni kompleksima. Napravićemo zato mali i lagan napor, bez mnogo muke da neke sitne stvari promenimo na bolje. I procenićemo sebe bolje. Možda ćemo drugačije rasporediti vreme, lišiti se nekih mračnih i teskobnih navika, izaći napolje, posetiti neka prijatna mesta.
Polako ćemo usvojiti novi način ishrane, jer u hrani leže neki okidači za depresiju kao i što se u njoj pronalaze antidepresivi. Pre svega ćemo ukinuti dva bitna načina ishrane: mesožderstvo i ovisnost od šećera. Postaćemo umereni vegetarijanci i nećemo jesti slatkiše, već voće. Razlozi su vezani za biohemiju depresije. Mesna ishrana izaziva napetost i gnevne reakcije, vegetarijanstvo smiruje. S druge strane slatkiši stvaraju lenjost, uspavanost i zanesenost, koje podstiču depresiju.
Krenućemo na psihoterapiju i tražiti mišljenje stručnjaka, psihologa ili psihijatara. Psihoterapija je vredna disciplina koja nas može osloboditi i lišiti mnogih strahova, razjasniti nam problem kojeg nismo ni svesni, podržati nas i motivisati. Izbegavanje stručne pomoći, psihoterapije ili grupnih terapija je odlika težeg oblika depresije kod dotične osobe, njeno loše stanje se kristalizovalo u jednu krutu odbrambenu strukturu protiv sveta.
Izlazićemo napolje na sunce i u prirodu, jer priroda nas podseća i resetuje na originalno stanje organizma. Bilo bi idelano kada bi našli neka stalna zanimanja u prirodi, kao što su baštovanstvo, zemljoradnja, planinarenje, biciklizam, ili makar prosto šetanje. Svetlo budi hormone koji nam trebaju a fizički rad nam daje opuštenost i rasterećenost.
Počećemo da vežbamo, trčanje, teretana, fitnes, jer mišićno naprezanje i zdrav umor menjaju postojeći loš hormonalni sistem depresije. Dokazano je da fizičko vežbanje podstiče lučenje hormona sreće i da smanjuje lučenje i prisutnost hormona stresa.
U težim slučajevima ćemo koristiti i antidepresivne lekove, u slabijim slučajevima depresije uzimaćemo biljne čajeve, prirodne sokove ili vitaminske salate koje podstiču rad mozga i optimizam. Ne treba izbegavati medikamente u odredjenom periodu jer oni mogu dati zamah depresivnoj osobi da se pokrene za početak isceljenja.
Promenićemo društveni život i prijatelje. Izbegavaćemo one prijatelje koji nas svojom negativnošću i fobijama vraćaju u depresivno stanje. Biraćemo pozitivne osobe koje nas mogu podstaći i koje imaju pozitivan odnos prema životu. Veliki je uticaj grupnog mišljenja i dokazivan je eksperimentalno mnogo puta. Dokazano je da mišljenje sredine snažno do presudno oblikuje i utiče na mišljenje pojedinca. Kada to znamo i svesni smo da je Srbija depresivna, treba se od toga zaštititi zdravim razumom. I izbegavanjem nosilaca depresije.
Teraćemo se da izlazimo u društvo, da se više družimo, da posećujemo mesta okupljanja ljudi kao što su pozorišta, kokteli, utakmice, muzeji, koncerti, jer su ljudi socijalna bića i najbolje funkcionišu u zajednici. Svojstvo depresije je izolacija, i učestvovanje u društvenim dogadjanjima nije povezano sa tim da li je neko stidljiv i introvertan ili ne. Samo prisustvo ljudi deluje terapeutski. Ujedno, okružićemo se pozitivnom muzikom, filmovima, slikama i simbolima. To neke mlade i urbane intelektualce odvede u razne bezvezne new age pokrete i kulturne domete kao što su budalaste serije „Sex & Grad“ ili još stupidnija knjiga i film „Jedi, moli, voli“, koji se bave praznim psihologiziranjem savremenih gradjana metropola, koji svoje depresije leče prizemnim zabavama koketiranja, sexa, shopinga, instant duhovnosti, egzotičnog turizma i hrane. Sve ono što 99% stanovništva koje to sebi ne može da priušti baca u još veći stepen depresije.
BioRelax biljne kapi za smirenje i nesanicu biljni lek za slabe živce
Razmislićemo zato da se više orijentišemo na kulturu i više civilizacijske domete, a posebno na ljudskost i filantropiju. Mnogi depresivci beže u to da se posvećuju kućnim ljubimcima i životinjama. To im je najlakši put za održavanje depresije. Životinje ih opuštaju, poklanjaju im pažnju, osećaju se voljenim, ali ih okoštavaju u stanju depresije, jer se izbegava kontakt sa ljudima. Pošto su životinje mahom neme i ne zahtevaju socijalnu interakciju u smislu komunikacije, sukoba i usaglašavanja, one nas ne mogu psihički povrediti, kao što mogu ljudi. No, to nije dobar put. Najbolje je sebe posvetiti humanitarnom radu sa ljudima, pomoći onima kojima pomoć treba, koji su slabi, bespomoćni i nezaštićeni. Susret sa takvim ljudima i potrebama osvešćuje depresivne i daje im uvid koliko su u stvari sebični i egoistični u svojoj umišljenosti, i koliko su zapravo njihovi problemi pitanje stava a ne stvarnih teškoća u životu.
Molićemo se i tražiti smirenje i ozdravljenje za svoje bližnje i sebe. Kajaćemo se za svoje grehe i tražiti oproštaj. Molitva je snažno psihoterapeutsko sredstvo koje nam razvija nekoliko bitnih osobina, kao što su koncentracija, pronicljivost i smirenost. Kajanjem umanjujemo ego koji je glavni pokretač depresije, jer ona nastaje od velikog egoizma i naše pogrešne odbrane sopstvene sujete. Što se usrdnije, pravilnije i iskrenije budemo molili postepeno će se mrak depresivnih misli smanjivati otvarajući nam pogled na novi život i novi horizont postojanja. Ulaziće vedrina, bezbrižnost i životna radost u naš život.
Potražićemo i pomoć lekovitog bilja i koristiti prirodan lek za depresiju i anaksioznost.
I jednog dana ćemo postati svesni da smo se izlečili. Priznajući sopstveni nemir i reagujući razložno i smireno na njega, prizvali smo mir.
. . .
U pravu je Vojsije, Hrist je izbacio trgovce iz Hrama i to je jedini slučaj kada je On iskazao ljutnju. Verujem da će to isto biti prvo što će uraditi i kad po drugi put dođe među nas, jer sa religioznim osećanjima i verovanjem se mnogo trguje.
Ali, vratimo se depresiji. Bilo bi zanimljivo videti podatke (ako postoje) depresivnot u funkciji obrazovanja. Siguran sam da je najveći broj depresivnih među takozvanim obrazovanim ljudima. „Teško onom kome pamet smeta“ je stara Crnogorska poslovica koja mi sve češće pada na pamet. To dokazuje i činjenica da je mnogo siromašnijih (materijalno) država i naroda manje depresivno od nas ili na primer Engleza i Francuza za koje se ne bi moglo generalno reći da pate od siromaštva. Sirotinja nema vremena da pada u depresivno stanje, vera kao životna sila kaže da je sve volja Njegova (ma kako Ga zvali).
Očajanje je za verujuće smrtni greh, da li se mogu smatrati verujućima oni koji padaju u depresiju i očajavaju zbog lošeg (lošijeg) života u materijalnom smislu ? „Kako sudiš tako će ti se suditi“ i „zašto vidiš trun u oku brata svog kad ne vidiš balvan u svom oku“, da smo spremni da usvojimo ta jednostavna pravila , verujem da bismo bili mnogo manje depresivni.
Egzaktna znanja tu ne pomažu i to se racionalno ne može objasniti, možda je suština u onome što junak iz Garavog sokaka Mike Antića kaže „ako ne veruješ da u ‘radiju’ živu mali ljudi, …“, jer to je jedini nači da se živi i preživi
@ Vojsije
Taman posla da vas teram da se zaljubljujete u omladinke !!! Mislio sam na neki hobi, zanimaciju, posvećenost ;-)
A „pastiri“? Svi smo mi imali raznorazna iskustva sa njima, i lako je pisati negativno. Meni je kada se o njima radi uvek u mislima „šta oni i za koga rade“ dok vrše bogosluženje. To rade za naše spasenje, i oni to zaista rade, a kakvi su oni u biti, to će im Bog suditi, ne ja, ili vi, ili mediji. Poštuješ njihovu funkciju i zahvalan si za njihovu praksu – što bi rekli klinci: „Hvala ti što postojiš“.
To vam dodje kao pilot. Nemaš pojma ko te vozi, možda je najgnusnija osoba na svetu, siledžija, psihopata, serijski ubica, ali mu na kraju aplaudiraš i kažeš hvala kada te bezbedno spusti na zemlju. Koliko tek treba da budeš zahvalan kada te sveštenik odvede na Nebo :-)
@ Zlako
Sad mi kazes to za omladinku ??? :(
Da li si siguran da taj pilot radi za firmu za koju verujes da radi ili je mozda terorista pod uticajem onog saljivdzije , koga Brana optuzuje da voli da mrsi konce ?
@Brana
Najveći problem verujućih i onih koji se kolebaju je baš u slabosti SPC koja bi trebala da bude legalni i legitimni autoritet, koji će na primeren način, prilagodjen vremenu u kome živimo, dati smisao duhovnom životu i pravim ljudskim vrednostima. Ne mogu se vernici ogradjivati od svoje baze – crkve i crkvenih velikodostojnika i zatvarati oči pred očiglednim nedoslednostima, koje se najbolje uočavaju u tome što se sveštenički poziv tretira samo kao zanimanje, a ne način života, ili što se nerazumno i neracionalno ogromna sredstva siromašne države i naroda troše na što monumentalnije gradjevine, kao da će iste, ako su veće, omogućiti pojedinim donatorima da budu bliže Bogu i tako dobiti oprost za sve loše učinjeno.
Verujući = pošten trebalo bi u teoriji da bude ista kategorija, medjutim kako proniknuti u suštinu vere pojedinca i oceniti hrišćšansku ispravnost te vere. U boga, zvanično i javno, veruje i većina političara, ali da li je to samo politički marketing?
Problem verovanja je u tome što je to lično ubedjenje u neko dešavanje, ili okončanje nekog dešavanja. Ali to je samo verovanje. Ono prestaje i gubi smisao onog momenta kad to postane istina, a to je nepobitna činjenica u koju više ne treba sumnjati, odnosno verovati. Vera, odnosno verovanje ograničeno je istinom.
Nasledna depresija je bolest, dok je stečena odraz nemoći i bezizlaznosti zbog nagomilanih problema čije se rešenje ne nazire. I dalje smatram da vera ne otklanja uzroke depresije, i da čak može da bude kontraproduktivna u otklanjanju uzroka, jer unosi neproverenu nadu da će se isti rešiti. Duhovni mir će nas možda odvojiti (privremeno) od antidepresiva, ali ako vreme prolazi a problemi se ne rešavaju, bez obzira na molitve, postoji opasnost da se nagli gubitak vere loše odrazi na život svakoga ko je jedino u veri nalazio smisao postojanja. Ovaj 21 vek je mnogo loše započeo i treba mu pristupiti na način koji nije opisan u mudrim porukama srednjevekovnih, pa i današnjih mislilaca.
Ja na to malo drugacije gledam. Ako na SPC mislite vrh (dakle Patrijarh, Vladike)…pa te osobe su jos pod vecom lupom Gospodnjom i evaluirani su mnogo strozije nego mi obicni smrtnici. Oni su samo „provodnik“ Bozije volje ka nama…a to sto oni rade kao ljudi, ovako, ili onako, ili su kupili ovo ili ono, ostavimo vecoj sili od nas da bude sudija toga.
A to vera postaje vera dok se ne potvrdi istina. Zar onda to ne znaci da je nasa vera kondicionalna (uf, uslovna se kaze na srpskom valjda). Znaci, ok, verovacu ali sa rezervom ali hocu stvarno da se uverim. Ne znam, ja sam pristrasan, kad se suocite sa zdravstvenim problemima, s kakvim sam se ja suocavao….barem je na mene to tako delovalo, potpuno predanje, potpuna vera. Pa i zar nije Abraham bio pozvan od Boga da zrtvuje sina svoga,….danasnji novinari iz Srbije da su bili u to Biblijsko doba rekli bi kakav je to Bog koji zeli da otac ubije svog sina jedinca, kakav je to Bog koji ne razume nas radnike ……koji ne razume da smo sad u tranziciji.
Ipak znamo sta se desilo i sa ocem i sa sinom. Znaci verujemo iako ne razumemo bas sve, i ne mozemo da razumemo.
A od tih depresija kad kazete nagomilanih problema, …..rekao bih da postoje i depresije kod ljudi koji nemaju problema. Mislim, stvarnih problema. Recimo neko je srednje klase, dobar posao, relativno priznat na poslu, dobra porodica, svi su zdravi, ali nesto fali. I krene depresija. Rekao bih da je vecina depresivnosti, ne racunajuci socijalne slucajeve, ubogo siromastvo itd…..da su to vecina slucajevi gde je percepcija poremecena. A mi Srbi smo doktorirali na tome kako da poremetimo percepciju ( naravno sam sebe ovde ukljucujem).
Znaci da zatvorimo oci pred krsenjem svih ljudskih i bozjih normi zbog toga sto verujemo da ce nas oni odvesti u carstvo nebesko ? Zar ne bi oni trebali biti UZOR svojim ponasanjem ?
Bozije norme ti ne znas, to samo Bog zna….ljudske norme treba uzeti sa rezervom. To sto mi svi mislimo da vladike rade ( a na to mislimo), treba uzeti u obzir i ko je pisao, i sa kojom namerom, jer u Srbiji novinarstvo zna da bude veoma zlo i sa podlom namerom. A ja verujem da ljudi koji tako gledaju na SPC i sude joj nekim svojim visokim i moralnim standardima ne bi isli u Crkvu ni da sam Sveti Petar sidje sa neba i postavi ostale Svece kao vladike.
A to UZOR,…pa sta ja znam, nedavno sam za jednog vladiku srpskog (iz strane zemlje) cuo trac, jeste ukrao je, ali je bogami izgradio Crkava svaka mu cast i slao mnogo pomoci u Krajinu, i na Kosovu. Sto kaze Zlatko, ne znamo mi sta oni rade u pozadini i moguce je da ovo prvo i nije tacno.
Sta sad, ovde u Americi, Katolicki biskup je znao za seksualno maltretiranje dece od strane fratra…zasto Italijani, Latino Amerikanci, Poljaci …ne skoce i ne kazu ma necu da idem u Crkvu dok se Vatikan ne iscisti….samo mi Srbi mislimo za sebe da imamo neke nebeske moralne norme, dok su drugi mnogo prgmaticniji i umereniji.
Mozda smo zato skloni depresiji, ko visoko leti, nisko pada.
Prema svecu i tropar. Amin !
Ne razumem ovo zadnje Vojsije. Izgleda da si majstor za te nase tipicne podjebancije, i peckanja izrazima sa prenosnim znacenjem. Pardon ostalima na izrazu. Ali za takav razgovor su potrebne 2 strane, a ja nisam bas bistar kao nekada da kapiram takve one-liners….eh bese nekad.
Hvala na komplimentu. Trudim se i drago mi je da taj trud neko primeti. Oprosti rabu bozijem , nikad nije bilo nista zlonamerno.