Odlazak lekara u inostranstvo – Odoše nam lekari u svet bez granica

Zlatko Šćepanović

Odlazak lekara u inostrastvo na rad

Tiho, tiše, kao padanje kiše, odlaze beli mantili iz Srbije. I dok se svi redom bave politikom i nadrealnim životom bizarnih reality show emisija, Srbiji se dešava tiha migracija lekara specijalista koji odlaze u beli svet. Nenametljivo i bez mnogo pompe oni prevode svoje lekrske diplome i traže posao u inostranstvu i bolji svet za sebe i svoje porodice. Naravno, o tome se ne piše po medijima, i to naša expertska vlada i ministar zdravlja nikada neće pomenuti kao svoj veliki uspeh. Ili ne daj Bože greh. O tome se ne priča. A o onome o čemu se ne priča i ne piše, to kao da se i ne dogadja. Samo će se jednog dana nesrećni pacijent zapitati gde je njegov doktor i ko ga to sada leči.

Odlazak naših lekara specijalista je ogroman gubitak za ovu zemlju. Njihovo školovanje i obuka koštaju oko pola miliona eura ovu zemlju, ali ono što je neprocenjivo je to što njihovim odlaskom odlaze i životi nekih pacijenata i naše društveno zdravlje, jer kvalitetni doktori napuštaju zemlju, stručnjaci koje nije lako zameniti. O tome se naravno ne piše i ne priča, to je društveni problem nekog drugog, ne ovog društva, kako izgleda.

Pre nekog vremena sam čitao u Žurnalu Srpskog lekarske komore izvod sa predavanja koje je održao visoki zvaničnik Evropske lekarske komore i koji je predstavio situaciju sa lekarima u Evropi. Osim Poljske, Srbije i jedne pribaltičke zemlje sve ostale zemlje u Evropi imaju manjak lekara specijalista i medicinskog osoblja. Vrlo slikovito je pokazao podatke o migracijama, o tome kako nema dovoljan broj mladih lekara, kako su medicinske sestre u proseku sve starije, i kao zemlje Evropske unije traže način da održe broj radno aktivnih lekara. Jedan od predloga je i da se lekarima pomeri na gore granica za odlazak u penziju. Takodje, prikazani su putevi migracija lekara, sa istoka na zapad i sa severa na jug. Još jedan problem sa čim se Evropa suočava je da 80% lekara neće da radi u malim mestima, svi hoće u velike gradove. Napomenuo je da mi trenutno imamo nevidjenu sreće jer imamo dovoljan broj lekara, ali da za deset godina to neće više biti tako, da ćemo imati nestašicu.

Meni se čini da će to biti i brže, jer kao država nemamo strategiju kako da zadržimo lekare, i nikoga nije ni briga za njih. Čak naprotiv, vodi se medijska hajka protiv lekara koji su predstavljeni kao jedan od stubova korupcije u društvu. Oni koji u poznaju prilike u zdravstvu znaju da glavni krimi doktori koji uzimaju veliki mito i ucenjuju svoje pacijente nisu ugroženi, jer su oni odavno izgradili specijalne relacije sa političarima i kriminalcima, čime su obezbedili svoja ledja. Strada sitna boranija ili neko od lekara ko se zameri eliti. No, oni i nisu deo ove priče, jer u ovoj priči su glavni junaci oni kvalitetni, pošteni i vredni lekari koji nisu mogli ni hteli da se tako snalaze, pa stoga svoje mesto pod suncem traže u tudjini.

Do ove teme sam došao onog trenutka kada mi je moj lični lekar rekao da razmišlja da ode u inostranstvo. Bio sam začudjen jer je moj lični lekar bio donekle materijalno obezbedjen i nije bio nešto egzistencijalno ugrožen. Medjutim, njegov stav je proizilazio iz sledećeg sagledavanja situacije koje glasi otprilike ovako:

„Umorio sam se. Svaki dan kada odem na posao i vidim javašluk u zdravstvu, dezorganizaciju, politikanstvo po grupama koje se bore za moć u bolnici, kada nemam osnovni materijal za rad sa pacijentima, kada mi pacijenti ulaze u ordinaciju otvarajući nogom vrata i viču na mene misleći da sam korumpirano djubre koje sve radi preko veze, kada sam u situaciji da bolesniku kome je hitna situacija ne mogu da obezbedim adekvatan pregled ili tretman jer se to čeka mesecima, pa sam zbog toga kao čovek potresen, kada sam okružen medicinskim sestrama i tehničarima koji su nezadovoljni malim i bednim platama, kada mi moja plata služi samo za održavanje egzistencije, onda se zapitam čemu sve moje godine učenja, specijalizacije i usavršavanja. Ne vidim da će biti bolje. U stvari znam da neće biti bolje, jer je naše zdravstvo prepušteno politici a ne znanju i struci. Zato hoću da odem negde gde vladaju drugi uslovi, gde ću biti plaćen na osnovu rada i struke i gde ću sebi vratiti samopoštovanje i dostojanstvo. „

Nakon par meseci od tog razgovora on je dobio posao u inostranstvu. U medjuvremenu, još četvoro mojih prijatelja lekara je naprasno odlučilo da ode i svi su našli posao u inostranstvu . Našao sam se zatečen. Ljudi u najboljim godinama, od 40-45 godina života, u punoj snazi, svi vrhunski specijalisti, cenjeni, vredni i pošteni, odlaze. Svako od njih ima svoju priču zašto to čini. U dva slučaja su ekonomski razlozi presudili, u druga dva su presudni bili negativni uticaji sredine, odnosno atmosfera u bolnici. Čak su neki od njih imali i svoje privatne ordinacije i odlučili su se za odlazak, priznajući da je teško izboriti se sa ovom zemljom, vlašću i njenim hirovima.

.

U priči sa njima, saznao sam i jedan još uvek nepotvrdjen podatak da je u zadnjih godinu dana samo u Nemačku otišlo više stotina lekara specijalista iz Srbije, u potrazi za boljim životom, i u okviru programa Nemačke vlade da privuče i prihvati naš medicinski kadar. U nedeljnim novinama Blic je pre nekog vremena bio objavljen članak o tome kolika su primanja lekara u Sloveniji i kako su oni radi da prihvate naše lekare. Iz iskustva znam da je to tako, jer nam je kuma lekarka emigrirala pre par godina u Sloveniju i od pakla rada u Srbiji ušla u raj rada u Sloveniji. Jedino što je u tom članku bilo neistinito je koliku platu lekari dobijaju u Sloveniji. Bilo je napisano da je prosečna plata u Sloveniji za lekara specijalistu 3500 eura, što nije istina. Prosečna plata je oko 2200 eura za doktora specijalistu u Sloveniji. S obzirom da su slični konkursi za lekare stalno otvoreni u Norveškoj, Švedskoj, Italiji, Nemačkoj, sva je prilika da će se trend odlaska naših lekara nastaviti dalje. Ko će ostati?

Velika je obmana da ćemo mi kao zemlja to uspeti da nadoknadimo. Mladi se sve teže odlučuju za medicinu jer nije više atraktivno zanimanje, a uz to i kada je završe neće imati od koga da uče zanat. Takodje, mladje generacije su sve manje ambiciozne i vredne po pitanju sticanja specijalističkog znanja, sve više su okrenuta brzim i instant rešenjima, što u medicini ne prolazi. Ujedno, lekari su inteligentni i brzo shvataju stvarnost. Kada realno sagledaju okruženje u kome su i postojeće ponude za odlazak, mnogi od njih se neće dvoumiti. Do sada su ih zatvorene granice, nemogućnost dobijanja viza i radnih dozvola onemogućavali da odu, sada su sve te prepreke nestale. Za lekare nema više granice, postali su lekari bez granica. Svuda su dobrodošli i svaka zemlja će ih primiti ako su dobri stručnjaci uz sve manje i manje uslova i prepreka. Sada je lekaru potrebno znati jezik zemlje u koju ide ili engleski, imati osnovno radno iskustvo i biti uporan u traženju posla. On će svakako doći. Možda neće biti u prestižnoj bolnici ili u velikoj evropskoj metropoli ali će biti u mnogo boljim uslovima, organizaciji i sa adekvatnom materijalnom nadoknadom. Granice su otvorene, lekari su krenuli. Odlazak lekara je neumitan proces.

A gde ćemo i kod koga ćemo mi?

. . .

Odlazak lekara hirurga specijaliste iz Srbije – Waking Up Is Hard To Do

. . .