Djordje Otašević

* * *

.

Ду­го сам зво­нио. А же­на ни­ка­ко да отво­ри вра­та. Упла­ших се, сва­шта ми кроз гла­ву про­ђе. Из ста­на су се чу­ли уз­да­си, дах­та­ње. И крик. А он­да ти­ши­на. Хте­дох да раз­ва­лим вра­та, од ма­ни­ја­ка же­ну да спа­сем, али ка­ко ћу их по­сле по­пра­ви­ти. Кроз раз­ва­ље­на вра­та сва­ка­кви ти­по­ви би мо­гли да ми се уву­ку у стан. А, сем то­га, и она је ја­ка. Мно­ге му­шкар­це у ста­њу је да са­вла­да. Уоста­лом, чуо се и му­шки ври­сак. Чак и гла­сни­ји од ње­ног.

Нај­зад шкљоц­ну бра­ва. Кад је спа­зих жи­ву и здра­ву, од сре­ће хте­дох да је из­љу­бим, али се су­здр­жах. Ви­де­ло се да ис­под огр­ну­тог пе­њу­а­ра на се­би не­ма ама баш ни­шта. Дрх­ту­љи­ле су јој вла­жне дој­ке. Да је за­гр­лим, а не­ко на­и­ђе, сва­шта би о њој мо­гао да по­ми­сли.

У спа­ва­ћој со­би, на кре­ве­ту, се­део је ком­ши­ја у пот­ко­шу­љи уле­пље­ној од зно­ја. Од­мах сам ви­део да си­ту­а­ци­ја ни­је нор­мал­на. Сре­ћом, ни­су ме ду­го др­жа­ли у не­из­ве­сно­сти. Сил­но су се уз­бу­ди­ли ка­да су чу­ли да је во­ђа по­сти­гао још јед­ну бри­љант­ну по­бе­ду. И ме­не је то ве­о­ма по­тре­сло. До­нео сам фла­шу ра­ки­је да с ком­ши­јом по­пи­је­мо по ча­ши­цу у част тог из­у­зет­ног успе­ха. Се­дох на кре­вет. Чар­шав на ње­му био је мо­кар. Ко­ли­ко ли су са­мо над њим пла­ка­ли од сре­ће ка­да су чу­ли за но­ву по­бе­ду! А и ме­ни по­ђе су­за. Ра­до­сни­ца.

Не­ки ђа­во ипак ми ни­је дао ми­ра. Да ни­су они све ово из­ми­сли­ли? Си­ту­а­ци­ја је би­ла ком­пли­ко­ва­на. Баш ком­пли­ко­ва­на. То­ли­ке за­ве­ре, а ова­ква по­бе­да. Не­што ми је ту би­ло сум­њи­во. Је­два сам че­као да упа­лим те­ле­ви­зор.

По­сле пр­вих сат вре­ме­на глав­них ве­сти оти­шао сам у ку­хи­њу сав по­ме­тен. Ка­ко сам са­мо мо­гао да их сум­њи­чим! Во­ђи­на но­ва по­бе­да би­ла је мно­го бри­љант­ни­ја, не­у­по­ре­ди­во ве­ћа, без­мер­но епо­хал­ни­ја не­го што су ми они пред­ста­ви­ли. Ка­ко су са­мо па­жљи­ви! Кри­ли су то од ме­не да ме од сре­ће не би дрм­нуо ин­фаркт!

Бо­же! И већ при­пре­мље­ног на ту вест, ово­ли­ки успех ме је баш по­тре­сао. За­ва­лио сам се у фо­те­љу и сре­ћан гриц­као пар­че ба­ја­тог хле­ба за­ли­ва­ју­ћи га обил­ним гу­тља­ји­ма све­же, здра­ве во­де. Вер­на же­на, бри­жан ком­ши­ја, пар­че хле­ба ско­ро сва­ког да­на. Зар чо­ве­ку још не­што тре­ба.

. . .