Zlatko Šćepanović
Ekonomska snaga i slabost privrede Srbije – Budjenje posle dubokog sna
Pogledajmo gde zaista živimo i kakve su nam ekonomske perspektive!
.
Kolika je ekonomska snaga Srbije i srpske privrede u globalnim okvirima?
Osim što srpski političari i ekonomisti mahom ne govore istinu o perspektivi srpske ekonomije, oni brižljivo kao debeli hrčci od svojih, reality show eutanaziranih i lobotomiranih gradjana, brižljivo skrivaju istinu o trenutnoj snazi, odnosno slabosti srpske privrede i ekonomije. Pričaju nam neke lepe priče. U stvari pričaju nam basne! Ne bajke, nego basne, jer su magarci, kameleoni, krokodili, medjedi, i ostala živina u tim pričama glavni junaci a mi smo pored njih svi podivljali.
Zato sam se poslužio podacima čuvenog ekonomskog magazina The Economist da vam predstavimo situaciju onakvom kakva ona zapravo jeste. Naravno, naši političari će vam tvrditi da ništa od toga što engleski analitičari pišu nije tačno, osim podataka. Uzeo sam zato samo 3 podatka da analiziram; broj stanovnika, bruto društveni proizvod jedne zemlje i bruto društveni proizvod po glavi stanovnika – kada bdp podelite brojem stanovnika.
Broj stanovnika je podatak koji vam daje ljudski potencijal jedne nacije koji može biti angažovan na stvaranju bogatstva jedne zemlje, pod uslovom da ljudi imaju mozak umesto TV kutije. Što više živih i radno sposobnih ljudi, sa glavom umesto sa umišljenošću, to je radni i ekonomski potencijal zemlje veći. Kažem potencijal, ne uvek i realna snaga, zbog onih koji nemaju zdrav razum na raspolaganju.
Drugi pokazatelj je ukupni bruto društveni proizvod jedne nacije – novčani izraz rada jedne zemlje. Taj pokazatelj vam govori o tome koliko jedna zemlja godišnje zaradi, izgradi, istrguje i obrne novca sa obe ruke svojih gradjana, i nešto uz pomoć ruku robota, ako ih ima. Što više novca jedna zemlja ima, to je njena snaga i moć veća, kao i mogućnost da bude dominantna u nekim ekonomskim oblastima. Novac je moć.
Treći pokazetelj je Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika – novac po glavi stanovnika. To je takodje dobar podataka jer pokazuje kolika je prosečno bogatstvo stanovnika jedne zemlje. To će reći, „kolko meni dodje para“, kad bi bilo pošteno deljeno, svima podjednako. Naravno, to je prosek, koji se uvek zbog neravnomerne distribucije nacionalnog bogatstva izmedju bogatih i siromašnih, elite i plebsa, može mnogo razlikovati u stvarnosti od zemlje do zemlje. U svakom slučaju što neka zemlja ima više novca po glavi stanovnika, to ljudi te zemlje mogu računati na bolju socijalnu i zdravstvenu zaštitu, bolje obrazovanje, bolju infrastrukturu, viši životni standard i kvalitetniji nivo života. I obično bude tako.
.
Šta nam kažu podaci o ekonomskom mestu Srbije u EU
Broj stanovnika Srbije nije mali, ali ni veliki. Ipak, od ljudi sve počinje.
Podatke koje smo obradjivali gledaćemo kroz grafikone, oni jako jednostavno objašnjavaju neke cifre i odnose.
Prvo, kada pogledamo broj stanovnika, Srbija se nalazi u donjem delu sredine Evropske Unije po broju stanovnika. Napokon da po nečemu nismo ni prvi a ni poslednji, što inače obožavamo da činimo, da budemo prvi u lošem i zadnji u dobrom.
Ima nekoliko zemalja koje su broju stanovnika bliske našoj zemlji. I jedino nam je Bugarska slična po svim drugim ekonomskim parametrima. Kumovska zemlja, uostalom ekipa iz kraja uvek sve radi sa ili preko bugara. Batko je pouzdan. Sve ostale zemlje su daleko i još dalje po ekonomskim pokazateljima. Na žalost našu, ti ekonomski pokazatelji idu njima u korist a na našu štetu.
Tabela: Prikaz ekonomskih parametara nekoliko zemalja Evropske unije sa sličnim brojem stanovnika kao Srbija
BDP je izražen u milijardama dolara.
BDP/stanovniku je u hiljdama dolara.
Primera radi, Srpski prosek je 6.016 dolara godišnje po stanovniku. Česi imaju 3 puta veći, Madjari 2 puta veći prihod, Švedjani 8 puta i tako redom. Švajcarci su baš preterali, 11 puta imaju veći bruto dohodak po glavi stanovnika od nas. Sram ih bilo. Baš neuvidjavno sa njihove strane.
——–
Bruto Društveni Proizvod Srbije – BDP
Imamo li mi kao zemlja ekonomsku snagu da se samostalno razvijamo, bez pomoći drugih, pitanje je sad?
Medjutim, čim krenemo na Bruto društveni proizvod, dolazimo do vrlo jadne slike Srpske države i ekonomije. Tu smo od prikazanih zemalja na 4-om mestu od pozadi. To je tužno, jer većina tih zemalja koje su iza nas su i 4 puta manje od Srbije.
Napominjem da u ovu analizu nisu ušle zemlje kao Albanija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora, ali to nam i nije neka uteha. Tim pre što Crna Gora ima veći bruto društveni proizvod po glavi stanovnika od Srbije.
Vrlo je jednostavno videti da smo mi slepo crevo ekonomije Evrope i da ćemo to dugo godina i ostati. Verovatno ćemo dugo godina ostati i u našoj mitskoj i lažno epskoj svesti da Srbija ima ekonomsku snagu, da je lider u regionu i slične gluposti koje čujemo od ptica rugalica i repatih lija brbljivica na vlasti.
Mi smo jedna jadna i siromašna Evropska zemlja bez mnogo snage da bilo šta pametno uradi za svoje gradjane u sledećih par decenija. Biće nam potrebno puno pametnog rada, mnogo više mozga i promišljanja nego što ga imamo sada, poslovne i političke strategije, mobilisanosti, vrednoće, poštenja i pameti da se koliko toliko približimo donjem proseku Evrope.
Za tako nešto nam je neophodna pomoć Evrope i ulazak u Evropsku Uniju. Sami nismo sposobni. Ni kadri. Nemamo kadrove. Ni znanja. Ni sredstva.
Očekivati da će nas Rusija pomoći ili Kina, da će nas spasiti naš neutralni položaj u svetu, odnosno prostituisanje izmedju 3-4 stolice svetskih sila, to je u krajnjoj liniji neozbiljno i glupo, a ekonomski pogubno. Povećanje standarda gradjana Srbije direktno zavisi od povećanja bdp-a, koji se postiže samo većom proizvodnjom i izvozom. Delom to mogu nadomestiti ulaganje u nekretnine i prodaje javnih prodeuzeća, što je nama bila jedina strategija u zadnjih 15 godina. Turizam nemamo i nećemo ga ni imati kao bitni izvor prihoda, usluge su nam na niskom nivou, nemamo razvijen tranzit, trgovinu i regionalne finansije, o nauci da ne govorim, tako da mnogo izbora nemamo.
Nama trebaju velike i srednje izvozne firme, a to nam ni Rusi, ni Kinezi neće doneti u zemlju. To mogu samo Evropljani i eventualno Amerikanci.
———-
Prihod po glavi stanovnika – BDP po stanovniku
Male su nam plate. Da li će nam uskoro biti bolje? Većini ne!
Tužno je ali istinito, na ovoj tabeli smo pretposlednji po tome koliko Srbija prihoduje po glavi stanovnika. Iza nas je samo Ukrajina, svi ostali su ispred.
Zato Srbija ne može da pruži svojim gradjanima ni dobre puteve, ni dobru medicinsku zaštitu, ni obrazovanje, i uopšte infrastrukturu. Zato sada Srbija štrajkuje u zdravstvu, školstvu, miliciji i raspušta vojsku, jer nema novca. Novac za funkcionisanje jedne države se skuplja od taksi i poreza na stanovništvo i trgovinske tokove, oni koji rade i prihoduju izdržavaju one koji rade za opšte dobro ali samo troše. A kako je to prihodoovanje kod nas malo, najniže u Evropi, to nama sreće nema. Mislim na nesrećne prosečne i poštene gradjane ove zemlje koji su u državnoj službi, koji su penzioneri i koji rade kao radnici i službenici, ne misli na one „obogaćene“ pojedince.
Zato je sve u Srbiji teško zbog besparice, osim lakoće da se ljudi kupe i prodaju. Teško je započeti posao u Srbiji, tržište je malo i finansijski nejako. Baš zbog toga su ga svi jaki privredni igrači i moćnici isparcelisali u neke svoje prćije i monopole, pogotovu tamo gde ima malo više izvesnog novca. Zbog toga se tako i puno krade, jer je besparica. I zato imamo i toliko korupcije jer su svi gladni i žedni, pa čim dodju u priliku da budu u vlasti, gde se deli novac i gde može nešto da se uzme, oni to brže bolje i urade. Od te kradje zato nema razvojnih projekta i investicija u proizvodnju, pa kod nas vlada velika nezaposlenost i depresija. Nemaš gde da se zaposliš, mali je broj firmi koje rade normalno. Sve je plitko i krhko, pa je stoga normalno da u Srbiji ima nestašica svega i svačega, od hleba, šećera, ulja i mleka do lcd televizora i lekova, zato nema postojanih ponuda roba i usluga, zato je sve o.
Zapanjujući podatak koji nijedan srpski političar ili ekonomista nikada nije objasnio ni na jednom mediju je da Hrvati imaju duplo veći bdp po glavi stanovnika od Srbije a Slovenija duplo veći bdp od Hrvatske, odnosno 4 puta veći od Srbije.
Šta to znači? Jednostavno znači da samo ako hoćemo da stignemo Hrvatsku po ekonomskoj snazi moramo da dupliramo sadašnji nivo proizvodnje i prihoda! Duplo!!! Da je to tako lako, svi bi to radili. A o Sloveniji kao reperu možemo samo da sanjamo.
Kada se zna kojom stopom Srbija raste, 5-6% godišnje u najboljim danima, jasno je da u sledećih par decenija ne možemo dostići bivše ex republike.
Niti može prosečan gradjanin Srbije dočekati kvalitetan život i ekonomski standard koji sanja. Možda je zato i bolje da se vrati na Farmu i basnama koje život znače.
Zaključak
Bila jednom jedna zemlja na brdovitom Balkanu …
Nije lepo ni patriotski ružno govoriti o svojoj zemlji. Ipak smo mi svi rodjeni u njoj, i volimo je na svoj način. Svakome je ona majka zemlja, mada je mnogim našim iseljenicima bolje kod „maćehe zemlje“. Zato mi je i teško što moram da iznosim podatke kojima se ne možemo ponositi, da slikam negativnu sliku našeg posrtanja.
U svakom slučaju, mi se moramo suočiti sa činjenicama. Poznavao sam jednog profesora koji je stalno ponavljao: „Činjenice, samo činjenice kolega„. Fakti nam trebaju da možemo da odredimo sebe i svoje mesto u svetu. Da znamo gde smo i kuda treba da idemo. Da se ne zanosimo olakim obećanjima i praznim pričama, koje potiču od nas samih, od naših drugova i toplo hladne braće u vlasti. Mada napominjem, ovom tekstu nedostaje stepen zaduženosti kreditima i budžetski deficit po zemljama, jer to daje malo sumorniju sliku o stanju nekih Evropskih država, ali o tome drugi put.
Mi smo puni priča i urbanih mitova o posebnosti Srbije. Na žalost, činjenice su drugačije. Sumornije. Manje obećavajuće. I vrlo konzistentne. Sve govore isto, postali smo zaostali geto na Evropskom kontinentu. Na žalost moju i vašu:
Po prosečnoj zaradi u Evropi smo na dnu liste, donji deo svetske liste.
Po ukupnom bruto društvenom proizvodu smo u zadnjih 5 zemalja Evrope, bez mnogo resursa da krenemo gore.
Po konkurentnosti privrede smo na dnu Evrope, negde na sredini svetske liste.
Po korupciji smo na prvim mestima u Evropi, vrlo visoko i na svetskoj listi.
Po depresiji spadamo u prve 4 zemlje Evrope.
Po inovativnosti smo 4-a zemlja od pozadi u Evropi.
Po procentualnom broju nezaposlenih u odnosu na stanovništvo smo u vrhu Evrope.
Po broju penzionera na radno sposobnog smo u vrhu Evrope.
Po odlivu mladih i stručnjaka koji odlaze iz zemlje drugi smo u svetu.
. . .
„Šta to znači? Jednostavno znači da samo ako hoćemo da stignemo Hrvatsku po ekonomskoj snazi moramo da dupliramo sadašnji nivo proizvodnje i prihoda! Duplo!!!“
o kakvoj novoj politici pricas?
znas li ko vodi ovu zemlju?
pouzimasmo sve moguce kredite od MMF-a, rasprodasmo sta smo stigli, ispunismo sve moguce uslove…
kakva crna proizvodnja u interesu EU?
@ ivan
Znamo ko vodi ovu zemlju, to je makar očigledno po svim pokazatreljima ;-)
Krediti od MMf-a imaju svoj smisao ako ih upotrebimo za razvoj zemlje da povećamo BDP i ekonomsku snagu. Medjutim ako ih trošimo samo na plate i održanje socijalnog mira, oni su tempirana bomba.
Nije proizvodnja u interesu EU, nego EU firme koje će kod nas proizvoditi i praviti izvoz. 80 do 90% srpskog izvoza su od strane inostranih firmi koje rade u Srbiji, a to su na primer:
US Steel
Apatinska pivara i skoro sve ostale pivare
Imlek i 30% ostalih velikih mlekara
Bambi, Soko štark, …
Bel packaking
Coca Cola
itd …
Kad govorimo (loše) o svojoj zemlji – u stvari tada govorimo o ljudima. Ne može se loše govoriti o bogatstvu i izdašnosti zemljom, vodom, biljnim i životinjskim svetom, klimom 45-te paralele i svemu drugom što je u prošlosti opravdano apostrofirano kao bogatstvo ovog podneblja, odnosno bogatstvo Srbije (da ne kažem Jugoslavije).
Medjutim, surove činjenice iznete u tekstu odslikavaju realnost i virtuelnost života koji živimo – govore o ljudima i njihovim medjusobnim odnosima. Dodao bih da u zaključku nedostaje podatak o mestu Srbije u Evropi i svetu po slobodi medija, da bi se uočila jasna razlika izmedju onoga gde smo i onoga što se prikazuje.
Srbiji su potrebni odlučni koraci, brzi, jaki, kvalifikovani, beskompromisni. Srbiji su potrebne dve projekcije – jasna slika gde se nalazi i jasna slika koji potencijal i na koji način treba iskoristiti da bi se prvo zaustavilo dalje propadanje, a potom i konačno krenulo u pravom pravcu. Takve projekcije ne spadaju u domen naučne fantastike – čak i nisu toliko komplikovane. Samo, nemojte očekivati da će ih dati organizovane grupe u Narodnoj skupštini, bez obzira kom taboru pripadaju, ili organizovane vlastelinske grupe.
Vreme je da se ovoj mahnitosti suprostave oni čije vreme dolazi, koji pokušavaju da završe škole ili da se zaposle ili da zasnuju porodicu. Oni treba da stvore uslove za normalniji život koji je pred njima. A njihovoj mladosti i snazi neće baš tako lako moći da okrenu ledja oni koji danas, bez i malo stida, kažu da ne znaju zašto štrajkuju i šta to hoće prosvetni radnici ili drugi koji izlaze na ulice.
Slažem se, sve počinje i sve se završava na i sa ljudima.
Pre neki dan smo gledali zanimljivu projekciju – Plan urbanističkog razvoja Beograda: Savski amfiteatar, Luka Beograd, druga strana Dunava, Brodogradilište …
Predavač se izvinio što je prezentacija stara 4 godine, ali je i dalje aktuelna. Nije njemu bilo ništa zameriti jer je čovek govorio o nekim opštim projektima, ali Savski amfiteatar, nekadašnji Europolis, i povezano sa njim Prokop, traju već 20 godina! Tako da će njegova prezentacija biti aktuelna sigurnoi u sledećih 4 godine.
Hteo sam reći, ima ovde pametnih i dobrih projekata, ali nam je sprovodjenje slabija strana ;-)
Ovde se govori o Vizantiji i Rusiji, a za nas kao ogledalo koji drzimo u ruci.
Propast imperije-vizantijska lekcija (Sinhronizovano na Srpski)
http://www.youtube.com/watch?v=xVQuJe-X0i4&feature=related
Info:
Otkako je 31. januara prvi put prikazan na programu ruske državne televizije, dokumentarni film “Propast Imperije-Vizantijska Lekcija“ ne prestaje da uzbuduje javnost u najvecoj zemlji na svetu. Uskomešali su se i mnogi duhovi van njenih granica. Ne bez razloga. „Propast imperije – vizantijska pouka” u osnovi se bavi usponom i padom hiljadugodišnjeg carstva, ali, istovremeno, i na ne mnogo skriven nacin, govori o svemu što se dešava u današnjoj Rusiji, o problemima sa kojima se ona suocava, ali i onima koji joj se svakodnevno namecu od strane takozvanog Zapada. Nije stoga cudno što je sudbina Vizantije gotovo preko noci prerasla okvire srednjoškolskih udžbenika i postala nezaobilazna tema razgovora svugde – od naucnih instituta i televizijskih debata, do podzemne železnice i frizerskih salona…
Prema autoru filma, arhimandritu Tihonu Ševkunovu, igumanu Sretenjskog manastira (po nekima licnom ispovedniku ruskog predsednika Vladimira Putina), Vizantijsko carstvo, koje je trajalo od pocetka 4. do polovine 15. veka i, posebno, njegova prestonica Konstantinopolj pali su kao žrtva zanemarivanja sopstvene hiljadugodišnje tradicije i neselektivnog prihvatanja agresivnih spoljnih uticaja. Ovo se odnosilo na sve sfere delovanja države – od politickog, pravnog i socijalnog sistema, do stvaranja uskog kruga oligarha ili razbijanja armije. Umesto da nastavi putem koji joj je doneo status najmocnije države sveta tog vremena, i osloni se na sopstvene snage, Vizantija se priklonila „pogubnim reformama” koje su joj, na suptilne nacine, nametane od strane katolicke Evrope.
Koreni ruske civilizacije
Jedno je sigurno: ko god je odgledao film oca Tihona ne može da prenebregne jasnu paralelu sa Rusijom postsovjetskog doba. Ipak, prema mišljenju autora, „Propast imperije” nije antizapadni film. „Ne bi bilo pošteno kazati da je Zapad pravi vinovnik nesrece i pada Vizantije. Zapad je samo sledio svoje interese, što je potpuno legitimno. Istorijski poraz Vizantije desio se onda kada su sami Vizantinci izmenili principe na kojima je opstajala imperija. Ako se osvrnemo u istoriju videcemo da se Zapad razvijao na sasvim poseban nacin. Iako na daleko nižem civilizacijskom stupnju, osvojio je 1204. Konstantinopolj i stekao ogromna sredstva (finansijska i tehnološka) za razvoj svojih država i naroda. To što su stekli, cinjenica je, upotrebili su izuzetno pametno. Kada su ta blaga iscrpena krajem 15. veka krenulo se dalje u osvajanja, na red su došli Amerika, Indija, Kina… Rezultat sjedinjenja grabeži i genijalnog naucnog i ekonomskog stvaranja je pred nama. Da li je to dobro ili ne, drugo je pitanje”, objašnjava otac Tihon, uz napomenu da taj proces do danas nije okoncan.
„Nije stvar u tome što su ruski gledaoci prvi put mogli da vide toliko beskompromisnu antizapadnu pravoslavnu dokumentaristiku, nego u cinjenici što ovaj film, prikazan na vodecem državnom televizijskom kanalu, predstavlja ideološki preokret. Tacnije, pokušaj da se na zvanicnom nivou traga za korenima ruske civilizacije, ne u srednjovekovnoj Evropi, ili mongolskim hordama, vec tamo odakle oni zaista poticu – Vizantiji i njenom pravoslavnom okruženju”, napisao je jedan kriticar.
Od dolaska na vlast Vladimira Putina Rusija, polako ali definitivno, oživljava svoj, silom prilika prigušeni, imperijalni status. Ogleda se to u mnogo cemu – u državnim simbolima, izgradnji vertikale vlasti, strateškom spoljnopolitickom prestrojavanju, spoznavanju sopstvene kljucne uloge u Evropi, isticanju posebnosti proisteklih iz bogate istorije, povratku crkvi…
Poruke iz prošlosti
Poruke srednjovekovne Vizantije današnjoj Rusiji više su nego otvorene. I srednjovekovna carevina muku je mucila sa oligarsima, u jednom periodu cak se i smena vladara odvijala u proseku na svake cetiri godine (koliko danas traje predsednicki mandat). Cesto pominjani „stabilizacioni fond”, nastao u proteklim godinama na blagodetima skupih energenata i predviden za ulaganja u socijalnu sferu današnje Rusije, takode ima, na neki nacin, svoju pretecu u Vizantiji. U carevini su ovakvi fondovi, na primer, korišceni za izgradnju cuvene crkve Svete Sofije i prisajedinjenje zemalja odvojenih od imperije (u vreme cara Justinijana), kao i u vreme Vasilija Drugog (976–1025) kada su pare ulagane u jacanje države i, pre svega, armije.
Otac Tihon priznaje: „Analogija sa savremenom Rusijom namerno je naglašena. Uzeli smo upravo te primere na kojima smo mogli da pokažemo paralelu izmedu onoga što se dešavalo u Vizantiji i onoga što se dešava danas u Rusiji.” „Rec je o izboru puta. U kom pravcu cemo krenuti, koji vektor cemo odabrati u svetskoj krizi koja nam sve više preti”, zakljucuje otac Tihon.
Kad god se nešto prikaže na bilo čijoj državnoj televiziji ima težinu zvaničnog stava ili poruke aktuelne vlasti i to je uglavnom usmereno domaćoj „publici“ odnosno glasačima. Može biti, ali ne mora da znači.
Scenu treba posmatrati sa galerije, sa odstojanja, i obratiti pažnju na neke, na prvi pogled, manje važne stvari. Kao kad potpisujete ugovor o kreditu, a niste baš obratili pažnju na klauzule napisane sitnim slovima.
Istorija nas je naučila da baš i ne verujemo učiteljima, jer su i oni učili iz knjiga koje su pisali oni koji su znali da pišu, a to su radili ili za pare ili iz nekog drugog interesa. Ono što je nesporno u istoriji ljudskog roda je stalna borba za dominacijom pojedinaca, preko vlasti i materijalnog bogatstva, uz pomoć sile i religije.
Blog nije forma gde se sad baš mogu razvijati studije o bilo čemu, na ozbiljan i do kraja konzistentan način.
U tom smislu setih se da nisam napomenuo jednu veoma bitnu stvar, a to je postojeće nacionalno bogatstvo, u smislu postojeće infrastrukture. Lako se da izračunati koliko knjigovodstveno vredi Srbija: broj kilometara puteva, metara mostova, brane, termoelektrane, dalekovodi, kuće, stanovi, kanalizacija, kanali, i tako redom. Mislim da bi i po tom kriterijumu bili na dnu evropske lestvice, kada se gleda nacionalno bogatstvo po glavi stanovnika.
Ja bih se samo kratko nadovezao na celu pricu, a po principu:
„cinjenice kolega, samo cinjenice“
Potrebno nam je jos 20 godina industrijskog rasta da bismo dostigli nivo industrijske proizvodnje iz 1980. godine..
ukratko, za 20 godina bicemo tamo gde smo bili pre tacno vise od 20 godina…
@ nemanja
Samo se nadovezujem na prethodni komentar, a to sve stoga što je kod nas odigrana „burazerska privatizacija“ gde su top fabrike prodate strancima a sve ono osrednje kupljeno, opljačkano i uništeno, jer je lakše opljačkati nego poštenim radom zaraditi.
Nije ulagan nikakav ni ozbiljan trud a ni novac u razvoj ekonomije i održive proizvodnje, već je samo finansirana potrošnja, nadajući se da će potrošnja gradjanstva i njihovo kreditno zaduživanje povući proizvodnju, što je negde uspelo, ali ne i u Srbiji gde su monopoli ograničili slobodnu konkurenciju, gde je nelikvidnost sistemska, počev od države pa sve do str-a i gde su na kraju krediti došli glave i privredi i gradjanstvu.
http://zeitgeistsrbija.org/