Djordje Otašević

* * *

.

Гу­ра јор­ган са се­бе, от­коп­ча­ва дуг­мад на пи­џа­ми. А то зна­чи да му ни­је хлад­но. Мо­жда му је чак и вру­ћи­на. То уоп­ште ни­је ис­кљу­че­но. По­ку­ша­ва не­што да ка­же. Али му не успе­ва. Ком­ши­ја зов­не хит­ну по­моћ јер сум­ња да се он не осе­ћа баш до­бро. Пар са­ти на­кон то­га они су већ ту. Бра­во за бр­зи­ну.

Ле­ка­ри огре­ју про­мр­зле ру­ке над те­лом по­тен­ци­јал­ног бо­ле­сни­ка и већ знат­но бо­ље рас­по­ло­же­ни по­гле­да­ју га с јед­не стра­не, по­гле­да­ју га с дру­ге стра­не. Пу­ше, ду­бо­ко раз­ми­шља­ју. Код тре­ће ци­га­ре је­дан од ле­ка­ра по­сум­ња да по­тен­ци­јал­ни бо­ле­сник има тем­пе­ра­ту­ру. Из тор­бе из­ва­ди је­дан са­вре­ме­ни ме­ди­цин­ски ин­стру­мент по­знат као то­пло­мер и гур­не га по­тен­ци­јал­ном бо­ле­сни­ку у чмар. На тај на­чин он же­ли да сво­ју прет­по­став­ку по­твр­ди или опо­врг­не на вр­ло ег­зак­тан и пре­ци­зан на­чин. По­сле пет ми­ну­та га из­ва­ди и же­ли да га по­гле­да. Али при­ме­ћу­је да је то­пло­мер пр­љав и смр­дљив. Он га за­то ни­по­што не мо­же при­не­ти ли­цу. А из да­љи­не не ви­ди има ли чо­век тем­пе­ра­ту­ру или не­ма. Стра­шан је то про­блем. Баш стра­шан.

Пи­џа­ма на по­тен­ци­јал­ном бо­ле­сни­ку се ди­ми. Ле­ка­ре то, на­рав­но, не за­бри­ња­ва. Ме­со не го­ри па опа­сно­сти од по­жа­ра ско­ро да и не­ма. За­то они мир­но пу­ше и раз­ми­шља­ју. А док ду­бо­ко раз­ми­шља­ју, мо­гли би и ка­фу да по­пи­ју. Ста­ве по­тен­ци­јал­ном бо­ле­сни­ку џе­зву на че­ло, во­да за­час про­ври. И уз ка­фу се до­се­те. По­тен­ци­јал­ног бо­ле­сни­ка кли­сти­ра­ју и пре­пи­шу му де­сет да­на гла­до­ва­ња. На ре­цепт.

По­сле де­сет да­на ево их опет пред вра­ти­ма. Али ни­ко не отва­ра. Ком­ши­ја за­то раз­ва­ли вра­та. По­тен­ци­јал­ни бо­ле­сник не­по­мич­но ле­жи на кре­ве­ту. Жут. А то је до­бар знак. Оно цр­ве­ни­ло мо­гло је да бу­де знак ви­со­ке тем­пе­ра­ту­ре. А сви зна­мо ко­ли­ко је она опа­сна.

По­тен­ци­јал­ни бо­ле­сник не од­го­ва­ра на пи­та­ња. Вр­ло не­ко­му­ни­ка­ти­ван тип. Го­то­во не­уч­тив. Ле­ка­ре то, ме­ђу­тим, не спре­ча­ва да са­ве­сно оба­ве сво­ју ду­жност. Је­дан од њих ва­ди то­пло­мер и по­ку­ша­ва да га окре­не на сто­мак. Али се овај уко­чио. Не­ки вр­ло крут чо­век, од­мах се ви­де­ло. Ста­вља му то­пло­мер у чмар, са­че­ка пет ми­ну­та, из­ва­ди га, при­не­се но­су, оми­ри­ше. Не смр­ди. Те­ра­пи­ја је де­ло­ва­ла. По­гле­да то­пло­мер, одах­не с олак­ша­њем. Осам­на­ест са се­дам. То си­гур­но ни­је ви­со­ка тем­пе­ра­ту­ра. А и ла­и­ци зна­ју ко­ли­ко она мо­же би­ти опа­сна.

Ком­ши­ја их за­ди­вље­но гле­да. Је­дан ре­цепт и од ви­со­ке тем­пе­ра­ту­ре, вр­ло ри­зич­не, ни тра­га. За­и­ста, ко­ли­ко је ме­ди­ци­на на­пре­до­ва­ла!

. . .