Zlatko Šćepanović
I posle Tita, Tito.
Bi-Bi-Si engleska nacionalna medijska mreža je prošle godine povodom godišnjice smrti Josipa Broza Tita (preminuo 4 Maja 1980 godine) navela, na englesko ironičan način, u jednom svom komentaru da je Jugoslavija imala uticaj koji je nadmašivao njenu veličinu i da je sa „uspehom huškala supersile jedne protiv drugih“ i bila jedan od lidera Pokreta nesvrstanih.
. . .
Danas je pak Dan Mladosti, praznik proleća i života, ustoličen u znak sećanja na pomenutog državnika i njegov jak kult ličnosti, praznik koji se još do pre 30-ak godina slavio širom Srbije i tadašnje Jugoslavije u znak ljubavi prema rodjenju predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zemlje koje više nema, dan kada je voljom te iste države „rodjen“ najveći sin naroda i narodnosti SFRJ i njen maršal Josip Broz Tito.
Ne deli nas mnogo istorijskog vremena od doba u kome je Tito živeo i u kome smo svakog 25 maja proslavljali njegov rodjendan kao Dan Mladosti ili Dan cveća, otuda i kasnije Kuća cveća, njegov grob i mauzolej. Mnogi od nas su živeli u to doba, učestvovali u sletu i nosili štafetu, rodjendanski poklon naroda i narodnosti SFRJ za Josipa Broza Tita. I bilo nam je svima veselo tog dana, znali smo da nas čeka susret omladine i vojske na stadionu JNA, masovne koreografije i gimnastičke vežbe, i naravno predaja štafete od strane istaknute omladinke voljenom Titu, sa sve zakletvom.
Kao u starim paganskim vremenima i plemenima, tako su i komunisti stvorili slet i Dan Mladosti u Beogradu kao kolektivni izraz podrške plemena svom poglavici u vreme promene godišnjih doba, u vreme bujanja i vegetacije, u periodu godine koji je najviše ispunjen optimizmom i životom, sve kao svojevrsni narodni simbol obnavljanja i regeneracije onoga što traje i ne menja se, što večitog predsednika Tita, što države sastavljenje od različitih naroda.
Mnogo je napisano o Titu, što istinito a što romantično, preuveličano i mitomanski, ili pak krajnje tendenciozno, konspirativno i potpuno izmišljeno. Za života je imao mnogo manje neprijatelja nego posle smrti, za života su ga stranci cenili i voleli, domaći plašili i voleli, a u trenu smrti su ga svi iskreno oplakali, da bi ga njegovi sunarodnici nedugo nakon smrti potpuno satanizovali, valjda razočarani krajem bajke u kojoj su živeli. I ma kako da se neko trudio da iskreno i pošteno opiše njegov harizmatičan i kontroverzan lik i njegovo delo, on nekako uvek izmiče potpunom sagledavanju. Jer, Tito je za života bio pomalo tajanstven, ali komunikativan i srdačan političar sklon dogovorima, zbog čega je postao globalni mit i prepoznatljiv gradjanin i političar sveta, svojevrsna politička celebrity. Svi u svetu su znali ko je Tito, elegantni državnik u belom, hedonista i šarmer, blizak velikima i malima, i državnik koji je od svoje zemlje stvorio cenjenu državu, iako je u njegovoj zemlji postojala i oštra diktatura komunista i zatvor – ostrvo za političke neistomišljenike Goli otok, i politička cenzura, i ugnjetavanje Crkve i veroispovesti, i umanjena ljudska prava i ozbiljna državna vojna doktrina, koja je jednu zemlju od 20 miliona stanovnika držala stalno pod borbenom gotovošću i stvarala stalnu tenziju za susedne zemlje. Danas izgleda nestvarno da je takva zemlja, neuskladjena sa globalnim političkim standardima i vladavinom ljudskih i političkih prava, mogla postojati bez problema pod okriljem Evrope. I još biti cenjena.
Ne bi na ovom mestu ulazili u njegovu ličnost, ko je on bio u stvari, trostruki špijun Kominterne, Engleske obaveštajne službe i CIA-a, ili pak papin super tajni agent, veliki majstor masona, podmetnuta i zamenjena osoba koje je preuzela tudji identitet, niti ćemo ulaziti u njegovo delo i uticaj na svet; u stvaranje pokreta Nesvrstanosti ili organizovanja Samoupravljanja i mekog komunizma, jer značaj njegovog delovanja je toliki da ga sigurno niko sa ovih prostora neće skoro ponoviti. Želimo samo da se podsetimo na današnji dan i podstaknemo diskusiju. U prilogu ostavljamo link za jedan klip sa dočeka Tita u Koreji i dva dokumentarca, jedan režimski film iz SFRJ-a i jedan američki dokumentarac o Titu.
.
Lična sećanja, cveće i susret sa Titom
Sećam se susreta sa Titom. Jednom prilikom kada je u poseti bio italijanski predsednik Sandro Pertini, u ime pionira Beograda predavao sam cveće Titu i gostu iz Italije. Išao sam u osnovnu školu Ćirilo i Metodije i moje odeljenje je pod čeličnom upravom ambiciozne nastavnice Mire Prnjić bilo proglašeno za najbolje u gradu. Iz Skupštine grada ili čega već, tražili su od naše škole i mog odeljenja da pošalju pionira i pionirku da budu „cvećari“. Izabrani smo pogrešnim sticajem okolnosti, kako će vreme i ovaj blog naknadno pokazati, drugarica Zorica i ja. Mislim da je greška bila sa mnom, s obzirom da sam od tada postao svojeglav i sklon odbijanju ulaska u SKOJ, KPJ i ostale narodne organizacije. Od tog doba i postoji moja ljubav ka baštovanstvu, klasičnoj muzici, dobroj hrani i cveću. I onih Štulićevih 88 ruža u mom snu i u mojoj bašti. Ništa nije slučajno.
Sećam se da smo imali problema da se u brzini lepo obučemo, znate sve ono po soc kodeksu tog vremena: plave pantalone, bela košulja, crvena marama i partizanska kapa. I sećam se da su momci sa dva crna Audi 100 limuzine došli po nas i odveli nas u dvor.
Moja drugarica iz odeljenja Zorica Jovanović je predala cveće Pertiniju a ja Titu. Zapamtio sam ga kao niskog, punačkog i opuštenog gospodina, lepo preplanulog, blagog stiska ruke. Sećam se da dok smo sedeli u holu Dvora, i čekali da se završi svečani ručak Tita sa gostom, da je za vreme ručka svirala ozbiljna muzika. To mi se tada jako dopalo, taj prefinjeni stil. Bili smo stidljivi i odbili smo da se pridružimo ručku, iako su nam iz obezbedjenja govorili kako su neke preprelice i jarebice na repertoaru. Nije dete tada znalo ni šta su prepelice, a kamoli jarebice. Sada se kajem, duboko se kajem što sam propustio ručak sa dva legendarna predsednika, neprocenjiv promašaj. Inače, primetio sam u svom karakteru jednu zanimljivu osobinu, vrlo potanko pamtim gde sam, šta i kako jeo. I sigurno bih zapamtio šta je sve tada bilo na repertoaru, što bi bila vredna gradja za knjigu Emigrantski kuvar našeg kolege Dejana Novačića.
Sve u svemu, ostao mi je utisak da sam bio pri nekom važnom i uticajnom mestu i ljudima, to je bilo nedvosmisleno, samo kada se setim onih ljudi u tamnim odelima i bezizražajnim licima. No i pored peha sa ručkom, sudbina mi je bila ponovo naklonjena. Drugi put sam imao šansu da vidim Tita kada je moja srednja Gradjevinska škola dobila poziv da učestvuje u sletu i Danu Mladosti. Prijavio sam se i vežbao neko vreme, vodjen ljubavlju a ne razumom, jer mi je tadašnja simpatija takodje vežbala za slet, pa sam hteo i ja. No, taj ljubavni zanos prema mladoj omladinki me je potpuno dekoncetrisao, nisam nikako mogao da se uskladim sa ostalima igračima na vežbama, stalno sam mašio pokrete i koreografiju, pa sam zbog stida odustao od učešća u sletu. Šteta. Sećam se da su naši drugari i drugarice bili strašno ponosni i da su svi bili važni zbog kostima i patika koje su dobili.
Proleće je. Vreme je da se obnovimo i regenerišemo. Ovog puta bez Tita i mladosti, ali sa cvećem.
. . .
MARSAL JOSIP BROZ TITO: Welcome to Korea
httpv://www.youtube.com/watch?v=Ru642KUH-Ds&feature=related
. . .
Tito-istorija o Titu
httpv://www.youtube.com/watch?v=T5Zz9C80HLc&feature=related
. . .
Josip Broz TITO biography 1/5
httpv://www.youtube.com/watch?v=nCJJYIpb-4w&feature=related
@Zlatko
Mudre reci i slazem se donekle. Obicno je tesko nesto dobro proceniti a ne PREceniti ili POTceniti. Tako je i to sa doticnom istorijskom licnoscu i njegovom ulogom.
Jedno je sigurno: narod zasluzuje onakvog vladara kakvog ima. Ako nam nije dobro ne treba da se ljutimo na druge nego na sebe.
@Sasha
Ne znam koliko imaš godina (nije ni bitno), ali pogledaj malo oko sebe. Koliko ljudi u tvom okruženju ima 80 i više godina a koji su psiho-fizički sposobni da samostalno funkcionišu? Da li su oni sposobni da vode državu, odnosno da li su sposobni da samostalno prikupljaju potrebne činjenice i donose važne odluke? Teško. U tim, a i mnogo pre tih godina većina odluka se donosi uz pomoć onih kojima se veruje, što može biti zloupotrebljeno.
Ono što je očigledno i što je bilo nesporno kod pisaca i analitičara ili potomaka je da je Titu najbolji prijatelj bila supruga Jovanka, jer ih je vezivalo nešto mnogo više od „partijskog interesa“. Takav odnos, koji je u dobroj meri bio zaštitnički od strane Jovanke jer je bila mnogo mladja, bio je smetnja mnogima da ostvare svoje ciljeve, pa je smišljeno i sistematski odvojena od njega.
Pomenuo si rezultate, odnosno ono što ostaje iza nekoga kao merilo snage njegove zaostavštine. Pa zar nije najbolji dokaz to što se Jugoslavija raspala tek posle 10 godina od njegove smrti, a evidentno je da su ljudski odnosi, poverenje i zajedništvo „najkvarljivija roba“ na ovom podneblju.
I nemoj da te zavede priča o demokratiji – nama (i ne samo nama) je potrebna ekonomska a ne politička demokratija. To je (iako nedovoljno razvijen) omogućavao samoupravni socijalizam, za razliku od ove demokratije i (kvazi)kapitalizma.
@Aleksandar
Godina imam dovoljno, mogao bih i da ti prepustim koju. Rodio sam se u SFRJ. DA li covek moze da ima vlast u 80-tim? Naravno. Da li je Staljin imao vlast kad je ostario? Ja nemam nikakvu informaciju o slabljenju njegove vlasti. O odnosu Josipa Broza i Jovanke ne znam skoro nista i mislim da to nije toliko ni bitno, mada moze biti i da gresim u vezi te teme.
Ako ti 10 godina smatras dugim zivotom u istoriji onda moram kazati da se ne slazem. Koliko traje srpska istorija, koliko srpska drzava u raznim formama, koliko SPC? Rec je je o stotinama godina. Samo pod Otomanima smo trajali pet vekova. A Titova ostavstina 10 godina? To je treptaj oka u istoriji.
Voleo bih vise da cujem o toj ekonomskoj demokratiji. Politicka demokratija i sloboda je neophodna i preduslov za sve ostalo.
Jugoslavija je propala za to sto nikad nije bila slobodna zemlja napravljena tako da odgovara svima.
Samoupravljanje je bilo katastrofa, zato sto nije bilo samoupravljanje, vec direktorsko partijski centralizam sakriven iza radnickih saveta.
Niti mu se zna odakle je niti od kog roda. Kada govore o konjima, mackma, psima, ribama, tacno se zna koje je rase i ko su mu roditelji. Srbima to nije bilo bitno i o njihovim zivotima je odlucivao bezimeni covek.
@Sasha
Nije sporno imati deklerativno vlast, sporno je na čemu se zasnivaju odluke koje ta vlast donosi (u ovom slučaju oličena u Titu). Ako se one zasnivaju na informacijama koje vam svakodnevno daju najbliži saradnici, a medju njima vlada prikriven rat za dominaciju ili potencijalnu secesiju kroz tadašnju decentralizaciju, onda je uloga te vlasti – Tita- da svojim autoritetom sprovede i odluke iza kojih možda u drugim uslovima ne bi stajao.
Da je „iza sebe“ ostavio drugog vodju, bio bi kriv. Kriv je i što je iza sebe ostavio kolektivnog vodju, koji je trebao u demokratskim i ravnopravnim uslovima da donosi odluke. Možda je trebao da vrati kralja, ali i onda bi bio kriv. Šta je trebao da uradi?
Činjenica je da je rezultat uvodjenja političkih sloboda i demokratije u periodu „posle Tita“, posle perioda apsolutizma, terora, centralizma, samoupravljanja i td. , današnja Srbija – država na začelju po svim kriterijumima. A to je rezultat zamene teze – dominacija politike nad ekonomijom i stvaranje privida slobode time što ćete na „neposrednim i slobodnim izborima“ dati legitimitet onima koji će vas na zakonit način opljačkati i osiromašiti.
Čovek je slobodan onoliko koliko je sposoban (ima uslove) da sebi obezbedi normalan život, a to je jedino ako ima ekonomsku sigurnost zasnovanu samo na njegovim ličnim sposobnostima i radu i adekvatne oblike socijalne zaštite, bez obzira ko je na vlasti. Svako ograničavanje ili ugrožavanje osnovnih egzistencijalnih potreba ima veću težinu od uskraćivanja bilo kojih političkih prava na koja se svodi današnja demokratija. Zato titular svojine, oblik vladavine ili oblik tržišta nisu bitni po svojoj definiciji ukoliko obezbedjuju uslove za „ekonomsku demokratiju“. Samoupravljanje ma koliko idealno zamišljeno, a u praksi loše interpretirano, imalo je mnogo bolje rezultate od današnje kapitalističke, tržišno orijentisane privrede – privrede koja funkcioniše već 20 godina a iza sebe je ostavila pustoš u narodu, a bogatstvo u džepovima pojedinaca.
[…] Zlatko Šćepanović * * * I posle Tita, Tito. Bi-Bi-Si engleska nacionalna medijska mreža je prošle godine povodom godišnjice smrti Josipa Broza Tita (preminuo 4 Maja 1980 godine) navela, na englesko ironičan način, u jednom svom komentaru da je Jugoslavija imala uticaj koji je nadmašivao njenu veličinu i da je sa “uspehom huškala supersile jedne protiv drugih” i bila jedan od lidera Pokreta nesvrstanih. . . . Danas je pak Dan Mladosti, praznik proleća i života, ustoličen u znak sećanja na pomenutog državnika i njegov jak kult ličnosti, praznik koji se još do pre 30-ak godina slavio širom Srbije i tadašnje Jugoslavije u znak ljubavi prema rodjenju predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zemlje koje više nema, dan kada je voljom te iste države “rodjen” najveći sin naroda i narodnosti SFRJ i njen maršal Josip Broz Tito. Ne deli nas mnogo istorijskog vremena od doba u kome je Tito živeo i u kome smo svakog 25 maja proslavljali njegov rodjendan kao Dan Mladosti ili Dan cveća, otuda i kasnije Kuća cveća, njegov grob i mauzolej. Mnogi od nas su živeli u to doba, učestvovali u sletu i nosili štafetu, rodjendanski poklon naroda i narodnosti SFRJ za Josipa Broza Tita. I bilo nam je svima veselo tog dana, znali smo da nas čeka susret omladine i vojske na stadionu JNA, masovne koreografije i gimnastičke vežbe, i naravno predaja štafete od strane istaknute omladinke voljenom Titu, sa sve zakletvom. Kao u starim paganskim vremenima i plemenima, tako su i komunisti stvorili slet i Dan Mladosti u Beogradu kao kolektivni izraz podrške plemena svom poglavici u vreme promene godišnjih doba, u vreme bujanja i vegetacije, u periodu godine koji je najviše ispunjen optimizmom i životom, sve kao svojevrsni narodni simbol obnavljanja i regeneracije onoga što traje i ne menja se, što večitog predsednika Tita,Dalje […]
Pri sagledavanju i oceni istorijskih dogadjaja ili delovanju i ucinku istog u biografijama politicara, drzavnika i istorijskih licnosti nije mudro baviti se samo ‘rovovskim ideoloskim podelama’ i stavovima pro et contra(za i protiv). Naknadna ‘pamet’ i senzacionalisticka otkrica, publicisticka razotkrivanja navodno ‘strogo tajno cuvane istine’ takodje ne spadaju u domen mudrog sagledavanja sine ira et studio(bez mrznje i bez pristrasnosti) a niti u naucno. Josip Broz Tito ex predsednik SFRJ i vodja jugoslovenskih komunista-titoista je svakako bio i politicar i drzavnik. Kompleksna i kontraverzna istorijska licnost. Kao sto je nesporno(barem iz mog ugla posmatrano) bio predsednik koji je od jedne osrednje, prilicno politicki anonimne(u sirim geopolitickim razmerama) i raznim protivrecnostima protkane drzave, sa prilicno slabom predratnom ekonomijom, slabom industrijalizacijom i infrastrukturom, kao i niskim zivotnim standardom, zatim razorenu opustosenu ratom, opterecenu posledicama okupacije, gradjanskog rata, zlocina(mislim na Jugoslaviju kakvu je preuzeo posle rata), do sredine 70-ih transformisao u srednje razvijenu, poprilicno sredjenu, stabilnu drzavu, sa poprilicno solidnom srednjom klasom, solidnim zivotnim standardom i ugledom u svetu. Predsednik koji je svojom politikom omogucio da vecina gradjana i naroda SFRJ zivi solidno i pristojno. Imam 55 godina, prema tome secam se i pamtim dovooljno. Moji recimo nikada nisu bili clanovi SKJ niti za , socijalizam, komunizam, titoizam u nekom ideoloskom smislu. Cak, naprotiv, posle rata nam je kao pripadnicima ‘ gradjanskog sloja’ poprilicno nacionalizovano i oduzeto. Dakle, imao bih sve razloge da budem iz sve snage protiv Tita i njegovog rezima. Ali isto tako objektivno cu reci i to da je moja porodica tokom 60-ih i 70-ih u toj i takvoj titoistickoj Jugoslaviji ponovo marljivim radom stekla dovoljno za pristojan zivot. Skroman, ali dovoljan i pristojan. I niko nam u tome nije smetao, niti je trazio da budemo clanovi partije. Iso tako, reci cu i to da smo slavu, bozic i uskras UVEK slavili. I niko nas niakda nije prekorio a kamoli saslusavao zbog toga(kako danas mnogi tvrde). Naravno, to smo radili diskretno, bez mnogo javnog busanja. Al svestenik je uvek u nasu kucu dolazio i u crkvu smo isli. Ja sam krsten u crkvi svetog Marka u Beogradu 1957 godine. Prema tome niko mi ne moz reci da se ‘nikako nije smelo’. Nisu smeli oni koji su bili clanovi partije, to stoji(mada su i oni to ispod zita radili, mnogi su krstavali svoju decu, to je bila neka vrsta ‘javne tajne’), ili oni koji su isli suvise javno ili su otvoreno prkosili rezimu i petljali se u politiku, i petljali religiju sa politikom i nacionalizmom. Postovali smo zakon, drzavu u kojoj zivimo, nismo se mesali u ideologiju i politiku i radili smo svoje poslove u skladu sa zavrsenim skolama i strucnoscu. Pamtim mirniji, bezbedniji i sigurniji zivot u nekom tom dobu, nego sto ga imaju danasnje generacije. Naravno, imajuci pri toma na umu sve manjkavosti, nedostatke i greske. Kao i cinjenicu da se radilo o poziciji izmedju dav bloka, i o obilatoj ekonomskoj i finansiskoj podrski koju smo posle 1984 imali od USA i Zapada. Ali, ono sto danas niko nece da kaze jeste to da se ta navodna ‘jugoslovenska prezaduzenost’ odnosila na drzavu koja je imala 23 miliona stanovnika, na drzavu koja je tada imala znatno veci BDP, jacu ekonomiju privredu(nego danas ovako republike pojedinacno) i koja je posle raskida sa SSSR-om bila kulturoloski otvorena prema svetu, uticajima sa Zapada i ekonomski prema svetskom trzistu vise nego i jedna tzv komunisticka drzava. I jos se nesto danas precutkuje, taj spoljni drzavni dug SFRJ je sukcesivno podeljen na sve ex Yu republike(a ne samo na Srbiju, kako se naklapa) a drugo 2001 godine vlada Zorana Djindjica je sa pariskim i londonskim klubom poverilaca napravila sporazum o otpisivanju skoro 80% javnog duga , tj od onog udela u javnom dugu koji je u sukcesiji pripao Srbiji(tj tada SRJ ili SCG). Prema tome, taj dug iz SFRJ je fakticki najvecim delom prebijen i otpisan, dakle regulisan. A sta cemo sa danasnjom zaduzenoscu u periodu od 2001-2011, ove nase male i oslabljene Srbije, da nije mozda i za ovo danas ‘Tito kriv’?? Zar ce i kroz narednih 30 godina Tito i dalje za sve biti kriv? Razmislimo malo koliko smo i da li smo mudri kada i dalje za sve trazimo krivca u ‘Titu i njegovom vremenu’, umesto mozda u onima koji su dosli posle njega, u doba kada je on vec bio mrtav, u doba milosevicevskih nacional-socijalistickih ratova, neo-nacionalisticke histerije tokom 90-ih ili u ovom sada i u ovima koji sada vode politiku…
Tito i komunisti su upropastili Srbe i Srbiju, a spasili NDH, Baliste i Handžar diviziju od zaslužene kazne.
Žalosno i tragično je, da ga u Srbiji najviše slave… Zemljo, otvori se…
RTS i Olivera Kovačević, udarna pesnica komunista iz Srbije i precvala Playboy zečica, kao i direktor RTS, A. Tijanić, čovek za sve režime crvene i žute petokrake, pljuju na ruku, koja ih hlebom hrani, veličaju Tita, zlikovca i psihopatu…