Zlatko Šćepanović
I posle Tita, Tito.
Bi-Bi-Si engleska nacionalna medijska mreža je prošle godine povodom godišnjice smrti Josipa Broza Tita (preminuo 4 Maja 1980 godine) navela, na englesko ironičan način, u jednom svom komentaru da je Jugoslavija imala uticaj koji je nadmašivao njenu veličinu i da je sa „uspehom huškala supersile jedne protiv drugih“ i bila jedan od lidera Pokreta nesvrstanih.
. . .
Danas je pak Dan Mladosti, praznik proleća i života, ustoličen u znak sećanja na pomenutog državnika i njegov jak kult ličnosti, praznik koji se još do pre 30-ak godina slavio širom Srbije i tadašnje Jugoslavije u znak ljubavi prema rodjenju predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zemlje koje više nema, dan kada je voljom te iste države „rodjen“ najveći sin naroda i narodnosti SFRJ i njen maršal Josip Broz Tito.
Ne deli nas mnogo istorijskog vremena od doba u kome je Tito živeo i u kome smo svakog 25 maja proslavljali njegov rodjendan kao Dan Mladosti ili Dan cveća, otuda i kasnije Kuća cveća, njegov grob i mauzolej. Mnogi od nas su živeli u to doba, učestvovali u sletu i nosili štafetu, rodjendanski poklon naroda i narodnosti SFRJ za Josipa Broza Tita. I bilo nam je svima veselo tog dana, znali smo da nas čeka susret omladine i vojske na stadionu JNA, masovne koreografije i gimnastičke vežbe, i naravno predaja štafete od strane istaknute omladinke voljenom Titu, sa sve zakletvom.
Kao u starim paganskim vremenima i plemenima, tako su i komunisti stvorili slet i Dan Mladosti u Beogradu kao kolektivni izraz podrške plemena svom poglavici u vreme promene godišnjih doba, u vreme bujanja i vegetacije, u periodu godine koji je najviše ispunjen optimizmom i životom, sve kao svojevrsni narodni simbol obnavljanja i regeneracije onoga što traje i ne menja se, što večitog predsednika Tita, što države sastavljenje od različitih naroda.
Mnogo je napisano o Titu, što istinito a što romantično, preuveličano i mitomanski, ili pak krajnje tendenciozno, konspirativno i potpuno izmišljeno. Za života je imao mnogo manje neprijatelja nego posle smrti, za života su ga stranci cenili i voleli, domaći plašili i voleli, a u trenu smrti su ga svi iskreno oplakali, da bi ga njegovi sunarodnici nedugo nakon smrti potpuno satanizovali, valjda razočarani krajem bajke u kojoj su živeli. I ma kako da se neko trudio da iskreno i pošteno opiše njegov harizmatičan i kontroverzan lik i njegovo delo, on nekako uvek izmiče potpunom sagledavanju. Jer, Tito je za života bio pomalo tajanstven, ali komunikativan i srdačan političar sklon dogovorima, zbog čega je postao globalni mit i prepoznatljiv gradjanin i političar sveta, svojevrsna politička celebrity. Svi u svetu su znali ko je Tito, elegantni državnik u belom, hedonista i šarmer, blizak velikima i malima, i državnik koji je od svoje zemlje stvorio cenjenu državu, iako je u njegovoj zemlji postojala i oštra diktatura komunista i zatvor – ostrvo za političke neistomišljenike Goli otok, i politička cenzura, i ugnjetavanje Crkve i veroispovesti, i umanjena ljudska prava i ozbiljna državna vojna doktrina, koja je jednu zemlju od 20 miliona stanovnika držala stalno pod borbenom gotovošću i stvarala stalnu tenziju za susedne zemlje. Danas izgleda nestvarno da je takva zemlja, neuskladjena sa globalnim političkim standardima i vladavinom ljudskih i političkih prava, mogla postojati bez problema pod okriljem Evrope. I još biti cenjena.
Ne bi na ovom mestu ulazili u njegovu ličnost, ko je on bio u stvari, trostruki špijun Kominterne, Engleske obaveštajne službe i CIA-a, ili pak papin super tajni agent, veliki majstor masona, podmetnuta i zamenjena osoba koje je preuzela tudji identitet, niti ćemo ulaziti u njegovo delo i uticaj na svet; u stvaranje pokreta Nesvrstanosti ili organizovanja Samoupravljanja i mekog komunizma, jer značaj njegovog delovanja je toliki da ga sigurno niko sa ovih prostora neće skoro ponoviti. Želimo samo da se podsetimo na današnji dan i podstaknemo diskusiju. U prilogu ostavljamo link za jedan klip sa dočeka Tita u Koreji i dva dokumentarca, jedan režimski film iz SFRJ-a i jedan američki dokumentarac o Titu.
.
Lična sećanja, cveće i susret sa Titom
Sećam se susreta sa Titom. Jednom prilikom kada je u poseti bio italijanski predsednik Sandro Pertini, u ime pionira Beograda predavao sam cveće Titu i gostu iz Italije. Išao sam u osnovnu školu Ćirilo i Metodije i moje odeljenje je pod čeličnom upravom ambiciozne nastavnice Mire Prnjić bilo proglašeno za najbolje u gradu. Iz Skupštine grada ili čega već, tražili su od naše škole i mog odeljenja da pošalju pionira i pionirku da budu „cvećari“. Izabrani smo pogrešnim sticajem okolnosti, kako će vreme i ovaj blog naknadno pokazati, drugarica Zorica i ja. Mislim da je greška bila sa mnom, s obzirom da sam od tada postao svojeglav i sklon odbijanju ulaska u SKOJ, KPJ i ostale narodne organizacije. Od tog doba i postoji moja ljubav ka baštovanstvu, klasičnoj muzici, dobroj hrani i cveću. I onih Štulićevih 88 ruža u mom snu i u mojoj bašti. Ništa nije slučajno.
Sećam se da smo imali problema da se u brzini lepo obučemo, znate sve ono po soc kodeksu tog vremena: plave pantalone, bela košulja, crvena marama i partizanska kapa. I sećam se da su momci sa dva crna Audi 100 limuzine došli po nas i odveli nas u dvor.
Moja drugarica iz odeljenja Zorica Jovanović je predala cveće Pertiniju a ja Titu. Zapamtio sam ga kao niskog, punačkog i opuštenog gospodina, lepo preplanulog, blagog stiska ruke. Sećam se da dok smo sedeli u holu Dvora, i čekali da se završi svečani ručak Tita sa gostom, da je za vreme ručka svirala ozbiljna muzika. To mi se tada jako dopalo, taj prefinjeni stil. Bili smo stidljivi i odbili smo da se pridružimo ručku, iako su nam iz obezbedjenja govorili kako su neke preprelice i jarebice na repertoaru. Nije dete tada znalo ni šta su prepelice, a kamoli jarebice. Sada se kajem, duboko se kajem što sam propustio ručak sa dva legendarna predsednika, neprocenjiv promašaj. Inače, primetio sam u svom karakteru jednu zanimljivu osobinu, vrlo potanko pamtim gde sam, šta i kako jeo. I sigurno bih zapamtio šta je sve tada bilo na repertoaru, što bi bila vredna gradja za knjigu Emigrantski kuvar našeg kolege Dejana Novačića.
Sve u svemu, ostao mi je utisak da sam bio pri nekom važnom i uticajnom mestu i ljudima, to je bilo nedvosmisleno, samo kada se setim onih ljudi u tamnim odelima i bezizražajnim licima. No i pored peha sa ručkom, sudbina mi je bila ponovo naklonjena. Drugi put sam imao šansu da vidim Tita kada je moja srednja Gradjevinska škola dobila poziv da učestvuje u sletu i Danu Mladosti. Prijavio sam se i vežbao neko vreme, vodjen ljubavlju a ne razumom, jer mi je tadašnja simpatija takodje vežbala za slet, pa sam hteo i ja. No, taj ljubavni zanos prema mladoj omladinki me je potpuno dekoncetrisao, nisam nikako mogao da se uskladim sa ostalima igračima na vežbama, stalno sam mašio pokrete i koreografiju, pa sam zbog stida odustao od učešća u sletu. Šteta. Sećam se da su naši drugari i drugarice bili strašno ponosni i da su svi bili važni zbog kostima i patika koje su dobili.
Proleće je. Vreme je da se obnovimo i regenerišemo. Ovog puta bez Tita i mladosti, ali sa cvećem.
. . .
MARSAL JOSIP BROZ TITO: Welcome to Korea
httpv://www.youtube.com/watch?v=Ru642KUH-Ds&feature=related
. . .
Tito-istorija o Titu
httpv://www.youtube.com/watch?v=T5Zz9C80HLc&feature=related
. . .
Josip Broz TITO biography 1/5
httpv://www.youtube.com/watch?v=nCJJYIpb-4w&feature=related
Rekoh ja u podnaslovu teksta „I posle Tita – Tito“ :-)
Umesto da se prost svet bavi u ovo vreme sadjenjem cveća, uredjenjem bašte i gajenjem začinskog bilja u kuhinji, za šta stvarno ne treba novca, već samo imati volju i malo razuma, ljudi i dalje misle o Titu, govore o tome šta je i kako neki političar rekao, ko je kome politički skresao i tako redom.
Tužna je istina: kakav narod – takva je i politika – i to nam je sudbina.
Nesporna istorijska činjenica je da rasparčavanje Jugoslavije počelo ranih šezdesetih godina. Josip Broz Tito je uz pomoć najuticajnijih slovenačkih i hrvatskih komunista namerno radio na rušenju SFRJ i stvaranju nezavisnih republika još od početka šezdesetih godina prošlog veka… Tito još 1962. shvatio da Jugoslavija kao koncept ne može da opstane i da je sa dva svoja najbliža saradnika, Slovencem Edvardom Kardeljom i Hrvatom Vladimirom Bakarićem usmeravao Jugoslaviju prema raspadu – kada to budu dopustile međunarodne okolnosti. Ova ideja je pretočena u Ustav SFRJ iz 1974. godine, gde je precizirano da jugoslovenske republike imaju pravo na samoodređenje do otcepljenja i nije mogao da bude donesen bez njegovog parafa. Badinterova komisija je početkom devedesetih godina na osnovu tog ustava utvrdila da jugoslovenske republike imaju pravo na međunarodno priznanje – bez promene avnojevskih granica. Hrvati i Slovenci su u Jugoslaviju uneli ideju o svojim samostalnim državama. Oni se nikada nisu odrekli te ideje. Nije slučajno što je Kardelj Dobrici Ćosiću 1958. godine govorio da je Jugoslavija za Slovence tranzitna stanica…..Tito nije želeo da ruši Jugoslaviju za svog života, jer mu je ona garantovala snažnu poziciju u svetskoj politici. Naravno da nije imao iluzije da to neće večno trajati. Tito je “de fakto“ bio grobar svoje države….Tito razmišljao šta će biti sa zemljom posle njega i očigledno se odlučio da iza sebe ostavi izvorni komunsitički koncept Jugoslavije kao skup nezavisnih država zasnovanih na antisrpskoj ideološkoj osnovi koja glasi: „Kada se svi drugi namire, ono što ostane, to je Srbija“. Ta Titova teza je dobila otelotvorenje tokom devedesetih godina . …
Joj Zlatko, papin tajni super agnet, ma iz kojeg je to crtanog filma?
Rođena sam u SFRJ. Dobivala sam pljuske od učiteljice Srpkinje jer imam križ oko vrata i jer idem u Crkvu. Zato sam dobivala ja i još jedna šamarčine pred pločom i jedinice, i rodtelji su to isto znali, tata je morao da šuti jer nije u Partiji i jer je na poslu radio sa Srbima partijicima najviše. Pa o čem Vi svi pričate? Kao dijete se sjećam da je najviše Tita volio srpski narod, moji su ga psovali da oprostite i u toj SFRJ, jedino su ga hrvatske komunjare voljele i naravno vaši komunjare. za druge i ne znam, svi su bili komunjare a da je nekto od Srba išao u crkvu koje postoje bile su prazne. Oprostite mi. čitam komentare i ne mogu se načuditi, narod koji je najviše gurao i slavio Tita …..
Pa Tito je bio izdajnik hrvatskoga roda i nitko ga nije od normalnih Hrvata volio. Doduše, mi nismo odgojrni da mrzimo na ikoga, ali ga je moj pokojni tata cio život psovao. On zna i zašto.Mi smo zbog Tite puno pretrpjeli kao vjernici. Tata zbog Tite nije mogao napredovati na poslu jer nije u Partiji. Kad je Tito umro ja nisam plakala, čak sam se uplašila zašto svi tako stravično plaču, bili smo u komšije Hrvata koji su suze ronili. Ja samo znam da sam morala zbog učiteljice koju neću imenovati a najradije bih, provela muku u školi i bila izopćena zbog Krista i križa oko vrata. Išla sam na sve moguće produžne kod te ….gospođe jel koja se uvijek raspitivala što su mi roditelji i znala je po imenuku gedati imena tko je kakve nacionalnosti, to se pisalo.Spasila sam se kad je došao peti razred donekle i postala odlikaš. Bilo je par imena koja su nastavljala tradiciju mrzitelja katolika i Hrvata, sve Srbi, hoćete prezimena, ajmo bit iskreni, od prvog do četvrtog Bojanić, peti pa dalje, predavala tehnički Lazarević, biologija ne mogu se sjetiti ta mi je zapaparila valjda sam potisnula, znam da se zvala Danica i da sam digla na bunu razred i razrednika. Odgovarala sam biologiju sa Radojčić, nije ništa znala i dobije pet a ja tri. Bunili su se i đaci i Srbi svi na strani R. nevjertojatno, znate kako to djeluje na dijete? Ja nisam gledala tko je tko, imala sam najbolju prijateljicu Kordić, Cvijanović…a nitko od Hrvata. Nisam gledala na ono što odrasli gledaju i nisam ništa od toga ni razumjela. Lazarevićka je imala miljenike, zna se tko su bili, tako sam ja dobila jako lošu ocjenu ize teme TITOVA KUĆA, dakle, svi smo morali napraviti Titovu kućicu i da ide na izložbu. Da stvar bude bolja tata mi je pommogao koji je bio inžinjer i kuća je bila predivna. Hm….dobila sam dva???? A neka ružnija kućica dobila je pet i išla na izložbu od Kordić. Uzela sam tu kuću i tamo je iskakala i razbila. Nikada mi nisu dali da uspijevam. Ah, da gospođa Jasić, hrvatski jezik….uvijek je imala pohvale i poitala je učenike Srbe koliko zaslužujem, uvijek sam dobila 4 a nikada pet. A ja sam inače sposobna napraviti dobre litararne radove i glupača je pisala zadaće braći Srbima, Pivaševiću itd, možda me sad čitaju Pivašević je bio najlijeniji dečko i dobivao je petice, Simić isto…a ja sam nekad i tri znala dobiti. Nevjerojatno! Gospodđa jasić uvijek je Pitala Ulemek o meni što misli i javno me ponižavala u razredu. Eto, oni su svi voljeli Tita jako jako a čitam komentare i čudim se čudim.
Srednja škola je rat. loša sjećanja, i tukli su se u razredu, mržnja, zanimljivo uvijek Srbi i Hrvati a msulimani nikada nisu dobili ćušku.
Još se sjećam knjige Bilo je časno živjeti s Titom, tko to nije imao jao njemu. Susjed bi te cinkao.
Maltretirani smo u školi kao pioniri maleni mi smo vojska prva….sa plavom kapom i crvenom petokrakom, bijela bluza i plava suknja. I ujutro rano na trg, pojma nemam zašto, neki zvučnici sa strane, moraš biti tamo netko dolazi. Štafeta, dušu ste mi izmučili sa maratonima i trčanjima, htjela sam pobjeći sa stadiona, ali dobićeš jedan….
Baš je dobro da je crkla Jugoslavija. Prestalo je to maltretiranje i zabranjivanje crkve i vjere u Boga.
Tako da papa nema veze sa Titom, neprijatelj Crkve da druguje sa papom.
za Titom nisam plakala, o Jovanki ne znam puno, samo bilo mi ju je žao u kakvom je stanju živjela i na što je spala, ipak je ljudsko biće bila. To je sramota za narod koji je volio Tita a vi ste ga voljeli!
Nije istina da su Hrvati voljeli Tita, mrzili su ga iz puno razloga i podjele teritorija….
Malo sam se ispuhala. Dobro je da je rat prošao, i ne ponovilo se nikada, to je jedino što mogu reći.
A danas imamo nove partizane na vlasti. Nitko ne valja da znate, svima smeta ekumenska molitva protiv pobačaja ispred bolnica, svima i onima desnima i lijevima, sve je to isto.
Ja se ispričavam, nisam nikoga htjela povrijediti ali kao dijete ja to nisam razmujela a svega se sjećam. Mene su moji naučili da volim svako dijete i nikada menisu poticali na mržnju. Nikada.
Ali su mene mrzili. Ne znam jeli mi uopće pametno staviti ovaj komentar, riskirat ću. Konačno je demokracija!
Pozdrav
I izvinjavam se na gramatičkim greškama, brzo sam pisala i pod emocijama.
Samo sam htjela reći istinu . Pa neka me ide i jezikova juha, naći će se netko.
Zapamtite da sam ja bila dijete i gledala na dječji način. Na žalost ti događaji su mi stvorili lošu sliku o Srbima. Oprostite mi. Danas na Srbina gledam kao vjernik i to mogu nadići. Mogu.
A Tita nisam nikada voljela.Jer je tata plakao zbog njega.
@ Sale
Da li su Tito i njegov tim saradnika imali ideje o kojima govorite ili su te stvari nastajale spontano, teško je da se proceni bez istorijskih dokumenata i verodostojnih svedoka. Često se takve stvari dese bez dugoročnog plana pa se posle uklope u dogadjaje, da sve izgleda planirano.
Mada vaše teze deluju logično.
Moje sećanje na taj period vlasti mi govori da su svakako postojale nacionalne težnje i autonomaška stremljenja, ali da su svi oni ipak bili igrači istog tima i da su verovali u večitost komunizma. Tako da nemam stav da li ste u pravu oko pravljenja komunističke zavere za budućnost ili ne :-)
Eh, Martina, priče o tome da je Tito bio papin super agent se provlače kroz senzacionalističke knjige, baš kao i da je bio sin Rotšilda, austrijskog cara i ne znam koga još, to je sve navedeno sve kao ironija, nije to moja tvrdnja. Slabo poznajem Tita, njegov život i delo, mada sam ga upoznao lično, kao što napisah u tekstu :-)
Još niste oprostili svojim drugovima i učiteljicama iz Titova doba?
E pa stvarno ja ne znam ništa o tome, samo mi je nespojivo.
Oprostila sam Zlatko, samo tako je bilo. Ako se sjećaš ne znači da nisi oprostio. Da ih sada sretnem sigurno bih im svima prišla. U tome je moja pobjeda.
Ah učiteljice,neka im Bog oprosti. Oprostila sam.
Titov režim nije donio dobra vjernicima, vladao je strah i zastrašivanje, a da ne govorim ono što i sami znate da je bilo mučenja i ubijanja, što svećenika, što običnih ljudi. Eto zato ne volim partizane jer su slijedili Tita. Zato ne volim petokraku. Petokraka je bila bog koja je htjela ubiti u nama Pravoga Boga. Neopisiva je ta mržnja bila na vjernike. Moj se tata bojao otići u crkvu da ne izgubi posao. Pa sad, samo budala može žaliti za Jugoslavijom, zar nije i kod Vas bilo takvih stvari? Dali su Srbi vjernici ispaštali zbog vjere od komunjara?
U, brate, kol’ko ste stari… Ja nisam bio ni rođen dok je Tito bio živ.
Niko
ne znam kako da ovo shvatim kao antikompliment? Čovjek je toliko star kako se osjeća u duši. Ja se u duši osjećam kao dijete. :) Kada sam bila kao ti ili kao dijete, onda mi je svatko bio star, bila mi je baba i ona u tridesetima, ja tako izgledam kao da jesam u tridesetima a možda sam starija deset godina. Kad budeš imao i sto godina ako doživiš, voljet ćeš i jedan dan više. Ne daju se stare generacije, generacije moje i one nešto starije mladi umiru, sve ljudi od četrdeset. Jesu li mladi ili stari Niko za smrt?
Eto, nije me sram reći. Godine će i onako proći i sve ode u Vječnost.
Možda i bolje da nisi bio onda rođen, novije generacije su otvorenije i nisu valjda u mržnji. Bar se meni tako čini. Ne znam. Kad pogledam ovdje u Hrvatskoj mlađe generacije, nemaju pojma o pojmu ni o ratu i sve im je svejedno. I nažalost, ne znaju ništa cijeniti.
Tito je u Srbiji odavno zaboravljen Martina, odavno. O njemu se još vode neke žustre rasprave na pojedinim forumima ali je običan svet zaboravio na Tita. Drugi političari su u modi :-)
U Srbiji su vernici i sveštenici bili ozbiljno progonjeni, ne od Tita koliko od domaćih revnosnih Srba komunista koji su u svom ateističkom fundamentalizmu hteli da istrebe sve što ima veze sa verom.
Slično je bilo u Crnoj Gori. Tamo mi je jedan sveštenik pričao kako su njega jedene noći zbog nekog pisanja jurili komunistički obaveštajci, obučeni u duge kožne mantile, i kako se mesecima krio po manastirima, da ga ne uhvate. A samo su retki imali hrabrosti da idu u Crkvu, i u Crnoj Gori se bukvalno znala svaka porodica koja je išla u crkvu – bilo ih je malo, ali su bili hrabri i veru sačuvali, dok su im se svi ostali podsmevali i vredjali ih kao retrogradne i zatucane.
To su bila pamučna vremena koje su pojeli skakavci.