Zlatko Šćepanović
I posle Tita, Tito.
Bi-Bi-Si engleska nacionalna medijska mreža je prošle godine povodom godišnjice smrti Josipa Broza Tita (preminuo 4 Maja 1980 godine) navela, na englesko ironičan način, u jednom svom komentaru da je Jugoslavija imala uticaj koji je nadmašivao njenu veličinu i da je sa „uspehom huškala supersile jedne protiv drugih“ i bila jedan od lidera Pokreta nesvrstanih.
. . .
Danas je pak Dan Mladosti, praznik proleća i života, ustoličen u znak sećanja na pomenutog državnika i njegov jak kult ličnosti, praznik koji se još do pre 30-ak godina slavio širom Srbije i tadašnje Jugoslavije u znak ljubavi prema rodjenju predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zemlje koje više nema, dan kada je voljom te iste države „rodjen“ najveći sin naroda i narodnosti SFRJ i njen maršal Josip Broz Tito.
Ne deli nas mnogo istorijskog vremena od doba u kome je Tito živeo i u kome smo svakog 25 maja proslavljali njegov rodjendan kao Dan Mladosti ili Dan cveća, otuda i kasnije Kuća cveća, njegov grob i mauzolej. Mnogi od nas su živeli u to doba, učestvovali u sletu i nosili štafetu, rodjendanski poklon naroda i narodnosti SFRJ za Josipa Broza Tita. I bilo nam je svima veselo tog dana, znali smo da nas čeka susret omladine i vojske na stadionu JNA, masovne koreografije i gimnastičke vežbe, i naravno predaja štafete od strane istaknute omladinke voljenom Titu, sa sve zakletvom.
Kao u starim paganskim vremenima i plemenima, tako su i komunisti stvorili slet i Dan Mladosti u Beogradu kao kolektivni izraz podrške plemena svom poglavici u vreme promene godišnjih doba, u vreme bujanja i vegetacije, u periodu godine koji je najviše ispunjen optimizmom i životom, sve kao svojevrsni narodni simbol obnavljanja i regeneracije onoga što traje i ne menja se, što večitog predsednika Tita, što države sastavljenje od različitih naroda.
Mnogo je napisano o Titu, što istinito a što romantično, preuveličano i mitomanski, ili pak krajnje tendenciozno, konspirativno i potpuno izmišljeno. Za života je imao mnogo manje neprijatelja nego posle smrti, za života su ga stranci cenili i voleli, domaći plašili i voleli, a u trenu smrti su ga svi iskreno oplakali, da bi ga njegovi sunarodnici nedugo nakon smrti potpuno satanizovali, valjda razočarani krajem bajke u kojoj su živeli. I ma kako da se neko trudio da iskreno i pošteno opiše njegov harizmatičan i kontroverzan lik i njegovo delo, on nekako uvek izmiče potpunom sagledavanju. Jer, Tito je za života bio pomalo tajanstven, ali komunikativan i srdačan političar sklon dogovorima, zbog čega je postao globalni mit i prepoznatljiv gradjanin i političar sveta, svojevrsna politička celebrity. Svi u svetu su znali ko je Tito, elegantni državnik u belom, hedonista i šarmer, blizak velikima i malima, i državnik koji je od svoje zemlje stvorio cenjenu državu, iako je u njegovoj zemlji postojala i oštra diktatura komunista i zatvor – ostrvo za političke neistomišljenike Goli otok, i politička cenzura, i ugnjetavanje Crkve i veroispovesti, i umanjena ljudska prava i ozbiljna državna vojna doktrina, koja je jednu zemlju od 20 miliona stanovnika držala stalno pod borbenom gotovošću i stvarala stalnu tenziju za susedne zemlje. Danas izgleda nestvarno da je takva zemlja, neuskladjena sa globalnim političkim standardima i vladavinom ljudskih i političkih prava, mogla postojati bez problema pod okriljem Evrope. I još biti cenjena.
Ne bi na ovom mestu ulazili u njegovu ličnost, ko je on bio u stvari, trostruki špijun Kominterne, Engleske obaveštajne službe i CIA-a, ili pak papin super tajni agent, veliki majstor masona, podmetnuta i zamenjena osoba koje je preuzela tudji identitet, niti ćemo ulaziti u njegovo delo i uticaj na svet; u stvaranje pokreta Nesvrstanosti ili organizovanja Samoupravljanja i mekog komunizma, jer značaj njegovog delovanja je toliki da ga sigurno niko sa ovih prostora neće skoro ponoviti. Želimo samo da se podsetimo na današnji dan i podstaknemo diskusiju. U prilogu ostavljamo link za jedan klip sa dočeka Tita u Koreji i dva dokumentarca, jedan režimski film iz SFRJ-a i jedan američki dokumentarac o Titu.
.
Lična sećanja, cveće i susret sa Titom
Sećam se susreta sa Titom. Jednom prilikom kada je u poseti bio italijanski predsednik Sandro Pertini, u ime pionira Beograda predavao sam cveće Titu i gostu iz Italije. Išao sam u osnovnu školu Ćirilo i Metodije i moje odeljenje je pod čeličnom upravom ambiciozne nastavnice Mire Prnjić bilo proglašeno za najbolje u gradu. Iz Skupštine grada ili čega već, tražili su od naše škole i mog odeljenja da pošalju pionira i pionirku da budu „cvećari“. Izabrani smo pogrešnim sticajem okolnosti, kako će vreme i ovaj blog naknadno pokazati, drugarica Zorica i ja. Mislim da je greška bila sa mnom, s obzirom da sam od tada postao svojeglav i sklon odbijanju ulaska u SKOJ, KPJ i ostale narodne organizacije. Od tog doba i postoji moja ljubav ka baštovanstvu, klasičnoj muzici, dobroj hrani i cveću. I onih Štulićevih 88 ruža u mom snu i u mojoj bašti. Ništa nije slučajno.
Sećam se da smo imali problema da se u brzini lepo obučemo, znate sve ono po soc kodeksu tog vremena: plave pantalone, bela košulja, crvena marama i partizanska kapa. I sećam se da su momci sa dva crna Audi 100 limuzine došli po nas i odveli nas u dvor.
Moja drugarica iz odeljenja Zorica Jovanović je predala cveće Pertiniju a ja Titu. Zapamtio sam ga kao niskog, punačkog i opuštenog gospodina, lepo preplanulog, blagog stiska ruke. Sećam se da dok smo sedeli u holu Dvora, i čekali da se završi svečani ručak Tita sa gostom, da je za vreme ručka svirala ozbiljna muzika. To mi se tada jako dopalo, taj prefinjeni stil. Bili smo stidljivi i odbili smo da se pridružimo ručku, iako su nam iz obezbedjenja govorili kako su neke preprelice i jarebice na repertoaru. Nije dete tada znalo ni šta su prepelice, a kamoli jarebice. Sada se kajem, duboko se kajem što sam propustio ručak sa dva legendarna predsednika, neprocenjiv promašaj. Inače, primetio sam u svom karakteru jednu zanimljivu osobinu, vrlo potanko pamtim gde sam, šta i kako jeo. I sigurno bih zapamtio šta je sve tada bilo na repertoaru, što bi bila vredna gradja za knjigu Emigrantski kuvar našeg kolege Dejana Novačića.
Sve u svemu, ostao mi je utisak da sam bio pri nekom važnom i uticajnom mestu i ljudima, to je bilo nedvosmisleno, samo kada se setim onih ljudi u tamnim odelima i bezizražajnim licima. No i pored peha sa ručkom, sudbina mi je bila ponovo naklonjena. Drugi put sam imao šansu da vidim Tita kada je moja srednja Gradjevinska škola dobila poziv da učestvuje u sletu i Danu Mladosti. Prijavio sam se i vežbao neko vreme, vodjen ljubavlju a ne razumom, jer mi je tadašnja simpatija takodje vežbala za slet, pa sam hteo i ja. No, taj ljubavni zanos prema mladoj omladinki me je potpuno dekoncetrisao, nisam nikako mogao da se uskladim sa ostalima igračima na vežbama, stalno sam mašio pokrete i koreografiju, pa sam zbog stida odustao od učešća u sletu. Šteta. Sećam se da su naši drugari i drugarice bili strašno ponosni i da su svi bili važni zbog kostima i patika koje su dobili.
Proleće je. Vreme je da se obnovimo i regenerišemo. Ovog puta bez Tita i mladosti, ali sa cvećem.
. . .
MARSAL JOSIP BROZ TITO: Welcome to Korea
httpv://www.youtube.com/watch?v=Ru642KUH-Ds&feature=related
. . .
Tito-istorija o Titu
httpv://www.youtube.com/watch?v=T5Zz9C80HLc&feature=related
. . .
Josip Broz TITO biography 1/5
httpv://www.youtube.com/watch?v=nCJJYIpb-4w&feature=related
@Martina
Za mene je vera u ljude isto što i vera u boga. Kad si okružen ljudima u koje imaš poverenje i koji ti obogaćuju život ništa ti drugo i nije potrebno. Naći ćeš izlaz iz svakog problema ako te zadesi, a i sam ćeš pružiti pomoć i utehu drugima. Zar to nije ono što i ti tražiš u svojim molitvama?
Medjutim, svedoci smo otudjenja, raslojavanja i gubljenja poverenja u ljude. Raskidaju se prijateljstva, kumstva, rasturaju se porodice i familije. Nemaština ili nerealne ambicije pokazali su prava lica mnogih. U tome sam izgubio ovozemaljsku veru, a u večnost ne mogu da verujem, jer je tamo negde daleko, nedodirljiva i nedefinisana.
Kad kažem da se dobro živelo u ono vreme to je zbog toga što taj period poredim sa sadašnjim i bolje je reći da se bolje živelo. A kad su nastupile najveće prevare „savremenog sveta“ u vidu demokratije, tranzicije, privatizacije, zaštite ljudskih prava itd. i kad takav sistem ne može da dostigne ni deo standarda i blagostanja od pre 25 godina, onda se gubi svaki smisao, nada i vera. Zar je i (ne)pravda rezervisana, i za nju ni stvoritelj ne garantuje? Šta je onda smisao vere i ovozemaljskog života?
Vernici koji veruju u spasitelja-mucenika kukaju kako je lose bilo vreme u kom su se sami morali muciti te nisu mogli praviti karijere u ateistickom uredjenju i hvale potpuno obezduhovljeno vreme u kom mogu `javno da izrazavaju svoju veru` ?
Mislim da Vojsije nije razumio baš. Ma nisu to bile karijere nego ucjena da zadržiš i postojeći posao, baš bih voljela da se neki Srbin javi i posvjedoči malo za istinu, hajte, znam da čitate, pa nisu samo Hrvati trpjeli! Ne zbog mene nego zbog Krista. Gdje ste?
Vojsije bilo je loše da nemamo pravo na ono što bismo trebali imati pravo, sve u strahu, sve pod motrenjem kako niste razumjeli? Moja tata nije pravio karijeru ali je završio fakultet u Beogradu strojarski,mislim da svatko zaslužuje napredak ako se školovao, birali su se partijci i oni nesposobniji, nemojte mi samo reći da lažem.
Pa i Vi Vojsije ste vjernik ili niste ili niste onda bili pa sad jeste, više ne znam. Nemojte me tjerati da donesem ovdje popis poubijanih svećenika katoličke vjere. <Pogledajte Međugorje, što je sve prolazilo sa milicijom u doba druga Tite,fra Jozo Zovko…niste valjda prespavali i to.A danas je svetište, nije važno sad jeli to vi prihvaćate ili ne, to je ionako moja vjera.
eh Aleksandar, kada sam počela jako vjerovati Bogu gle čuda, kako su ljudi otpali od mene, i to oni u koje sam vjerovala. Ne može se vjerovarti čovjeku, ni svećeniku čak, jedino Kristu. možeš imati prijatelje, ali čak te i oni iznevjere, tako da to sam prošla, Bog te nauči da se na oslanjaš na nikoga. Možep u ljudima gledati Božju Providnost ali zapravo te nitko ne voli kao Bog.On ti može slati ljude na put, ali to nije od ljudi nego od njega.
Vojsije stvarno me čudi ovakav komentar od čovjeka koji se zove vjernikom. Vjerujete li ne u Boga nego Bogu?Što ste u međuvremenu otišli u ateiste?
Martina,moje iskustvo je drugacije iz tog ‚‚mracnog‚‚doba.Moji su bili vernici a ja
sam bio vernik u bratstvo-jedinstvo,svetlu buducnost i slicno . Tamo gde sam odrastao bilo je vise tolerancije nego kod vas . Crkva nije postojala ali je nisu srusili komunisti vec neki koji su bili pre njih . Bio je i pop , vise antireklama za sve vezano za veru , sto takodje nije omelo iskrene vernike da to budu . I bar 90% pripadnika islamske veroispovesti je slavilo svoje praznike. Slicno kao Zlatar , mislim da smo tad vise bili ljudi . Naivniji i postenji , siromasniji i srecniji , manje galamili o Bogu i on nas zbog tog vise cuvao …
Jos se nisam vratio mojoj ‚‚iskonskoj‚‚ ateistickoj veri u nista bez obzira na nesebican trud nekih u i oko Crkvi . Ali da opet ne pocinjem o tome…
Da se vratim na temu..
Druze Tito mi ti se koljemo…
Ne, ne koljemo se. Sve počinje u srcu s Bogom. :)
Islamski vjernici i danas slave svoje praznike kao i uvijek. Ne vidm da ih itko dira ili da ih je dirao. Niti bih j ato htjela, nedaj Bože.
Progone se kršćani oni koji vjeruju Krista, kao što vidimo i danas iako je to daleko od nas, progoni se naš Bog, Isus Krist. Dali Vam to nešto govori, s obzirom na Sveto Pismo i Riječi koje je Isus ostavio, da biti će progonjeni oni zbog imena njegova, ne govori li Vam to i više od rečenog?
Ne koljemo se Vojsije, oni koji su u Kristu ne kolju se,oni koji su u Kristu ne kolju niti jednog čovjeka. To je ono duhovno što ja nastojim živjeti u sebi.
Ja možda govorim temperamento i katkad žestoko ali moj duh ide za Kristom, nastojim sve smiriti u Njemu.
Želim svima taj Mir. Kristov mir. Tko hoće naravno.
Povlačim se, sve sam rekla što sam imala.
Samo bih napomenuo da je po rečima jednog meni dragog sveštenika u Titovo vreme bilo jako teško biti sveštenik, jer si bio proganjan i šikaniran, DB se uvukla i u crkvu, namerno su postavljali loše ljude i popove da bi diskreditovali crkvu, ucenjivali su episkope i vladike, preteći im zatvorom, progonom, pa čak i likvidacijom.
Naravno, običan svet, bio veran ili neveran, o tome nije ništa znao a ni mogao znati, jer je Služba to radila skriveno, pa onima koji se sa tim nisu susreli, Titovo vreme izgleda ružičasto. A izgleda tako lepo jer je bilo materijalno komforno i jer smo bili velika zemlja, ali je to bilo vrlo licemerno i konvertitsko vreme. Od malena su te primoravali da „misliš i radiš po diktatu države“, to nekako svi sada zaboravljaju – nisi smeo da pisneš kritički o KPJ, Titu, NOB-u, ili pak da kažeš nešto afirmativno o tabu temama.
To što kaže Vojsije da je kod njega bilo tplerantnije, to je samo slika te zemlje, negde je bilo dobro a negde ne, zavisno od lokalne vlasti, ali je na nivou cele zemlje vrlo svima bilo sve jasno i nacrtano kako da se ponašaju i žive :-)
Vojsije, poklanjam, iako nismo iste vjere ali možda nešto i dotakne,upravo slušam.
http://www.youtube.com/watch?v=4qAsUsymLbo
@ Aleksandar Zlatar
Stvari su sasvim jasne, što se tiče Jugoslavije. Ona nikad nije stvarno bila ekonomski jaka. Blagostanje o kom pričaš je bilo zasnovano na kreditnom zaduživanju, na štetu budućih generacija. Spoljnji dug države se uvećavao svake godine. Krajem 80-ih godina ekonomija je bila toliko jadna, da zemlja nije mogla da vrati ni kamate.
Pošto nisam na tvom nivou, evo članka koji govori o ekonomiji Jugoslavije, čiji autor „valjda“ jeste (na tvom nivou):
http://goo.gl/ueD4B6
Po mom mišljenju, Jugoslavija se zato se i raspala. A, ne zbog nacionalista i gramzivih visokih funkcionera – oni ne bi ni postojali, da je ekonomija bila izgrađena na zdravim osnovama.
@Niko
Nivo koji sam spomenuo odnosi se na način tvog komentarisanja, a ne na tvoj, moj ili nečiji drugi nivo poznavanja neke teme.
Jugoslavija je svoj ekonomski razvoj zasnivala do pred kraj 60-tih godina isključivo na sopstvenom potencijalu i preraspodeli izmedju poljoprivrede i industrije. Zaduživanje iz drugih izvora bilo je strogo kontrolisano i ravnomerno rasporedjivanjo po celoj zemlji. Jugoslavija je bila ekonomski vrlo jaka u svim oblastima teške i lake industrije, energetike, vojne industrije, i mnogim drugim oblastima . Raspad Jugoslavije nije usledio, kako misliš, zbog kredita jer je to vrlo lako mogla da servisira sa takvim potencijalom. Raspad je usledio zbog globalnih političkih prekrajanja, slabljenja jakih zemalja zbog lakše strane kontrole, a Jugoslavija je bila pogodno tlo zbog heterogenog sastava stanovništva i korupcije lokalnih (republičkih) političara u kojima je strani uticaj imao najveće uporište.
Umesto privatizacije, koja je po diktatu sprovedena za rad osiromašenja većine, trebalo je jačati državna preduzeća, a unapredjen i prilagodjen sistem nagradjivanja i kontrole ključni su za efikasan rad svakog preduzeća bilo državnog ili privatnog. Da je to tako uradjeno ne bi sada imali tolika ugašena preduzeća i toliko nezaposlenih. Sprovedena decentralizacija sedamdesetih godina i davanje većih ovlašćenja republičkim političarima u sferi politike i ekonomije uništili su Jugoslaviju, a ne kreditna zaduženost. Ona Jugoslavija je bila opterećena sa oko 20-tak mlrd.dolara, dok su danas republike bivše Jugoslavije sa dugom oko 300 mlrd. sa privredom na nivou četvrtine privrede osamdesetih godina.
@Zlatko
Ako treba da biram da li da živim u sistemu u kome ne smem da kritikujem aktuelnu vlast koja razvija socijalno pravedno društvo, ili vlast u kome mogu da kažem da je premijer peder a živim u stanju svakodnevnog stresa i nemaštine sa neizvesnom budućnosti i neartikulisanim merama navodnog ekonomskog oporavka, onda je moj izbor sigurno pod br. 1.