Zlatko Šćepanović
I posle Tita, Tito.
Bi-Bi-Si engleska nacionalna medijska mreža je prošle godine povodom godišnjice smrti Josipa Broza Tita (preminuo 4 Maja 1980 godine) navela, na englesko ironičan način, u jednom svom komentaru da je Jugoslavija imala uticaj koji je nadmašivao njenu veličinu i da je sa „uspehom huškala supersile jedne protiv drugih“ i bila jedan od lidera Pokreta nesvrstanih.
. . .
Danas je pak Dan Mladosti, praznik proleća i života, ustoličen u znak sećanja na pomenutog državnika i njegov jak kult ličnosti, praznik koji se još do pre 30-ak godina slavio širom Srbije i tadašnje Jugoslavije u znak ljubavi prema rodjenju predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zemlje koje više nema, dan kada je voljom te iste države „rodjen“ najveći sin naroda i narodnosti SFRJ i njen maršal Josip Broz Tito.
Ne deli nas mnogo istorijskog vremena od doba u kome je Tito živeo i u kome smo svakog 25 maja proslavljali njegov rodjendan kao Dan Mladosti ili Dan cveća, otuda i kasnije Kuća cveća, njegov grob i mauzolej. Mnogi od nas su živeli u to doba, učestvovali u sletu i nosili štafetu, rodjendanski poklon naroda i narodnosti SFRJ za Josipa Broza Tita. I bilo nam je svima veselo tog dana, znali smo da nas čeka susret omladine i vojske na stadionu JNA, masovne koreografije i gimnastičke vežbe, i naravno predaja štafete od strane istaknute omladinke voljenom Titu, sa sve zakletvom.
Kao u starim paganskim vremenima i plemenima, tako su i komunisti stvorili slet i Dan Mladosti u Beogradu kao kolektivni izraz podrške plemena svom poglavici u vreme promene godišnjih doba, u vreme bujanja i vegetacije, u periodu godine koji je najviše ispunjen optimizmom i životom, sve kao svojevrsni narodni simbol obnavljanja i regeneracije onoga što traje i ne menja se, što večitog predsednika Tita, što države sastavljenje od različitih naroda.
Mnogo je napisano o Titu, što istinito a što romantično, preuveličano i mitomanski, ili pak krajnje tendenciozno, konspirativno i potpuno izmišljeno. Za života je imao mnogo manje neprijatelja nego posle smrti, za života su ga stranci cenili i voleli, domaći plašili i voleli, a u trenu smrti su ga svi iskreno oplakali, da bi ga njegovi sunarodnici nedugo nakon smrti potpuno satanizovali, valjda razočarani krajem bajke u kojoj su živeli. I ma kako da se neko trudio da iskreno i pošteno opiše njegov harizmatičan i kontroverzan lik i njegovo delo, on nekako uvek izmiče potpunom sagledavanju. Jer, Tito je za života bio pomalo tajanstven, ali komunikativan i srdačan političar sklon dogovorima, zbog čega je postao globalni mit i prepoznatljiv gradjanin i političar sveta, svojevrsna politička celebrity. Svi u svetu su znali ko je Tito, elegantni državnik u belom, hedonista i šarmer, blizak velikima i malima, i državnik koji je od svoje zemlje stvorio cenjenu državu, iako je u njegovoj zemlji postojala i oštra diktatura komunista i zatvor – ostrvo za političke neistomišljenike Goli otok, i politička cenzura, i ugnjetavanje Crkve i veroispovesti, i umanjena ljudska prava i ozbiljna državna vojna doktrina, koja je jednu zemlju od 20 miliona stanovnika držala stalno pod borbenom gotovošću i stvarala stalnu tenziju za susedne zemlje. Danas izgleda nestvarno da je takva zemlja, neuskladjena sa globalnim političkim standardima i vladavinom ljudskih i političkih prava, mogla postojati bez problema pod okriljem Evrope. I još biti cenjena.
Ne bi na ovom mestu ulazili u njegovu ličnost, ko je on bio u stvari, trostruki špijun Kominterne, Engleske obaveštajne službe i CIA-a, ili pak papin super tajni agent, veliki majstor masona, podmetnuta i zamenjena osoba koje je preuzela tudji identitet, niti ćemo ulaziti u njegovo delo i uticaj na svet; u stvaranje pokreta Nesvrstanosti ili organizovanja Samoupravljanja i mekog komunizma, jer značaj njegovog delovanja je toliki da ga sigurno niko sa ovih prostora neće skoro ponoviti. Želimo samo da se podsetimo na današnji dan i podstaknemo diskusiju. U prilogu ostavljamo link za jedan klip sa dočeka Tita u Koreji i dva dokumentarca, jedan režimski film iz SFRJ-a i jedan američki dokumentarac o Titu.
.
Lična sećanja, cveće i susret sa Titom
Sećam se susreta sa Titom. Jednom prilikom kada je u poseti bio italijanski predsednik Sandro Pertini, u ime pionira Beograda predavao sam cveće Titu i gostu iz Italije. Išao sam u osnovnu školu Ćirilo i Metodije i moje odeljenje je pod čeličnom upravom ambiciozne nastavnice Mire Prnjić bilo proglašeno za najbolje u gradu. Iz Skupštine grada ili čega već, tražili su od naše škole i mog odeljenja da pošalju pionira i pionirku da budu „cvećari“. Izabrani smo pogrešnim sticajem okolnosti, kako će vreme i ovaj blog naknadno pokazati, drugarica Zorica i ja. Mislim da je greška bila sa mnom, s obzirom da sam od tada postao svojeglav i sklon odbijanju ulaska u SKOJ, KPJ i ostale narodne organizacije. Od tog doba i postoji moja ljubav ka baštovanstvu, klasičnoj muzici, dobroj hrani i cveću. I onih Štulićevih 88 ruža u mom snu i u mojoj bašti. Ništa nije slučajno.
Sećam se da smo imali problema da se u brzini lepo obučemo, znate sve ono po soc kodeksu tog vremena: plave pantalone, bela košulja, crvena marama i partizanska kapa. I sećam se da su momci sa dva crna Audi 100 limuzine došli po nas i odveli nas u dvor.
Moja drugarica iz odeljenja Zorica Jovanović je predala cveće Pertiniju a ja Titu. Zapamtio sam ga kao niskog, punačkog i opuštenog gospodina, lepo preplanulog, blagog stiska ruke. Sećam se da dok smo sedeli u holu Dvora, i čekali da se završi svečani ručak Tita sa gostom, da je za vreme ručka svirala ozbiljna muzika. To mi se tada jako dopalo, taj prefinjeni stil. Bili smo stidljivi i odbili smo da se pridružimo ručku, iako su nam iz obezbedjenja govorili kako su neke preprelice i jarebice na repertoaru. Nije dete tada znalo ni šta su prepelice, a kamoli jarebice. Sada se kajem, duboko se kajem što sam propustio ručak sa dva legendarna predsednika, neprocenjiv promašaj. Inače, primetio sam u svom karakteru jednu zanimljivu osobinu, vrlo potanko pamtim gde sam, šta i kako jeo. I sigurno bih zapamtio šta je sve tada bilo na repertoaru, što bi bila vredna gradja za knjigu Emigrantski kuvar našeg kolege Dejana Novačića.
Sve u svemu, ostao mi je utisak da sam bio pri nekom važnom i uticajnom mestu i ljudima, to je bilo nedvosmisleno, samo kada se setim onih ljudi u tamnim odelima i bezizražajnim licima. No i pored peha sa ručkom, sudbina mi je bila ponovo naklonjena. Drugi put sam imao šansu da vidim Tita kada je moja srednja Gradjevinska škola dobila poziv da učestvuje u sletu i Danu Mladosti. Prijavio sam se i vežbao neko vreme, vodjen ljubavlju a ne razumom, jer mi je tadašnja simpatija takodje vežbala za slet, pa sam hteo i ja. No, taj ljubavni zanos prema mladoj omladinki me je potpuno dekoncetrisao, nisam nikako mogao da se uskladim sa ostalima igračima na vežbama, stalno sam mašio pokrete i koreografiju, pa sam zbog stida odustao od učešća u sletu. Šteta. Sećam se da su naši drugari i drugarice bili strašno ponosni i da su svi bili važni zbog kostima i patika koje su dobili.
Proleće je. Vreme je da se obnovimo i regenerišemo. Ovog puta bez Tita i mladosti, ali sa cvećem.
. . .
MARSAL JOSIP BROZ TITO: Welcome to Korea
httpv://www.youtube.com/watch?v=Ru642KUH-Ds&feature=related
. . .
Tito-istorija o Titu
httpv://www.youtube.com/watch?v=T5Zz9C80HLc&feature=related
. . .
Josip Broz TITO biography 1/5
httpv://www.youtube.com/watch?v=nCJJYIpb-4w&feature=related
Zlatko istinu kaže,“ – nisi smeo da pisneš kritički o KPJ, Titu, NOB-u, ili pak da kažeš nešto afirmativno o tabu temama.“ Živa istina, ako bi netko i neku malu sitnicu rekao išlo se sa drugarima na razgovor, prijavio bi te neki tamo ulizica partijac.
Jedino mi nije jasno što je Vojsije napisao “ Crkva nije postojala ali je nisu srusili komunisti vec neki koji su bili pre njih „, to bi značilo da niste imali gdje održavati liturgiju? I općenito rasti u vjeri? Mi smo imali svete mise i po kućama kad nismo imali građevinu crkve, posvećeni oltar i mjesto…jest da bi se gužvali, tako da mi nije baš jasno. Nisam baš shvatila što je Vojsije htio reći. Pa napišite slobodno :) Nitko neće reći, nije istina, Vi najbolje znate jer ste tamo živjeli.
Evo, ja mogu reći kad su počele one barikade i nagovještaj svega što je odašiljala JNA u jednom gradu, poznavala sam svećenika, samo su ga jedne noći našli izbodena nožem iako je znao borilačke vještine, mlad svećenik, dobar čovjek, svima je pomagao bez obzira na nacionalnost, nakon njegove žrtve počelo je krvavo i ratno. Dan danas taj zločinac nije uhvaćen. Iako su mu bili n a tragu, malo čudno.
@
Niko, moj tata je govorio da smo dobro živjeli jer je Tito krao i zadužio nas u beskraj, pa sad…
Ukratko,zla u doba ‚‚komunizma‚‚ nije bilo nista vise nego u vremenima pre i posle
njega . Bilo je drugacije i ravnomernije rasporedjeno.
U svakom drustvu, pa i sadasnjem zucnuti o zabranjenim temama nosilo je i nosi posledice.
Ne znam koje su to zabranjene teme u Hrvatskoj, vjerojatno one o homoseksualcima, tu možeš nadrljati. :) I ako istučeš dijete na cesti stiže socijalna. (Jednu obitelj socijalna je posjetila jer su susjedi javili da dijete stalno plače, a ono novorođenče bilo gladno, eto…gdje mi živimo. )
Pozdrav
@ Aleksandar Zlatar
To nije tačno. To je neki tvoj pjesnički pogled na jugoslovensku privredu i ekonomiju.
Jugoslavija je dobila 47 mld ratne odštete, a imala je i značajnu ekonomsku i političku pomoć Amerike.
20 mld dolara 80-ih, je kao 100 mld danas. Sve bivše države članice, danas imaju manju stopu rasta spoljnog duga, nego Jugoslavija. Pri tom, svrha zaduživanja nije bilo, vremenski ograničeno investiranje u projekte, koji bi donijeli povećanu produktivnost i time omogućili uspješnu otplatu duga u budućnosti.
„Primanja strmoglavo opadaju krajem sedamdesetih uprkos pumpanju ogromnih količina stranih sredstava u zemlju. Godišnja inflacija se meri dvocifrenim brojevima, a nekoliko godina pred Titovu smrt ubrzava i dostiže 40% godišnje. Stopa nezaposlenosti se, uprkos odlasku preko 1.1 milion (ili 20% radne snage) Jugoslovena na privremeni rad u inostranstvo, od 1970. do 1980. popela sa nešto ispod 7% na 12%. Takav rast nezaposlenostii stope ekonomske emigracije bi se u ekonomskoj literaturi okarakterisao kao znak duboke recesije.“
„… uprkos neprestanom rastu priliva stranih sredstava u vidu kredita bez pokrića, deviznih doznaka milionske dijaspore i politički motivisane američke ekonomske pomoći, jugoslovenska ekonomija beležila skroman rast. Ali, čak je i taj skromni rast bio neodrživ bez kontinuirane strane pomoći. Ono što se dogodilo osamdesetih i devedesetih, samo je otkrivanje stvarnog stanja jugoslovenske ekonomje. Kao kad hronični alkoholičar mora da se suoči sa realnošću svoje zavisnosti, …“
http://goo.gl/ueD4B6
@Niko
Obzirom da nisi rodjen u „vreme Titove Jugoslavije“ pretpostavljam da si i u ozbiljnu materiju najranije ušao krajem 90-tih godina kroz literaturu, udžbeničku ili stručnu, u vreme kad je bilo „moderno“ prikazati jugoslovenski period u najgorem svetlu. Ekonomska kretanja 70-tih godina bila su u nadležnosti decentralizovanih republičkih vlasti, kao i kreditna zaduženja republika i preduzeća pojedinačno. To je daleko odstupalo od čvrste centralizovane kontrole zaduživanja i regionalnog usmeravanja u investicije 60-tih godina. Što se tiče inflatornih kretanja mislim da si pogrešio deceniju. Skromni rast „jugoslovenske“ privrede o kome govoriš ide u prilog tome da to više nije imalo vezu sa Jugoslavijom, već sa svakom republikom pojedinačno.
Ne znam koju literaturu koristiš, ali je mnogo nelogičnih informacija, počev od ratne reparacije, kao i konstatacije da bivše jugoslovenske republike imaju manju stopu zaduživanja. To jednostavno nije tačno. Stopa rasta spoljnog duga nije relevantna kategorija ukoliko se ne sagledaju i svi drugi parametri.
Onog momenta kad je politika duboko zasela u ekonomska kretanja i kad su počele političke likvidacije i uništavanje privrede (primer Agrokomerca), što se dešavalo 80-tih prestao je svaki osnov da se privreda naziva Jugoslovenskom, a to je i bila priprema za totalni sunovrat 90-tih. Iz tog sunovrata odjednom su nikli biznismeni, za koje nikad ranije niste čuli, koji su političko-demokratski-tranziciono došli do para za sebe i političare koji su im to omogućili, a zna se ko je bez tih para ostao. Bilo direktno, bilo kroz budžet iz koga je pokrivana pljačka.
@ Aleksandar Zlatar
Ma, kakvi. Ja sam iz čistokrvne komunističke porodice. Krajem 90-ih sam bio u osnovnoj školi. U „ozbiljnu“ materiju sam ušao prije 2 dana (danas ću da izađem). Tito je počeo da mi se gadi prije godinu i po. Ako si pomislio da sam neki četnik – nisam, čak su mi i odvratni.
Ha ha, e jesi me nasmijao Niko :) Pa zašto bi uopće pomisio da si četnik dijete drago.
Za dva dana postigao si puno, mnogi ne sada ne razumiju. Tito nas je uporopastio financijski i to će ti reći svaki Hrvat. Pa sad ….. Možda si Hrvat. Šalim se Niko.
Meni se čini da ti dobro razmišljaš, osim da sam stara. ;)
@Martina
Martina, zaista mi nije jasno iz kojih pobuda se Titu pripisuju tako, moram prosto da kažem, primitivne „zasluge“ da je krao, da je finansijski upropastio Jugoslaviju, da je to mišljenje svakog hrvata i sl. Neka hrvati preispitaju svoje rukovodioce počev od 70-tih godina pa do danas. Tito da je krao verovatno bi svojim naslednicima, pogotovu Jovanki, ostavio nešto u stranim bankama ili u gotovu, pa ne bi većina naslednika živela običnim životom, a Jovanka ne bi doživela pakao u kome se nalazila od Titove pa do svoje smrti. Apsolutno neprimerene i primitivne kvalifikacije.
Nije točno da svi Hrvati mrze Tita i Jugoslaviju. Treba samo malo „prošetati“ društvenim mrežama da bi se vidjelo da mnogi misle o tim vremenima s nostalgijom. Moje je mišljenje, da Jugoslavija nije bila tako idealna i dobra, koliko je Hrvatska beznadna i loša, za Srbiju procijenite sami. Kad bi naše sadašnje države bile daleko bolje od Jugoslavije, vjerojatno bismo je svi već pomalo zaboravljali. Nažalost, nije tako. Sve što je u Jugoslaviji vrijedilo, a bilo je dosta toga, razoreno je i uništeno. Sve što nije vrijedilo, prenijeli smo u svoje nove države i multiplicirali do beznađa. U Jugoslaviji je bilo grabežljivaca, karijerista, zlobnika, licemjera kao što i u našim sadašnjim državama ima isto takvih. A gdje ih, molim vas lijepo, nema? Nije istina da se nije smjelo ići u crkvu, nije istina da se nije smio slaviti Božić, nije istina da su svi morali biti u partiji. Moj je otac bio jedan od rukovodilaca velike i značajne tvornice, a NIKADA nije bio u partiji, ali je bio dobar radnik i nikada nije pitao je li petak ili svetak: ako je trebalo raditi, on je radio i to se cijenilo. Da ne govorimo o zaštiti radnika. Ako to usporedimo s iskorištavanjem koje danas doživljavaju, jasno je da se oni stariji s nostalgijom prisjećaju Jugoslavije. Jugoslavije više nema, mi smo srušili kuću kojoj je trebalo okrečiti zidove, promijeniti parkete i popraviti prozore. I sad možemo uživati u slobodi pisanja kojekakvih gluposti i nebuloza po raznim društvenim mrežama, nesvjesni cijene koju smo za to platili.
Magda sve ste točno rekli. Hrvatica sam, katolkinja i žao mi je da nema više Jugoslavije. Koliko je ta država bila dobro zamišljena i koliko je imala pravo boriti se svim sredstvima protiv nacionalizama svih boja na ovim prostorima najbolje potvrđuju zadnji potpuno nepotrebni ratovi na Balkanu. Šteta da nemamo kvalitetnu generaciju koja bi nas znala usmjeriti, neg ove amatere koji niti nakon 24 godine nisu u stanju ništa kvalitetnog organizirat i napraviti. Hrpa sitnih duša s pokojim kriminalcem maskiranim u vođu i patriota. Gledajući jučer impresivnu vojnu paradu u Beogradu čini mi se da vođe Srbije imaju viziju, kako će prosperirat njihov narod. Ajd, bar da neko s ovih prostora ide na bolje. Čestitam. Mi ostali budemo izgleda morali čekat, jer kak sam negdje nedavno pročitala : „da ove iz Sabora nemreš niti sa špahtlom ostrugat iz fotelje kak su se na nju zaljepili.“