Milivoje M. Jovanović
Monah Kalist o svom duhovnom životu, vizijama i snovima
Odlamak iz knjige i biografije Monah Kalist
I snovi me sećaju na prošlost. Poneki mi otkrivaju budućnost. Kao i većina starih ljudi, i ja imam svakojake snove. Ali sam, još u početku duhovnog života, odlučio da snovima ne verujem. Mislim da se u tome nisam prevario. Iako su mi neki predskazivali dogadjaje.
U snu mi se najčešće javljao moj brat, koji je obešen u prvom ratu. Ponekad u snu, a nekad i usred dana, javno.
Često sam u snu vidjao i Milunku, o kojoj sam mislio da je dostojna da mi bude žena, a koja je umrla od tuberkuloze pred moj odlazak u manastir.
Govorila mi je: „Nije mi dobro. Nije mi sasvim dobro …“
Molio sam se za nju sve dok mi nije rekla da joj moje molitve više nisu potrebne.
Ali kada sam god želeo nešto važno da saznam, onda sam se molio, i Bog mi je to otkrivao, i to jasno, shvatljivo potpuno za moj razum i za moja čula. Sva otkrića sam strogo razmatrao i proveravao. Nikada nisam slepo verovao. Uzdao sam se u pomoć Božiju i svoj razum.
Odavno sam primetio da ljudi koji žive van manastira, a medju takvima ima i episkopa i sveštenika, s nipodoštavanjem i sa izvesnim prezirom gledaju na proste monahe. Mislim da se oni sami osećaju slabima, da znaju da su podložni slabostima, pa veruju, i tako misle, da su i drugi kao i oni. U stvarima duhovne prirode ne pomaže bogatstvo, titula, episkopska kapa ili patrijarhov štap! Pobednik je onaj koji pomoću Božjom pobedi sebe. Taj se slavi!
Nismo mi monasi neobrazovani, nismo dvolični, zavedeni … Mnogi od nas se smiruju, za druge ljude nezamislivim podvizima. Branimo se od zla u sebi i oko sebe molitvom i verom u vrhunsko dobro i život većni. Tu istinu osećamo jasno u sebi. I nas ima svakojakih, kao i svuda gde su ljudi. Mnogi padnu, ali većina ustane i bori se dalje. I ne zameramo onima koji nas nipodaštavaju, ne dao nam to Bog!
Kad bi čovek, ma koliko bio obrazovan, mogao da stavi monahovo srce u svoje grudi, umesto svoga srca, osetio bi tada bezgraničnu lepotu i ljubav, koju monasi osećaju, razumeo bi zašto se ostavlja materijalno bogatstvo i život daje za Hrista.
Mislim da nije duhovno znanje privilegija monaha. I medju običnim ljudima, u svetu, ima onih koji su dostigli velike duhovne visine. Ali u ovim teškim vremenima čoveku nije lako, oa ni monahu, da se odupre iskušenjima i da ostane čvrst u svojim uverenjima. Neki, ipak, uspevaju … A lakše je čuvati se u manastiru.
Monasi doživljavaju natprirodna vidjenja i imaju mistična iskustva, mada to nije, kao što se to misli, potrebno čoveku koji tvrdo veruje. Ipak, toga ima, i neizbežno je u monaškom životu. Svet koji je u nama, unutra, pravo je čudo. Razumnom čoveku nije potrebno veće čudo od nas samih, mi smo jedna velika misterija. Oni, pak, koji po svaku cenu hoće da dokuče nešto mistično, treba da znaju ovo: ako žive svetovnim životom, ne mogu da dožive natprirodne stvari! Prirodno sa prirodnim, natprirodno sa natprirodnim, voli da se sjedini i jedno drugom da se otkriva. Izuzetaka ima, ali u malom broju.
Za meni nije dobro da govorim o svojim vidjenjima i otkrovenjima; mnoga mi nije moguće izreći, a neka ne smem da kažem … Iz iskustva znam da je dovoljno samo jednom duhovnim okom videti taj drugi svet, osetiti njegove energije, videti boje, pa da čovek zanemi od čuda i da jasno shvati svoje predjašnje zablude i neznanje. Kakve su tamo energije i boje, takvih na zemlji nema! Šta je zlato? Šta drago kamenje? To su mrtve stvari! Krst bi trebalo videti u astralnom svetu. On se iskri, on se preliva u najdivnijim bojama i nijansama, izgleda kao da gori, a pred energijom koja iz njega zrači srce se raduje, čula su prezadovoljena, sav se topiš od lepote i milja. Zaista je velika tajna duhovni život čovekov!
Ovo, i sve što sam rekao, znam iz iskustva. Zato mi treba verovati kada kažem da je ovde na zemlji Sveti Duh težnja čovekova! On je utešitelj, znak i vesnik života večnog.
. . .
Isečak iz knjige biografije Monah Kalist o životu srpskog monaha Kalista (1896-1991), koju je zabeležio Milivoje M. Jovanović, Beograd 1984.
Više možete pročitati o monahu Kalistu na sledećem linku ovde
Duhovne pouke pravoslavnih monaha
[…] Milivoje M. Jovanović * * * I snovi me sećaju na prošlost. Poneki mi otkrivaju budućnost. Kao i većina starih ljudi, i ja imam svakojake snove. Ali sam, još u početku duhovnog života, odlučio da snovima ne verujem. Mislim da se u tome nisam prevario. Iako su mi neki predskazivali dogadjaje. U snu mi se najčešće javljao moj brat, koji je obešen u prvom ratu. Ponekad u snu, a nekad i usred dana, javno. Često sam u snu vidjao i Milunku, o kojoj sam mislio da je dostojna da mi bude žena, a koja je umrla od tuberkuloze pred moj odlazak u manastir. Govorila mi je: „Nije mi dobro. Nije mi sasvim dobro …“ Molio sam se za nju sve dok mi nije rekla da joj moje molitve više nisu potrebne. Ali kada sam god želeo nešto važno da saznam, onda sam se molio, i Bog mi je to otkrivao, i to jasno, shvatljivo potpuno za moj razum i za moja čula. Sva otkrića sam strogo razmatrao i proveravao. Nikada nisam slepo verovao. Uzdao sam se u pomoć Božiju i svoj razum. Odavno sam primetio da ljudi koji žive van manastira, a medju takvima ima i episkopa i sveštenika, s nipodoštavanjem i sa izvesnim prezirom gledaju na proste monahe. Mislim da se oni sami osećaju slabima, da znaju da su podložni slabostima, pa veruju, i tako misle, da su i drugi kao i oni. U stvarima duhovne prirode ne pomaže bogatstvo, titula, episkopska kapa ili patrijarhov štap! Pobednik je onaj koji pomoću Božjom pobedi sebe. Taj se slavi! Nismo mi monasi neobrazovani, nismo dvolični, zavedeni … Mnogi od nas se smiruju, za druge ljude nezamislivim podvizima. Branimo se od zla u sebi i oko sebe molitvom i verom u vrhunsko dobro i život većni. Tu istinu osećamo jasno u sebi.Dalje […]