Lazar Džamić
Kako je i zašto Alan Ford i grupa TNT postao fenomen u Jugoslaviji – i nigde više!
.
Uvod
Niko u svetu, osim bivših Jugoslovena, ne zna za Alan Ford strip.
Ozbiljno.
Sajmon je prijatelj Mike Tasića, moga prijatelja ovde u Londonu. Sajmon je čovek koji se bavi stripovima. Posao mu je da distribuira svetske i britanske stripove po Britaniji. Sajmon zna sve o stripovima. Profesionalac.
Ili je bar tako mislio dok ga Mika i ja nismo pitali za Alana Forda. ′Koga?′ začudio se Sajmon. Mika i ja smo mu ispričali o stripu. Nikad čuo. Ni izdaleka.
Drugi Sajmon – Robinson – je moj kolega na poslu. Kreativni direktor u mojoj agenciji, oksfordski djak, čovek koji zvanično zna sve na svetu. Zato nikada ne učestvuje u kvizovima u pabu (popularna zabava na poslu u Londonu), nije fer prema drugima. Sajmon je predavao nemački u Nemačkoj i sa mnom voli da razgovara o marksizmu i filozofiji Slavomira Žižeka. Sajmon je čitao sve moguće stripove, ali za Alana Forda nikada nije čuo.
U redu, već čujem vašu primedbu, u pitanju je englesko govorno područje, a Alan Ford nikada nije preveden na engleski. Iz ugla našeg iskustva, i sama ta činjenica je zapanjujuća (ili ne, zavisi od tačke gledanja) ali je tačna. Nikada. Uprkos činjenici da je za lice glavnog junaka kao model poslužio irski/britanski glumac Piter O′Tul. (Moj plan je da prevod uradim u bliskoj budućnosti, ali to je neka druga priča).
Na žalost, ni u ostatku sveta gde je prevod pokušan, ′fordać′ nije uspeo da preživi više od nekoliko izdanja, nedovoljno da se registruje na bilo kom masovnijem društvenom radaru, uključujući i ozbiljne ljubitelje stripa. Ta tužna litanija pokušaja ukratko izgleda ovako:
Francuska – samo 12 izdanja, onda smrt.
Makedonija – isto.
Brazil – tri zdanja. Kaputt.
Danska – šest izdanja. Zaborav.
Kosovo – samo pet izdanja.
Jedino u svojoj matičnoj Italiji je Alan Ford dostigao nivo popularnosti koji bi se mogao nazvati masovnim, ali ni tamo ni na koji način nije utkan u kulturno tkivo društva kao što je kod nas. Tamo je bio popularan strip, kod nas je postao fenomen, a onda deo kulturne baštine. Razlog za to nije slučajnost: Italija i bivša Jugoslavija – posebno Srbija, Hrvatska I Bosna (SHB) – dele neke mentalitetske karakteristike koje su bile vrlo plodno tlo za vrstu humora i pogleda na svet koji definišu ′fordovsku′ poetiku.
Alan Ford je na našim prostorima više od kulturnog artefakta. Vrlo je mali broj stripova – umetnička forma koja je u socijalizmu smatrana za infantilnu i ′za decu′ – koji su ostali u kolektivnom sećanju nekoliko generacija, i to ne samo pojedinačnih delova tih generacija. Čitavih generacija. Mirko i Slavko su sličan primer, ali sada više kao vrsta uvredljivog prideva koji odslikava trapavu propagandu (′Mirko, pazi, metak! Hvala Slavko′) nego bilo koji kvalitet dramaturškog pristupa. Asteriks i Talični Tom? Zagor, Blek Stena? Možda. Možda se njih i sećamo, možda smo usvojili jednu ili dve njihove karakteristične fraze, ali da li su na nas ostavili tako dubok utisak prepoznavanja aktuelne realnosti kao Alan Ford? Da li su dotakli nešto vrlo duboko u našem balkanskom biću? Sumnjam.
Alan Ford se, tom čudesnom magijom kojom se kulturne ′meme′ prikače za društveno tkivo, transformisao od fenomena u simbol. Fenomen je mera popularnosti; simbol je označivač nečega, ′skraćenica′ za nešto veće, kompleksnije što se krije iza simbola. Moćni, uspešni simboli ne lažu. Oni prirodno ′isplivaju′ na površinu kao fokusirane reprezentacije ideja koje su nam važne iz nekog razloga. Moćni simboli imaju ukus istine. Moćni simboli su ideje, a ideje su energija (kako je to sjajno nedavno definisao Džon Hegarti, legenda svetskog oglašavanja). To je to: Alan Ford je energija koja se spojila i moćno rezonovala sa nekim drugim našim idejama i energijama.
Sledeće godine, 2012, bićemo u prilici da obeležimo tačno 40 godina od prvog pojavljivanja ′fordaća′ na našem tržištu: Vjesnikovo izdanje iz 1972. Autoru ovih redova je i dalje čudno – ili bar o tome nemam saznanja – da za to vreme mi nismo proizveli nijednu ozbiljnu analizu nečega što predstavlja vrlo neobičan – i na mnoge načine, značajan – društveni fenomen: alhemijska transmutacija jednog stranog kulturnog proizvoda u nacionalnu baštinu zemlje primaoca. Spajanje kulturnih energija. Alan Ford je sada deo našeg kulturnog tkiva na isti način na koji su to i Duško Kovačević ili Ivo Andrić.
Ja sam, na žalost, čovek koji pati od neizdrža. Ako me ideja ujede, zarazi, ja jednostavno ne mogu da je se otresem, ma šta pokušavao; ideje su, takodje, i krpelji. Tako je bilo i sa ovim esejima. Oni su mene pronašli, ne ja njih. Koliko god da sam svestan nemogućnosti da se bilo koja analiza humora napiše na način koji bi makar i približno učinio uslugu temi, neizdrž nije prolazio. I tako je pisanje počelo.
Po mom mišljenju, postoji šest velikih razloga zašto je Alan Ford postao kod nas to što jeste. Namera mi je da svaki od tih razloga ′oljuštim′ onoliko koliko mi sopstvene slabašne intelektualne sposobnosti dozvoljavaju – i brzinom koju diktira profesionalni život u Londonu. Nemam nikakve sumnje da će sami čitaoci eseje tretirati samo kao bazičnu gradju za jednu mnogo dublju konverzaciju o ′mestu i ulozi druga Forda u nacionalnoj istoriji′. Možda kao priprema za ′zvanično′ obeležavanje godišnjice sledeće godine? Kako bilo, ovo je moja sentimentalna interpretacija jednog interesantnog dela naše prošlosti i sadašnjosti.
I na neki način, otvoreno priznajem tu mogućnost i primedbu, i počasni pozdrav svojoj mladosti.
P.S. Jezička ekonomija je lepa stvar i zato sam u ostalim tekstovima umesto punog naziva Alan Ford koristio ′AF′, ili ′fordać′, ili pridev ′fordovski′ – ili bilo šta drugo što mi je u tom trenutku odgovaralo. Nadam se da to nije bilo na uštrb jasnoće.
. . .
Vezani tekstovi:
Cvećara u Kući Cveća …2: Nadrealna farsa kao naš način života (prvi deo)
Cvećara u Kući Cveća …3: Nadrealna farsa kao naš način života (drugi deo)
Cvećara u Kući Cveća …4: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (prvi deo)
Cvećara u Kući Cveća …5: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (drugi deo)
Cvećara u Kući Cveća …6: Razlog treći: Optimistički dilentatizam kao strategija preživljavanja
Cvećara u Kući Cveća …7: Zaključak
Tko leti, vrijedi.
Tko ne ne leti, ne vrijedi.
Stvarno interesantno da je Alan Ford samo kod nas i italijana postao popularan. Verovatno zbog sličnosti mafije i hajdučije :-)
Nejasno mi je samo što se strip nije „primio“ u Makedoniji, kada je i ona bila deo SFRJ-a ?
Usudio bih se reći da su jedna navika i jedna osobina fordovaca stvorile saglasnost sa društvenim bićem SFRJ, a to su duhoviti lopovluk (setimo se samo Mućki koje su kod nas popularne) i lenjost („ne možeš ti toliko malo da me platiš koliko ja mogu malo da radim“) .
Uz duzno postovanje gospodinu Dzamicu – nije „cvecara“ nego „cvijecara“. Velika je gre’ota skrnaviti genijalni i jedinstveni prevod Nenada Brixyja koji je po mom skromnom misljenju pored svih ostalih ekonomsko socioloskih prizmi imao jako veliki uticaj da se strip „primi“ u ex-YU.
Nisam siguran da li bi se Alan Ford toliko zapatio u nas da su recimo u Vjesniku odlucili da za srpsko trziste unajme srpskog prevodioca. Meni je Alan Ford=Brixy a i celoj generaciji odgajanoj na AF filozofiji. To dokazuje i neuspeh svih kasnijih izdanja posle Briksijeve smrti.
Neka magija tu postoji, i bas me interesuje kako ce LDŽ to da razgoli i pokaže.
Bravo za Lazara Džamića,, i bravo za Baštu Balkana!
Obo zaista JESTE fenomen-alna tema!
Hvala za inicijalne komentare, vrlo smo blizu po stavovima jer se gotovo sve sto ste pomenuli gore nalazi u esejima. Kao klarifikacija – a to je trebalo da pomenem u uvodu – sest eseja bi trebalo da pokriju sledece aspekte stripa:
1. Nadrealna farsa kao nacin zivota na Balkanu
2. ‘Optimisticki diletantizam’ kao strategija prezivljavanja u takvom okruzenju
3. Projekcija originalne satiricne kritike kapitalizma u stripu na drustveni i politicki sistem Jugoslavije
4. Kreativna dramaturgija, prevod i uloga hrvatskog dijalekta
5. Crtacki stil, onomatopeje i vizuelizacija emotivnih stanja i
6. ‘Fordovski univerzum’ – drugi poznati YU kulturni fenomeni (serije, filmovi, komicari, pisci) koji dele/podsecaju na poetiku Alana Forda.
Radujem se diskusiji. :)
@ Lazar Džamić
Dopunio bih vaših „6 teze Fojerbaha“ sa još 2 teze koje su se meni nametnule oko uspeha Fordovaca u Jugoslavji:
7. Geg struktura romana – sve je niz gegova i štosova koji prate osnovnu priču, niska vica do vica. Imam utisak da je ta isprekidanost i gegoterija bliska mentalnom biću ovih naroda, što se vidi po drugim kultnim fenomenima: Maratonci, Ko to tamo peva, Tesna koža.
8. Primitivizam likova i sličnost senzibiliteta sa publikom, bez obzira koliko je Alan Ford bio popularan medju intelektualcima, on je rezonovao na nehercijanskim talasima ove sredine.
Slažem se sa svime što ste napisali i što su napisali drugi komentatori, sve je na mestu. Inače, vrlo je teško tako kompleksan fenomen opisati samo sa par ključnih stavki.
Čitamo i pratimo dalje, iako nam je danas alan fod i ekipa nezanimljiv za čitanje. Nekako je to strip bio za ona vremena i one ljude.
Dobar tekst, mada bih se ja osvrnuo malo na
Asteriks i Talični Tom? Zagor, Blek Stena? Možda. Možda se njih i sećamo.
Mislim da je ovo malo potcenjivački, a sve iz želje da se Alan Ford distancira kao nešto više puta vrednije.
Naravno, slažemo se da ni iz jednog od italijanskih stripova (Zagor, Blek, Mister No, Dilan Dog, Marti Misterija…) nije uzeto toliko „fora“ i identifikovanja sa stvarnim životom, ali razlog je što je Zagor bio u Darkvudu, Mister No u Amazoniji, Dilan Dog jurio vampire i sl.. A da su bili popularniji u Srbiji – bili su. Zagor možda i najpopularniji.
Meni je veoma interesantno to što su italijanski stripovi bili tako popularniji kod nas, zatim Zagor u Turskoj, Dilan Dog u Brazilu i sl… ali generalno nigde kao u bivšoj Jugoslaviji. Popularniji od svih superheroja Marvela i DC-a.
Alan je fenomenen svakako.
Imate u novom Ekonom:eastu dobar tekst o Marti Misteriji
http://www.emportal.rs/zines/ekonomist/156814.html
Hvala Tomo, vasa tacka 7. je deo mog cetvrtog eseja, o dramaturgiji; slicnost sa publikom je deo treceg.
Preporucujem jos jednu tacku za razmisljanje a to je zasto Alan Ford danas nije vise popularan u ex Yu, iako je usao u sleng. Prevod, life style, video games, nestanak kulture stripa, nove vrednosti estrade, itd.
Sjajana zapažanja u tekstu i u komentarima.
U Banjaluci ima jedan kafić-„Bob Rock“. Između ostale „literature“ prepun je ovih stripova.
Prije nekoliko mjeseci smo baš u tom kafiću pričali o ovom fenomenu. Složili smo se da je su ključni elementi genijalan, jedinstveni prevod na hrvatski dijalekt koji ističe jednostavnost likova i sličnost sa publikom.