Dobra sponzoruša – početak priče

Kako se uspeva u životu i karijeri putem žena. Moja životna erotska priča

 

 

Rešio sam da uspem u životu. U potpunosti. Bez dvoumljenja.

U dosadašnjem životu sam uglavnom čekao da mi se uspeh desi. Medjutim, čekanje se odužilo, pa da ne bih postao „onaj koji čeka ono što nikada neće doći“ rešio sam da preuzmem stvari u svoje ruke. Shvatio sam da je uspeh mera rizika i cene koju je čovek spreman da plati. I ta cena, ona je mera i granica koju obično ne plaćamo, i zato ne prelazimo preko, na sunčanu stranu ulice.

Priznajem, trebalo mi je dosta vremena da dodjem do današnje odluke da ću uspeti u životu, jer nije bilo lako. Bio sam jako vredan i marljiv, vredno sam učio i završio fakultete i postdiplomske studije. Zaposlio sam se na osnovu kvaliteta u jednom javnom preduzeću i mislio sam da će mi kvalitet pomoći da napredujem u karijeri. Radio sam još više i bio još vredniji, nikada ne zaboravljajući da učim i dalje, kako bih ostao u korak sa vremenom. Posle par godina rada u firmi, počeo sam da shvatam da od tapšanja po ramenu mojih kolega za moj trud, u smislu prosperiteta na poslu nema ništa. Samo su mi rasle magareće uši i mentalitet gubitnika, jer dok sam ja radio drugi su napredovali u hijerarhiji firme i imali uzlaznu karijeru.

Čekaj malo, rekoh sebi. To nekako nije izgledalo pošteno, imao sam utisak, jer selekcija tih rukovodećih kadrova nije bila po kvalitetu rada, stručnosti i znanja, već po svemu drugom. To drugo su bili članstvo u ekipi, kumstvo, lojalnost i poslušnost, spremnost na sve, manipulacije, političke i bezbednosne pripadnosti, rodjački i porodični uticaji. Zainteresovao sam se za taj problem napredovanja, jer je mene direktno pogadjao. I kako sam uvek bio dobar djak koji gradivo i domaće zadatke savlada kako treba, rešio sam da i taj zadatak uradim kako treba, da saznam šta je potrebno da bi se napredovalo u srpskoj firmi.

Sledećih par godina sam rešavao domaći zadatak koji glasi: „Ko, kako i zašto napreduje u srpskim firmama i u srpskom društvu“.

Mislim da sam ga na kraju i uspešno rešio, uostalom kao i sve ostalo što sam u životu uspevao da savladam. Medjutim, nije mi se dopao odgovor; ko, kako i zašto uspeva u srpskom društvu. Nije mi odgovarao odgovor, uslovi i kvaliteti koji su se tražili od lidera su bili daleko od mene. Nisu odgovarali mom senzibilitetu a niti mom shvatanju morala, i na kraju krajeva nisu odgovarali mom karakteru.

Našao sam se u problemu koji sam narednih pola decenije rešavao, kako se prilagoditi postojećim zahtevima sredine. Imao sam utisak da sam promašio vreme i mesto rodjenja, i sam život. Priznajem, upao sam i u depresiju. I u svakodnevnu rutinu. Mada, još u ranoj fazi nakon sagledavanja društvenog mehanizma u Srbiji, pokušao sam sa par promena posla da nadjem bolje radno mesto i bolju sredinu. I uvek sam počinjao sa puno nade a onda polako upadao u mulj svakodnevnice i istih stvari koje te u više ili manje sličnom obliku svuda sačekaju.

Jedina radost mi je postala porodica, mlada žena, koleginica sa posla, i dete koje smo dobili ubrzo nakon venčanja. Taj lepi period života je trajao neko vreme, dok mi žena nije počela da upada u depresije i rezignaciju. U početku sam prelazio lako preko njenih primedbi i gundjanja oko toga kako je sve oko nas loše, kako nemamo para, kako nam dete nema perspektivu, kako je ona malo plaćena, kako sam ja nesposoban da zaradim ili napredujem u firmi, dok to nije postalo naporno. Onda sam i ja uzvratio. Onako razložno, sa željom da joj objasnim da to nije baš tako lako, kao i da naša situacija i nije tako strašna, jer smo bili u našem stanu u širem centru grada, vozili srednji polovni auto koji smo pazarili na lizing, išli jednom godišnje u Tursku ili Grčku na odmor, išli kod roditelja na vikendicu u okolini Vršca i sve u svemu nismo bili ugroženi ni na koji način. Roditelji su nas pomagali, dete je išlo u državni vrtić, i gledajući naše okruženje, bili smo malo iznad proseka.

Što sam se ja upinjao da joj to mirnije i racionalnije objasnim, ona je sve emotivnije reagovala, dok to nisu postale svadje, koje su se pretvarale u lična vredjanja. Upadao sam sve više u hroničan stres i unutrašnji pritisak mi je sve više rastao. Počeo sam da tražim izlaz, da nekako dodjem do para, pa sam počeo da igram loto i da se kladim. Nisam imao sreće u tim pokušajima, ali nisam video šta i kako ću drugačije. Pokušao sam da se i uključim u neke kombinacije mojih prijatelja koji su bili vlasnici butika i automehaničari, ali to jednostavno nije išlo, nisam uopšte razumevao kako oni to sve završavaju, delovalo mi je suviše opasno, neizvesno i van zakona.

Pokušao sam da pričam sa suprugom kako da to rešimo. Tu besparicu koju je hronično osećala. Da li da se iselimo iz zemlje i pokušamo da nadjemo svoje mesto pod suncem u inostranstvu. Nije htela ni da čuje za to, nije mogla da napusti majku i brata. Ni neki drugi predlozi nisu naišli na podršku. Sve se svodilo na to da treba da počnem više da zaradjujem i postanem uspešniji.

„Ali kako ženo?“ – pitao sam je sav očajan.

„Pa ti si mušakrac, valjda znaš kako. O kako sam se loše udala!“ – samo je tako nešto odgovarala.

Takva situacija se nastavljala iz meseca u mesec. Počeo sam i pivo da pijem i da stalno grickam nešto za smirenje. Ugojio sam se dobrih 20-ak kilograma u naredne 3 godine, ali u tom piću i jelu sam nalazio smirenje, bila je to za mene antistres terapija. Ženu je to još više nerviralo. Sada sam postao debela nesposobna svinja, kako mi je nekada spočitavala. Seksualni život nam se opasno proredio. Nije me bilo briga, pivce za živce je dobra stvar koja me je spašavala od stresnog života.

Na poslu je sve bilo po starom, samo što sam sada bio manje vredan jer me je mladalački zanos prošao. Gledao sam samo kako da uhvatim krivinu i da se što bolje zezam sa ekipom na poslu. Kada radiš u državnim firmama to je jedino što ti preostaje. I švaleracija ili flert. Meni se to nije desilo, valjda zbog nedostatka hrabrosti i stida ozbiljnog momka. Jesam par puta hteo, onako stidljivo, ali se nekako stvari nisu namestile.

U medjuvremenu, žena mi se umorila od jadikovki, i smirila. Počeli smo da živimo normalno, kao većina ljudi, obavljajući ono što se mora obaviti, rutinski. Romantika medju nama je odavno iščilela i bila zamenjena obavezama i potrebama porodičnog života. Nije mi smetalo, samo da nema tenzija, znao sam da su ushićenja i avanturistički život rezervisani za mladost ili posebnu vrstu karaktera, onih večito neuravnoteženih osoba. A ja više nisam bio ni tako mlad, a ni avanturista.

A onda je nevolja naišla. Zvala se Sanja.

Upoznao sam je u poseti kod svog kolege Stevana sa posla. Bila mu je mladja sestra, dete od 22 godine. Doduše, nisam ni ja nešto mator, tek mi je 37 godina, ali se osećam mnogo stariji.

Prvi put kada sam je video, nisam ništa osetio. Ni drugi, ni treći put, jer smo često išli kod njega da gledamo fudbal na televiziji i pijemo pivo. Odmah sam je okarakterisao kao „dobru sponzorušu“, onaj tip devojaka koje su vaspitane, iz dobrih familija, ali bez velikog obrazovanja, povodljive i uronjene u vrednosti srpske estrade. Studirala je neki privatni univerzitet za nešto, menadžment valjda. Ljupka, inteligentna, ali blentava, sklona samo zezanju po kafićima, stalnim odlascima kod kozmetičara na ulepšavanje i prepričavanje tračeva iz tabloida, sa iskrenom željom i verom da joj se u životu desi bajka iz žute štampe, da nadje bogatog pevača, fudbalera ili biznismena, koji bi se naprasno zaljubio u nju, i za koga bi se srećno udala i živela u inostranstvu. Ili još bolje, bila malo tamo van, malo ovamo kući, da može da pokazuje okolini i prijateljicama nove modne detalje iz sveta. I da, da postane zatim pisac, dizajner za nameštaj ili kreator odeće za bebe. Kod nje je postojala dobrota i iskrena uverenost da ona sreću zaslužuje, takvu kakvu je zamislila, i nije ništa radila iz pukog koristoljublja, već iz ubedjenja. Imala je veru da će svoju mladost i lepotu realizovati kroz brak sa uspešnim muškarcem. To ja zovem dobra sponozoruša.

Takvih i nešto malo drugačijih devojaka sam vidjao puno, po ulicama, u kafićima, šoping molovima, u komšiluku i u samoj firmi gde sam radio. Prepoznatljive su, od tipa šminke, garderobe koju nose, do držanja, manira i govora. Srpske barbike, Nataše, Jelene, Seke, Gage, Radmile, Mie. Sve je na njima jasno, cena im je vidno istaknuta, tražio se samo dobar kupac, pa kojoj sudbina kog mladoženju udeli. Nije to tip devojaka koji meni odgovara, to sam odavno shvatio, omatorio sam ja za to. Nemam u takvim vezama šta da tražim, dele nas svetlosne godine razlika u svemu, posebno u shvatanju etičkih vrednosti, mode, stila, perspektive i budućnosti. Uz to, takva omladina traži energiju, vreme i novac što je meni sve u deficitu, pa nisam ni obraćao pažnju na nju, što da se umaram.

I tako bi to išlo, da jednog dana nismo proveli par sata sami. Moj prijatelj Stevan je nešto naprasno morao da izadje i ostavio nas same. Hteli mi to ili ne, morali smo da se posvetimo jedno drugom, počeli smo da pričamo, da razbijemo dosadu. Priča je išla svojim tokom, malo usiljena na početku, ali kasnije sve lakša, kako su medjusobna nepoverenja nestajala i kako sam svoj rečnik prilagodjavao njenom sluhu, a ideje njenim mislima. Znao sam i ja ponešto iz društvenih veština komuniciranja, nauče te to jako dobro u državnim preduzećima, ako hoćeš da preživiš.

Primetio sam da se Sanja dok priča sva nekako uvija, mazno i ženstveno, ramena su joj se samo vrtela i mahala je zadnjicom, kao da je nešto podstiče na unutrašnji nemir. Bilo je to tako sexi. Počeli smo da pričamo o nekim banalnim temama, ko je koga prozvao u javnom životu, tako nešto. Glas joj je bio sav mazan i zagledajući se u njena usta dok je govorila video sam te pune ružičaste usne, pravilne sitne bele zube i plave oči koje su me širom gledale, uokvirene dugom farbano zlatnom kosom na lepom uskom licu. Govorila je veselo i razdragano, kao da se stalno smeje. Izgledala je opušteno i zanosno, puna života i optimizma. Naivno, glupo, nevino, ali razoružavajuće lako i jednostavno. Za nju je život bio bajka koju je trebalo iščitati.

U trenutku sam postao svestan da mi se dopada njen dečiji pristup životu. Nedostatak te turobne ozbiljnosti koju je nosila moja supruga. Postao sam opušten pored Sanje i odjednom se u meni probudila ona davno zaboravljena mangupska nota studentskih dana. Počeo sam da se šalim sa njom, na njen način. Počeo sam da se opuštam pored nje, jer ništa nije zahtevala od mene, nikakav napor, ni novac, ni obećanja, ništa, samo je podsticala niz pozitivnih emocija. Ubrzo sam zaboravio koliko su njene teme za razgovor banalne, glupe ili nebitne u mom sistemu vrednosti, jer sam i sam postao uvučen u takav razgovor, i sada mi se činio veselim i uzbudjujućim. „Ovo je baš dobro zezanje“, pomislio sam u sebi dok sam gledao Sanjine napupele grudi i uske kukove kojima se njihala pred mojim očima. Talas uzbudjenja me je preplavio. Neverne misli su počele da mi se roje po glavi, i polako sam postajao svestan kako se vezujem za tu devojku.

Odmah sam popustio, predao se tom zanosu i instinktu. Želeo sam je i nisam odbijao tu želju od sebe. Nisam doduše ništa preduzeo da taj zanos za mladom devojkom realizujem odmah i sada, jer je to bilo nepristojno u stanu mog kolege, sa njegovom sestrom. Ali sam znao da sada imam ponovo rodjeni entuzijazam i moć. Snagu da svoj život promenim, jer sam želeo da budem sa njom. Kako, to nisam znao, ali mi se put nazirao. Morao sam da dodjem do novca, morao sam da smršam i da se zategnem u teretani, morao sam da se oslobodim u komunikaciji i da zaboravim sva ona ozbiljna naklapanja o teškoći života, morao sam da počnem da izlazim i da se krećem medju mladim svetom, po kafićima i diskotekama, morao sam da počnem da slušam aktuelnu muziku sa Pinka, da pratim tabloide i žutu štampu, morao sam da promenim svoj izgled i oblačenje, da budem izgledom mladji, morao sam da malo više izlazim iz kuće i idem na kratka putovanja u inostranstvo, do Rima, Milana, Beča, Praga, i morao sam da zamenim pivo za neke jače stimulanse koji vas oslobadjaju stega realističnih misli i svakodnevnih briga. Morao sam da budem mnogo, mnogo opušteniji, brži i neozbiljniji u poslu i u životu, jer su svi tražili laka rešanja a ne teške probleme. I stvarno, teško je živeti sa problemima. Bolja su laka rešenja, počeo sam da uvidjam.

Znao sam da jedino pristupom „udri brigu na veselje“ i dovoljnom količinom novca i vremena mogu da dodjem do Sanje. Možda samo na kratko, jer nisam planirao da se ženim po drugi put, znao sam kako idu te bračne transformacije supruga, od romantičnih devojaka punih optimizma do tetkica gundjala, i nisam hteo to da ponavljam. Ali sam hteo da se malo igram sa mladošću, da se prisetim sebe kakav sam bio nekada. Nisam imao mladalačku snagu iza sebe ali sam imao mudrost i iskustvo. Znao sam da devojke kao što su Sanja, njihovu mladalačku naivnost mogu da prevarim svojom taktikom, samo ako sam dovoljno opušten i spreman na sve. A postao sam spreman.

I zato sam rešio da uspem, jer Sanja traži moj uspeh i prosperitet, ne da ona to radi svesno, nego je to model života u koji se uklapaš, a i ona je u mom životu orden uspeha i samozadovoljstva. Znao sam da je Sanja samo početak mog uspeha, jer spavajući i uspevajući sa njom, stvaram obrazac uspeha koji mi daje ogromno samopouzdanje i pobedničko iskustvo, veštinu vojskovodja bez stida. Posle nje, znam i da neke druge devojke još čekaju da mi se nadju na životnoj stazi, da me dodatno ojačaju i izbruse u slavi uspeha. Zato hitam da se promenim, da odbacim sebe starog, jer sam sebi izgledam vrlo dosadno i turobno, bez ushićenja, čak vrlo patetično. Želim da nadjem svoj novi oblik postojanja. I izražavanja. I života.

Jedina prepreka mi je neko ozbiljno unutrašnje shvatanja morala. Nije ni supruga, ni dete, ni okolina. Znam da kada jednu ključnu stvar u karakteru slomiš, ostale padaju po logici stvari, kao kada počiniš prvo kriminalno delo, kaješ se u samom startu, a posle je sve rutina i relativno. Zato me je samo donošenje odluke da uspem u životu snažno potresalo. „Biti ili ne biti, pitanje je sad“ odzvanjalo mi je kroz glavu. I dok sam miran, odbacim tu misao i vratim se uhodanom stilu i maniru života, al onda kada pomislim na Sanju, i na nagradu, kada mi se telo, misli i emociju uzburkaju, kada osetim u etru nagradu koja me čeka, tada herojski razmišljam i postajem spreman na sve.

Evo sada, dok ovo pišem prelazim tu granicu, pun ushićenja i nadahnuća, donosim odluku, promeniću se i uspeću u životu, prevrednovaću sebe, angažovaću se, pomeriću brda i doline, prilagodiću se društvenim okolnostima i prilagodiću društvo sebi, biću uspešan i moćan, imaću novca i vremena, stanove i nekretnine, živeću kao playboy, putujući sa mladim devojkama od izletišta do izletišta, od restorana do restorana, vodeći ljubav sa njima na kratko, podučavajući ih kao istočnjački guru tantre kako je sve to prolazna stvar ali nas taj trenutak strasti zapravo oplemenjuje kao ljudska bića, uživajući život punim plućima, lažući one koji laž traže. Biću dobar prema svima i sve ću čašćavati, praveći žurke za prijatelje, sa puno mladih devojaka i zabave, da nešto od svoje sreće podelim i sa ortacima, a možda ih odvedem i na Finale kupa šampiona u fudbalu.

Pokoriću svet, jer sam pokorio sebe i izmenio sopstveni karakter, i pristao sam da budem ono što nisam bio do sada.

Sve će to biti moje, taj divni svet mladosti i izobilja, a sada odoh do pijace da kupim povrće i meso ženi za  ručak. Život ne može da čeka.

. . .

Miroslav Janković

U sledećem tekstu i nastavku čitajte:  Dobra sponzoruša i karijera preko kreveta