Desa Djordjević – Milutinović

Ekskalibur i mač iz kamena i svi drugi mačevi legendarnog kralja Artura

Kralj Artur i dva mača: mač iz kamena i Ekskalibur

Ekskalibur iz kamena ili mač kralja Artura. U drevnim pričama kralj Artur je prvenstveno neustrašivi ratnik. On vodi bitke u ime zemlje i naroda. Bori se protiv bogova i demona, Rimljana i Saksonaca, lovi strašne mitske zveri i ubija zloglasne džinove.

On je kralj-ratnik kome po pravu pripada Kaledfulč – sveti mač božanskog porekla. Vekovi su prolazili a priče se menjale. Nama je mač Kaledfulč poznat pod imenom Ekskalibur a veliki kralj-ratnik uglavnom po tome što je kao dečak izvukao mač iz kamena.

Kralj Artur je bio Brit (Kelt) živeo je u VI veku i priče o njemu vekovima su opstajale samo u keltskim legendama. Bile su to priče o kralju ratniku i bitkama koje je vodio protiv ljudi i bogova. Tek u srednjem veku (od XII do XVI v) ove legende dobile su svoju romantičnu pozadinu kakva nam je danas poznata. U srednjevekovnim idiličnim poemama koje su uglavnom stvarane za zabavu i po zahtevima lepih dvorskih gospa mačevi vise nisu ubojita sredstva kojima se seku glave neprijatelja, vec simboli pravednosti i čestitosti, volšebna sečiva koja neprimetno seku koprenu izmedju ovostranog i onostranog i na taj način preplicu vilinske i ljudske svetove.

Romantične Arturijanske legende pominju tri mača Kralja Artura, od kojih su dva izuzetno poznata. Prvi je bezimeni mač, takozvani „mač u kamenu„, drugi je Ekskalibur, verovatno najpoznatiji mač na svetu a treći je Klarent, mač o kome se veoma malo zna i koji se pominje samo u dva ili tri teksta, i u celokupnoj priči o Arturu i nije mnogo bitan. To je takodje čarobni mač, ali ne za rat, Artur ga koristi na viteškim turnirima. Prema legendi Mordred, zahvaljujuci Ginevri, krade Klarenta i njime, u bitci kod Kamlana, nanosi Arturu smrtonosnu ranu.

Nebeski mač iz kamena

Prema najpoznatijoj verziji priče, kralj Brita Uter Pendragon imao je sina Artura, koga je čarobnjak Merlin odmah po rodjenju uzeo i dao ser Ektoru na posvojenje.Osim Merlina i Ektora niko drugi nije bio upoznat sa Arturovim kraljevskim poreklom. Petnaest godina kasnije Uter je ubijen a presto je ostao upražnjen. Zavladalo je bezvlašće i mnogobrojni kraljevi bezuspešno su se borili za mesto vrhovnog kralja. Na Božić, u dvorištu londonske crkve takoreći niodkuda pojavio se kamen, na kamenu nakovanj a u nakovnju zaboden mač. Na kamenu su bile urezane plamteće reci: „Ko ovaj mač izvuče iz kamena zakoniti je kralj Engleske izabran po krvi i od Boga“! Svi plemići su probali, ali nijedan nije uspeo da izvuče mač iz kamena. Petnaestogodišnji Artur sasvim slučajno prilazi maču i sa lakoćom ga izvlači iz kamena. Tada plemići shvataju da je upravo Artur kralj „izabran po krvi i od Boga„. Tako Artur saznaje za svoje kraljevsko poreklo i mačem dokazuje da je zakoniti kralj Logresa (Engleske).

Mač koji je priču o Arturovom krunsanji započeo tako romantično i herojski završio je prilično jednostavno i neslavno. Polomio se u jednom prosečnom dvoboju izmedju Artura i kralja Pelinora. Pelinor zadaje Arturu strašan udarac i lomi Arturov mač na dva dela, i tu se jednostavno, bez ikakve pompe završava priča o maču u kamenu. Činjenica da se jedan tako izuzetan mač, poslat od Boga, kojim je Artur dokazao svoje kraljevsko poreklo tek tako polomio, prosto iznenadjuje i pomalo razočarava.

Celokupna epizoda o romantičnoj sudbini mača u kamenu je novijeg datuma. Prvi put je zabeležena u XIII veku, tj. 700 godina nakon Arturovog vremena i najverovatnije da u početku nije ni bila povezana sa Arturovim avanturama, već im je kasnije pridodata. Neki autori smatraju da je kompletna epizoda potpuno izmišljena, dok su drugi mišljenja da je za sve kriv loš prevod i da je originalni tekst (nepoznatog pisca) opisivao kako je Artur ubio saksonskog vodju, izvukao mač iz mrtvog Saksonca i podigao ga u vis! Time se proglasio za kralja i obznanio da su Saksonci pobedjeni. Latinska reč za Saksonca je Saxon a za kamen Saxo, u daljim prepisivanjima neki prepisivač je nepažnjom napisao Saxo umesto Saxon, i tako je nastala greška koja menja smisao reci: izvadio je mač iz kamena (Saxo) a ne iz Saksonca (Saxon). Treći pak smatraju da legenda vodi poreklo iz drevnih keltskih mitova. Po njima legenda o maču u kamenu je izuzetno stara, datira još od bronzanog doba i kasnije je pridodata Arturijanskim legendama. U bronzanom dobu oružje se lilo iz kamenog kalupa. Za mač je pravljen kalup od kamena u koji se ulivala bronza, kada se uliveni metal ohladi kamen se razbije na dve polovine i unutra u kamenu zaista se nalazi novonapravljeni mač. Celukupan ovaj proces pravljenja oružja bio je težak i zahtevao je izuzetnu veštinu i znanje. Napraviti dobar mač bilo je veoma retko a najbolji od svih bi po pravu pripadao kralju. Prema ovim autorima, jedna od takvih legendi o dobrom maču, najboljem ikada napravljenom, preživela je vekove i na kraju se pripojila pričama o Arturu .

U svakom slučaju posle borbe sa Pelinorom Arturov mač se lomi i vise se nigde u priči ponovo ne pominje. Kralj Artur je očajan zbog gubitka mača, ali Merlin mu obećava jos bolji mač.

Od Kaledfulč-a do Ekskalibur-a

Posle borbe sa Pelinorom, Merlin odvodi Artura do jednog jezera. Tamo ih čeka vilinska zena – Gospa od Jezera, koja Arturu obećava novi mač. Iz sredine jezera se pomalja velika ruka koja drži čudotvorni mač napravljen na Avalonu. Merlin, Artur i Gospa od Jezera barkom dolaze do sredine jezera, Artur uzima mač a ruka nestaje pod vodom. Tako je Artur došao u posed Ekskalibura, vilinskog mača. Mač poseduje i korice čarobnog svojstva – onaj ko ih nosi ne može biti ranjen i praktično je nepobediv.

Kralj Artur obećava da će na kraju svog zemnog života Ekskalibur vratiti u jezero. Posle mnogo godina čarobnica Morgana krade korice mača, i Kralj Artur više nije nepobediv. U bitci kod Kamlana Kralj Artur biva smrtno ranjen i moli Ser Bediviera da vrati mač jezeru. Bedivier baca mač i u tom trenutku iz sredine jezera pomalja se velika ruka, hvata mač za balčak i zajedno sa njim nestaje u tamnim jezerskim dubinama. Krug je zatvoren i mač je vraćen odakle je i uzet.

Ovo je najpoznatija i najlepša verzija priče o Ekskaliburu, zapisana je u XIII veku i predstavlja kompilaciju mnogih drugih priča vezanih za Artura i njegov mač.

Prvobitno keltsko ime Ekskalibura bilo je Kaledfulč što se može prevesti kao „čvrsta munja“ ili „čvrsta svelost„, jer po legendi mač je svetleo i svojom svetlošću onemogućavao protivnika da se bori punom snagom To je bila jedna od najdragocenijih stvari koju je drevni keltski Artur imao. U jednoj velškoj poemi nailazimo na opis mača : „Balčak je bio od zlata i na njemu su bile ugravirane dve zmije. Kada je mač isukan, iz usta zmija izbijala su dva vatrena plamena tako zastrašujuća da se u njih nije moglo gledati„.

Prema legendama Kaledfulč je sveti mač božanskog porekla, ali kralj Artur ga nije dobio od bogova već ga je nasledio od drugih kraljeva. I druga oružja koja je posedovao takodje su bila jedinstvena i samim tim verovatno onostranog porekla. U poemi „Kulhuk i Olvena“ Artur nabraja stvari kojih se ne može odreći: “ …možes od mene tražiti bilo šta osim onog što kraj mene mora ostati: moj brod Pridven, mač Kaledfulč, koplje Rongominiad, štit Vingučučer, nož Karnuenan i žena Guenuivar“. Do naših dana, preko romantičnih srednjevekovnih poema dospeli su samo Kaledfulč (Ekskalibur) i Guenuivar (Ginevra).

U srednjevekovnoj literaturi Arturov mač se u početku zove Kaliburn. Pod ovim nazivom ga u XII veku pominje Džofri od Monmauta u „Istoriji Kraljeva Britanije“. Pretpostavlja se da ja on velški naziv Kaledfulč preveo na latinski kao Kaliburn. Džofri ne posvećuje posebnu pažnju Kaliburnu, takodje ne pominje priču o maču u kamenu, niti bilo kakvu misteriju u vezi Arturovog porekla. Jednostavno kada je Arturov otac Uter Pendragon ubijen, njega nasledjuje njegov petnaestogodišnji sin Artur. Artur je proglašen za kralja bez neke veće ceremonije i on nastavlja Uterove bitke koje su Briti i do tada vodili protiv Saksonaca. Prvo pominjanje mača Kaliburna javlja se u delu gde se Artur sprema za odlučujucu borbu protiv Saksonaca kod brda Badon: „…on oblači kožni oklop dostojan velikog kralja. Na glavi mu je zlatna kaciga sa zmajevima, o boku jedinstveni mač Kaliburn, iskovan na ostrvu Avalon„. Kaliburn se u tekstu pominje svega nekoliko puta i to uvek u bitkama. Kaliburnom kralj Artur ubija stotine neprijatelja i tako daje podstrek svojim vojnicima. Pominjanje i Kaliburna i Avalona kod Džofrija je u odnosu na celokupnu njegovu priču o kralju Arturu gotovo zanemarljivo. Na kraju, kada je Artur smrtno ranjen postoji samo jedna gotovo stidljiva rečenica: „Artur, naš slavni kralj, smrtno je ranjen i odnesen na ostrvo Avalon„, o maču i njegovoj daljoj sudbini nema nikakvih podataka. Mnogi smatraju da je Džofrijevo usputno pominjanje Kaliburna i Avalona uslovljeno time što je bio hrišćanski sveštenik i što nije smeo da u priču o kralju Arturu upliće keltska paganska verovanja. Kaliburn je još neko vreme postojao kao ime Arturovog mača, ali ne zadugo.

Naziv Ekskalibur prvi put se pominje u francuskom Arturijanskom ciklusu i bez sumnje je izveden iz Džofrijevog naziva Kaliburn. Ovo ime je prihvatila celokupna srednjevekovna Arturijanska literatura, i pod njim je slavni mač poznat do danas.

Značenje reči Ekskalibur nije zadovoljavajuće objašnjeno. Neki smatraju da se može povezati sa rečju „sečivo“, ili „čelik koji seče“. U svakom slučaju tek u srednjem veku Ekskalibur postaje poznat koliko i njegov vlasnik. On ima svoju sopstvenu istoriju i mitove koji su nastali kao kompilacija keltskih legendi, i Džofrijevog slabašnog opisa. Od tada pa nadalje Ekskalibur je čudesni mač napravljen na Avalonu. Kralj Artur ga nije nasledio niti će ga ikome ostaviti. Ekskalibur je dobio od Gospe od Jezera i ima obavezu da ga na kraju u jezero i vrati. Mač je mogao da korist samo dobar i pravedni kralj, koji bi se borio za dobrobit Brita i Britske zemlje. Praktično time, Ekskalibur je postao sinonim za sve ono što je dobro i pravedno, njega može da poseduje samo čovek čistog srca koji u sebi ne gaji obične ljudske slabosti kao što su zavist, ljubomora i kukavičluk. Samim tim što je mogao da poseduje vilinski mač, kralj Artur je u legendama postao jedinstveni kralj, bolji od svih drugih koje je Britanija ikada imala. Kada je on poginuo, mač je morao biti vraćen Avalonu, jer nijedan drugi čovek nije bio dostojan Eksalibura. Tako nestankom pravednog kralja nestaje i mač koji je obeležio njegovu vladavinu.

Da je posle Artura na presto došao neki drugi veliki i hrabri kralj-ratnik, možda bi priča o Ekskaliburu tj. Kaledfulču ponovo oživela. Možda bi se stvorila legenda koja kaže da je mač ponovo vraćen u zemaljsko vreme. Ali kraj Arturove vladavine praktično obležava i kraj keltske epohe. Artura nasledjuju minorni nebitni kraljevi i ne zadugo potom Saksonci definitivno osvajaju ostrvo. Tako jednostavno nije bilo ni vremena ni ličnosti koja bi zaslužila zvanje nosioca Ekskalibura.

Legenda kaže da je Kralj Artur još na Avalonu, i da jednoga dana, kada zemlja Logres bude u nevolji, ponovo će je braniti Ekskaliburom.