Djordje Otašević
* * *
Ovih dana je u Njujorku, Sjedinjene Američke Države, na izložbi posvećenoj holokaustu, u centru Simon Vizental, predstavljeno je prvo pismo koje je najavljivalo rešenje „Jevrejskog pitanja“, pismo koje je kao mlad vojnik napisao Alfred Hitler, kasniji vodja nacizma u Nemačkoj, i ideolog istrebljenja Jevreja. Pod njegovim rukovodstvom je stradalo nekoliko miliona Jevreja po koncentracionim logorima i načinjeni su najbrutalniji zločini protiv čovečnosti. Stradali su i ostale nacije i narodi, ali je fokus njegove paranoje bio uperen protiv jevreja.
A sve je počelo sa slovima. I završilo se sa milionima slova na nadgrobnim spomenicima. (Redakcija bloga)
——-
Бруно Шулц, изгубљен у дубокој фотељи, жустро је указивао оцу на опасност од generatio aequivoca, полуорганских бића, насталих безбожном имитацијом материје. Мада ова аморфна бића, по свему слична људима, не поседују унутрашњу структуру, она су, на жалост – с подигнутим кажипрстом, Шулц је наглашавао сваку реч – способна да производе. Њихове бомбе, крематоријуми и институције уништавају, чак веома успешно, креације Свевишњег.
Отац га је накратко прекинуо. У соби је било хладно. Устао је и пришао отвореном прозору. Дан је отицао низ Дунав. Испред зграде су се упалила светла. Када се окренуо, фотеља је била празна. Био је збуњен. Да ли због разговора са човеком убијеним пре педесет седам година, или због његовог изненадног нестанка, није тачно знао.
Облаци пепела из дрохобичког гета путују ка југу. Преко Дунава, ко зна због чега, не могу да пређу. Црне крпе, љуљушкајући се на површини воде, плове низводно. Комади пепела, дошавши до Новог Сада, лепе се по страницама Петроварадинског моста, чудно уроњеног у Дунав. Испрва неразазнатљиве шаре претварају су се у слова, црна и тешка. Шта је вода исписала на мосту, није се видело. Ноћ је тамна.
Ветар је заструјао преко воде. Метална плоча, прекривена лепљивим словима, одломила се од моста, пала на воду и запловила ка Београду.
Отац отвора прозор и гледа ка Великом ратном острву. Ветар с Дунава уноси у собу хладан ваздух натопљен мирисом пепела.
– Чудно – промрмља отац – када су погодили рафинерију, другачије је мирисало. Ко ли то крајем априла пали толику ватру?
Бруно Шулц, са жутом траком на рукаву, замишљено је корачао улицама дрохобичког гета. Однекуд му се пред очима створила слика металне плоче, отпале са срушеног моста, како ношена водом велике реке плови ка истоку. Покушао је да разазна слова пепелом исписана по њој.
Есесовац је репетирао пиштољ. Шулц је полако кренуо ка њему. За тренутак је застао и насмешио се. Над реком је почело да свиће.
. . .
Prof.Predrag Ristic, (Arh.fakultet) ako se ne varam, izneo je predlog da se na Velikom ratnom ostrvu sagradi crkva. Razlog. Tokom II svetskog rata tela koja su Savom stizala iz Hrvatske u Beograd sahranjivana su na Velikom ratnom ostvu. Zbog sizoidnog ponasanja mog voljenog naroda u proteklih pola veka na zalost to sada nije ostvarena. Do sada nisam nasao tacan broj sahranjenih na ovom mestu, niti je to iko pominjao u proslih desetlecima, sto zbog zabrane komunista, sto zbog nase obezbozenosti. Vrhunac naseg neshvatanja samih sebe jeste da se danas po beogradskim grobljima nalaze nove-stare humke ubijenih iz najnovijeg balkanskog rata, treceg, po redu, koje polako nestaju zbog nemogucnosti odrzavanja i indetifikacije. A slicna je sudbina gore pomenutih i ovih novih stradalnika u produzenom genocidu. Stigli su Savom plutajuci. Iz sega ovog navedenog nikome nije smetalo ( jer pretpostavljam da siroj javnosti ovo njie poznato ) da se predlozeno premestanje Zoo vrta usmeri ka Velikom ratnom ostrvu. Na “zalost“ para nismo imali za ovaku “genijalnu“ ideju. Ko zna sta nas ceka u buducnosti jer EU nema alternativu a ni njihovi krediti.
Samo da se ovakve stvari ne ponavljaju, treba pamtiti i saosecati. Sve su to bila necija nevina deca!
http://borbazaveru.info/content/view/2952/1/
[…] Djordje Otašević * * * Ovih dana je u Njujorku, Sjedinjene Američke Države, na izložbi posvećenoj holokaustu, u centru Simon Vizental, predstavljeno je prvo pismo koje je najavljivalo rešenje “Jevrejskog pitanja”, pismo koje je kao mlad vojnik napisao Alfred Hitler, kasniji vodja nacizma u Nemačkoj, i ideolog istrebljenja Jevreja. Pod njegovim rukovodstvom je stradalo nekoliko miliona Jevreja po koncentracionim logorima i načinjeni su najbrutalniji zločini protiv čovečnosti. Stradali su i ostale nacije i narodi, ali je fokus njegove paranoje bio uperen protiv jevreja. A sve je počelo sa slovima. I završilo se sa milionima slova na nadgrobnim spomenicima. (Redakcija bloga) ——- Bruno Šulc, izgubljen u dubokoj fotelji, žustro je ukazivao ocu na opasnost od generatio aequivoca, poluorganskih bića, nastalih bezbožnom imitacijom materije. Mada ova amorfna bića, po svemu slična ljudima, ne poseduju unutrašnju strukturu, ona su, na žalost – s podignutim kažiprstom, Šulc je naglašavao svaku reč – sposobna da proizvode. Njihove bombe, krematorijumi i institucije uništavaju, čak veoma uspešno, kreacije Svevišnjeg. Otac ga je nakratko prekinuo. U sobi je bilo hladno. Ustao je i prišao otvorenom prozoru. Dan je oticao niz Dunav. Ispred zgrade su se upalila svetla. Kada se okrenuo, fotelja je bila prazna. Bio je zbunjen. Da li zbog razgovora sa čovekom ubijenim pre pedeset sedam godina, ili zbog njegovog iznenadnog nestanka, nije tačno znao. Oblaci pepela iz drohobičkog geta putuju ka jugu. Preko Dunava, ko zna zbog čega, ne mogu da pređu. Crne krpe, ljuljuškajući se na površini vode, plove nizvodno. Komadi pepela, došavši do Novog Sada, lepe se po stranicama Petrovaradinskog mosta, čudno uronjenog u Dunav. Isprva nerazaznatljive šare pretvaraju su se u slova, crna i teška. Šta je voda ispisala na mostu, nije se videlo. Noć je tamna. Vetar je zastrujao preko vode. Metalna ploča, prekrivena lepljivim slovima, odlomila se od mosta, pala naDalje […]